Преглед документа Уж-7150/2021 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Г . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. марта 2023. године, донео је

1. М. Г . из Београда је , 25. маја 2021. године, преко пуномоћника Д . Б, адвоката из Београда, Уставном суду поднела уставну жалбу, која је допуњена поднесцима од 18. јануара и 27. јула 2022. године, због повреде начела забране дискриминације, начела судске заштите људских и мањинских права и слобода, права на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права, права родитеља и права на посебну заштиту породице, мајке, самохраног родитеља и детета, утврђених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 22. став 1, члана 32. став 1, члана 36. став 1, чл. 65. и 66. Устава, као и права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у извршном поступку који се води пред Трећим основним судом у Београду у предмету И. 97/20.

У уставној жалби се, поред детаљно и хронолошки изложеног тока оспореног извршног поступка, наводи: да правноснажна пресуда, којом је подноситељки уставне жалбе признато самостално вршење родитељског права над малолетном децом, још увек није извршена, при чему, за све време трајања поступка није било ниједног покушаја спровођења извршења, нити је извршни суд предузео неку конкретну радњу у том циљу; да извршни суд ниједном није посегао за овлашћењем да извршном дужнику – оцу изрекне новчану казну или казну затвора, иако је од почетка јасно да он опструира поступак, те да искључиво од његове воље зависи да ли ће се извршење спровести; да орган старатељства, чија је улога посебно важна у оваквој врсти поступка, својим поступањем додатно отежава спровођење извршења, јер није у стању да предложи средство извршења којим би се малолетна деца коначно предала подноситељки уставне жалбе, нити план интервенције за успостављање контакта; да се на описани начин подноситељки уставне жалбе ускраћује могућност да врши родитељска права и испуњава своје родитељске дужности, због чега је уставна жалба, упркос томе што је извршни поступак и даље у току, основана са аспекта гаранција из чл. 32. и 65. Устава; да подноситељки уставне жалбе више ниједно правно средство не стоји на располагању, имајући у виду да јој је у два наврата правноснажно одбијен као неоснован приговор ради убрзавања оспореног извршног поступка.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и надлежном суду наложи да предметно извршење хитно спроведе, као и да подноситељки призна право на накнаду штете насталу повредом означених одредаба Устава у износу од 3.000 евра.

У допуни уставне жалбе од 18. јануара 2022. године, поред истицања чињенице да је неправноснажном пресудом извршни дужник у потпуности лишен родитељског права над заједничком децом, уз изрицање мере забране да деци прилази, подноситељка је указала да је старија ћерка у међувремену постала пунолетна, из чега следи да је двоипогодишњим неспровођењем извршења правноснажне пресуде која гласи на самостално вршење родитељског права, трајно и непоправљиво нарушен њихов однос, који због наведене чињенице више никада неће моћи да се реуспостави. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је тиме причињена додатна нематеријална штета, па је захтев из уставне жалбе повисила на износ од 5.000 евра.

Допуном уставне жалбе од 27. јула 2022. године, подноситељка је обавестила Суд да је њен пуномоћник од извршног суда примио налог да се изјасни о даљем току поступка, с обзиром на то да је старија ћерка постала пунолетна, док млађа има 17 година. Сматра да извршни суд тиме врши притисак како би она одсутала од даљих покушаја да се извршење спроведе, а све у циљу легализовања свог незаконитог поступања.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе извршног предмета Трећег основног суда у Београду И. 97/20, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Подноситељка уставне жалбе је 19. фебруара 2019. године, у својству извршног повериоца, поднела Трећем основном суду у Београду предлог за извршење против извршног дужника М . М . из Београда, на основу правноснажне и извршне делимичне пресуде истог суда П2. 318/14 од 15. септембра 2015. године, ради принудног извршења одлуке о самосталном вршењу родитељског права над малолетном децом – ћеркама, рођеним 4. августа 2003. и 29. јануара 2005. године, које се од 14. фебруара 2019. године налазе код извршног дужника – оца. Предложено је да у спровођењу извршења учествује психолог Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење за градску општину Сурчин, као и да се обезбеди асистенција полиције.

Трећи основни суд у Београду је решењем о извршењу И. 136/19 од 28. фебруара 2019. године усвојио предлог. Извршни дужник је 16. марта 2019. године изјавио жалбу, у којој је, поред осталог, истакао да је 19. фебруара 2019. године поднео тужбу ради измене одлуке о вршењу родитељског права. Одговор на жалбу достављен је 1. априла 2019. године.

Решењем Вишег суда у Београду Гжи. 1265/19 од 9. маја 2019. године одбијена је као неоснована жалба извршног дужника, те је решење о извршењу потврђено у целини.

Дописима од 1. марта и 22. априла 2019. године, извршни суд је од Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Сурчин (у даљем тексту: ЦСР) затражио план интервенције за успостављање и одржавање контакта између извршног повериоца и малолетне деце

ЦСР је у извештају од 22. априла 2019. године, поред осталог, навео да су малолетна деца, која су у два наврата приступила у просторије органа старатељства, једном на сопствену иницијативу, други пут по позиву, изјавила да је напуштање мајке и прелазак код оца њихова сопствена жеља, те да стога план интервенције не може бити предложен, будући да би инсистирање на враћању деце код мајке захтевало употребу принуде.

Поднеском од 31. јула 2019. године, извршни поверилац је затражио хитно поступање по решењу о извршењу.

Дописом од 9. септембра 2019. године, извршни суд је од ЦСР затражио изјашњење о томе да ли је спровођење извршења, у околностима конкретног случаја, целисходно, те које средство извршења се сматра подобним.

ЦСР је у извештају од 6. новембра 2019. године, поред осталог, навео да и даље остаје код раније датог мишљења да употребу принуде треба избећи, а како је у парници која се води по тужби извршног дужника (ради измене одлуке о вршењу родитељског права) и противтужби извршног повериоца (ради лишења родитељског права и заштите од насиља у породици) усвојена привремена мера о одржавању контакта између малолетне деце и извршног повериоца у контролисаним условима, орган старатељства ће настојати да се такав вид контакта и организује.

Решењем И. 136/19 од 25. новембра 2019. године обустављено је извршење у предметној правној ствари и укинуте су све спроведене извршне радње, са образложењем да је привременом мером од 23. октобра 2019. године, издатој у предмету Трећег основног суда у Београду П2. 253/19, извршна исправа стављена ван снаге.

Поступајући по жалби извршног повериоца, Виши суд у Београду је решењем Гжи. 449/20 од 5. марта 2020. године укинуо решење о обустављању извршења и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак, са образложењем да привременом мером, којом је само одређено одржавање контакта између извршног повериоца и малолетне деце у контролисаним условима, није правноснажно укинута, преиначена или стављена ван снаге извршна исправа.

Предмет је у поновном поступку заведен под бројем И. 97/20. Решењем од 8. јуна поново је обустављено извршење и укинуте су све спроведене извршне радње, са додатком у образложењу да решење о привременој мери има правно дејство решења о извршењу, сагласно члану 422. Закона о извршењу и обезбеђењу.

Поступајући по жалби извршног повериоца, Виши суд у Београду је решењем Гжи. 3210/20 од 4. децембра 2020. године укинуо решење о обустављању извршења и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак, са образложењем да привременом мером није донета другачија одлука о вршењу родитељског права, због чега је без икаквог утицаја на споровођење извршења у предметној правној ствари.

Дописом од 5. фебруара 2021. године, извршни суд је од ЦСР затражио план интервенције за успостављање и одржавање контакта између извршног повериоца и малолетне деце. Орган старатељства по овом захтеву није поступио.

Поднеском од 30. августа 2021. године, насловљеним као ургенција за поступање, извршни поверилац је обавестио суд да је пресудом П2. 253/19 од 15. јуна 2021. године одбијен као неоснован тужбени захтев извршног дужника за измену одлуке о вршењу родитељског права, те да је истом пресудом извршни дужник у потпуности лишен родитељског права над малолетном децом и изречене су му мере забране приласка малолетној деци, као и приступ у простор њиховог становања и школе коју похађају, у трајању од годину дана, уз могућност продужења.

Дописом од 3. септембра 2021. године, извршни суд је од ЦСР затражио план интервенције за успостављање и одржавање контакта између извршног дужника и малолетне деце. ЦСР је у извештају од 30. новембра 2021. године навео да одржавање контакта сматра нецелисходним, јер је извршни дужник у потпуности лишен родитељског права.

У допису од 3. децембра 2021. године, извршни суд је исправио грешку из претходног дописа, па је од ЦСР затражен план интервенције за успостављање и одржавање контакта између извршног повериоца и малолетне деце. ЦСР је у извештају од 21. марта 2022. године, поред осталог, навео да је старија ћерка странака, у међувремену, постала пунолетна, док млађа, која има 17 година, не жели да има контакте са мајком, из којих разлога орган старатељства није у могућности да сачини план интервенције који би био примењив.

Дописом од 29. марта 2022. године, извршни суд је од пуномоћника извршног повериоца затражио, без остављања посебног рока за поступање, да се изјасни о даљем току извршног поступка, имајући у виду садржину извештаја ЦСР од 21. марта 2022. године. Пуномоћник извршног повериоца је наведени допис примио 4. априла 2022. године, али по истом још увек није поступио.

Извршном повериоцу је током поступка, тачније, у два наврата, правноснажно одбијен као неоснован приговор ради убрзавања поступка.

3.1. Поред напред изнетог, Уставни суд констатује и да је млађа ћерка странака постала пунолетна 29. јануара 2023. године.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).

Чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), чију се повреда такође истиче у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).

Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19 и 9/20), који се примењује у конкретном случају, прописано је: да је извршни поступак хитан, да у извршном поступку није дозвољен застој у поступку, да рок у коме су странке и друга лица дужни да по налогу суда предузму радње не може бити дужи од осам дана, ако овим законом није одређен друкчији рок, да је суд дужан да о захтеву или предлогу странке или другог лица одлучи у року од осам дана и да донету одлуку отправи у наредних пет радних дана, ако овим законом није одређен краћи или дужи рок (члан 15.); да непоступање судија у роковима за доношење одлука који су одређени овим законом представља дисциплински прекршај судије (члан 16.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да се извршном дужнику који, поред осталог, спречава суд да предузме поједине радње извршења изриче новчана казна, да извршном дужнику може да се изрекне новчана казна ако не поступи по налогу суда, да новчану казну изриче суд решењем, на сопствену иницијативу или на предлог извршног повериоца, водећи рачуна о значају радње или пропуштања због којих се изриче казна, да се физичком лицу изриче новчана казна од 10.000 до 200.000 динара и да новчана казна може поново да се изриче, док не престану разлози за њено изрицање (члан 131. ст. 1, 4, 5. и 6.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе главе пете овог закона – „Извршење одлука у вези са породичним односима“ (чл. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. и 377) (члан 379.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно (члан 375. став 2.). Одредбама члана 376. Закона о извршењу и обезбеђењу је прописано: да суд обавештава странку која је поднела предлог за извршење и лице коме треба да се преда дете о времену и месту одузимања и предаје детета, по правилима о личном достављању (став 1.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда (став 2.); да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (став 3.).

Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других, да одлуку о одвајању детета од родитеља ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици, да дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити са којим ће родитељем живети (члан 60. ст. 1, 3. и 4.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата - чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да р одитељско право, поред осталог, престаје када дете наврши 18. годину живота (члан 84. став 1. тачка1)).

5. Подноситељка у уставној жалби тврди да су јој Уставом и Конвенцијом зајемчена права повређена тиме што правноснажна и извршна пресуда којом је утврђено да она самостално врши родитељско право над ћеркама, услед непоступања извршног суда и надлежног органа старатељства, ниједном није извршена, из ког разлога је она значајан временски период ускраћена за контакт са својом децом, при чему је старија ћерка, у међувремену, постала пунолетна, због чега сматра да је однос са њом трајно и непоправљиво нарушен.

5.1. Уставном жалбом се најпре истиче повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. С тим у вези, Уставни суд подсећа да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Подноситељка уставне жалбе је у досадашњем току оспореног поступка користила посебно правно средство које је наведеним законом предвиђено за заштиту права на суђење у разумном року.

5.2. Када је реч о правима родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд указује на свој став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године). Уставни суд даље подсећа на праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), према којој узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Конвенције (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Monory против Румуније и Мађарске , од 5. априла 2005. године, представка број 71099/01, став 70. и В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Конвенције произлази да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује на то да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог, и у разумном року. Дакле, оно што је одлучујуће јесте да ли су национални органи предузели све неопходне мере за спровођење извршења које се могу оправдано и разумно очекивати у околностима конкретног случаја, при чему адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи ( видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Hokkanen против Финске , од 23. септембра 1994. године, представка број 19823/92, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније, од 25. јануара 2000. године, представка број 31679/96, став 94. и В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, ст. 132. и 133.). Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније , ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом прогресивно се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њихове природне везе неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.). Члан 8. Конвенције захтева и активну улогу родитеља у поступцима који се тичу деце с циљем постизања заштите њихових интереса. У ситуацији у којој се захтева извршење судске одлуке, понашање родитеља који је тражио извршење такође мора бити размотрено, имајући у виду да представља једнако важан фактор као и понашање самог суда (видети пресуде у предметима Fuşcă против Румуније, број представке 34630/07, од 13 . јула 2010 . године, став 38. и Cristescu против Румуније, број представке 13589/07, од 10 .јануара 2012. године, став 59.). Према томе, како неизвршење правноснажне и извршне пресуде, као што је ова у конкретном случају, може имати негативне последице по однос између родитеља и деце, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности, Уставни суд закључује да је уставна жалба допуштена са аспекта члана 65. Устава, без обзира што је оспорени извршни поступак и даље у току (Уставни суд је сличан став први пут изразио у Одлуци Уж-14395/2018 о д 26. децембра 2019. године).

Уставни суд констатује да правноснажна и извршна пресуда, којом су подноситељки уставне жалбе тада још увек малолетна деца поверена на самостално вршење родитељског права, рачунајући од подношења предлога за извршење до одлучивања по уставној жалби, ниједном није извршена, а што представља период од четири године. Суд ниједном није покушао да спроведе извршење, нити је у предмету забележен иједан контакт између подноситељке уставне жалбе и деце. С тим у вези, Уставни суд сматра да нису ни били створени законски услови да се према извршном дужнику примене прописане мере принуде, на чему подноситељка посебно инсистира у уставној жалби, јер извршни дужник, због константне неактивности суда, ниједном није дошао у прилику да евентуално спречи предузимање неке извршне радње. Чињеницу да је у предмету Трећег основног суда у Београду П2. 253/19 издата привремена мера којом је одређено одржавање контакта између подноситељке уставне жалбе и деце у контролисаним условима, извршни суд је искористио као повод да у два наврата обустави извршење. Међутим, оба пута је надлежни другостепени суд констатовао да се привременом мером не задире у правноснажну одлуку о вршењу родитељског права, због чега су првостепена решења укинута. Почев од 29. марта 2022. године, када је од пуномоћника подноситељке уставне жалбе, без остављања посебног рока за поступање, затраж ено да се изјасни о даљем току извршног поступка, а имајући у виду садржину извештаја ЦСР од 21. марта 2022. године, извршни суд није предузео ниједну радњу у поступку.

Једна од последица потпуне неактивности суда у наведеном периоду јесте наступање пунолетства старије ћерке странака, услед чега је, по сили закона, подноситељки уставне жалбе престало родитељско право над њом. Међутим, то исто се догодило и са млађом ћерком, непосредно пре одлучивања Уставног суда по овој уставној жалби, тачније, 29. јануара 2023. године. Другим речима, извршна исправа, почев од 4. августа 2021. године, више не производи правно дејство у односу на старију ћерку странака, а 29. јануара 2023. године је таква последица наступила и у погледу млађе ћерке. Према стању у списима извршног предмета, када је реч о млађој ћерки, али и старијој у периоду пре него што ће постати пунолетна, Уставни суд констатује да је ЦСР, у сваком од одговора упућених на захтеве извршног суда (да достави план интервенције или да се изјасни се о целисходности спровођења извршења), једино инсистирао на жељи деце да остану код оца, уз изричито одбијање да се врате код мајке, а све полазећи од њиховог узраста у коме самостално могу одлучити са којим ће родитељем живети. Овако резолутан став ЦСР, по мишљењу Суда, пресудно је утицао на описано поступање извршног суда. Међутим, чињеница је да у оваквој врсти поступка орган старатељства има само улогу помоћног органа, због чега његово индиректно противљење да се уопште покуша спровођење извршења у предметној правној ствари, није смело бити препрека за суд да примени неко од овлашћења која му у овој врсти извршног поступка стоје на располагању – заказивање рочишта, ако је то у најбољем интересу детета, позивање школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима, а у крајњем случају и новчано кажњавање извршног дужника. С друге стране, приметно је да ЦСР у својим извештајима није ишао даље од констатација из разговора са децом, тј. ниједном није приступио разматрању да ли је мишљење деце последица евентуалне принуде или наметнуте воље другог родитеља. Наиме, неправноснажна првостепена пресуда Трећег основног суда у Београду П2. 253/19 од 15. јуна 2021. године, чију садржину Уставни суд није посебно изложио у чињеницама и околностима случаја, превасхо дно је заснована на мишљењу ЦСР да је понашање оца довело до тога да однос деце према мајци постане дисфункционалан и одбацујући, што иде у правцу потпуног прекида контакта, а да у односу на оца деца показују некритичку идеализацију, што је последица дугогодишње системске инструментализације. Дакле, у парничном поступку је становиште ЦСР о индоктринираности деце очевим утицајем био довољан разлог за првостепени суд да оца, овде извршног дужника, у првом степену, лиши у потпуности родитељског права. Према томе, остаје нејасно зашто ЦСР и у извршном поступку, који је покренут истовремено када и поменута парница, није посебну пажњу посветио квалитету изјава деце да не желе повратак код мајке, што је још један разлог због чега мишљење органа старатељства о нецелисходности спровођења извршења није смело бити препрека за суд да активно поступа по решењу о извршењу. Самим тим, противљење деце враћању код родитеља који је по извршној исправи самостални вршилац родитељског права, без обзира на њихов узраст, Уставни суд не сматра фактором који је могао утицати на неспровођење извршења у вишегодишњем трајању, будући да такво њихово мишљење у предметном извршном поступку није оцењено на уставноправно прихватљив начин.

Из свега напред изнетог следи да то што за четири године није остварен ниједан контакт између деце и родитеља који над њима врши самостално родитељско право, при чему су оба детета, у међувремену, постала пунолетн а, а посебно имајући у виду чињеницу да извршни суд почев од 29. марта 2022. године, када је млађа ћерка још увек била малолетна, није предузео ниједну радњу у поступку, по мишљењу Уставног суда, несумњиво има за последицу повреду права подноситељке уставне жалбе из члана 65. Устава, јер јој у наведеном временском периоду није ом огућено да врши родитељска права (и дужности) утврђена правноснажном судском одлуком. Код таквог стања ствари, Уставни суд је мишљења да на оцену о постојању повреде права родитеља не могу, поред мишљења детета, о чему је напред било речи, утицати ни околности као што су: сукоб родитеља који су раздвојени, мада та околност, сама по себи, не може ослободити надлежне органе позитивних обавеза да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најбоље интересе детета (видети пресуду ЕСЉП у предмету Грујић против Србије, од 28. августа 2018. године, број представке 203/07, став 65.); понашање подноситељке уставне жалбе, посебно због непоступања по налогу извршног суда од 29. марта 2022. године. Без потребе за додатном елаборацијом, Уставни суд закључује да се извршни суд, у конкретном случају, није руководио најбољим интересима деце. Штавише, несумњиво је да су интереси деце код описаног (не)поступања суда потпуно занемарени.

Следом изнетог, Уставни суд је утврдио да су у извршном поступку који се води пред Трећим основним судом у Београду у предмету И. 97/20 подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон, 103/15 и 10/23 ), уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права родитеља оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, пре свега, имао у виду да током трајања оспореног извршног поступка није остварен ниједан контакт између подноситељке уставне жалбе и деце, што је за њу свакако представља ло стални извор узнемирености, те из разлога што дуготрајна раздвојеност између детета и родитеља несумњиво производи штетне последице по њихов однос. Такође, пунолетством оба детета престало је правно дејство извршне исправе, због чега се може говорити и о наступању ненадокнадивих последица. Ова чињеница, по мишљењу Суда, у значајној мери утиче на висину накнаде нематеријалне штете (видети пресуду у предмету Миловановић против Србије, број представке 56065/10, од 8. октобра 2019. године, став 141.). Уставни суд је такође узео у обзир и праксу Суда и ЕСЉП у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

7. У вези са истакнутом повредом права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и захтевом уставне жалбе да се Трећем основном суду у Београду наложи хитно поступање у извршном предмету, Уставни суд још једном констатује да је подноситељка у време подношења уставне жалбе има ла могућност да се, у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року, обрати надлежном суду приговором ради убрзавања поступка, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

Тврдње о повреди осталих права и начела подноситељка уставне жалбе ближе не образлаже, већ их изводи из навода о повреди права родитеља. Поред наведеног, Уставни суд подсећа да уколико је повреда члана 8. Конвенције истакнута истовремено са повредом права из члана 65. Устава, Суд у својој пракси уставну жалбу најчешће разматра са аспекта означене одредбе Устава.

8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.