Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , Лидија Ђукић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. „Р .“ Београд, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. фебруара 2 023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ј. „Р .“ Београд изјављена против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00273/2017-13 од 9. марта 2017. године и пресуде Управног суда У. 5427/17 од 13. јун а 201 9. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. „Р .“ Београд, преко пуномоћника О . Ђ, адвоката из Београда, поднела је Уставном суду, 23. августа 201 9. године, уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде начела из члана 20. Устава Републике Србије, права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава, као и „права на правну сигурност из члана 36. “ Устава . Уставном жалбом се, такође, истиче повреда чл. 6. и 17. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби је наведено:
- да је подносилац по законитом правном основу, теретним правним послом – купопродајним уговором закљученим 27. фебруара 1969. године, стекао право коришћења на к.п. бр. …/9, …/10 и …/2, као и право својине на згради – вилa „Т .“, по цени од 500.000,00 динара;
- да је подносилац предметни објекат доградио, односно надзидао својим средствима, па је реч о увећаном објекту из члана 17. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, што доказује решење Службе за катастар непокретности Чајетина од 16. маја 2016. године;
- да је предметни објекат изграђен без одобрења за изградњу и да је због тога као власник уписана Република Србија, а подносилац је уписан као држалац тог објекта;
- да је враћањем предметне имовине у натуралном облику у поступку реституције подносилац остао без „свог права својине и уписаног стварног права коришћења“, на штету јавног интереса, противно члану 10. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу;
- да је погрешно примењена одредб а члана 18. став 1. тачка 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу , јер у њој није наведено да се односи на обављање основне делатности установа;
- да је предметни објекат изузет од враћања у смислу одредаба члана 18. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, јер представља добро од општег интереса и тачке 8) те одредбе Закона, јер је у питању непокретно културно добро од изузетног значаја;
- да се предметно земљиште не може вратити на основу одредбе члана 22. став 3. истог закона;
- да је Агенција за реституцију неистинито приказала од чега се састојала предметна вила у време одузимања и није навела на основу ког доказа је то утврдила.
Уставном жалбом се, поред осталог, предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорене акте.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, на основу садржине оспорених аката и достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Београд (даље у тексту: Агенција) број 46-008621/2013 од 12. јануара 2017. године, у тачки 1. диспозитива, усвојен је захтев, враћена имовина и утврђено право својине законским наследницима бивше власнице Ж . М, рођене Ђ, на објекту постојећем на к.п. број …./9 КО Чајетина, означеном као објекат туризма изграђен без одобрења за изградњу, спратности по+пр+1спрат+пк, у државној својини Републике Србије, чији је држалац Ј. „Р .“, Београд (подносилац уставне жалбе), као и на градском грађевинском земљишту на к.п. бр. …/9 и …/10 КО Чајетина, у државној својини Републике Србије, са правом коришћења подносиоца уставне жалбе, које су одузете од бивше власнице решењем Среске комисије за експропријацију среза Златиборског у Чајетини број 3/48 од 18. октобра 1948. године. Агенција је у образложењу најпре констатовала да је наведеним решењем из 1948. године експроприсана уз новчану накнаду у корист Народне Републике Србије недовршена и недограђена вила на Златибору, са припадајућим плацем величине 29а 47 м2 означеним бројем …/9, у својини Ж. Ђ, ћерке Н. Ђ, која се састоји од подрума, гараже у подруму, „са приземним спратом и још једним спратом и собом под кровом, са девет одељења“. У решењу Агенције је даље наведено: да је катастарска парцела број …/9 КО Чајетина, на којој је изграђен предметни објекат, подељена 1951. године на к.п. бр. …/9 и …/10; да је уговором закљученим 27. фебруара 1969. године између ДП Р. „Б .“ (правног претходника подносиоца уставне жалбе) као купца и општине Ч. као продавца пренето на купца право коришћења на к.п. бр. …/2, …/9 и …/10, заједно са зградом-вилом „Т.“ по цени од 500.000 динара и одређено да ће се примопредаја купљене непокретности сматрати извршеном у моменту овере тог уговора у надлежном суду; да је из дописа Одсека за урбанизам и просторно планирање Општине Чајетина од 22. септембра и 22. децембра 2016. године утврђено да за предметни објекат нема података о издатој правноснажној локацијској или грађевинској дозволи, те да нису поднети захтеви за легализацију који се односе на предметне парцеле; да је представник подносиоца на усменој јавној расправи изјавио да је предметни објекат, „вероватно након одузимања комплетно завршен, односно да је те радове држава о свом трошку изводила“, а да су, од њeговог доласка у посед предметног објекта, вршени током година разни радови на текућем санационом одржавању, унутрашњем уређењу и инвестиционом одржавању објекта; да је судски вештак грађевинске струке у налазу и мишљењу констатовао да је предметна вила у габаритима у каквим је и изграђена, те да има непромењену спратност; да је у листу непокретности број … КО Чајетина уписано да су к.п. бр. …/9 и …/10 и предметни објекат у државној својини Републике Србије, а да је подносилац уставне жалбе држалац тог објекта и носилац права коришћења на наведеним парцелама. Агенција је, имајући у виду да је налаз вештака у сагласности са наводима из дописа Одсека за урбанизам и просторно планирање Општине Чајетина, утврдила да предметни објекат након изградње није дограђен или надзидан, односно да није претрпео било какве измене у погледу спратности или габарита. Даље је утврђено да враћањем предметног објекта не може бити битно ометен рад и функционисање подносиоца уставне жалбе, јер ничим није доказано да се, чак ни повремено, у том објекту обавља основна делатност, већ се, напротив, из исказа представника подносиоца може закључити да он првенствено служи за одмор запослених и њихових породица. Агенција је, посебно имајући у виду одредбе члана 9. став 1, члана 15. ст. 1. и 2, члана 17, члана 18. став 1. и члана 23. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, оценила да су испуњени услови за враћање предметних непокретности у натуралном облику. Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да је спорне непокретности стекао теретним правним послом, Агенција је нашла да су испуњени услови из чл. 9. и 15. Закона, јер је подносиоцу на основу уговора са општином Чајетина пренето само право коришћења предметних непокретности, „а чему у прилог иде и чињеница да је имовина која је предмет захтева уписана као државна својина Републике Србије , а Р. је само држалац“.
Оспореним решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00273/2017-13 од 9. марта 2017. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена пр отив предметног решења Агенције. Другостепени орган је нашао да су испуњени услови за враћање предметних непокретности у натуралном облику, јер се не ради о изграђеном грађевинском земљишту у смислу члана 22. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и не постоји сметња из члана 18. став 1. тачка 3) тог закона.
Оспореном пресудом Управног суда У. 5427/17 од 13. јун а 201 9. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе којом је побијао законитост наведеног коначног управног акта. Управни суд је прихватио разлоге наведене у оспореном решењу Министарства финансија и оценио неоснованим наводе тужбе у вези са налазом и мишљењем вештака и одржавањем сликарске колоније у предметном објекту. Тај суд је, такође, нашао да нису од значаја наводи тужбе да је актом Завода за заштиту споменика културе К . од 20. фебруара 2019. године извршено евидентирање добра – објекта вила „Т .“ на Златибору, као добра које ужива претходну заштиту, ради предлагања предметне непокретности за културно добро – споменик културе.
3.2. Решењем Службе за катастар непокретности Чајетина број 952-02-9-182/2016 од 16. маја 2016. године уписана је промена спратности објекта туризма број 1, површине у габариту 78 м2, приземље 1, изграђеног на к.п. број …/9, тако да ново стање гласи: „објекат туризма број 1, површине у габариту 78 м2, испод земље 1, приземље 1, изнад земље 1, поткровље 1.“ Наведена промена је извршена по службеној дужности , на основу записника о извршеном увиђају и захтева Агенције за реституцију број 46-008621/2013 од 20. априла 2016. године.
Завод за заштиту споменика културе К . je актом од 20. фебруара 2019. године обавестио Општину Чајетина да је тог дана извршио евидентирање добра објекта вила „Т.“ на Златибору као добра које ужива претходну заштиту, ради предлагања предметне непокретности за културно добро – споменик културе.
4. Одредб ом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Уставни суд констатује да су одредбама члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода гарантована права зајемчена одредб ом члана 32. став 1. Устава, због чега Уставни суд постојање повреде права на правично суђење цени у односу на наведену одредбу Устава.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведене одредбе Устава, релевантне су и о дредбе следећих закона:
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 108/13) прописано је: да се под појмом „неизграђено грађевинско земљиште“ подразумева земљиште на коме нису изграђени објекти, на коме су изграђени објекти супротно закону и земљиште на коме су изграђени само објекти привременог карактера (члан 3. тачка 13)) ; да је о бвезник враћања подржављене имовине у натуралном облику, поред осталих, Република Србија, привредно друштво или друго правно лице чији је оснивач Република Србија, које је, на дан ступања на снагу овог закона, власник, држалац или носилац права коришћења, односно располагања на подржављеној имовини - у односу на право које му припада (члан 9.); да стицалац имовине који је, након подржављења имовине, у складу са законом, стекао право својине, остаје власник и држалац ствари и његова стечена права не смеју бити повређена (члан 10.); да се овим законом враћају непокретне и покретне ствари у јавној својини Републике Србије, аутономне покрајине односно јединице локалне самоуправе, у државној, друштвеној и задружној својини, осим ствари у својини задругара и друштвеној и задружној својини које је ималац стекао уз накнаду (члан 15. став 1.); да се објекат, у смислу овог закона, сматра увећаним уколико је дограђен или надзидан у складу са законом, чиме је увећана бруто површина, а да се извођење грађевинских радова унутар постојећег габарита и волумена не сматра увећањем објекта (члан 17. став 1.); да се не враћа право својине на непокретностима које на дан ступања на снагу овог закона имају намену, односно статус непокретности које су по Уставу и закону искључиво у јавној својини (члан 18. став 1. тачка 1)), непокретности које служе за обављање делатности установа из области здравства, васпитања и образовања, културе и науке или других установа, као јавних служби, основаних од стране носилаца јавне својине, а чијим би враћањем био битно ометен рад и функционисање тих служби (члан 18. став 1. тачка 3)) и Дворски комплекс на Дедињу, чији се статус уређује посебним законом, као и друга непокретна културна добра од изузетног значаја у државној својини (члан 18. став 1. тачка 8)); да се не враћа грађевинско земљиште на коме су изграђени објекти који нису предмет враћања у натуралном облику у складу са чланом 18. овог закона, као ни неизграђено грађевинско земљиште за које постоји правноснажно решење о локацијској дозволи у време ступања на снагу овог закона (члан 22. став 3.); да се не враћа грађевинско земљиште на коме је изграђен објекат без грађевинске дозволе, које у поступку легализације буде одређено као земљиште за редовну употребу објекта (члан 22. став 5.); да се бившем власнику на неизграђеном грађевинском земљишту у јавној својини, на коме је као власник или корисник уписана Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, грађевинско земљиште враћа у складу са одредбама овог закона (члан 23. став 1. ).
Одредбама Закона о јавној својини („Службени гласник РС “, бр. 72/11…108/16) прописано је: да установе чији је оснивач Република Србија имају право коришћења на непокретним и покретним стварима у јавној својини које су им пренете на коришћење (члан 18. став 6.) ; да п раво коришћења на непокретности у јавној својини из члана 18. овог закона престаје у случајевима утврђеним тим законом, као и у другим случајевима утврђеним законом (члан 22. став 12. ); да средства која на дан ступања на снагу овог закона користе, поред осталих, установе чији је оснивач Република Србија, даном ступања на снагу овог закона постају средства у јавној својини Републике Србије (члан 72. став 2 .).
Одредбом члана 28. став 6. Статута Јавне медијске установе „ Радио-телевизија Србије” („ Службени гласник РС “, бр. 140/14 и 30 /15), предвиђено је да та установа располаже стварима у јавној својини на којима има право коришћења у складу са одредбама закона којим се уређује јавна својина.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је право на правично суђење повређено, поред осталог, тиме што су предметне непокретности враће не законским наследницима бившег власника у натуралном облику, противно одредбама члана 15. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (даље у тексту: Закон) . Подносилац, с тим у вези, истиче да му је на основу купопродајног уговора, закљученог са Општином Чајетина 27. фебруара 1969. године, пренето право коришћења на предметним катастарским парцелама и згради – вила „Т .“, по цени од 500.000,00 динара.
Уставни суд најпре констатује да се правом на правично суђење, гарантованим одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, јемчи заштита од арбитрерности у одлучивању судова и других државних органа и организација. Наиме, образложења судских одлука, односно одлука других надлежних органа, која не садрже озбиљне, релевантне и довољне разлоге за оцену каква је одлуком дата, упућују на закључак о арбитрерности у процесном и/или материјалноправном смислу.
Примењујући наведено правило на конкретан случај, Уставни суд је наводе уставне жалбе испитивао ради утврђења може ли се начин на који су образложени оспорени акти сматрати арбитрерним и , посебно, да ли је Управни суд испунио своју Уставом утврђену улогу у поступку судске контроле законитости појединачних аката управних органа.
Уставни суд је најпре констатовао да се оспорени акти заснивају на оцени да не постоје законом предвиђене сметње за враћање предметн ог земљишта у натуралном облику – будући да је реч о земљишту у државној својини Републике Србије , које се не сматра изграђеним у смислу одредаба Закона , ни за враћање објекта који је изграђен на к.п. број …/9 КО Чајетина, јер подносилац није доставио доказ да тај објекат користи за обављање своје основне делатности. Доносиоци оспорених аката нису размотрили наводе подносиоца уставне жалбе којима је указ ивао на то да су предметне непокретности изузете од враћања у натуралном облику, јер су стечене теретним правним послом.
Испитујући да ли је приликом одлу чивања о захтеву за враћање предметних непокретности у натуралном облику требало имати у виду да је подносилац уставне жалбе право коришћења на тим непокретностима сте као уз накнаду, Уставни суд је најпре констатовао да су, према одредбама Закона, обвезници враћања подржављене имовине у натуралном облику, поред осталих, Република Србија и правно лице чији је оснивач Република Србија, које је држалац или носилац права коришћења на подржављеној имовини, као и да се начело заштите стечених права не односи на право коришћења, већ само на право својине стечено након подржављења у складу са законом. По налажењу Уставног суда, у случају када је право коришћења на непокретности стечено уз накнаду није могуће њено враћање у натуралном облику, али само ако је та непокретност у друштвеној или задружној својини. С друге стране, кад је реч о непокретностима које су у јавној својини, изузеци од враћања у натуралном облику ни су везани за начин стицања права коришћења на тим непокретностима, већ за њихову намен у, односно статус. У случају када право коришћења на непокретности има установа као јавна служба основана од стране носиоца јавне својине, приликом одлучивања о захтеву за враћање имовине у натуралном облику најпре се испитује да ли та непокретност служи за обављање делатности те јавне службе, а потом, да ли би њеним враћањем био битно ометен рад и функционисање т е службе. Из тога даље следи да се непокретност враћа, а тиме и право коришћења престаје ако та непокретност не служи за обављање делатности установе или ако њеним враћањем не би био битно ометен рад и функционисање т е службе. Овај суд је, такође, констатовао да, према наведеним одредбама Закона о јавној својини , установе чији је оснивач Република Србија имају право коришћења на непокретним стварима у јавној својини које су им пренете на коришћење, али то п раво престаје не само у случајевима утврђеним Законом о јавној својини, већ и у другим случајевима утврђеним посебним законом.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд сматра да је са уставноправноправног становишта прихватљив закључак који произлази из оспорених аката, да за одлучивање о предметном захтеву за реституцију није од значаја начин стицања права коришћења на предметним непокретностима .
У вези са наводима уставне жалбе да се одредба члана 18. став 1. тачка 3) Закона не односи на обављање основне, већ било које регистроване делатности установа, Уставни суд је констатовао да се установе оснивају ради обезбеђивања остваривања права утврђених законом и остваривања другог законом утврђеног интереса, превасходно у области образовања, науке, културе, физичке културе, здравствене и социјалне заштите ( члан 3. став 1. Закона о јавним службама). Будући да су изузеци од враћања непокретности у натуралном облику Законом предвиђени за јавне службе из тих области само ако би враћањем непокретности био битно ометен рад и функционисање тих служби, овај суд налази да је предмет заштите само основна делатност установе као јавне службе и да повремено или стално обављање друге регистроване делатности у објекту који је предмет захтева за реституцију, није сметња за враћање тог објекта. С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе јавна медијска установа чији је оснивач Република Србија и да је у поступку пред Агенцијом утврђено да предметни објекат првенствено служи за одмор запослених и њихових породица, Уставни суд сматра уставноправно прихватљивом оцену изнету у оспореним актима да не постоји сметња предвиђена одредбом члана 18. став 1. тачка 3) Закона за враћање предметног објекта .
У уставној жалби се, такође, наводи да је решење Службе за катастар непокретности Чајетина број 952-02-9-182/2016 од 16. маја 2016. године доказ да је реч о увећаном објекту у смислу члана 17. Закона . Уставни суд је, с тим у вези, констатовао да је наведеним решењем, на захтев Агенције, извршена промена спратности предметног објекта на основу записника о извршеном увиђају, те да с у подаци о габариту и спратности објекта – након извршене промене спратности, идентични подацима из решења Среске комисије за експропријацију среза Златиборског у Чајетини број 3/48 од 18. октобра 1948. године . Суд је, такође, имао у виду да је подносилац у поступку пред Агенцијом истакао да је предметни објекат „вероватно након одузимања комплетно завршен, односно да је те радове држава о свом трошку изводила“, а да је он изводио радове на текућем и инвестиционом одржавању , као и да је из дописа надлежног органа утврђено да за предметни објекат нема података о издатој правноснажној локацијској или грађевинској дозволи, те да нису поднети захтеви за легализацију који се односе на предметне парцеле. Стога, по налажењу овог суда, нема основа за тврдњу подносиоца да је предметни објекат увећан у смислу члана 17. Закона.
Полазећи од тога да је у катастру непокретности уписано да је предметно земљиште у државној својини Републике Србије и да је на њему изграђен објекат без одобрења за градњу, Суд сматра уставноправно прихватљив ом оцену Министарства финансија и Управног суда да је реч о неизграђеном грађевинском земљишту у јавној својини и да је Агенција о делу захтева за враћање предметног земљишта одлуч ила правилном применом одредаба чл. 15, 17, 22. и 23. Закона .
Оцењујући наводе уставне жалбе да је предметни објекат изузет од враћања у смислу одредаба члана 18. став 1. тачка 1) Закона, јер представља добро од општег интереса, као и тачке 8) те одредбе Закона, јер је у питању непокретно културно добро од изузетног значаја, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 10. став 1. Закона о јавној својини одређено да су д обра од општег интереса у јавној својини, у смислу тог закона, ствари које су законом одређене као добра од општег интереса, поред осталог, културна добра. Сагласно о дредби члана 56. став 1. Закона о културним добрима, Народна скупштина Републике Србије утврђује културна добра од изузетног значаја. Полазећи од наведених одредаба Закона, а имајући у виду да је предметни објекат само евидентиран, ради предлагања за споменик културе, Суд сматра да он не може бити изузет од враћања на основу одредаба члана 18. став 1. тач. 1) и 8) Закона . Следствено, не може на основу одредбе члана 22. ста в 3. Закона бити изузето од враћања ни грађевинско земљиште на коме се налази предметни објекат.
Полазећи од чињеница утврђених у предметном управном поступку, Уставни суд је нашао да немају утемељења наводи уставне жалбе да су предметне непокретности експроприсане од Н. Ђ, да је Агенција неистинито приказала од чега се састојао предметни објекат у време одузимања и да није навела на основу ког доказа је то утврдила. Такође, нису од утицаја на другачије одлучивање Суда наводи уставне жалбе којима се указује на то да вештачење није одредило службено лице које води поступак, те да је обављено у супротности са задатком вештачења и без присуства представника подносиоца, будући да је налаз вештака који је доставио подносилац захтева за враћање имовине само потврдио чињенице које је Агенција утврдила на основу других доказа.
С обзиром на све изложено, Уставни суд је нашао да у оспорен им актима материјално и процесно прав о није примењено на начин који се може оценити као произвољан или дискриминаторски, те је одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме је изјављена због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучујући као у првом делу изреке.
6. У уставној жалби се, такође, истиче: да је незаконито враћен предметни објекат који уопште није био предмет одузимања, јер тада није ни постојао у садашњем стању и облику; да „у пракси реституције не постоји пример да је Агенција за реституцију вратила одузету имовину без доказа о праву својине и без доказа да је та имовина уопште постојала у време одузимања“; да Агенција „у таквом случају“ одбацује захтев за враћање имовине као неуредан. По налажењу У ставног суда, ови наводи се не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди „права на правну сигурност из члана 36.“ Устава , при чему подносилац није доставио доказе о неједнаком поступању Управног суда у истој чињеничној и правној ситуацији .
Према наводима уставне жалбе, враћањем предметне имовине у натуралном облику у поступку реституције подносилац је остао без „свог права својине и уписаног стварног права коришћења“, на штету јавног интереса, противно члану 10. Закона. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе уписан као држалац предметног објекта и носилац права коришћења на предметном земљишту , Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе о повреди права на имовину не могу довести у везу са чланом 10. Закона , којим је предвиђена заштита права својине стеченог у складу са законом.
Како се одредбама члана 20. став 2. Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, не јемчи ниједно конкретно људско право или слобода, већ ова одредба утврђује забрану смањења д остигнутог нивоа људских и мањинских права, као једно од начела у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, Уставни суд указује на то да до повреде означеног уставног начела може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем одређеног Уставом гарантованог права или слободе. Имајући у виду претходно изнету оцену о повреди означених уставних права, С уд констатује да се наводи уставне жалбе не могу довести у везу ни са истакнутом повредом начела из члана 20. Устава.
У вези са повредом члана 17. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, на коју указује подносилац, Уставни суд констатује да се одредбама тог члана не гарантују права или слободе, већ се прописује забрана делатности или аката усмерених на поништавање било ког права и слободе гарантованих том конвенцијом или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом.
Уставни суд је стога у преосталом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.