Уставни суд, Велико веће, у саставу: председница Суда Снежана Марковић, председниk Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. П . из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези sa чланom 170. Устава Републике Србије, на се дници Veća одржаној 23. фебруара 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. П . изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3926/18 од 25. јула 2019. године и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права , зајемчено чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
2. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. П . из Крушевца, преко пуномоћника Д . Ћ, адвоката из Крушевца, поднела је Уставном суду, 11. септембра 2019. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3926/18 од 25. јула 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије и повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава.
У уставној жалби се наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу потврђена првостепена пресуда Основног суда у Крушевцу којом је одбијен тужбени захтев тужиље - овде подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због повреде части и угледа нереизбором на функцију заменика ОЈТ у Крушевцу; да су разлози са одбијајућу одлуку суда „правно уопштени и без конкретне правне потпоре“, да је оспорена пресуда донета погрешном применом материјалног права, те да је оваквом одлуком Апелациони суд у Крагујевцу повредио право подноситељке на правично суђење; да је оспореном пресудом повређено и право на једнакост и равноправност свих грађана из члана 21. Устава и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, из разлога што су пред неким другим судовима усвајани тужбени захтеви за накнаду нематеријалне штете из истог чињеничног и правног основа, а што се доказује пресудама достављеним уз уставну жалбу; да је оспореном пресудом повређено и право подноситељке на имовину. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду наведених уставних права, поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу и наложи том суду да поново одлучи о изјављеним жалбама против првостепене пресуде; да подноситељки досуди накнаду материјалне штете у вредности материјалне и нематеријалне штете која се тужбом потражује, као и нематеријалне штете у износу од 5.000 евра због патње коју је претрпела због повреде права, као и трошкове састава уставне жалбе у износу од 90.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Основни суд у Крушевцу је, пресудом П1. 180/18 од 4. септембра 2018. године одбио као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, да се обавеже тужена Република Србија, Министарство правде да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части и угледа нереизбором на функцију заменика ОЈТ у Крушевцу исплати износ од 500.000,00 динара , са законском затезном каматом почев од 4. септембра 2018. године као дана пресуђења до исплате и обавезана тужена да тужиљи накнади парничне трошкове у износу од 358.390,00 динара.
Одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против првостепене пресуде, Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж1. 3926/18 од 25. јула 2019. године одбио као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврдио пресуду Основног суда у Крушевцу П1. 180/18 од 4. септембра 2018. године.
3.2. Достављеном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 7207/13 од 23. маја 2014. године одлучено је о жалбама парничних странака против пресуде Првог основног суда у Београду П1. 866/13 од 24. септембра 2013. године, тако што је првостепена пресуда делимично потврђена, а делимично преиначена, те је, поред осталог, обавезана тужена Република Србија да тужиоцу, ранијем судији Трговинског суда у Београду, на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части, угледа и права личности услед нереизбора на судијску функцију исплати износ од 200.000 динара , са законском затезном каматом почев од 24. септембра 2013. године, као дана пресуђења, па до исплате.
Достављеном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 2175/14 од 29. јануара 2015. године, одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и тужене и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1. 2036/13 од 28. фебруара 2014. године, те, поред осталог, обавезана тужена Република Србија да тужиоцу, ранијем судији Општинског суда у Нишу, на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа услед нереизбора на судијску функцију исплати износ од 100.000 динара , са законском затезном каматом од 28. фебруара 2014. године, као дана пресуђења, па до исплате.
4. Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
5. Испитујући наводе подноситељке уставне жалбе о различитом поступању надлежног суда, а полазећи од документације достављене уз уставну жалбу, Уставни суд је констатовао да су Апелациони суд у Крагујевцу приликом доношења оспорене пресуде Гж1. 3926/18 од 25. јула 2019. године и Апелациони суд у Београду приликом доношења пресуде Гж1. 7207/13 од 23. маја 2014. године и Апелациони суд у Нишу приликом доношења пресуде Гж1. 2175/14 од 29. јануара 2015. године, одлучивали у чињенично и правно битно сличним ситуацијама. Такође је констатовао да је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореној пресуди Гж1. 3926/18 од 25. јула 2019. године заузео другачији правни став од става који су поводом истоврсног тужбеног захтева заузели Апелациони суд у Београду и Апелациони суд у Нишу у достављеним пресудама, јер је оценио да тужиљи не припада право на накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа. На тај начин је Апелациони суд у Крагујевцу донео различиту одлуку о основаности тужбеног захтева у битно истоветној чињеничној и правној ситуацији чиме је подноситељку уставне жалбе, одбијајући њен тужбени захтев, довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци чији су истоврсни тужбени захтеви усвојени. Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима Santos Pinto против Португалије, представка број 39005/04, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, представка број 30658/05, од 6. децембра 2007. године), те је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), усвојио уставну жалбу, као у првом делу изреке.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, као и првостепена пресуда, садржи исцрпно и јасно образложење о томе због чега је тужбени захтев којим је подноситељка потраживала накнаду нематеријалне штете неоснован, као и да меродавно материјално право није примењено на штету подноситељке. Полазећи од тога, Суд је оценио да се наводи подноситељке не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди означеног права, већ да се од Суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост и прав илност оспореног акта.
С обзиром на то да се тврдња о повреди права на имовину из члана 58. Устава изводи из постојања повреде права на правично суђење, а Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди тог права, то уставна жалба не садржи ни уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на имовину.
У вези са наводом о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису пружени било какви докази да је подноситељки због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда принципа забране дискриминације, који је увек акцесорне природе.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбаци, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу изреке.
7. Како се, по налажењу Уставног суда, оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу заснива на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, Уставни суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да доношење одлуке којом је утврђена повреда уставног права из члана 36. став 1. Устава довољно да се постигне правично задовољење подноситељке уставне жалбе.
8. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, као у тачки 2. изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци..
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.