Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р . К . из Крагујевца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. фебруара 2023 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р . К . и утврђује да је решењем Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1319/17 од 16. априла 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемченo чланом 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1319/17 од 16. априла 2019. године и одређује да тај суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе поднетој против пресуде Основног суда у Крагујевцу П. 6688/12 од 4. марта 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. К . из Крагујевца поднео је Уставном суду, 23 . маја 2019. године, преко пуномоћника И . М , адвоката из Крагујевца , уставну жалбу против решења Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1319/17 од 16. априла 2019. године, због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд у предметном парничном поступку, у коме је подносилац уставне жалбе имао процесно својство туженог, донео пресуду којом делимично усваја тужбени захтев тужиоца уз поуку о правном леку да је против пресуде дозвољена жалба у року од 15 дана; да је поступајући по упутству из поуке о правном леку, пуномоћник подносиоца поднео жалбу на пресуду 14. дана од дана када је примљена првостепена пресуда ; да је оспореним решењем Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1319/17 од 16. априла 2019. године одбачена као неблаговремена жалба подносиоца ; да грешка суда не може бити разлог да странка трпи штетне последице; да је оваква одлука суда у супротности са праксом Уставног суда .
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорено другостепено решење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Крагујевцу је пресудом П. 6688/12 од 4. марта 2016. године, у ставу првом и другом изреке, делимично усвојио тужбене захтеве тужилаца и обавезао туженог, овде подносиоца уставне жалбе, да тужиоцима исплати одређене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, док је у ставовима трећем и четвртом изреке тужбене захтеве делимично одбио као неосноване ; у ставу петом изреке подносилац је обавезан да тужиоцима накнади трошкове поступка. У поуци о правном леку садржаној у првостепеној пресуди је констатовано да се против те пресуде може изјавити жалба Вишем суду у Крагујевцу у року од 15 дана од дана пријема пресуде. Првостепена пресуда је достављена пуномоћнику тужиоца 10 . марта 2016. године, који је поднео жалбу 24 . марта 2016. године.
Виши суд у Крагујевцу је оспореним решењем Гж. 1319/17 од 16. априла 2019. године одбацио као неблаговремену жалбу туженог. У образложењу оспореног решења је наведено: да је у конкретном случају реч о спору мале вредности у ком је рок за подношење жалбе против првостепене одлуке осам дана; да је жалба туженог изјављена по истеку законом прописаног рока од осам дана од дана достављања, те је иста неблаговремена; да на другачију одлуку не утиче то што је дата погрешна поука од стране првостепеног суда, с обзиром на то да није реч о неуким странкама, јер је тужени имао пуномоћника из реда адвоката коме су познате законске одредбе у погледу рока за жалбу у спору мале вредности.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 479. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) је прописано да је рок за изјављивање жалбе против одлуке суда (у споровима мале вредности ) осам дана.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је означено право повређено јер он не сме да трпи штетне последице због погрешне поуке о пр авном леку наведеној у пресуди првостепеног суда.
Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права, према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд указује да је осигурање делотворности жалбе једно од темељних процесних јемстава у свим судским поступцима, које је због свог изузетног значаја и зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд надлежан да пружи уставносудску заштиту код учињене повреде тог уставног права. У сваком конкретном случају када постоји право странака на подношење жалбе, суд је дужан да о том праву странака да закониту, правилну и потпуну поуку која неће остављати било какве дилеме о томе да ли постоји право на жалбу и који су рокови за подношење жалбе. Међутим, у случају када суд странци да погрешну поуку о дужини жалбеног рока, као што је то случај у конкретном предмету, мора да се прихвати онај рок који је за странку повољнији, без обзира на то да ли се ради о странци која је вична праву или не, јер због грешака суда странка не би смела да трпи штетне последице. О томе да ризик било које грешке коју је починио суд мора да сноси држава и да се пропусти не смеју исправљати на штету појединаца изјаснио се и Европски суд за људска права у пресуди Radchikov против Русије, од 24. маја 2007. године (видети став 50. поменуте пресуде, број представке 65582/01).
Уставни суд такође указује да је темељни захтев сваког правног поретка заснованог на начелу владавине права да судови познају прописе које примењују у конкретним случајевима и да дају закониту и правилну поуку о правном средству. Стога странке због поступања по погрешној поуци о правном леку коју дају судови, не смеју трпети штетне последице. Не може се дозволити да суд, за којег странка апсолутно полази од уверења да зна прописе и да даје правилну и закониту поуку, погрешно обавештава странке и да оне због тога трпе штету. Уставни суд подсећа да је редовни суд тај који управља поступком, то је његова примарна законска обавеза. Уколико постоји грешка суда у давању поуке о правном леку, а што је имало за последицу спречавање странака да ефикасно и делотворно користе право на жалбу, примарна одговорност је на суду, те је без значаја да ли је странка имала или не пуномоћника из реда адвоката.
Уставни суд је имао у виду да одредба процесног закона који регулише рок за подношење жалбе има императивни карактер. Међутим, Уставни суд указује да се у сваком конкретном случају, а имајући у виду његове карактеристике и особености, мора испитати да ли је примена процесног правила била уставноправно прихватљива. Кад је реч о примени процесних правила, Уставни суд указује на општи принцип да су судови обавезни да примене правила поступка, избегавајући како претерани формализам који би угрозио правичност поступка, тако и потпуну флексибилност која би обесмислила процедуралне захтеве предвиђене законима. Заправо, право на приступ суду, односно право на приступ суду правног лека је угрожено када правила престају да служе циљевима правне сигурности и примереног спровођења правде и створе неку врсту баријере која спречава странку да надлежан суд одлучи о њеном захтеву у меритуму (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Esim против Турске, брoj 59601/09, 17. септембра 2013. године, став 21.).
Управо процеснa ситуацијa када је првостепени суд направио грешку у смислу давања погрешне поуке у ком року може да се поднесе жалба, а затим се другостепени суд приликом одлучивања стриктно држао имеративне законске одредбе на штету странке која је поступала у складу са датом поуком о правном леку, представља очигледно један вид претераног формализма (видети Одлуку Уставног суда Уж-8709/2014 од 9. јуна 2016. године) .
6. Полазећи од наведеног , Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1319/17 од 16. априла 2019. године повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру отклањања штетних последица учињених повредом наведених уставних права, поништио решење Вишег суда у Крагујевцу Гж. 1319/17 од 16. априла 2019. године и одредио да тај суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе поднетој против пресуде Основног суда у Крагујевцу П. 6688/12 од 4. марта 2016. године , одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од свега изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.