Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Б , са пребивалиштем у Сједињеним Америчким Државама и боравиштем у Београду , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. фебруара 202 3. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. Б . изјављена против става првог изреке пресуде Врховног касационог суда Рев. 4722/20 од 4. новембра 2020. године , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Б , са пребивалиштем у Сједињеним Америчким Државама и боравиштем у Београду поднео је Уставном суду, 19. марта 2021. године, преко пуномоћника Р. М . и Д . К . С , адвоката из Београда, уставну жалбу против става првог изреке пресуде Врховног касационог суда Рев. 4722/20 од 4. новембра 2020. године, због повреде права на правично суђење и права родитеља , зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 65. Устава , као и права на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим се, према пракси Суда, суштински пружају ист е гаранције као и одредбама члана 65. Устава .
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да се повреда означених права подносиоца, поред чињенице да поступак траје више од 11 година, у ком периоду је њему био ускраћен блиски контакт са малолетном ћерком, огледа у томе што примена модела виђања, који је на крају усвојен, узрокује континуирану немогућност стварања адекватног личног односа између њега и детета; да је контакт путем видео-линка, тј. док се подносилац налази у Сједињени м Амерички м Држава ма (у даљем тексту: САД) , одређен уз занемаривање временске разлике између Републике Србије и САД, а контакт током боравка у Републици Србији за време зимског и летњег распуста дефинисан је без континуитета, будући да је установљена његова обавеза да дете у сваком од дана предвиђених за виђење врати мајци; да је контакт у Републици Србији ван поменутих временских интервала препуштен договору парничних странака, за који је судовима , током дугогодишњег трајања поступка, морало постати и више него јасно да је немогуће постићи; да је Врховни касациони суд у првом ревизијском поступку инсистирао на томе да другостепени суд прецизно уреди модел виђања у Републици Србији ван зимског и летњег распуста, а код поновног одлучивања о ревизији прихвата став другостепеног суда да се контакти у тим временским интервалима одржавају по међусобном договору парничних странака, што представља недовољно јасан, одређен и спроводљив модел виђања; да то потврђује и чињеница да је подносилац у фебруару 2020. године био принуђен да покрене извршни поступак, у коме је надлежни суд донео решење о извршењу; да је у околностима конкретног случаја било неопходно одредити вештачење преко Института за ментално здравље, с обзиром на то да је надлежни орган старатељства показао пристрасност, колебљивост и некомпетентност; да оспореном пресудом предметни спор није решен на правичан и одржив начин, већ је то урађено паушално и формалистички, а што све има као крајњу последицу одрастање детета без очинске фигуре и ускраћивање родитеља да активно, непосредно и садржајно учествује у васпитању и образовању детета.
Поднесцима од 6. јула 2021. године (један лично, други преко пуномоћника), подносилац је истакао и повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Другим основним судом у Београду у предмету П2. 929/13. У вези са тим, подносилац наводи: да је доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Гж2. 48/21 од 13. априла 2021. године, против које није изјављена ревизија, предметни спор коначно решен; да је стога поступак у спору ради развода брака и вршења родитељског права окончан након скоро 12 година након подношења тужбе ; да је њему решењем председника Другог основног суда у Београду Р4П. 13/17 од 8. маја 2017. године утврђена повреда права на суђење у разумном року у оспореном парничном поступку, по ком основу је у посебној парници остварио право на новчано обештећење у износу од 200.000,00 динара; да је након тога поступак непотребно трајао још четири године, чиме је он задржао статус жртве повреде овог Уставом зајемченог права.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену ревизијску пресуду и подносиоцу, због повреде права на суђење у разумном року, призна право на накнаду нематеријалне штете у износу од 5.000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе парничног предмета Другог основног суда у Београду П2. 929/13 и утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 24. јула 200 9. године, у својству тужиоца, поднео П етом општинском суду у Београду тужбу против тужен е З. Б . из Београда, ради развода брака закљученог 15. јуна 2008. године у Бруклину (САД) , као и вршења родитељског права над малолетном ћерком рођеном 23. децембра 200 8. године. Предмет је заведен под бројем П. 2208/09.
Након 1. јануара 2010. године, предмет је прешао у надлежност Првог основног суда у Београду, где је заведен под бројем П2. 2622/10.
Решењем П2. 2622/10 од 9. новембра 2010. године одређена је, по службеној дужности, привремена мера да се малолетно дете до окончања поступка повери на самостално вршење родитељског права туженој, а да тужилац са њом одржава непосредне контакте два пута годишње када борави у Републици Србији, у утврђеним терминима, а током боравка у САД посредством видео-линка Skype, уз обавезу да доприноси њеном издржавању у месечном износу од 30.000 динара. Ово решење је Виши суд у Београду потврдио решењем Гж2. 3202/11 од 4. маја 2011. године.
Први основни суд у Београду је пресудом П2. 2622/10 од 9. новембра 2011. године одлучио о захтевима на идентичан начин као и у привременој мери, с тим да је висина обавезе тужиоца да доприноси у издржавању малолетног детета одређена у месечном износу од 500 евра.
Поступајући по жалбама парничних странака, Апелациони суд у Београду је решењем Гж2. 33/13 од 30. јануара 2013. године укинуо наведену првостепену пресуду у делу којим је одлучено о начину одржавања личних односа тужиоца са малолетним дететом, његовој обавези да даје допринос у издржавању и трошковима парничног поступка.
Предмет је у поновном поступку заведен под бројем П2. 929/13. Након 1. јануара 2014. године прешао је у надлежност Другог основног суда у Београду.
Поднеском од 9. маја 2016. године, тужена је истакла противтужбени захтев да се тужилац обавеже на давање доприноса у издржавању малолетног детета у месечном износу од 4.643 америчких долара. По тужби и противтужби вођен је јединствени поступак.
Будући да је малолетно дете странака у међувремену кренуло у школу, тужилац – противтужени је поднеском од 10. маја 2016. године затражио измену постојеће привремене мере. Поднеском од 7. јула 2016. године извршио је преиначење тужбе, па је основним тужбеним захтевом затражио да се измени одлука о вршењу родитељског права, тако што ће се малолетно дете предати њему на старање, док би тужена – противтужиља имала право да са дететом одржава контакте, уз обавезу давања доприноса у издржавању, а евентуалним тужбеним захтевом да се модел виђања уреди према предлогу из поднеска од 10. маја 2016. године (измена привремене мере), као и да његова месечна обавеза доприноса у издржавању износи 17.000,00 динара.
Други основни суд у Београду је решењем П2. 929/13 од 6. јула 2016. године усвојио предлог тужиоца и одредио нову привремену меру, одредивши да се непосредн и контакт и одвијају два пута годишње када тужилац – противтужени борави у Републици Србији, у тачно утврђеним терминима, а током боравка у САД посредством видео-линка Skype, и то недељом у 19,00 часова по локалном времену, уз изузимање три недеље током летњег распуста и две недеље током зимског распуста детета.
Поступајући по жалби тужене – противтужиље, Виши суд у Београду је решењем Гж2. 285/16 од 19. јануара 2017. године одбио жалбу и наведено првостепено решење у целини потврдио.
Решењем председника Другог основног суда у Београду Р4П. 13/17 од 8. јула 2017. године усвојен је приговор ради убрзавања поступка, па је утврђено да је тужиоцу – противтуженом у предметном парничном поступку повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, а поступајућем судији издат налог да у року од четири месеца од дана пријема решења предузме све неопходне процесне радње ради што скоријег окончања поступка.
У периоду до пресуђења, заказано је и одржано још четири рочишта за главну расправу. Градски центар за социјални рад у Београду – Одељење Вождовац (у даљем тексту: ЦСР), као надлежни орган старатељства, доставио је 24. јула 2017. године изјашњење у коме су веома прецизно предложени термини одржавања контаката између тужиоца – противтуженог и малолетног детета, а уз уважавање околности као што су: одсуство сарадње и прекид комуникације између родитеља; просторна удаљеност детета од оца; календарски узраст, развојне потребе и став малолетног детета према актуелном моделу одржавања личних односа. ЦСР је предложио следећи модел: током боравка оца у САД виђење путем видео-линка сваког уторка и сваке друге суботе у месецу од 19,00 до 20,00 часова, с тим да се ти контакти не одржавају три недеље током летњег распуста; током боравка оца у Републици Србији, и то за време летњег распуста, у периоду од 20. јуна до 10. јула или у периоду од 20. јула до 10. августа, преузимањем детета 15 дана у континуитету на адреси становања у 10,00 часова и враћањем детета на исто место у 21,00 ча с, а за време зимског распуста десет дана у континуитету, преузимањем детета у 10,00 часова на адреси становања и враћањем детета на исто место у 20,00 часова. Претходно је ЦСР у пет наврата достављао извештаје, са конкретним предлозима. Водитељ случаја ЦСР је саслушан на рочишту одржаном 17. новембра 2017. године, а на следећем рочишту – 22. децембра 2017. године, након саслушања тужене – противтужиље у својству парничне странке и одбијања предлога тужиоца – противтуженог да се у доказном поступку обави вештачење преко Института за ментално здравље у Н, главна расправа је закључена.
Други основни суд у Београду је донео пресуду П2. 929/13 од 22. децембра 2017. године, којом је одржавање личних односа између тужиоца – противтуженог и малолетног детета уређено на начин који је предложио ЦСР у извештају од 24. јула 2017. године. Усвајањем противтужбеног захтева, тужилац – противтужени је обавезан да месечно учествује у издржавању малолетног детета са износом од 1.000 америчких долара, с тим да је привременом мером, која је орочена до окончања поступка, та обавеза утврђена у износу од 776 америчких долара. Одбијени су и основни и евентуални тужбени захтев тужиоца – противтуженог, истакнути у поднеску од 7. јула 2016. године.
Парничне странке су 28. фебруара 2018. године изјавиле жалбе. Тужена – противтужена је поднеском од 7. марта 2018. године затражила исправку изреке првостепене пресуде, са захтевом да се наведе од када почиње обавеза тужиоца – противтуженог да доприноси издржавању малолетног детета у означеном износу (датум подношења противтужбе). Решењем од 18. априла 2018. године извршена је исправка првостепене пресуде. Тужилац – противтужени је 30. априла 2018. године и ту одлуку оспорио жалбом. Тужена – противтужиља је 1. јуна 2018. године одговорила на обе жалбе тужиоца – противтуженог.
Списи парничног предмета су Апелационом суду у Београду прослеђени 5. јуна 2017. године. Пресудом Гж2. 494/18 од 23. јула 2018. године одбијене су као неосноване жалбе парничних странака, те су побијана првостепена пресуда, као и решење о њеној исправци, у целини потврђени.
Тужилац – противтужени је 12. октобра 2018. године изјавио ревизију. Списи парничног предмета су Врховном касационом суду прослеђени 28. децембра 2018. године. Решењем Рев. 254/19 од 9. маја 2019. године укинута је другостепена пресуда у делу којим је правноснажно одлучено о начину одржавања личних односа тужиоца – противтуженог са малолетним дететом (да се, сагласно жалбеним наводима тужиоца - противтуженог, испита могућност одржавања личних односа и ван периода зимског и летњег распуста, тј. кад год тужилац – противтужени борави у Републици Србији, као и да се у погледу комуникације путем видео-линка узме у обзир разлика у временским зонама и околност да се у одређеним терминима тужилац – противтужени налази на послу) и доприносу тужиоца – противтуженог у издржавању малолетног детета (тужена – противтужиља навела да су месечне потребе малолетног детета између 600 и 700 евра, а правноснажном пресудом досуђен износ од 1.000 америчких долара).
Након одржане расправе пред другостепеним судом (расправа отворена решењем од 8. августа 2019. године), на којој је изведен доказ саслушањем тужене – противтужиље, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Гж2. 420/19 од 29. октобра 2019. године којом је укинуо првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака. За разлику од одлуке коју је садржала првостепена пресуда, Апелациони суд у Београду је одредио да се контакти између тужиоца – противтуженог путем видео-линка, поред суботе, одржавају и сваког уторка и среде, док је за периоде ван зимског и летњег распуста одлучено да се контакти одржавају по међусобном договору парничних странака. Списи парничног предмета су првостепеном суду враћени 12. децембра 2019. године.
Парничне странке су 28. фебруара 2020. године изјавиле ревизије против наведене другостепене пресуде, с тим да је тужена – противтужиља доставила и допуну ревизије од 5. августа 2020. године.
Будући да је тужилац – противтужени, у међувремену, тачније 3. фебруара 2020. године, покренуо извршни поступак на основу правноснажне (другостепене) пресуде, списи парничног предмета су достављени извршном суду ради увида, а како је тужена – противтужиља, као извршни дужник, изјавила жалбу против решења о извршењу, предмет се, заједно са извршним списима, налазио у другостепеном суду почев од 8. јуна 2020. године.
Након што га је извршни суд вратио, предмет је 1. октобра 2020. године прослеђен Врховном касационом суду, ради доношења одлуке о ревизијама.
Оспореном пресудом Рев. 4722/20 од 4. новембра 2020. године, у ставу другом изреке, другостепена пресуда је укинута само у делу који се тиче начина одржавања личних односа тужиоца – противтуженог и малолетног детета током боравка тужиоца – противтуженог у САД (да се испита да ли се веза путем видео- линка може одржавати и према договору парничних странака или евентуално у дан недељу, као што то предлаже тужилац – противтужени, а све полазећи од најбољег интереса детета, у ком погледу су родитељи ти који морају да уложе додатне напоре да се та врста контакта несметано одвија), као и у делу одлуке о трошковима парничног поступка, док су у преосталим деловима ревизије парничних странака, ставом првим изреке, одбијене као неосноване (поред осталог, правилно је одређен модел виђања између оца и детета током боравка оца у Републици Србије за време и ван летњих и зимских распуста, водећи превасходно рачуна о најбољим интересима детета, у ком погледу утврђени модел представља стабилну основу за даљи емоционални и социјални развој детета, а његова примена је прилагођена реалним потребама парничних странака, с тим да парничне странке морају уложити посебне напоре у превазилажењу међусобних конфликата и унапређењу родитељских вештина, што важи посебно за оца, јер се у противном код детета ствара осећање несигурности и недостатак предвидљивости и сталности, чиме се угрожава право детета на правилан раст и развој).
Апелациони суд у Београду је у поновном другостепеном поступку, након одржане расправе пред другостепеним судом, на којој је саслушан водитељ случаја ЦСР, донео пресуду Гж2. 48/21 од 13. априла 2021. године, којом је укинута првостепена пресуда у означеном делу, па је о захтевима парничних странака одлучено тако што је за контакте путем видео-линка радним данима, поред апликације Skype, уведено и коришћење апликације Whatsapp, док је за такву врсту контакта током викенда, поред термина сваке суботе са почетком у 19,00 часова и трајању од 30 минута, одређен и термин сваког другог викенда суботом и недељом, са почетком у 19,00 часова и трајању од по 30 минута или према међусобном договору парничних странака.
Списи парничног предмета су првостепеном суду враћени 28. априла 2021. године. Наведена другостепена пресуда је пуномоћницима парничних странака достављена 7. јуна 2021. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење, односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета (члан 266. став 1.); да је, пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу односно лишењу родитељског права, суд дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима (члан 270.).
Одредбама члана 3. Конвенције о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97) прописано је: да су у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интереси детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (став 1.); да се државе чланице обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законитих старатеља или других појединаца који су правно одговорни за дете и предузимају у том циљу све потребне законодавне и административне мере (став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. и права родитеља из члана 65. Устава, у суштини, аргументује тврдњом да усвојени модел виђања са малолетним дететом није прилагођен околностима конкретног случаја, а што има за последицу контину ирану немогућност стварања адекватног личног односа између њих двоје.
У вези са тим, Уставни суд најпре указује да је одредбом члана 65. став 2. Устава изричито утврђено да је поштовање начела заштите најбољег интереса детета претежније у односу на родитељско право и начин вршења родитељског права. Поштовање начела заштите најбољег интереса детета зависи од различитих околности сваког конкретног случаја, а понајвише од година детета, нивоа развоја детета, присуства или одсуства родитеља у животу детета, искустава које дете има, формираног и исказаног мишљења детета, као и оцене и мишљења надлежних органа о томе како се у сваком конкретном случају постиже и остварује, односно штити најбољи интерес детета (видети Одлуку Уставног суда Уж-3187/2010 од 11. децембра 2013. године).
Примењујући изнето на конкретан случај, Уставни суд је, увидом у образложење оспорене ревизијске пресуде, утврдио да је Врховни касациони суд одговорио на сва одлучна питања која се односе на одржавање личних односа малолетн ог де тета са подносиоцем уставне жалбе, те дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге за заузет став, настојећи да заштити најбољи интерес малолетн ог де тета, а уз уважавање свих релевантних околности конкретног случаја, посебно да подносилац уставне жалбе живи и ради у САД и да, по правилу, два пута годишње долази у Републику Србију, као и мишљења надлежног органа старатељства , који је континуирано током поступка вршио психолошку експлорацију односа у конкретној породици и своје предлоге константно прилагођавао тренутним околностима, при чему је и водитељ случаја детаљно испитан на рочишту за главну расправу.
Подносилац у уставној жалби неосновано указује да је Врховни касациони суд у првом ревизијском поступку инсистирао на томе да се модел виђања у Републици Србији, за периоде ван летњег и зимског распуста, прецизно уреди (са тачно утврђеним терминима). Наиме, укидајућим ревизијским решењем другостепеном суду је наложено да испита да ли уопште постоји могућност одржавања личних односа и ван периода зимског и летњег распуста, док начин на који виђење треба уредити Врховни касациони суд уопште није помињао. Наводи уставне жалбе о неузимању у обзир општепознате временске разлике између САД и Републике Србије код одржавања контакта путем видео-линка, нису од утицаја у контексту оспорене ревизијске пресуде, имајући у виду да је модел виђања за период када подносилац уставне жалбе борави у САД (путем видео-линка) коначно уређен пресудом Апелационог суда у Београду Гж2. 48/21 од 13. априла 2021. године.
У оквиру својих навода о повреди права родитеља, подносилац уставне жалбе је посебно указао на то да му је вишегодишњ им трајањем предметног поступка ускраћен блиски контакт са малолетном ћерком. Међутим, Уставни суд констатује да је за све време трајања поступка (изузев првих неколико месеци) постојала правноснажна привремена мера, коју је суд одредио по службеној дужности, а касније, на предлог подносиоца уставне жалбе, изменио због чињенице да је малолетно дете кренуло у школу. Дакле, све до правноснажног окончања предметног поступка био је уређен начин одржавања личних односа између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета, како током његовог боравка у САД, где живи и ради, тако и током његових посета Републици Србији. С тим у вези, Уставни суд сматра да подносилац уставне жалбе није доказао на који начин је у таквим околностима вишегодишње трајање поступка у спору за уређење начина одржавања личних односа са малолетним дететом могло имати за последицу повреду његових права из члана 65. Устава.
Констатујући још једном да је ЦСР, током трајања поступка , чак шест пута доставио извештај са конкретним предлозима , које је константно прилагођавао тренутним околностима, при чему је и водитељ случаја детаљно испитан на главној расправи, Уставни суд закључује да нема произвољности у одбијању предлога да се у доказном поступку обави вештачење преко Института за ментално здравље у Н, тачније, у несанкционисању од Врховног касационог суда, у оквиру његових овлашћења, такве одлуке нижестепених судова. Уставни суд указује да, у складу са начелом слободне оцене доказа, суд у парничном поступку није везан, ограничен или на било који начин условљен посебним формалним доказним правилима. Питање који ће се докази изводити зависи првенствено од суда који води поступак, a одбијање суда да изведе предложене доказе, у околностима када су чињенице због којих се тражи извођење тих доказа утврђене на други начин, дискреционо је право суда и не може само по себи представљати повреду права на правично суђење (видети Одлуку Уставног суда Уж-700/2011 од 24. децембра 2013. године , која је објављена на интернет страници www.ustavni.sud.rs).
Следом свега изложеног, Уставни суд је оценио да ставом првим изреке оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев. 4722/20 од 4. новембра 2020. године нису повређена права подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. и члана 65. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Што се тиче истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, увидом у списе парничног предмета, утврдио да је подносиоцу повреда наведеног права у предметном парничном поступку утврђена решењем председника Другог основног суда у Београду Р4П. 13/17 од 8. јула 2017. године. Доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Гж2. 48/21 од 13. априла 2021. године предметни парнични поступак је окончан. Реч је, дакле, о периоду од три године и девет месец и након што је решењем надлежног суда утврђена повреда права на суђење у разумном року .
Насупрот тврдњи подноси оца уставне жалбе , Уставни суд сматра да он, поступањем судова у наведеном периоду, није изнова стекао статус „жртве“ повреде права на суђење у разумном року. Наиме, првостепени суд је поступак окончао пет и по месеци након што му је издат обавезујући налог да предузме све процесне мере како би се поступак оконча о у најкраћем року . Потом су уследила три жалбена и два ревизијска поступка, јер је због специфичне сложеност и конкретног случаја , пре свега, озбиљно поремећених однос а парничних странака и просторне удаљености подносиоца уставне жалбе од малолетног детета, било потребно да се начин одржавања њихових личних односа уреди на изузетно прецизан начин, што је захтевало одговарајућа „нијансирања“ модела виђања који је предлагао ЦСР, а из ког разлога је Врховни касациони суд два пута (делимично) укидао правноснажну пресуду. Уставни суд, такође, констатује да су се списи парничног предмета око шест месеци налазили у извршном суду, коме су достављени за потребе вођења поступка покренутог по предлогу подносиоца уставне жалбе.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.