Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Милан Шкулић и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Р . из Ариља , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Р . и утврђује се да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 910/19 од 27. децембра 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбама члана 34. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 910/19 од 27. децембра 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби Вишег јавног тужиоца у Ужицу изјављеној против пресуде Вишег суда у Ужицу К. 24/19 од 24. октобра 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Р . из Ариља подне о је Уставном суду, 24. јануара 20 20. године, преко пуномоћника И. Ј , адвоката из Ваљева, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Ужицу К. 24/19 од 24. октобра 2019. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 910/19 од 27. децембра 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву , зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају пресуде којима је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 2. Кривичног законика.
У уставној жалби је наведено да је суд меродавно право погрешно применио на штету подносиоца уставне жалбе и грубо повредио његова уставна права, јер је оглашавајући га кривим за кривично дело из члана 246а став 2. Кривичног законика који је почео да се примењује 1. децембра 2019. године, за кривично дело учињено у 2017. години, поступио супротно одредби члана 5. Кривичног законика, којим је прописано да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца. Подносилац је навео и да је члан 246а Кривичног законика који је важио у време извршења кривичног дела блажи од члана 246а став 2. Кривичног законика који је био на снази у време пресуђења, не само по врсти и висини запрећене казне већ и по томе што кривично дело за које је подносилац уставне жалбе по оцени другостепеног суда извршио, у време извршења није било прописано као кривично дело.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Ужицу Кто. 58/18 од 19. новембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика .
Оспореном пресудом Вишег суда у Ужицу К. 24/19 од 24. октобра 2019. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за извршење кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. Кривичног закона, осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци, од њега је одузета предметна опојна дрога и изречена му је мера безбедности одузимања две дигиталне вагице, као предмета извршења кривичног дела.
У образложењу ове првостепене пресуде је, између осталог, наведено да околност да су приликом претресања код окривљеног пронађене две дигиталне вагице, са траговима опојне дроге марихуане, што се поуздано утврђује на основу налаза и мишљења Националног криминалистичко техничког центра, и што је истом приликом откривено више најлонских комадића који су по сопственом признању окривљеног служили за прављење мањих паковања марихуане и лакше уживање због тога, представљају само сумњу у правцу кривичног дела из члана 246. став 1. Кривичног законика. Никако се из тих чињеница не може извести сигуран закључак да је окривљени вагице и најлонске комаде користио као средства ради продаје марихуане . Извесност у погледу таквог закључка није поткрепљена доказима а суд може пресуду засновати само на чињеницама у чију је извесност уверен, зато је сумњу у погледу наведене чињенице суд решио у корист окривљеног.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 910/19 од 27. децембра 2019. године усвојена је жалба Вишег јавног тужиоца у Ужицу и преиначена пресуда Вишег суда у Ужицу К. 24/19 од 24. октобра 2019. године, тако што је подносилац уставне жалбе оглашен кривим што је дана 13. априла 2017. године неовлашћено држао у већој количини супстанце које су проглашене за опојну дрогу, чиме је учинио кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 2. Кривичног законика.
У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је да се основано жалбом јавног тужиоца оспорава закључак првостепеног суда да количина опојне дроге марихуане од 100,44 грама и количина опојне дроге амфетамина од 1,58 грама представља мању количину опојне дроге која је држана за сопствену употребу, као и да је имајући у виду све изведене доказе закључак другостепеног суда да предметне опојне дроге које су код окривљеног пронађене и од њега одузете, окривљени није неовлашћено држао ради сопствене потребе, а обзиром на то да јавни тужилац није доказао субјективни однос окривљеног као учиниоца, односно да је количина дроге коју је држао била намењена даљој продаји, то је другостепени суд нашао (имајући у виду одредбе члана 5. Кривичног законика) да из чињеничног описа радњи које су окривљеном стављене на терет утврђује да се у радњама окривљеног стичу сва битна законска обележја кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 2. Кривичног законика.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се н ико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се к азне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца. Кривична дела и кривичне санкције одређују се законом (члан 34. став 2 .).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19 ) прописано је: да се н а учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. ст . 1. и 2.); да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година (члан 246. став 1.) ; да ко неовлашћено држи у мањој количини за сопствену употребу супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се новчаном казном или затвором до три године, а може се ослободити од казне, да ко неовлашћено држи у великој количини супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до десет година, да учинилац дела из ст. 1. и 2. овог члана који открије од кога набавља опојну дрогу може се ослободити од казне, да ако је учиниоцу кривичног дела из става 2. овог члана изречена казна затвора, та казна не може да се изврши на начин предвиђен у члану 45. став 3. овог законика, да ће се опојне дроге одузети (члан 246а ст. 1. до 5 .).
Законом о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“ , број 72/09 , од 3. септембра 2009. године ), који је почео са применом 11. септембра 2009. године, додат је члан 246а, који м је до измене Кривичног законика објављене у „Службеном гласнику Р епублике Србије“, број 35/19, од 21. маја 2019. године, са ступањем на снагу 1. децембра 2019. године , било прописано: да ко неовлашћено држи у мањој количини за сопствену употребу супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се новчаном казном или затвором до три године, а може се ослободити од казне (став 1.); да се учинилац дела из става 1. овог члана који открије од кога набавља опојну дрогу може ослободити од казне ( став 2.); да ће се опојне дроге одузети (став 3.).
5. Подносилац уставне жалбе у устав ној жалби истиче да му је оспореном пресудом повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. ст. 1. и 2. Устава, наводећи да је према њему примењен закон који није могао бити примењен, јер је члан 246а Кривичног законика који је важио у време извршења кривичног дела блажи од члана 246а став 2. Кривичног законика који је био на снази у време суђења, не само по врсти и висини запрећене казне већ и по томе што кривично дело које је подносилац уставне жалбе по оцени другостепеног суда извршио, у време извршења није било прописано као кривично дело.
Уставни суд указује да из одредаба члана 34. ст. 1. и 2. Устава, поред осталог, произлази да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, а да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца. Из наведеног, поред осталог, следи да се на учиниоца увек мора применити закон који је за њега најповољнији.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио: да је п ресудом Вишег суда у Ужицу К. 24/19 од 24. октобра 2019. године подносилац уставне жалбе оглашен кривим за извршење кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. Кривичног закона; да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 910/19 од 27. децембра 2019. године усвајањем жалбе Вишег јавног тужиоца у Ужицу, преиначена пресуда Вишег суда у Ужицу К. 24/19 од 24. октобра 2019. године тако што је подносилац уставне жалбе оглашен кривим што је дана 13. априла 2017. године неовлашћено држао у већој количини супстанце које су проглашене за опојну дрогу, чиме је учинио кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 2. Кривичног законика.
Уставни суд констатује да је Законом о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 35/19, од 21. маја 2019. године), који је почео да се примењује 1. децембра 2019. године, кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а Кривичног законика измењено тако што је у ставу 2. као посебан облик прописано неовлашћено држање опојних дрога у великој количини, за које је запрећена казна затвора у трајању од три до десет година, док је за држање опојне дроге (у мањој количини) за сопствену употребу одредбом члана 246а став 1. Кривичног законика била прописана новчана казна или затвор до три године, уз могућност ослобађања од казне.
Уставни суд је утврдио да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Ужицу Кто. 58/18 од 19. новембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је дана 13. априла 2017. године извршио кривично дел о неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика , а да је о спореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 910/19 од 27. децембра 2019. године, усвајањем жалбе Вишег јавног тужиоца у Ужицу , преиначена пресуда Вишег суда у Ужицу К. 24/19 од 24. октобра 2019. године тако што је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за извршење кривичног дел а неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 2. Кривичног законика, са образложењем да, како јавни тужилац није доказао субјективни однос окривљеног као учиниоца, односно да је количина дроге коју је држао била намењена даљој продаји, као и да из изведених доказа произлази да пронађену дрогу окривљени није држао за сопствене потребе, другостепени суд је нашао да из чињеничног описа радњи које су окривљеном стављене на терет произлази да се у радњама окривљеног стичу сва битна законска обележја кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 2. Кривичног законика , које као такво није било инкриминисано у време извршења кривичног дела.
Уставни суд је из свега изнетог закључио да је другостепени суд очигледно произвољно применио материјално право, огласивши подносиоца уставне жалбе кривим за извршење кривичног дела које у време предузимања радњи извршења као такво није било прописано законом. Наиме, оспореном пресудом подносилац уставне жалбе је оглашен кривим за блаже кривично дело (члан 246а став 2. Кривичног законика) од дела које му је било стављено на терет оптужним актом (члан 246. став 1. Кривичног законика), јер је другостепени суд, након одржаног претреса утврдио да јавни тужилац није доказао да је предметну опојну дрогу окривљени држао ради продаје. Такође, утврдивши, у току другостепеног претреса , да се пронађена опојна дрога не може сматрати малом количином, као и да није намењена личној употреби окривљеног, суд је преиначио првостепену осуду за кривично дело из члана 246а став 1. Кривичног законика, тако што га је осудио за нови облик кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из става 2. члана 246а Кривичног законика инкриминисаног Законом о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 35/19, од 21. маја 2019. године), који је ступио на снагу после извршења кривичног де ла, а које се, према се према битним обележјима, не може сматрати делима која су била прописана у време предузимања радњи извршења (члан 246. став 1. и члан 246а став 1. Кривичног законика) , нити постоји правни континуитет инкриминације са тим кривичним делима.
Уставни суд констатује да одлучујући о уставној жалби није надлежан да оцењује доказе изведене у судском поступку, нити да преиспитује правилност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима, уколико из разлога наведених у уставној жалби и доказа уз њу, као и садржине оспорених судских одлук а не произлази да је суд произвољно ценио изведене доказе, на штету подноси оца уставне жалбе. Право је суда у кривичном поступку, да по слободном судијском уверењу, након спроведеног доказног поступка, оцени којим ће изведеним доказима поклонити поверење и које ће чињенице узети као доказане.
Међутим, на основу свега претходно изложеног Уставни суд сматра да оспорена пресуд а Апелационог суд а у Крагујевцу Кж1. 910/19 од 27. децембра 2019. године није заснован а на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, те имајући у виду да је , по оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе оспореном пресудом оглашен кривим за извршење кривичног дела које по својим битним обележјима није било, као такво, предвиђено законом у време предузимања инкриминисаних радњи, Уставни суд је оценио да образложење из оспорене другостепене пресуд е – „предметне опојне дроге које су код окривљеног пронађене и од њега одузете, окривљени није неовлашћено држао ради сопствене потребе, а обзиром да јавни тужилац није доказао да је количина дроге коју је држао била намењена даљој продаји, то је другостепени суд (имајући у виду одредбе члана 5. Кривичног законика) нашао да из чињеничног описа радњи које су окривљеном стављене на терет утврђује да се у радњама окривљеног стичу сва битна законска обележја кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 2. Кривичног законика“ представља арбитрерну и произвољну примену материја лног права.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. ст. 1. и 2. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Крагујевцу поново одлучи о жалб и Вишег јавног тужилаштва изјављеној против пресуде Вишег суда у Ужицу К. 24/19 од 24. октобра 2019. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава, имајући у виду да је Суд утврдио повреду права из члана 34. ст. 1. и 2. Устава и да је одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права поништавањем оспорене пресуде и поновним одлучивањем другостепеног суда.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.