Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Mирослав Николић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Д, М . В . и Б . А , свих из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А . Д , Б . А . и М . В . изјављена против решења Вишег суда у Суботици К. 102 /17 од 14. марта 201 8. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 324/18 од 26. марта 201 8. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Д, М . В . и Б . А, сви из Суботице су , 3. априла 201 8. године, преко пуномоћника В. Ј . Ђ, адвоката из Суботице, Уставном суду поднели уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење , зајемчених одредбама чл. 31. и 32. Устава Републике Србије.
Подносиоци су истакли и повреду права из чл. 5. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чије постојање повреде Уствани суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцима уставне жалбе правноснажно продужен притвор након доношења неправноснажне првостепене пресуде , због постојања притворских разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривчном поступку, а према подносиоцу М. В . и због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 1) Законика .
У уставној жалби је наведено да притвор против подносилаца уставне жалбе непрекидно траје од 18. јула 2013. године; да су подносиоци уставне жалбе након правноснажности пресуде Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године (потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж. 109/17 од 24. марта 2017. године) упућени на издржавање казне затвора у трајању од по 30 година због извршења четири кривична дела; да је пресудом Врховног касационог суда Кзз. 489/2017 од 20. септембра 2017. године усвојен захтев за заштиту законитости подносилаца уставне жалбе, укинуте су правноснажне пресуде и предмет је враћен на поновни првостепени поступак; да је у поновном кривичном поступку према подносиоцима уставне жалбе одређен притвор решењем Вишег суда у Суботици Кв. 212/17 од 20. септембра 2017. године и продужаван решењем Вишег суда у Суботици Кв. 249/17 од 16. новембра 2017. године (потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1291/17 од 27. новембра 2017. године), Кв. 11/18 од 15. јанаура 2018. године и овде оспореним решењима.
Повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије подносиоци образлажу наводима да се разлози за притварање подносилаца од 16. августа 2013. године до 26. марта 2018. године стално понављају истим стереотипним наводима; да судови нису разматрали примену алтернативних мера којима би се постигла иста сврха.
У уставној жалби је наведно да су подносиоци устав не жалбе неправноснажном пресудом Вишег суда у Суботици К. 102/17 осуђени на казне затвора, и то А . Б . у трајању од 20 година, а А. Д . и М . В . на по 7 година, што значи да су у притвору издржали 2/3 казне.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорена решења, досуди трошкове заступања и утврди накнаду нематеријалне штете у износу од 20.000 евра .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд, је у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и интернет страницу „Портал судова Србије“ www.portal.sud.rs, те утврди о следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Предметни кривични поступак против подносилаца уставне жалбе започео је доношењем решења о спровођењу истраге Вишег суда у Суботици Ки. 62/13 од 20. јула 2013. године. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем Вишег суда у Суботици Ки. 62/13 од 20. јула 2013. године, а рачунао им се од 18. јула 2013. године, када су лишени слободе.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1/14, Кто. 2/14 од 17. јануара 2014. године, поводом које је у Вишем суду у Суботици формиран предмет К. 5/14, подносиоцима уставне жалбе стављено је на терет да су извршили једно кривично дело тешко убиство и три кривична дела разбојништва.
Виши суд у Суботици је припремно рочиште заказао за 7. и 29. април 2014. године, а главни претрес је започео 10. јуна 2014. године. У току првобитно вођеног првостепеног поступка главни претрес је био заказиван најмање једанпут месечно (са изузетком у летњој паузи), па је тако у периоду од непуних 16 месеци (од 10. јуна 2014. године до 1. октобра 2015. године) био одржан 11 пута од укупно 14 заказаних.
Пресуда Вишег суда у Суботици К. 5/14 од 1. октобра 2015. године, којом су подносиоци оглашени кривим, је укинута решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 88/16 од 14. марта 2016. године и предмет је враћен на поновни поступак. Предмет је примљен у Виши суд 19. априла 2016. године и додељен судији у рад под бројем К. 21/16.
У поновном првостепеном поступку Виши суд у Суботици је у предмету К. 21/16 припремно рочиште заказао за 22. јун, 22. и 26. август 2016. године, а главни претрес је започео 21. септембра 2016. године и завршен 18. октобра 2016. године.
Пресудом Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж. 109/17 од 24. марта 2017. године, подносиоци уставне жалбе су осуђени на по 30 година затвора због извршења једног кривично г дел а тешко убиство и три кривична дела разбојништва .
Решењем Врховног касационог суда Кзз. 489/17 од 20. септембра 2017. године одређено је да се прекине са извршењем правноснажних пресуда Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 109/17 од 24. марта 2017. године, на основу члана 488. став 3. Законика о кривичном поступку, са образложењем да садржина поднетог захтева за заштиту законитости оправдава одлуку суда да се прекине са извршењем правноснажних пресуда.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 489/17 од 20. септембра 2017. године усвојени су захтеви за заштиту законитости бранилаца подносилаца уставне жалбе, укинуте су правноснажне пресуде Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 109/17 од 24. марта 2017. године и предмет је враћен на поновно суђење првостепеном суду. Предмет је примљен у Виши суд у Суботици 7. октобра 2017. године и заведен под бројем К. 102/2017.
У поновном првостепеном поступку Виши суд у Суботици је у предмету К. 102/17 припремно рочиште заказао 7. и 9. фебруара 2018. године, а главни претрес је започео 12. марта 2018. године.
Решењем Вишег суда у Суботици Кв. 212/17 од 20. септембра 2017. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1107/17 од 10. октобра 2017. године према подносиоцима уставне жалбе А. Д . и Б . А . одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном посутпку, а према подносиоцу М. В . по основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика, који им се рачуна од дана прекида извршења казне затвора– 20. септембра 2017. године.
Пресудом Вишег суда у Суботици К. 102/17 од 15. марта 2018. године А. Б . је оглашен кривим да је извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 4. Кривичног законика и кривично дело разбојништва из члана 206. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за која је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 20 година, а подносиоци А . Д . и М . В . су оглашени кривим да су извршили кривично дело разбојништва из члана 206. став 2. Кривичног законика и осуђени су на казне затвора у трајању од по 7 година.
Оспореним решењем Вишег суда у Суботици К. 102/17 од 14. марта 201 8. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 324/18 од 26. марта 2018 . године према подносиоцима уставне жалбе А. Д . и Б . А . продужен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном посутпку, а према подносиоцу М. В . по основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика, који по том решењу може трајати до њиховог упућивања у Завод за извршење кривичних санкција, а најдуже док не истекне време трајања казне на коју су осуђени.
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да основаност продужења притвора према окривљеном М . В . по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку произлази из чињенице да је за именованим окривљеним била расписана централна потерница Полицијске управе у Крушевцу због бекства из Васпитно -поправног дома Крушевац, што и по оцени другостепеног суда има квалитет особите околности која основано указује на опасност од бекства окривљеног, уколико би се нашао на слободи, на који начин би ометао вођење кривичног поступка против њега. Што се тиче притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку у образложењу оспореног решења је наведено да су окривљени у предметном кривичном поступку неправноснажно оглашени кривим да су извршили кривично дело разбојништава, а А. Б . и крив ично дело тешког убиства, а како из казнених евиденција за окривљене произлази да је А. Д . раније осуђиван због кривичног дела раз бојништва, да је М. В . као малолетном лицу изрицана васпитна мера због кривичног дела против живота и тела, а да је Б. А . раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичних дела против живота и тела, то по оцени другостепеног суда, наведене околности, уз чињеницу да су окривљени незапослени, без других извора прихода, чије прибављање је било основни мотив извршења кривичних дела за која се оправдано сумњиче у предметном поступку, свакако имају значај битних околности које указују на то да ће окривљени, уколико би се нашли на слободи, у кратком временском периоду поновити кривичн о дел о, због чега се одређивање притвора према њима по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика показује као нужно.
Период трајања притвора према подносиоцима уставне жалбе, који у конкретном предмету треба разматрати у смислу одредбе члана 31. Устава, износи укупно три године и непуна четири месеца, а састоји се од три посебна дела:
(1) од 18. јула 2013. године, када су лишени слободе до 1. октобра 2015. године, као дана доношења прве првостепене пресуде Вишег суда у Суботици К. 5/14 (две године и два и по месеца);
(2) од 14. марта 2016. године, када је решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 88/16 укинута првобитно донета пресуда Вишег суда у Суботици К. 5/14 и предмет враћен на поновно суђење, до 18. октобра 2016. године, када је донета друга првостепна пресуда Вишег суда у Суботици К. 21/16 (седам месеци);
(3) од 20. септембра 2017. године, када је је према подносиоцима уставне жалбе поново одређен притвор решењем Вишег суда у Суботици Кв. 212/17, након што су пресудом Врховног касационог суда Кзз. 489/17 од 20. септембра 2017. године усвојени захтеви за заштиту законитости бранилаца подносилаца уставне жалбе, укинуте правноснажне пресуде Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 109/17 од 24. марта 2017. године и предмет враћен на поновно суђење првостепеном суду, до 14. марта 2018. године као дана доношења неправноснажне пресуде Вишег суда у Суботици К. 102/17 и дана доношења овде оспореног првостепеног решења (непуних шест месеци).
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), подносиоци уставне жалбе А. Д . и М . В . су пре правноснажности пресуде Вишег суда у Суботици К. 102/17 од 15. марта 2018. године спроведени на издржавање казне затвора 22. августа 2018. године .
Из документације која је достављена уз допуну уставне жалбе од 10. јанаура 2019. године произлази да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж. 833/18 од 11. децембра 2018. године жалба подносиоца Б. А . у целости одбијена, те је усвајањем жалбе Вишег јавног тужилаштва у Суботици првостепена пресуда у односу на њега преиначена тако што је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 30 година, док је првостепена пресуда у односу на подносиоца уставне жалбе А. Д . преиначена тако што је он ослобођен од оптужбе за сва дела која су била предмет поступка, па му је и притвор укинут, док је М . В . казна преиначена на пет година и укинут му је притвор, с обзиром на то да је истекло време казне на коју је осуђен.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен ( члан 31.) ; да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1 .).
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства ( тачка 1 )), као и ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити дело којим прети ( тачка 3 )). Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа ( став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца ( став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде ( став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења ( став 5.).
Одредбом члана 346. став 1. Законика о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др) прописано да ће председник већа одредити припремно рочиште најкасније у року од 30 дана ако је оптужени у притвору, односно у року од 60 дана ако је оптужени на слободи, рачунајући од дана пријема потврђене оптужнице у суд.
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд указује да је у више својих одлука ( видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повреде права из члана 32. став 1 . Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уважавајући праксу Европског суда за људска права приликом утврђивања трајања притвора према члану 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , период који се узима у разматрање почиње на дан када је окривљени притворен, а завршава на дан када се утврди кривица, чак и када то учини само првостепени суд (види одлуку у предмету Европског суда за људска права Ђермановић против Србије, представка број 48497/06, од 23. фебруара 2010. године, ст. 65-67.).
Сходно томе, у овом предмету се период који треба разматрати састоји од три посебна дела: (1) од 18. јула 2013. године, када су лишени слободе до 1. октобра 2015. године, као дана доношења прве првостепене пресуде Вишег суда у Суботици К. 5/14 ( две године и два и по месеца); (2) од 14. марта 2016. године, када је решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 88/16 укинута првобитно донета пресуда Вишег суда у Суботици К. 5/14 и предмет враћен на поновно суђење, до 18. октобра 2016. године, када је донета друга првостепна пресуда Вишег суда у Суботици К. 21/16 ( седам месеци); (3) од 20. септембра 2017. године, када је је према подносиоцима уставне жалбе поново одређен притвор решењем Вишег суда у Суботици Кв. 212/17 до 14. марта 2018. године као дана доношења неправноснажне пресуде Вишег суда у Суботици К. 102/17 и дана доношења овде оспореног првостепеног решења ( непуних шест месеци).
Стога, по оцени Уставног суда, у предметном случају период који треба узети у обзир износи три године и приближно четири месеца.
Притвор према подносиоцима уставне жалбе је одређен и продужаван због постојања оправдане сумње да су извршили једно кривично дело тешко убиство и три кривична дела разбојништва, док је оспореним решењима притвор према њима про дужен до упућивања на издржавање казне затвора на коју су осуђени због једног кривичног дела разбојништва, а Б. А . и због кривичног дела тешког убиства .
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора ( видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), Виши суд у Суботици и Апелациони суд у Новом Саду су у оспореним решењима о продужењу притвора утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку , а да код подносиоца уставне жалбе М. В . постоји и опасност од бекства из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривчном поступку .
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења је, поред осталог, наведено да основаност продужења притвора према окривљеном М. В . по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку произлази из чињенице да је за именованим окривљеним била расписана централна потерница Полицијске управе у Кр ушевцу због бекства из Васпитно-поправног дома Крушевац, што и по оцени другостепеног суда има квалитет особите околности која основано указује на опасност од бекства окривљеног, уколико би се нашао на слободи, на који начин би ометао вођење кривичног поступка против њега. Што се тиче притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку у образложењу оспореног решења је наведено да су окривљени у предметном кривичном поступку неправноснажно оглашени кривим да су извршили кривично дел о разбојништава, а А. Б . и крив ично дело тешког убиства, а како из казнених евиденција за окривљене произлази да је А. Д . раније осуђиван због кривичног дела раз бојништва, да је М. В . као малолетном лицу изрицана васпитна мера због кривичног дела против живота и тела, а да је Б . А . раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичних дела против живота и тела, то по оцени другостепеног суда, наведене околности, уз чињеницу да су окривљени незапослени, без других извора прихода, чије прибављање је било основни мотив извршења кривичних дела за која се оправдано сумњиче у предметном поступку, свакако имају значај битних околности које указују на то да ће окривљени, уколико би се нашли на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се одређивање притвора према њима по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) показује као нужно.
Узимајући у обзир да је подносилац уставне жалбе Б. А . неправноснажно оглашен кривим да је у периоду краћем од месеца дана изврши о кривичн о дел о разбојништва и крив ично дело тешког убиства (извршеног при извршењу кривичног дела разбојништва), а подносилац А. Д . кривично дело разбојништва, те да се ради о лицима без извора прихода чије прибављање је било основни мотив извршења кривичних дела за која су оглашени кривим у предметном поступку , те да су раније осуђивани, због извршења истоврсних кривичн их дела кој а су им и у овом кривичном поступку стављен а на терет, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да постоје конкретне особите околности које, у овом случају, указују да ће подносиоци уставне жалбе Б. А . и А. Д , уколико се нађу на слободи, у кратком време нском периоду поновити дело и да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора.
Што се тиче подносиоца уставне жалбе М. В, Уставни суд је утврдио да су судови , такође оправдано, узели у обзир да је именовани одговарао као малолетник за кривично дело против живота и тела ( дело са елементима насиља, као и дело за које је оглашен кривим), те да су као кључн е околност и кој е указуј е на опасност да ће боравком на слободи поновити кривично дело ценили чињеницу да је предметно кривчно дело извршио док се налазио у бекству из К азнено – поправног дома у Крушевц у, као и да му је, као лицу без запослења, законитих прихода и имовине, стицање новчаних средстава био главни мотив за извршење кривичног дела за које је осуђен, због чега се продужење притвора и према њему показује као нужна мера.
Међутим, имајући у виду да су се подносиоци до дана подношења уставне жалбе непрекидно налази ли у притвору три године и скоро четири месеца, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности трајања мере притвора од значаја и то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд указује на то да је увидом у интернет страницу „Портал судова Србије“ утврђено да је у кривичном поступку који се против подносилаца уставне жалбе водио у предмету К. 102/17 првостепена пресуда два пута укидана, што би само по себи могло да укаже на то да доказни поступак није вођен са потребном марљивошћу и ефикасношћу. Међутим, полазећи од тога да из достављене документације и „Портала судова Србије“ произлази да је Виши суд у Суботици главни претрес заказивао у роковима краћим од месец дана (са изузецима у току летњих пауза), као и да главни претрес у току целокупног трајања предметног кривичног поступка није могао да се одржи свега четири пута, те да је жалбени поступак пред Апелационим судом у Новом Саду у предмету Кж. 88/16 а потом и у предмету Кж. 109/17 трајао по три месеца, као и да је поступак по ванредном правном леку трајао нешто дуже од четири месеца, Уставни суд сматра да се се вођење кривичног поступка пред Вишим судом у Суботици не може окарактерисати као очигледно неажурно, а имајући у виду чињеницу да је предметни кривични поступак вођен против тројице окривљених због четири кривична дела, Уставни суд је оценио да су судови показали задовољавајућу хитност у вођењу предметног кривичног поступка.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено право подносилаца уставне жалбе, зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) , уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.