Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Тијана Шурлан и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Р . из Суботице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. јануара 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Р . и утврђује да je решење м Основног суда у Суботици Кв. 258/20 од 22. априла 20 20. године, повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Основног суда у Суботици Кв. 258/20 од 22. априла 2020. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе, адвоката Н. А . од 21. априла 2020. године, изјављеној против решења Основног суда у Суботици Кпп. 125/20 од 16. априла 2020. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Р . из Суботице, поднео је Уставном суду, 27. маја 2020. године, преко пуномоћника Н . А , адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици Кв. 258/20 од 22. априла 2020. године, због повреде начела и права из чл. 22, 27. и 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је одбацивањем жалбе против решења о одређивању притвора као беспредметне, суд увео нови основ за одлучивање о жалби и тако ускратио подносиоцу уставне жалбе као осумњиченом лицу у кривичном поступку да се испита законитост његовог лишења слободе поводом благовремене, дозвољене и уредне жалбе коју је изјавио његов бранилац против решења о одређивању притвора.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права на правно средство, поништи оспорено решење и обавеже надлежни орган на накнаду нематеријалне штете у износу од 180.000,00 динара. Трошкове уставносудског поступка је тражио у износу од 90.000,00 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из достављене документације утврдио следеће:
Решењем Основног суда у Суботици Кпп. 125/20 од 16. априла 2020. године према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор основу одредаба члана 211. став 1. тач ка 2) Законика о кривичном поступку, због основане сумње да је извршио кривично дело насиље у породици.
Бранилац, који је осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе , био постављен по службеној дужности, изјавио је 21. априла 2020. године жалбу против решења Основног суда у Суботици Кпп. 125/20 од 16. априла 2020. године.
Оспореним решењем Основнoг суд а у Суботици Кв. 258/20 од 22. априла 2020. године одбачена је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења о одређивању притвора Основног суда у Суботици Кпп. 125/20 од 16. априла 2020. године.
У образложењу оспореног решења наведено је да је жалба браниоца који је осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе био постављен по службеној дужности, од 21. априла 2020. године, изјављена против решења о одређивању притвора, кривичном ванрасправном већу из члана 21. став 4. ЗКП достављена дана 22. априла 2020. године, које је утврдило да је притвор, који је осумњиченом био одређен решењем Основног суда у Суботици Кпп. 125/20 од 16. априла 2020. године, укинут решењем тог суда Кпп. 129/20 од 21. априла 2020. године, те да је из наведених разлога одлучивање о жалби браниоца „беспредметно“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, а да гађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Осталим одредбама Устава, које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари, утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка ( члан 30. став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова ( члан 30. став 3.); ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тач ка 2)); да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (члан 212. став 1.); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, да жалба не задржава извршење решења и да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (члан 214.).
Одредбама члана 467. ст. 3. и 4. ЗКП прописано је да о жалби против решења судије за претходни поступак одлучује веће истог суда (члан 21. став 4.), ако овим закоником није другачије одређено. О седници већа суд може обавестити странке ако сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари (став 3.); да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути и, по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (став 4 ).
5. Уставни суд и поводом ове уставне жалбе полази од чињенице да са аспекта заштите људских права, притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу, као једног од основних права гарантованих Уставом и права од „највећег значаја у демократском друштву“ ( видети: пресуду Европског суда за људска права, Велико Веће, Medvedyev и други против Француске, број представке 3394/03, од 29 марта 2010. године, став 76 .). Полазећи од садржине одредаба члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, Уставни суд истиче да наведене уставне одредбе упућују да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом , како би се обезбедила заштита појединца од било какве произвољности у ограничавању права на слободу и безбедност . Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. ЗКП. Наведене одредбе имају за циљ да решење о одређивању/продужењу притвора буде у складу са циљевима дозвољеног ограничења права на слободу, те да се спречи неоправдано лишење слободе и да обезбеде да нико не буде лишен слободе на произвољан начин, док се одредбом члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава лицу лишеном слободе гарантује право жалбе суду и обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања, те да се нареди пуштање лица на слободу уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд такође истиче да се одредбом члана 36. став 2. Устава утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, као и да се одредбом члана 27. став 3. Устава лицу лишеном слободе гарантује право жалбе суду и обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања, те да се нареди пуштање лица на слободу уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито. При том е, право на правно средство се не исцрпљује у строго формалном смислу само кроз могућност изјављивања правног средства, већ подразумева делотворну правну заштиту, која означава дужност надлежног суда да о изјављеном правном средству одлучи мериторно у случају његове дозвољености, односно дужност да оцени све релевантне наводе правног средства и правично расправи и преиспита разлоге одлуке која се оспорава, односно одлучи о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе.
У конкретном случају, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе, као осумњичени, имао Уставом и законом зајемчено право на жалбу против одлуке о његовом лишењу слободе, односно право да другостепени орган, у конкретном случају кривично ванрасправно веће из члана 21. став 4. ЗКП Основног суда у Суботици, о изјављеној жалби против решења о одређивању притвора одлучи и тиме преиспита разлоге због којих је подносилац уставне жалбе био лишен слободе.
Примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је осумњичени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу против решења којим му је одређен притвор изјавио 21. априла 2020 године , преко браниоца постављеног по службеној дужности; да је суд поднету жалбу одбацио 22. априла 2020. године, са образложењем да је о жалби осумњиченог о одређивању притвора „беспредметно одлучивати“, будући да је изјављена жалба том већу достављена на одлучивање 22. априла 2020. године, односно након што је осумњиченом притвор укинут по службеној дужности и одређена мера забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивање одређених места.
Уставни суд је утврдио да оспореним решењем суд није жалбу одбацио као неблаговремену, недозвољену или неуредну , нити је донео неко друго решење сагласно одредби члана 467. став 4. ЗКП, већ је оценио да о изјављеној жалби уопште не треба одлучивати, јер је у међувремену притвор према осумњиченом укинут и он је пре одлучивања другостепеног судског већа о жалби пуштен на слободу.
Уставни суд наглашава да одредба члана 27. став 3. Устава намеће обавезу да суд испита основаност лишења слободе, те да размотри питање законитости поступка у којем је притвор одређен, те постојања основане сумње да је притворено лице извршило кривично дел о које је предмет поступка, као и постојања притворских разлога који оправдавају примену ове најтеже мере за несметано вођење кривичног поступка. Стога Уставни суд сматра да се не може прихватити као уставноправно прихватљиво образложење оспореног решења да је „беспредметно“ одлучивати о жалби којом се оспорава решење о одређивању притвора из разлога што је жалба, која је изјављена у време када се окривљени налазио у притвору (како то произлази из оспореног решења) , другостепеном судском већу достављена на одлучивање следећег дана од дана предаје суду, односно након што је притвор према окривљеном укинут по службеној дужности.
С тим у вези, Уставни суд сматра да подносилац оправдано указује на то да, иако свакако превасходни, није једини циљ жалбе против решењ а о одређивању притвора да се према окривљеном укине незаконит притвор и да се одмах пусти на слободу, већ осумњичени има оправдан интерес да суд у законито спроведеном поступку оцени да ли је његово лишење слободе и притварање било засновано на разлозима предвиђеним законом и да ли је он лишен слободе у складу са законом прописаним поступком. Овај интерес подносиоца уставне жалбе свакако произлази из одредби члана 35. став 2. Устава којом је утврђено да свако ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом.
Уставни суд сматра да је Основни суд у Суботици, у конкретном случају, био дужан да свеобухватно преиспита основаност ограничења права на слободу подносиоца жалбе гарантованог чланом 27. Устава, те мериторно одлучи о благовременој, дозвољеној и уредној жалби против решења о одређивања притвора, која је изјављена и суду достављена у време када се окривљени налазио у притвору, упркос чињеници да је притвор према осумњиченом у међувремену укинут, по службеној дужности, пре одржавања седнице другостепеног судског већа и одлучивања о изјављеној жалби .
Полазећи од утврђеног да Основни суд у Суботици поднету жалбу подносиоца уставне жалбе против решења о одређивању притвора није оценио неблаговременом, неуредном или изјављеном од стране неовлашћеног лица, нити је донео било које решење из члана 467. став 4. ЗКП, Уставни суд је оценио да је тиме ускратио подносиоцу уставне жалбе да се преиспита законитост његовог лишења слободе и притварања .
Сагласно изложеном, Уставни суд је утврдио да је решењем Основног суда у Суботици Кв. 258/20 од 22. априла 2020. године по дносиоцу уставне жалбе повређено прав о из члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу , у овом делу , усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица учињене повреде подносиочевог права, Уставни суд сматра, да оспорено решење , упркос чињеници да је притвор према подносиоцу уставне жалбе укинут по службеној дужности, није темпоралног карактера, с обзиром на то да је оспореним решењем ускраћено право подносиоца уставне жалбе да суд преиспита законитост његовог лишења слободе. Стога је Уставни суд оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем оспореног решења Основног суда у Суботици Кв. 258/20 од 22. априла 2020. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења истог суда Кпп. 125/20 од 16. априла 2020. године, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Разматрајући истакнути захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права из члана 27. став 3. Устава довољно правично задовољење за подносиоца. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспореног акта. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, одбио овај захтев као неоснован, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Будући да је усвојио уставну жалбу, утврдио повреду права из члана 27. став 3. Устава, поништио оспорено решење и наложио поновно одлучивање о жалби подносиоца уставне жалбе против решења о одређивању притвора, Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе о повреди начела и права утврђених, односно зајемчених чланом 22 , чланом 27. став 1 . и чланом 36. став 2. Устава.
9. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повред у права из члана 36. став 1. Устава , Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога и пружања доказа на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83 .). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
11. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.