Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Р . из Републике Аустрије, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. јануара 202 3. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. Р . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 16056 /16 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Р . из Републике Аустрије, преко пуномоћника М . В, адвоката из Н . С, поднео је Уставном суду, 20. новембра 2019. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 16056/16 од 5. септембра 2019. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава . Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 16056/16.
У уставној жалби се, поред осталог, указује на то да је од дана подношења тужбе до достављања оспорене пресуде прошло око 1000 дана, упркос томе што је подносилац више пута ург ирао да се закаже расправа, односно донесе пресуда.
Уставном жалбом је тражено да Уставни суд поништи оспорени акт и утврди право подносиоцу на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Подносилац није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Делимичним решењем Агенције за реституцију број 46-000212/2013 од 16. децембра 2015. године одбијен је захтев Р. Р . (подносиоца уставне жалбе) за враћање у натуралном облику земљишта означеног у решењу (тачка 1. диспозитива) и одређено да ће о праву на обештећење за одузете парцеле бити одлучено накнадно, кад се стекну законски услови (тачка 2. диспозитива). У образложењу решења је констатовано да је предмет захтева имовина која је конфискована од В. Р, правног претходника подносиоца уставне жалбе, као и имовина која је конфискована предузећима „А.“ а.д. Нови Сад и „Ш.“ а.д. Нови Сад.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00022/2016-13 од 6. октобра 2016. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против предметног делимичног решења првостепеног органа.
Подносилац уставне жалбе је 16. новембра 201 6. године поднео тужбу Управном суду против наведеног коначног управног акта.
Оспореном пресудом Управног суда У. 16056/16 од 5. септембра 2019. године, донетом након одржане усмене јавне расправе, одбијена је као неоснована тужба којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00022/2016-13 од 6. октобра 2016. године . Пуномоћник подносиоца примио је оспорену пресуду 21. октобра 2019. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, између осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је неефикасним поступањем Управног суда у предмету У. 16056/16 повређено право на суђење у разумном року.
Оцењујући ове наводе подносиоца са становишта означеног права, Уставни суд је утврдио да је предметни управни спор започео 16. новембра 2016. године, подношењем тужбе подносиоца уставне жалбе и окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 16056/16 од 5. септембра 2019. године, која је достављена подносиоцу 21. октобра 2019. године, што само за себе може указивати на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак и суда у управном спору , као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било посебно сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је одлучивање Управног суд а о тужби подносиоца уставне жалбе трајало непуне три године , што се не може сматрати ефикасним поступањем, посебно стога што у управном спору нису утврђиване нове чињенице, ни извођени нови докази, већ је одлука донета на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао правни интерес да надлежни суд у разумном року оцени законитост одлучивања о његовом захтеву за враћање спорне имовине у натуралном облику.
Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео трајању предметног управног спора.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у делу изјављеном због повреде права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 16056/16, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року довољан начин правичног задовољења подносиоца.
6. Испитујући претпоставке за одлучивање о уставној жалби у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 16056/16 од 5. септембра 2019. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
У уставној жалби се повреда права на правично суђење превасходно образлаже тиме да се Управни суд није упустио у разматрање да ли се у поступку реституције може вратити имовина одузета правним лицима и, с тим у вези, истиче да Закон о враћању одузете имовине и обештећењу не прави разлику између бивших власника као физичких или правних лица, те да одредбе тог закона недвосмислено указују на то да се може вратити имовина одузета правним лицима.
Испитујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је бивши власник, у смислу одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (даље у тексту: Закон) , физичко или правно лице које је било власник одузете имовине у моменту подржављења (члан 3. тачка 10)), али да на основу одредаба тог закона право на реституцију могу остварити само одређена правна лица (члан 1.), и то задужбине којима је одузета имовина, односно њ ихови правни следбеници (члан 5. став 1. тачка 2)). Одредбама члана 18. Закона прописани су изузеци од враћања имовине у натуралном облику, поред осталог, ако је та имовина продата, односно стечена у поступку приватизације (став 1. тачка 9)) или ако су н епокретности продате у поступку стечаја над предузећима у већинској друштвеној, односно државној својини (став 1. тачка 10)) . Међутим, из наведених одредаба не произлази да се може вратити имовина која је одузета од предузећа, б удући да се одредбе З акона, па и одредбе о изузецима од враћања у натуралном облику, односе само на имовину која је одузета од физичког лица, односно задужбине, а не и осталих правних лица. С обзиром на то да је Законом прописано да се не враћају подржављена предузећа ( члан 18. став 2. ), физичко лице које је било власник предузећа које је подржављено , власник акција или удела у том предузећу , односно његов наследник, има право на обештећење у складу са одредбама 34. З акона.
У уставној жалби се, такође, истиче да је „погрешно примењен правни институт ништавости“, јер бивши власник В. Р . никада није престао бити власник одузете имовине, будући да је решењем о рехабилитацији надлежног суда проглашена ништавом одлука о конфискацији његове имовине. О вај суд констатује да је предметним делимичним решењем првостепеног органа одбијен и део захтева за враћање у натуралном облику катастарских парцела конфискованих од бив шег власника В. Р. Имајући у виду да је рехабилитација бившег власника услов за остваривање права на враћање имовине, односно обештећење, да је захтев за враћање у натуралном облику спорних парцела одбијен јер је утврђено да су спорне парцеле изузете од враћања у смислу одредаба члана 22. ст. 2. и 3. Закона, а да ће првостепени орган о праву на обештећење за тај део одузете имовине накнадно одлучити, Суд је оценио да се ови наводи уставне жалбе не могу довести у везу са оспореним актом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да наводи подносиоца нису уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење. Следствено, ов ај суд налази да подносилац уставне жалбе није имао легитимно очекивање да ће у предметном управном поступку остварити право на враћање у натуралном облику имовине која је конфискована предузећима „А.“ а.д. Нови Сад и „Ш.“ а.д. Нови Сад.
Уставни суд истиче да начела из чл. 19, 20. и 21. Устава могу бити предмет разматрања у уставносудском поступку покренутом уставном жалбом само у вези са повредом или ускраћивањем неког конкретног људског права или слободе. С обзиром на то да је нашао да разлози уставне жалбе не указују на повреду наведених права зајемчених Уставом на које се позвао подносилац уставне жалбе, Уставни суд констатује да се наводи уставне жалбе не могу довести у везу са истакнутом повредом начела из члана 21. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду ( видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.