Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Милан Шкулић и Лидија Ђукић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби малолетне А. Ј, чији је законски заступник отац Љ . Ј . из Параћина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба малолетне А. Ј . и утврђује да су у поступку закључивања споразума о признању кривичног дела Кто. 9/21 – Ск. 31/21 од 18. октобра 2021. године и поступку Вишег суда у Јагодини, који је окончан доношењем пресуде Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 9. новембра 2021. године, подноситељки уставне жалбе повређена права детета из члана 64. став 3. Устава Републике Србије, у вези са начелима најбољег интереса детета и заштитничког приступа жртвама из члана 30. ст. 1. и 2. Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право малолетне А. Ј . на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Малолетна А . Ј, чији је законски заступник отац Љ . Ј . из Параћина , поднела је Уставном суду, 21. децембра 2021. године, преко пуномоћника Д . С . И, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против радњи чињења Вишег јавног тужилаштва у Јагодини у предмету Кто. 9/21 - Ск. 31/21 и радњи нечињења Виш ег суд а у Јагодини у предмету Спк. 32/21, односно против пресуде Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 9. новембра 2021. године, због повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на неповредивост психичког и физичког интегритета, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права детета, зајемчених одредб ама члана 23. став 1, члана 25, члана 32. став 1, члана 36 . став 1. и члана 64. став 3. Устава Републике Србије .
Подноситељка уставне жалбе је истакла и повреду права из чл ана 3. и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те чл. 1. и 3, члана 19. став 1. и чл. 34. и 39. Конвенције Уједињених нација о правима детета, чл. 18. и 28. Закона о потврђивању Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, члана 3. Смерница Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета, члана 152. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, члана 54. и члана 112. ст. 8. до 10. Кривичног законика и чл. 50, 252. и 314. Законика о кривичном поступку.
Како су права гарантована означеним одредбама међународних конвенција , суштински , садржана и у истакнутим правима зајемченим Уставом, то Уставни суд истицање постојања њихове евентуалне повреде примарно цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби, којом оштећена, овде подноситељка, у суштини оспорава поступак закључења и потврђивања споразума о признању кривичног дела, односно судску одлук у о прихватању закљученог споразума о признању кривичног дела , између осталог, је наведено: да против оспорене пресуде оштећена нема могућност изјављивања ни редовног ни ванредног правног лека, те да, као оштећена у кривичном поступку, нема делотворно правно средство за заштиту својих права у том поступку; да суд није дао било какво образложење одлуке о имовинскоправном захтеву , осим цитирања споразума о признању кривичног дела, чиме је повређен аспекат права на правично суђење које се огледа у обавези суда да образложи свој став ; да су заменик Вишег јавног тужиоца у Јагодини и Виши суд у Јагодини оваквим поступањем директно повредили право оштећене као жртве на накнаду штете; да је упућивањем оштећене на парницу она изложена додатној виктимизацији; да је споразум о признању кривичног дела у супротности са свим наведеним одредбама међународних конвенција, нити представља заштиту жртве од секундарне виктимизације; да је поступајући јавни тужилац морао да има у виду и да цени поступање окривљеног, који је изјавио да није спреман да надокнади имовинскоправни захтев оштећене у траженом, али „очигледно ни у било ком другом износу“; да поступање заменика јавног тужиоца суд није санкционисао, већ је оправдао својом пресудом, чиме је и суд учинио исте повреде; да Виши суд у Јагодини и заменик вишег јавног тужиоца у Јагодини, као надлежни државни органи, нису испунили своје позитивноправне обавезе у процесном аспекту, односно да спроведу делотворан и правичан поступак, који би резултирао доношењем релевантне судске одлуке; да суд није био везан предложеним споразумом и могао је да одбије или врати на прецизирање споразум у вези са имовинскоправним захтевом и да је о томе Уставни суд већ заузео став у Одлуци Уж-9956/2016 од 29. децембра 2020. године; да током поступка пред тужилаштвом и судом, малолетној оштећеној није пружена психолошка потпора, нису предузете мере од потенцијалног понављања случаја, ништа није предузето за опоравак и реинтеграцију жртве и враћање њеног самопоштовања и достојанства и потпуно је изостало поступање по обавези из члана 3. Конвенције Уједињених нација о правима детета; да је , упућивањем оштећене на парницу суд повредио члан 23. став 1, као и одредбе члана 25. став 1. Устава, јер није узео у обзир неповредивост психичког интегритета жртве; да суд није ценио као отежавајуће околности бројне чињенице у вези са окривљеним , нити однос окривљеног према жртви; да изречена казна није адекватна природи извршених кривичних дела и последицама које дела остављају на психичко и физичко здравље оштећене.
Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји њену уставну жалбу, утврди да су својим нечињењем и пресудом В иши суд у Јагодини у предмету Спк. 32/21 и чињењем и споразумом Више јавно тужилаштво у Јагодини у предмету Кто. 9/21 - Ск. 31/21 повредили истакнута уставн а и конвенцијска права, да поништи оспорену пресуду Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 9. новембра 2021. године, те да утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штете у износу од 8.000 евра, у динарској противвредности, као и право на накнаду трошкова на име састава уставне жалбе у износу од 45.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку испитивања уставне жалбе, увидом у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, допис Вишег јавног тужилаштва у Јагодини Кто. 9/21 од 30. маја 2022. године и допис Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 26. јула 2022. године утврдио:
- да је решењем Вишег суда у Јагодини Кв. 45/21 од 11. маја 2021. године потврђена оптужница Вишег јавног тужилаштва у Јагодини Кто. 9/21 од 1. марта 2021. године, којом је двојици окривљених, односно окривљеном М.П и окривљеном С.Ј, стављено на терет извршење кривичн их дела обљуба са дететом из члана 180. став 1. Кривичног законика.
- да је поднеском пуномоћника оштећене, овде подноситељке уставне жалбе, од 11. јуна 2021. године, између осталог, наведено да законски заступник малолетне оштећене сматра да у случају закључења споразума, мора бити увршћена и одлука о накнади штете по имовинскоправном захтеву, као и да исплата штете буде услов за закључење споразума, те је у истом поднеску истакнут имовинскоправни захтев ради накнаде нематеријалне штете у укупном износу од 3.000.000,00 динара;
- да су поднеском пуномоћника оштећене од 13. октобра 2021. године, додатно тражени и адвокатски трошкови у укупном износу од 52.500,00 динара;
- да је у службеној белешки Вишег јавног тужилаштва у Јагодини Кто. 9/21 Ск. 31/21 од 18. октобра 2021. године, између осталог, констатовано: да су малолетне оштећене М.М. и А . Ј . ( подноситељка уставне жалбе ), преко законских заступника, позване да истакну имовинскоправни захтев, након чега је законски заступник малолетне М.М. доставила писани поднесак од 23. јуна 2021. године у коме наводи да не жели да поднесе имовинскоправни захтев у име своје малолетне ћерке, док је пуномоћник законског заступника оштећене малолетне А . Ј, адвокат Д . С . И . из Новог Сада, поднеском од 11. јуна 2021. године, определила имовинскоправни захтев на име накнаде нематеријалне штете у укупном износу од 3.000.000,00 динара; да је бранилац окривљеног изјавио да окривљени није спреман да надокнади имовинскоправни захтев оштећене у износу од 3.000.000,00 динара, јер сматра ла је износ на име нематеријалне штете, који се потражује, превисок, имајући у виду судску праксу у сличним случајевима, као и материјалне прилике окривљеног, који је незап ослено лице, не поседује непокретну имовину, ради приватно фризерски посао и месечно зарађује 7.000,00 динара; да je, имајући у виду да одбрана оспорава износ на име накнаде нематеријалне штете, а како подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за делимично пресуђење, постигнута сагласност да се малолетне оштећене упуте да имовинскоправни захтев остварују у парничном поступку;
- да се приликом првог покушаја закључења споразума, пуномоћник оштећене, овде пуномоћник подноситељке уставне жалбе, жалила Вишем суду у Јагодини, на део споразума у коме нису били унети њени трошкови заступања, јер је Више јавно тужилаштво у Јагодини првобитно сматрало да о тим трошковима треба да одлучи суд, те је тај суд вратио споразум на допуну;
- да је оспореном пресудом Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 9. новембра 2021. године, коју је донео судија за претходни поступак Д.Ј, прихваћен споразум о признању кривичног дела Кто. 9/21 – Ск. 31/21 од 18. октобра 2021. године, закључен између заменика Вишег јавног тужиоца у Јагодини и оптуженог С.Ј. по оптужници Вишег јавног тужиоца у Јагодини Кто. 9/20 од 1. марта 2021. године и окривљени С.Ј, рођен 17. марта 2001. године, је оглашен кривим за извршење три кривична дела обљуба са дететом из члана 180. став 1. Кривичног законика, извршена у два наврата у току пролећних месеци 2019. године, затим крајем априла месеца 2020. године и у току ноћи између 30. априла и 2. маја 2020. године и изречена му је васпитна мера појачани надзор од стране органа старатељства која не може трајати краће од шест месеци, нити дуже од две године, те је обавезан окривљен да, између осталог, малолетној А . Ј . на име награде нужних издатака пуномоћника уплати износ од 52.500,00 динара , у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, а оштећене , међу којима и овде подноситељка уставне жалбе, су упућ ене на парницу за оствар ење имовинскоправног захтева;
- да је у допису Вишег јавног тужилаштва у Јагодини Кто. 9/21 од 30. маја 2022. године, којим је Уставном суду достављен одговор тог органа поступка на наводе уставне жалбе, између осталог, наведено и да је, у конкретном случају, поступљено у потпуности на основу законске регулативе, да се посебно водило рачуна да се таквим поступањем не угрозе права ма ког лица и да би поступање супротно законској регулативи и релевантном чињеничном стању било озбиљно кршење права окривљеног С.Ј, као веома младе особе, која је у време извршења предметног кривичног дела и суђења за исто, тек ушла у пунолетство и у односу на кога је, од стране комисије вештака, извештачена емоционална зрелост на нивоу малолетног лица старости 17 година;
- да је у допису Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 26. јула 2022. године, којим је Уставном суду достављен одговор суда на наводе уставне жалбе, између осталог, наведено да је оспорена пресуда донета у складу са законским одредбама материјалног и процесног права, да је, имајући у виду садржину навода поднете уставне жалбе, председник суда судија Д.Ј. мишљења да су изнети жалбени наводи неосновани и да је изречена васпитна мера појачан надзор од стране органа старатељства у складу са одредбама члана 10, члана 11. став 1. тачка 2) и чл. 12, 17, 41. и 73. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, имајући у виду да је окривљени као млађе пунолетно лице (члан. 3. став 4. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица) извршио кривична дела која му се стављају на терет, те да су се стекли услови за примену Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, а да је, међутим, суд става да примена споразума о признању кривичног дела и изрицање васпитних мера млађим пунолетним лицима не мора бити нужно оправдана, у смислу сврсисходности изрицања истих, узевши у обзир врсту кривичног дела и чињеницу да је у питању оштећена дете, а с тим у вези поштовање права детета сходно конвенцијама и смерницама наведеним у уставној жалби;
- да је, након потврђивања предметног споразума о признању кривичног дела, кривични поступак настављен у односу на другог окривљеног М.П, у коме подноситељка уставне жалбе и даље има својство оштећене.
4. Одредбе Устава и међународних уговора које су од значаја за одлучивање у конкретном уставносудском предмету:
Одредбама члана 23. став 1. Устава утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите.
У члану 25. Устава је утврђено да је физички и психички интегритет неповредив (члан 1.), као и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 2.).
Одредбама члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У члану 36. Устава зајемчена је једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Одредбама члана 64. став 3. Устава установљено је да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања.
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета, ратификоване Законом о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори “, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори “, број 4/96 и 2/97) прописано је: да је за сврхе ове конвенције, дете људско биће које није навршило 18 година живота, ако се на основу закона који се односи на дете, пунолетство не стиче раније (члан 1.); да су у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, а тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета (члан 12. став 1.); да се у ту сврху детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12. став 2.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне, социјалне и образовне мере ради заштите детета од свих облика физичког или менталног насиља, повреда или злоупотребе, занемаривања или немарног односа, малтретирања или експлоатације, укључујући и сексуалну злоупотребу, док је на бризи код родитеља, законитих старатеља или неког другог лица коме је поверена брига о детету (члан 19. став 1.); да такве заштитне мере треба да обухвате, по потреби, ефикасне поступке за установљавање социјалних програма за обезбеђење подршке неопходне детету и онима којима је поверена брига о детету, као и остале облике спречавања, утврђивања, пријављивања, прослеђивања, истраге, поступања и праћења случајева овде наведеног злостављања детета и, по потреби, обраћање суду (члан 19. став 2.); да државе чланице обезбеђују да ни једно дете не буде изложено мучењу или другим окрутним, нељудским или понижавајућим поступцима или казни, да се смртна казна и казна доживотног затвора, без могућности пуштања на слободу, не може изрећи за кривична дела која су учинила лица млађа од 18 година (члан 37. став 1. тачка а) ).
Одредбама Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, ратификоване Законом о потврђивању Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања („Службени гласник РС – Међународни уговори“ , број 1/10) прописано је: да у смислу ове конвенције: да „ Дете“ означав а свако лице млађе од 18 година (члан 3. тачка а)); да „Сексуално искоришћавање“ и „сексуално злостављање деце“ обухватају понашање о коме се говори у члановима 18. до 23. ове конвенције ; (члан 3. тачка б)); да „Жртва“ означава свако дете које је подвргнуто сексуалном искоришћавању или сексуалном злостављању (члан 3. тачка в)); да ће свака страна предузети неопходне законодавне или друге мере како би обезбедила да следећи видови намерног понашања буду криминализовани: а) бављење сексуалним активностима са дететом које, сходно одговарајућим одредбама унутрашњег права, није навршило правни узраст у коме су сексуалне активности допуштене; б) ступање у сексуалне активности са дететом када је притом: примењена принуда, сила или претња; или злоупотребљен признати положај поверења, ауторитета или утицаја над дететом, укључујући ту и положај у породици; или злоупотребљена посебно осетљива ситуација у којој се дете налази, његов рањиви положај, првенствено због менталног или физичког хендикепа или зависности (члан 18. став 1. тачка а) и тачка б) алинеје од прве до треће); да ће у смислу става 1. овог члана, свака страна одредити старосни узраст испод кога је забрањено бављење сексуалним активностима са дететом (члан 18. став 2.); да одредбе члана 18. став 1.а) немају за циљ уређивање сексуалних активности међу малолетницима које се о двијају уз обострани пристанак (члан 18. став 3.); да ће свака страна предузети све неопходне законодавне или друге мере како би обезбедила да следеће околности, у мери у којој већ не чине саставне елементе бића кривичног дела могу, у складу са релевантним одредбама унутрашњег права, бити узете у обзир као отежавајуће околности приликом одређивања санкција за кривична дела установљена у складу са овом конвенцијом: а) Кривично дело је нанело озбиљну штету физичком или менталном здрављу жртве; б) Кривичном делу су претходили акти мучења или тешког насиља или је кривично дело било пропраћено таквим актима; в) Кривично дело је почињено над посебно рањивом жртвом; г) Кривично дело је починио члан породице, лице које живи у заједници са дететом или лице које је злоупотребило свој ауторитет; д) Кривично дело је починило неколико људи који су деловали заједнички; ђ) Кривично дело је почињено у оквиру криминалне организације; е) Починилац је већ раније био осуђиван за кривична дела истоветне природе (члан 28. тач. а) до е)); да ће с вака страна предузети све неопходне законодавне или друге мере да би обезбедила да истрага и кривични поступак буду спроведени у најбољем интересу детета и уз поштовање његових права, као и да ће свака страна усвојити заштитнички приступ жртвама, обезбеђујући да истраге и кривични поступак не отежају трауму коју је дете већ претрпело, као и да кривичноправном одговору следи помоћ, тамо где је то потребно (члан 30. ст. 1. и 2.); да ће свака страна предузети све неопходне законодавне или друге мере како би заштитила права и интересе жртава, укључујући ту њихове посебне потребе у својству сведока, у свим фазама истражног и кривичног поступка, а посебно тако што ће: … г) пружити жртвама одговарајуће службе подршке како би њихова права и интереси били на одговарајући начин предочени и узети у обзир; … ђ) обезбедити сигурност жртава, као и сигурност њихових породица и сведока који сведоче у њихову корист, како би били заштићени од застрашивања, одмазде и поновне виктимизације; е) обезбедити да се избегне контакт између жртава и починилаца на суду или у просторијама полиције, сем уколико надлежни органи не утврде да је то у најбољем интересу детета или када је такав контакт неопходан ради истраге или кривичног поступка (члан 31. став 1. тач. г), ђ) и е)).
Смерницама Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета прописано је: да је у смислу ових смерница о правосуђу по мери детета, дете – свако лице млађе од 18 година (II Дефиниције став 1. тачка а); да „правосуђе по мери детета означава правосудне системе који јемче поштовање и делотворно спровођење свих права детета на највишем могућем нивоу, водећи рачуна о начелима и посвећујући дужну пажњу нивоу зрелости и разумевања детета и околностима самог предмета. То је пре свега правосуђе које је доступно, примерено узрасту, брзо, марљиво, прилагођено потребама и правима детета и усредсређено на те потребе и права, уз поштовање права детета, укључујући право на исправан поступак, право да учествује у поступку и да разуме поступак, на поштовање приватног и породичног живота и на интегритет и достојанство“ (II Дефиниције став 1. тачка б); да „судије треба да поштују право деце да се њихова мишљења чују у свим питањима која се тичу њих самих или барем да се чују онда када се сматра да имају довољан ниво разумевања питања о којима је реч. Средства која се у те сврхе корист треба прилагодити нивоу разумевања детета и његовој способности комуникације и притом треба узети у обзир све околности предмета. Децу треба консултовати на начин на који она желе да се њихово мишљење чује“ (члан 3. тачка 44.); да „треба придати одговарајућу тежину ставовима и мишљењима детета у складу са његовим узрастом и зрелошћу“ (члан 3. тачка 45.); да је право да се чује глас детета право, а не дужност детета (члан 3. тачка 46.); да „дете не може бити спречено да се његов глас чује искључиво на основу његовог узраста. Кад год дете покрене иницијативу да се његов глас чује у предмету који га се непосредно тиче, судија не би требало, сем уколико је то у најбољем интересу детета, да одбије да саслуша дете, већ треба да чује његове ставове у мишљењима о питањима која га се у датом предмету тичу“ (члан 3. тачка 4 7.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 , 35/19, 27/21-Одлука УС и 62/21-Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да је оштећени лице чије је лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено, а да је заступник оштећеног законски заступник и пуномоћник оштећеног, оштећеног као тужиоца и приватног тужиоца (члан 2. став 1. тач. 11 ) и 12)); да је јавни тужилац дужан да предузме кривично гоњење када постоје основи сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности (члан 6. став 1.); да је основно право и основна дужност јавног тужиоца гоњење учинилаца кривичних дела (члан 43. став 1.); да је за кривична дела за која се гони по службеној дужности, јавни тужилац надлежан да закључи споразум о признању кривич ног дела и споразум о сведочењу (члан 43. став 2. тач ка 4)); да оштећени има право да поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење (члан 50. став 1. тачка 1)); да је, ако је оштећени малолетник или лице које је потпуно лишено пословне способности, његов законски заступник овлашћен да даје све изјаве и да предузима све радње на које је по овом законику овлашћен оштећени, као и да законски заступник може своја права да врши преко пуномоћника (члан 56.); да ће се имовинскоправни захтев који је настао услед извршења кривичног дела или противправног дела које је у закону одређено као кривично дело, расправи ти на предлог овлашћених лица у кривичном поступку, ако се тиме не би знатно одуговлачио овај поступак (члан 252. став 1.); да имовинскоправни захтев у поступку може поднети лице које је овлашћено да такав захтев остварује у парничном поступку (члан 253. став 1.); да ће орган поступка саслушати окривљеног о чињеницама у вези са имовинскоправним захтевом и провериће околности које су од важности за његово утврђивање, као и да је орган поступка дужан да прикупи доказе за одлучивање о захтеву и пре него што је он поднет, а ако би се прикупљањем доказа и провером околности о имовинскоправном захтеву знатно одуговлачио поступак, орган поступка ће се ограничити на прикупљање оних података чије утврђивање касније не би било могућно или би било знатно отежано (члан 256.); да ће, у пресуди којом окривљеног оглашава кривим или решењу о изрицању мере безбедности обавезног психијатријског лечења, суд овлашћеном лицу досудити имовинскоправни захтев у целини или делимично, а за вишак упутити на парнични поступак, те да ће, ако подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ ни за потпуно ни за делимично пресуђење, суд овлашћено лице упутити да имовинскоправни захтев у целини може да остварује у парничном поступку (члан 258. став 4.); да споразум о признању кривичног дела јавни тужилац и окривљени могу закључити од доношења наредбе о спровођењу истраге па до завршетка главног претреса (члан 313. став 1.); да споразум о признању кривичног дела сачињен у писаном облику јавни тужилац подноси до потврђивања оптужнице - судији за претходни поступак, а након потврђивања оптужнице - председнику већа (члан 313. став 3.); да ако је споразум о признању кривичног дела закључен пре подизања оптужнице, јавни тужилац ће заједно са споразумом доставити суду и оптужницу која чини саставни део овог споразума и да се на оптужницу из става 4. овог члана не примењују одредбе о испитивању оптужнице (чл. 337. до 341.) (члан 313. ст. 4. и 5.); да, ако овлашћено лице (члан 253. став 1.) није поставило имовинскоправни захтев јавни тужилац ће га пре закључења споразума позвати да поднесе захтев (члан 313. став 6.); да споразум о признању кривичног дела садржи: 1) опис кривичног дела које је предмет оптужбе; 2) признање окривљеног да је учинио кривично дело из тачке 1. овог става; 3) споразум о врсти, мери или распону казне или друге кривичне санкције; 4) споразум о трошковима кривичног поступка, о одузимању имовинске користи прибављене кривичним делом и о имовинскоправном захтеву, уколико је поднет; 5) изјаву о одрицању странака и браниоца од права на жалбу против одлуке којом је суд у потпуности прихватио споразум, осим у случају из члана 319. став 3. овог законика; 6) потпис странака и браниоца (члан 314. став 1. тач. 1) до 6)); да, поред података из става 1. овог члана, споразум о признању кривичног дела може садржати:1) изјаву јавног тужиоца о одустајању од кривичног гоњења за кривична дела која нису обухваћена споразумом о признању кривичног дела; 2) изјаву окривљеног о прихватању обавезе из члана 283. став 1. овог законика, под условом да природа обавезе омогућава да се започне са њеним извршењем пре подношења споразума суду; 3) споразум у погледу имовине проистекле из кривичног дела која ће бити одузета од окривљеног (члан 314. став 2. тач. 1) до 3)); да о споразуму о признању кривичног дела одлучује судија за претходни поступак, а ако је споразум поднет суду након потврђив ања оптужнице - председник већа, да се о длука о споразуму о признању кривичног дела доноси на рочишту на које се позивају јавни тужилац, окривљени и његов бранилац, као и да се рочиште из става 2. овог члана држи без присуства јавности (члан 315.); да ће суд решењем одбацити споразум о признању кривичног дела ако: 1) споразум не садржи податке предвиђене чланом 314. став 1. овог законика; 2) на рочиште није дошао окривљени који је уредно позван, а који није оправдао изостанак (члан 316. тач. 1) и 2)); да ће суд пресудом прихватити споразум о признању кривичног дела и огласити окривљеног кривим ако утврди: 1) да је окривљени свесно и добровољно признао кривично дело, односно кривична дела која су предмет оптужбе; 2) да је окривљени свестан свих последица закљученог споразума, а посебно да се одриче права на суђење и да прихвата ограничење права на улагање жалбе (члан 319. став 3.) против одлуке суда донесене на основу споразума; 3) да постоје и други докази који нису у супротности са признањем окривљеног да је учинио кривично дело; 4) да је казна или друга кривична санкција, односно друга мера у погледу које су јавни тужилац и окривљени закључили споразум предложена у складу са кривичним или другим законом (члан 317. став 1. тач. 1) до 4)); да ће суд решењем одбити споразум о признању кривичног дела ако утврди: 1) да постоје разлози из члана 338. став 1. овог законика; 2) да није испуњен један или више услова из члана 317. став 1. овог законика (члан 318. став 1. тач. 1) и 2)); да се одлука суда о споразуму о признању кривичног дела доставља јавном тужиоцу, окривљеном и његовом браниоцу, да против решења којим се споразум о признању кривичног дела одбацује (члан 316.) или одбија (члан 318.), жалба није дозвољена, као и да против пресуде којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела (члан 317.) лица из става 1. овог члана могу у року од осам дана од дана достављања пресуде изјавити жалбу због постојања разлога из члана 338. став 1. овог законика или ако се пресуда не односи на предмет споразума (члан 314.) (члан 319.).
Одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/05) прописано је: да се одредбе овог закона примењују се и на пунолетна лица кад им се суди за кривична дела која су учинила као малолетници, а испуњени су услови које предвиђа овај закон, као и на лица која су кривично дело учинила као млађи пунолетници (члан 1. став 2.); да је млађе пунолетно лице лице које је у време извршења кривичног дела навршило осамнаест, а у време суђења није навршило двадесет једну годину и испуњава остале услове из члана 41. овог закона (члан 3. став 4.); да, учиниоцу који је као пунолетан извршио кривично дело, а у време суђења није навршио двадесет једну годину, суд може изрећи било коју меру посебних обавеза, меру појачаног надзора од стране органа старатељства или меру упућивања у васпитно-поправни дом ако се, с обзиром на обележја његове личности и околности под којима је дело учинио, може очекивати да ће се овим васпитним мерама постићи сврха која би се остварила изрицањем казне (члан 41. став 2.); да веће, којим председава судија који је стекао посебна знања из области права детета и кривичноправне заштите малолетних лица, суди пунолетним учиниоцима следећих кривичних дела прописаних Кривичним закоником, ако је оштећени у кривичном поступку малолетно лице - Обљуба са дететом (члан 180) (члан 150. став 1. алинеја седма); да се кривични поступак против окривљених за кривична дела из члана 150. овог закона спроводи према одредбама Законика о кривичном поступку (члан 151. став 2.); да, кад воде поступак за кривична дела учињена на штету малолетних лица, јавни тужилац, истражни судија и судије у већу ће се односити према оштећеном водећи рачуна о његовом узрасту, својствима личности, образовању и приликама у којима живи, посебно настојећи да се избегну могуће штетне последице поступка по његову личност и развој и да ће се саслушање малолетних лица обави ти уз помоћ психолога, педагога или другог стручног лица (члан 152. став 1.); да се у погледу надлежности и састава суда који суди пунолетним учиниоцима кривичних дела на штету малолетних лица, сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку, ако нису у супротности са одредбама овог закона (члан 156.); да је кривични поступак за кривична дела из члана 150. овог закона хитан (члан 157.).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05-испр, 107/05-испр, 72/09, 111/09 , 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) прописано је: да се дететом сматра лице које није навршило 14 година, да се малолетником сматра лице које је навршило 14 година, а није навршило 18 година, те да се малолетним лицем сматра лице које није навршило 18 го дина (члан 112. ст. 8. до 10.); да ће се, ко изврши обљубу или са њом изједначен чин са дететом, казнити затвором од пет до дванаест година, као и да се неће казнити за дело из става 1. овог члана учинилац, ако између њега и детета не постоји значајнија разлика у њиховој душевној и телесној зрелости (члан 180. ст. 1. и 4.).
5. Подноситељка уставне жалбе се обраћа Уставном суд у као оштећена у кривичном поступку који је, у односу на окривљеног С.Ј. окончан оспореном пресудом Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 9. новембра 2021. године, истичући да су јој у том поступку, радњама чињења и нечињења (закључење и потврђивање споразума о признању кривичног дела) Вишег јавног тужилаштва у Јагодини и Вишег суда у Јагодини повређена права на достојанство и слободан развој личности, на неповредивост психичког и физичког интегритета, на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правно средство, као и права детета, зајемчен а одредбама члана 23. став 1, члана 25, члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 64. став 3. Устава, као и одређена права зајемчена Конвенцијом Уједињених нација о правима детета, Конвенцијом Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања и Смерницама Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета. Уставни суд констатује, крећући се у оквиру навода уставне жалбе, да се подноситељка овом суду обраћа незадовољна, првенствено , због тога што оспореном пресудом, којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела закључен између окривљеног С.Ј. у том кривичном поступку и надлежног тужилаштва, њој није истовремено и досуђен и стакнути имовинскоправни захтев ради накнаде нематеријалне штете у пуном укупном износу од 3.000.000,00 динара, него је, уместо тога , упућена на парницу за остваривање таквог имовинскоправног захтева, заснивајући своје тврдње о повредама бројних права, у суштини четири уставна права и два конвенцијска начела : права на неповредивост психичког и физичког интегритета, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права детета , као и начела најбољег интереса детета и заштитничког приступа жртвама . Додатно, подноситељка уставне жалбе исказује и незадовољство санкцијом изреченом окривљеном, као млађем пунолетном лицу, оспореном пресудом, односно потврђеним споразумом о признању кривичног дела .
С тим у вези и најпре, у односу на истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд и у овом предмету указује на свој заузети став да се, полазећи од Уставом утврђене садржине права на правично суђење , које обухвата и гаранције права на суђење у разумном року, ово право у кривичном поступку јемчи пре свега окривљеном лицу, пошто се у том поступку одлучује о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, односно о оптужбама које се неком лицу стављају на терет , а не оштећеним лицима у том поступку. Уставни суд указује на то да оштећена лица немају ни Уставом, ни законом зајемчено право да ће треће лице, против кога се евентуално води кривични поступак и које је окривљено, бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Стога се оштећени не могу позивати на повреду права на правично суђење у кривичном поступку, јер то уставно право не конституише права тих лица на позитиван исход тог поступка , односно на осуђујући исход са врстом и мером санкције против окривљеног које оштећени сматра адекватним.
Уставни суд указује и на то да оштећени, свакако, имају право да у криви чном поступку истакну имовинскоправни захтев у погледу материјалне или нематеријалне штете коју су претрпели извршењем кривичног дела, које право је подноситељка уставне жалбе у конкретном случају и искористила. Оштећена лица која су истакла имовинскоправни захтев се могу позивати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку, што подноситељка уставне жалбе у конкретном случају посебно не чини.
Уставни суд констатује да је расправљање имовинскоправног захтева, неспорно, посебна врста поступка у оквиру кривичног поступка, с циљем ефикасног остваривања права лица које је претрпело одређен облик штете извршеним кривичним делом и да то није примарни задатак органа кривичног поступка. Правна природа имовинскоправног захтева је уствари примарно грађанског карактера, али се он може остварити у к ривичном или парничном поступку и штавише, вођење кривичног поступка чак и не представља услов sine qua non за остварење имовинскоправног захтева у парничном поступку. Начелно посматрано, нема ограничења да се у случају проузроковања штете кривичним делом оствари потпуна накнада штете у парничном поступку по принципима грађанске одговорности, која је шира од кривичне, нити има ограничења да, у одсуству кривичне пресуде о кривичној одговорности, ту одговорност утврђује суд у парничном поступку. Законодавац је, у циљу потпуније заштите оштећен их лица, прописао и привилеговане рокове за остваривање имовинскоправног захтева у парничном поступку, па тако у случају када је штета проузрокована кривичним делом, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 , „Службени лист СРЈ“, број 31/93 и „Службени гласник РС“, број 18/20 ).
С обзиром на изнето, Уставни суд налази да су, у начелу, уставн е жалбе оштећених, ratione personae, неспојиве с повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава .
Међутим, Уставни суд указује и на то да у конкретном уставносудском предмету постоје специфичне правне и чињеничне околности које отварају питање потенцијалне повреде права детета, зајемчених одредбама члана 64. став 3. Устава и то посебно у вези са начелима најбољег интереса детета и заштитничког приступа жртвама из члана 30. ст. 1. и 2. Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Наиме, неспорно је да је за кривична дела за која се гони по службеној дужности, јавни тужилац овлашћен да закључи, између осталих, и споразум о признању кривич ног дела, у складу с одредбама члана 43. став 2. тачка 4) ЗКП. П римена овог овлашћења јавног тужиоца, иако је уставноправно начелно прихватљива, а криминолошки неспорно оправдана, не мора бити оправдана у сваком конкретном случају, а нарочито када се ради о појединим категоријама оштећен их лица, као нпр. дете ту, које по дефиницији, у суштинском смислу , спада у тзв. посебно рањиве жртве кривичног дела, а у правном смислу, као и у складу са чланом 64. Устава, ужива појачану правну заштиту. Пред Уставни м суд ом се, стога, отв орило питање да ли поступање јавн ог тужи оца, а потом и надлежног суда, у конкретном случају , и примена њихов их иначе законитих, легитимних и уставноправно прихватљив их овлашћења и надлежности да закључе, односно потврде споразум о признању кривичног дела, али без досуђења постављеног имовинскоправног захтева оштећене у опредељеној укупној или делимичној висини , представља адекватан вид тзв. ресторативног правосуђа/ ресторативне правде, и да ли се тим поступањем оштећеној омогућује да јој окривљени накнади штету у једном судском поступку или се, пак, оштећена, која с обзиром на свој узраст мора имати појачан степен заштите у правном систему уопште, а посебно у његовом кривичноправном сегменту, у складу са релевантним уставним правилима и међународним обавезама које је Република Србија преузела, потенцијално додатно виктимизује. Додатно, уставном жалбом се отвара и питање да ли је поступање органа поступка у конкретном случају било у најбољем интересу тог детета и да ли је обезбедило одговарајући заштитнички приступ жртви – детету.
Имајући у виду да је у конкретном случају реч о специфичној ситуацији у којој је оштећена дете и у којој је примењен о овлашћење јавног тужиоца да закључи споразум о признању кривичног дела, односно надлежност суда да тако закључен споразум потврди, Уставни суд је наводе уставне жалбе првенствено и мериторно ценио кроз истакнуту повреду права детета из члана 64. став 3. Устава, ценећи те тврдње и у вези са начелима најбољег интереса детета и заштитничког приступа жртвама , из члана 30. ст. 1. и 2. Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања.
Уставни суд, у складу са критеријумима већ успостављеним у својој Одлуци Уж-9956/2016 од 29. децембра 2020. године, на коју и подноситељка указује у својој уставној жалби, приликом оцене да ли је дошло до повреде наведених права и начела , и у овом предмету сматра да би најпре требало дати одговор на следећа уставноправна питања: 1. да ли је у конкретном случају реч о детету у смислу Конвенције Уједињених нација о правима детета и Устава; 2. да ли дете има својство оштећеног, односно жртве психичког, физичког, економског или неког другог искоришћавања или злоупотребљавања; 3. да ли су надлежни органи пружили адекватну заштиту детету, односно да ли је поступање надлежних државних органа било у најбољем интересу детета и да ли су обезбедили одговарајући зашт итнички приступ детету, у смислу Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, као и Конвенције уједињених нација о правима детета и Смерница Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета.
Прво, Уставни суд констатује да је одредбом члана 1. Конвенције Уједињених нација о правима детета прописано да је, за сврхе ове конвенције, дете људско биће које није навршило 18 година живота, ако се на основу закона који се односи на дете пунолетство не стиче раније, као и да је чланом II Дефиниције из Смерница Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета прописано да је дете свако лице млађе од 18 година. Истоветна дефиниција детета садржана је и у члану 3. тачка а) Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Устав не садржи дефиницију детета, али имајући у виду напред наведено, те члан 37. Устава, може се закључити да је и у смислу националног уставног система имплицитно утврђено да је дете свако људско биће млађе од 18 година. Такође, одредбом члана 112. став 8. Кривичног законика изричито је прописано да се дететом сматра лице које није навршило 14 година.
Дакле, неспорно је да је подноситељка уставне жалбе , која је рођена 25. јануара 2008. године, у релевантно време била дете у смислу члана 37. и члана 64. став 3. Устава, као и у смислу члана 1. Конвенције Уједињених нација о правима детета, члана II Дефиниције из Смерница Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета и члана 3. тачка а) Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, те члана 112. став 8. Кривичног законика.
Друго, Уставни суд констатује да је подноситељка уставне жалбе неспорно имала својство оштећен е у предмету Вишег јавног тужилаштва у Јагодини Кто. 9/21 Ск. 31/21, односно у предмету Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21, с обзиром на то да је оспореном пресудом Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 9. новембра 2021. године, којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела Кто. 9/21 – Ск. 31/21 од 18. октобра 2021. године, окривљени С.Ј. оглашен кривим за извршење три кривична дела обљуба са дететом из члана 180. став 1. Кривичног законика, извршена према малолетној А. Ј, овде подноситељки уставне жалбе, која је упућена на парницу за оствар ивање имовинскоправног захтева. Стога , Уставни суд констатује да је подноситељка уставне жалбе била пасивни субјект, односно жртва кривичног дела обљуба са дететом из члана 180. став 1. Кривичног законика.
Треће, из Конвенције Уједињених нација о правима детета произлази да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета, без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.).
Додатно, из Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања произлазе и посебне обавезе с ваке стране да, између осталог, предузме све неопходне законодавне или друге мере да би обезбедила да истрага и кривични поступак буду спроведени у најбољем интересу детета и уз поштовање његових права, као и да ће свака страна усвојити заштитнички приступ жртвама, обезбеђујући да истраге и кривични поступак не отежају трауму коју је дете већ претрпело, као и да кривичноправном одговору следи помоћ, тамо где је то потребно (члан 30. ст. 1. и 2.).
Из наведеног неспорно произлази да сви државни органи који поступају у ов аквим ситуациј ама, тј. и надлежно тужилаштво и поступајући суд , морају имати у виду најбољи интерес детета и пружити заштитнички приступ детету . Пред Уставни суд се уставном жалбом као спорно поставило питање да ли су органи конкретног поступка заиста и имали у виду најбољи интерес детета и да ли су том детету пружили заштитнички приступ у конкретном кривичном поступку.
Уставни суд понавља да је примена института споразума о признању кривичног дела из чл . 313. до 319. ЗКП и овлашћење јавног тужиоца да закључи тај споразум, легитимна могућност којом располаже јавни тужилац, која је начелно уставноправно прихватљива и наглашава да се Уставни суд не може упуштати у оцену да ли је требало или није требало применити наведени институт, ако су за то били испуњени сви услови прописани ЗКП, а надлежно тужилаштво је одлучило да наведени институт и примени. Уставни суд, штавише, налази да је, за разлику од примене института одлагања кривичног гоњења („начело опортунитета“), о чему се Суд већ изјаснио у референтној Одлуци Уж-9956/2016 од 29. децембра 2020. године, примена института споразума о признању кривичног дела још и више у складу с интересима лица оштећеног кривичним делом. У конкретном случају, Уставни суд је имао у виду и околност узраста окривљеног С.Ј, рођеног 17. марта 2001. године, дакле у релевантном периоду млађег пунолетног лица, те с тим у вези истиче да би у оваквим случајевима органи поступка увек морали имати у виду и обавезе Републике Србије, предвиђене одређеним међународноправним актима, на посебан приступ према окривљен има који спадају у категорију млађих пунолетних лица, која се само изузетно кажњавају. Једна од тих обавеза је садржана и у тзв. „Европским правилима“, тј. правилима садржаним у Препоруци CM/ Rec (2008)11 (усвојена од стране Комитета министара Савета Европе 5. новембра 2008. године), према којима се, између осталог, „онда када је то примерено, млађи пунолетни учиниоци сматрају малолетницима и са њима се поступа на одговарајући начин“, што, поред осталог, подразумева „деловање начела минималне интервенције, широку примену тзв. диверзивних модела и сл.“, а што је свакако морао има ти и очигледно имао у виду и јавни тужилац приликом свог поступања у конкретном кривичном предмету, посебно с обзиром на то да је, у односу на окривљеног С.Ј, од стране комисије вештака, вештачена емоционална зрелост на нивоу малолетног лица старости 17 година. З акључење и потврђивање споразума о признању кривичног дела у конкретном случају је имало и додатни значај, јер би могло значајно растеретити и учинити ефикаснијим наставак кривичног поступка против другог окривљеног М.П, пунолетне особе која поседује добру животну зрелост, у погледу доказивања извршења кривичног дела и према подноситељки уставне жалбе , која и даље има својство оштећене и тиме умањити њену даљу могућу виктимизацију у наставку тог кривичног поступка.
Међутим, Уставни суд сматра да је надлежни тужилац , у ситуацији када је понудио закључење споразума о признању кривичног дела окривљеном, млађем пунолетном лицу, а при томе је знао да је могућа жртва кривичног дела било дете, које је јасно и недвосмислено истакло опредељен имовинскоправни захтев , требало да поступи у складу и са овлашћењима из члана 256. ЗКП, те, као орган поступка, не само да саслуша окривљеног о чињеницама у вези са имовинскоправним захтевом, већ и да сам провери околности које су од важности за његово утврђивање, а све а имајући у виду прокламовано начело најбољег интереса детета из Конвенције Уједи њених нација о правима детета, Смерница Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета и Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања . По оцени Уставног суда, несумњиво најбољи интерес детета у датим и специфичним околностима конкретног случаја био је да се о свим питањима и захтевима произашлим из кривичних дела извршеним од тог окривљеног, а нарочито обештећењу подноситељке, одлучи у једном, што је могуће ефикаснијем и краћем текућем правном поступку, који је и иначе законом одређен као хитан, уз минималну виктимизацију жртве , чиме би се истовремено обезбедио и заштитнички приступ овој оштећеној, као нарочито осетљивој категорији жртве.
Имајући у виду претходно изнето, Уставни суд сматра да је приликом закључења конкретног споразума о признању кривичног дела направљен пропуст од стране надлежног тужилаштва , јер се с окривљеним требало споразумети и о висини имовинскоправног захтева, ако не у траженом износу, онда у одговарајућем правичном износу. Имајући у виду околности конкретног случаја и статус и узраст оштећене, било би сврсисходно и елементарно правично да се окривљени обавеже и на отклањање штетне последице, односно на накнаду макар дела причињене нематеријалне штете оштећеној. Такође, Уставни суд нарочито напомиње да је поступајући тужилац у формалном смислу имао најшире могуће дискреционо право и слободу на конципирање свих елемената споразума о признању кривичног дела, те да није био везан чињеницама прибављеним искључиво саслушањем окривљеног у вези са имовинскоправним захтевом.
Стога је, према оцени Уставног суда, у конкретном кривичном поступку, иницијално направљен одређени процесни пропуст Вишег јавног тужилаштва у Јагодини што није сам, као орган поступка, додатно испитао околности које су од важности за утврђивање поднетог и опредељеног имовинскоправног захтева . Такође, Уставни суд налази да Више јавно тужилаштво у Јагодини није обезбедило ни да споразум о признању кривичног дела садржи свеобухватан споразум о висини имовинскоправног захтева, што је свакако и обавезни елемент тог института у складу са чланом 314. став 1. тачка 4) ЗКП, којим споразумом би био усвојен захтев за накнаду нематеријалне штете коју је оштећена истакла, макар и делимично, ако већ није било довољно поузданих основа за потпуно обештећење. Уставни суд уочава да је Више јавно тужилаштво у Јагодини накнадно обезбедило, и поред првобитног пропуста, да споразум о признању кривичног дела садржи прецизан споразум о трошковима кривичног поступка, те је истоветан третман требало указати и истакнутом имовинскоправном захтеву, који је од непосреднијег и већег значаја за оштећену од трошкова поступка, који по правилу „припадају“ њеном пуномоћнику.
Међутим, на процесни пропуст Вишег јавног тужилаштва у Јагодини надовезује се поступање Вишег суда у Јагодини који је оспореном пресудом Спк. 32/21 од 9. новембра 2021. године такав споразум и прихватио. Наиме, Виши суд у Јагодини је, такође , био обавезан да, одлучујући о с поразуму о признању кривичног дела Кто. 9/21 – Ск. 31/21 од 18. октобра 2021. године, закљученом између заменика Вишег јавног тужиоца у Јагодини и оптуженог С.Ј. по оптужници Вишег јавног тужиоца у Јагодини Кто. 9/20 од 1. марта 2021. године, доврши кривични поступак у најбољем интересу детета и да пружи заштитнички приступ жртв и, који би обезбедио да кривични поступак не отежа трауму коју је дете веома вероватно већ претрпело.
Не улазећи посебно у то што је оспорену пресуд у Вишег суда у Јагодини Спк. 32/21 од 9. новембра 2021. године донео судија за претходни поступак Д.Ј , као судија појединац, иако је јавни тужилац предлог споразума поднео након потврђивања оптужнице, и то у поступку у коме се судило пунолетним учиниоцима кривичног дела о бљуба са дететом у коме је оштећени малолетно лице, Уставни суд констатује да је том пресудом прихваћен споразум о признању кривичног дела и поред тога што би могло да се постави претходно питање да ли је тај споразум садржао свеобухватан споразум о висини имовинскоправног захтева, што је обавезни елемент тог института у складу са чланом 314. став 1. тачка 4) ЗКП. С тим у вези, Уставни суд указује на то да је Виши суд у Јагодини имао могућност да и у тој фази испитивања поднетог споразума о признању кривичног дела , у складу с одредбом члана 316. тачка 1) ЗКП, решењем одбаци споразум о признању кривичног дела, уколико не садржи све податке предвиђене чланом 314. став 1. тачка 4) тог законика.
Међутим, чак и ако би могло да се прихвати да предметни споразум о признању кривичног дела није садржински мањкав и да није било основа за његово одбацивање, Уставни суд налази да поступајући судија за претходни поступак Вишег суда у Јагодини , као судија појединац, није у довољној мери размотрио испуњеност једног од кључних услова за прихватање споразума о признању кривичног дела, и то услова из члана 317. став 1. тачка 4) ЗКП , односно да није испитао да ли је друга мера у погледу које су јавни тужилац и окривљени закључили споразум предложена у складу са кривичним или другим законом , при чему се под другом мером имају сматрати свакако и остали могући елементи споразума о признању кривичног дела, а првенствено споразум о имовинскоправном захтеву. Према оцени Уставног суда, с обзиром на специфичан статус и својства оштећене у предметном кривичном поступку и њену посебну и појачану националну законску и интернационалну конвенцијску п равну заштиту, било је неопходно да, пре потврђивања споразума о признању кривичног дела, судија за претходни поступак Вишег суда у Јагодини изврши подробнију оцену да ли је друга мера у погледу које су јавни тужилац и окривљени закључили споразум, односно у конкретном случају споразум о имовинскоправном захтеву, предложен а у складу са кривичним или другим законом. У том смислу, поступајући судија је могао да врши оцену формалне испуњености поднетог споразума о признању кривичног дела не само са кривичним законо давством, већ и са Законом о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета и Законом о потврђивању Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, које конвенције су тим законима постале део унутрашњег правног поретка. Штавише, поступајући судија је морао да изврши и супстанцијалну оцену споразума у делу имовинскоправног захтева у светлу најбољег интереса детета и заштитничког приступа жртви, као водећих начела у оваквим поступцима. Тек након т их и такв их оцена, суд би требало да буде у могућности да одлучи да ли поднети споразум испуњава све услове и да буде прихваћен пресудом у складу са одредбама члана 317. став 1. ЗКП или, пак, уколико евентуално није испуњен неки од услова из те одредбе, да буде одбијен решењем, у складу с одредбама члана 318. став 1. ЗКП. Уставни суд је, стога, оценио да је Виши суд у Јагодини пропустио да у оспореној пресуди изврши како оцену формалне усклађености споразума о имовинскоправном захтеву, као друге мере у погледу које су јавни тужилац и окривљени закључили споразум о признању кривичног дела, са з аконима о ратификацији, односно са Конвенциј ом Уједињених нација о правима детета и Конвенциј ом Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, као другим релевантним законима, тако и оцену суштинске усклађености тог споразума са начелима најбољег интереса детета и заштитничког приступа жртви .
С тим у вези, Уставни суд наглашава значај улоге суда у прихватању споразума о признању кривичног дела, које се никада не врши по аутоматизму. Улога суда у овом процесу јесте да споразум детаљно проучи и увери се да је, са становишта закона, наведени споразум оправдано одобрити и преточити га у осуђујућу пресуду. У том смислу, споразум о признању кривичног дела је строго контролисана процесна форма у којој, поред јавног тужиоца и окривљеног, активно и с децизивном улогом партиципира и суд, контролишући не само регуларност поступка који претходи коначној одлуци, већ и правилност и правичност саме пресуде.
Уставни суд истиче да, иако је допуштено да суд, у својој коначној одлуци, у складу с одредбом члана 258. став 4. ЗКП, оштећено лице упути да имовинскоправни захтев у целини остварује у парничном поступку, ту могућност би, за разлику од преовлађујуће праксе судова по овом питању, требало посматрати као изузетак по начелу exceptio est strictissimae applicationis, односно, као и сваки изузетак, уско примењивати. Према доступној судској пракси, Уставни суд уочава да, иако, по правилу, кривични судови предоминантно упућују оштећене који су истакли имовинскоправни захтев на парнични поступак ради његовог остваривања, ипак постоје и судске одлуке којима се, у самој кривичној пресуди, досуђују прецизни износи на име накнада материјалне и нематеријалне штете, и то чак и у предметима одлучивања о споразумима о признању кривичног дела.
Међутим, у конкретном случају се, по оцени Уставног суда, примена изузетка и упућивање оштећене – детета да поднети и прецизно опредељени имовинскоправни захтев, у целини остварује у парничном поступку, чини нарочито неоправданом, јер је у супротности како с обавезом надлежног суда да поступа у најбољем интересу детета, тако и с обавезама Републике Србије да предузме све неопходне мере да би обезбедила да кривични поступак буде спроведени у најбољем интересу детета и уз поштовање права детета и са заштитничким приступом жртвама и да обезбеди да истраге и кривични поступак не отежају трауму коју је дете већ претрпело , садржаним у члану 30. ст. 1. и 2. Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања. Додатно, у оваквим кривичним предметима у којима је нестандардна категорија оштећеног – дете, стандардно упућивање на нови судски, парнични поступак, неминовно може да доведе до потенцијалне накнадне тзв. „секундарне“ виктимизације, те би таква разлика у статусу оштећеног лица и последицама по њега или њу, требало да се реперкусира и на другачије од стандардног и нарочито опрезно поступање органа поступк а у оваквим кривичним стварима и последично и на досуђивање макар одређеног износа истакнутог имовинскоправног захтева.
Уставни суд је оценио да су ови пропусти поступајућег суда, у комбинацији са претходно наведеним процесним пропустом надлежног тужилаштва, кумулативно довели до тога да се може сматрати да предметни кривични поступ ак није спроведен у најбољем интересу детета са заштитничким приступом жртви. Уставни суд налази да је упућивање оштећене, детета, на нове и додатне судске поступке, као да се ради о било ком другом пунолетном оштећеном, у којима ће се дете потенцијално морати суочавати не само са траумама које је већ проживел о, већ и са правноснажно осуђеним, ради расправљања о висини имовинскоправног захтева у целини, било у директној супротности с нав еденом обавезом из члана 30. ст. 1. и 2. Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања , јер, поред свега већ наведеног, таква одлука не обезбеђује ни то да кривични поступак не отежа трауму коју је ово дете, извршењем кривичног дела над њом, сасвим природно, већ претрпело.
Стога је Уставни суд закључио да надлежни органи у конкретном случају нису пружили адекватну заштиту детету, односно да поступање надлежних државних органа није било у најбољем интересу детета у смислу Конвенције уједињених нација о правима детета и Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, као и Смерница Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да је подноситељки уставне жалбе повређено право детета из члана 64. став 3. Устава, у вези са начелима најбољег интереса детета и заштитничког приступа жртвама из члана 30. ст. 1. и 2. Конвенције Савета Европе о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, те је усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нем атеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио чињеницу да је подноситељка била дете од 11, односно 12 година које је жртва три кривична дела обљуба са дететом из члана 180. став 1. Кривичног законика, као и животни стандард у држави, саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећено ј пружа одговарајуће задовољење повреде права које је претрпе ла, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну и правичну компензацију за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпе ла, истовремено имајући у виду да свака накнада нематеријалне штете представља само извесну сатисфакцију и никада не може у потпуности да замени повређено лично добро.
7. Подноситељка уставне жалбе је, поред истицања повреде права на правично суђење и права детета, истакла и повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на неповредивост психичког и физичког интегритета и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 25. и члана 36. став 1. Устава.
У односу на истакнуту повреду уставних права на достојанство и слободан развој личности и на неповредивост психичког и физичког интегритета, Уставни суд је утврдио да се тврдње о повреди овог права заснивају, пре свега, на истоветним тврдњама да је „упућивањем оштећене на парницу она изложена додатној виктимизацији;“, као и да „упућивањем оштећене на парницу, суд није узео у обзир неповредивост психичког интегритета жртве“, које је Уставни суд већ мериторно оценио у светлу претходно утврђене повреде права детета, те исте тврдње није посебно разматрао и у светлу права на неповредивост психичког и физичког интегритета.
Додатно, тврдње подноситељке да „Виши суд у Јагодини и заменик вишег јавног тужиоца у Јагодини, као надлежни државни органи, нису испунили своје позитивноправне обавезе у процесном аспекту, односно да спроведу делотворан и правичан поступак, који би резултирао доношењем релевантне судске одлуке“, Уставни суд је оценио као очигледно неосноване, јер је у конкретном случају кривични поступак против окривљеног С.Ј. вођен ефикасно и окончан промптно осуђујућом пресудом, а против другог окривљеног М.П. се и даље води.
Коначно, у односу на истакнуту повреду уставног права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемченог одредбама члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном. У уставној жалби се изнете тврдње о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство, као и навод „да је споразум о признању кривичног дела у супротности са свим наведеним одредбама међународних конвенција нити представља заштиту жртве од секундарне виктимизације“, поткрепљују сопственим тумачењем законодавног решења, којим је уређен посебан институт - споразум о признању кривичног дела, дакле ex lege немогућношћу оштећене да оспорену пресуду побија жалбом, за разлику од лимитираног права жалбе, које у овој процесној ситуацији имају странке, односно тужилац и окривљени. С обзиром да се изнете тврдње заснивају на оспоравању целисходности и рационалности законских решења, што не може бити предмет уставносудске контроле у поступку одлучивања о уставној жалби, Уставни суд налази да су ове тврдње неспојиве с истакнутом повредом права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, и као такве очигледно неосноване.
Полазећи од изложеног, а имајући у виду и остале наводе уставне жалбе којима подноситељка у суштини изражава незадовољство санкцијом изреченом окривљеном оспореном пресудом, односно потврђеним споразумом о признању кривичног дела , што такође нису уставноправно прихватљиви разлози за њено подношење, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом , Уставни суд указује на то да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката, већ то може учинти било непосредно било посредно преко законског заступника. Поред тога, Уставни суд указује и на то да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
9. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.