Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Ц . из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. Ц . и утврђује да је решењем Вишег суда у Зрењанину Пои. 4/12 од 24. децембра 2012. године и решењем истог суда Кв. 489/12 од 15. јануара 2013. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 489/12 од 15. јануара 2013. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби пуномоћника трећег лица В. Ц .– адвоката В. Д, Б . С . и К . Б, изјављеној против решења Вишег суда у Зрењанину Пои. 4/12 од 24. децембра 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Ц . из Зрењанина поднела је Уставном суду, 20. фебруара 2013. године, преко пуномоћника В. Д . и Б . С, адвоката из Зрењанина, уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Пои. 4/12 од 24. децембра 2012. године и решења истог суда Кв. 489/12 од 15. јануара 2013. године, због повреде начела и права из чл. 22, 32. и 34. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција).
Како право на правично суђење које је гарантовано означеном одредбом Европске конвенције јемчи и Устав Републике Србије, то Уставни суд постојање повреде овог права цени у односу на одредбе члана 32. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је, по захтеву надлежног јавног тужиоца, од подноситељке уставне жалбе, као трећег лица, правноснажно привремено одузета имовина проистекла из кривичног дела.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је рочиште у овој правној ствари одржано 13. новембра 2012. године, а на ком рочишту је онемогућено трећем лицу, овде подноситељки уставне жалбе, да приступи из разлога што јој није достављен позив;
- да је рочиште одржано противно одредби члана 24. став 1. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела;
- да је након рочишта донето решење Вишег суда у Зрењанину Пои. 2/12 од 13. новембра 2012. године, које је укинуто решењем истог суда Кв. 438/12 од 14. децембра 2012. године;
- да су у поновном поступку донета оспорена решења, и то без одржавања рочишта у смислу одредбе члана 23. став 1. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела;
- да су „у конкретном случају окривљени и треће лице, као и браниоци и пуномоћник трећег лица, онемогућени да предоче доказе и чињенице који им иду у прилог“;
- да је све напред наведено довело до погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Подноситељка је предложила да Уставни суд утврди да су јој оспореним решењима повређена означена уставна права, да Суд поништи оспорена решења и да наложи надлежним органима да јој врате привремено одузету имовину.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је установљена уставна жалба, Уставни суд у поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу и увидом у интернет страницу „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), између осталог, утврдио:
- да је Више јавно тужилаштво у Зрењанину 5. новембра 2012. године Вишем суду у Зрењанину поднело захтев за привремено одузимање имовине Оик. 4/12; поднетим захтевом је тражено привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела од окривљеног З.Д. и трећих лица Е.Д. (супруге З.Д.) и подноситељке уставне жалбе , а наведени захтев је примљен 6. новембра 2012. године у Вишем суду у Зрењанину;
- да је рочиште поводом захтева за привремено одузимање имовине одржано пред Вишим судом у Зрењанину 13. новембра 2012. године; у записнику са рочишта је констатовано да су приступила сва позвана лица изузев окривљеног З.Д. и трећих лица Е.Д. и подноситељке уставне жалбе, „а к оји су позвани преко браниоца“; такође, у записнику је наведено да је адвокат М. М, који је на рочиште приступио по за меничком пуномоћју браниоца З.Д, адвоката В. Х, изјавио да предлаже да суд одложи ово рочиште јер бранилац В. Х . формално није примио позив за исто рочиште, већ само примерак захтева за привремено одузимање имовине и о рочишту је усмено обавештен; да ће, уколико суд одложи то рочиште, странке приступити на следеће, а претходно намеравају да доставе своју писмену изјаву са детаљним образложењем порекла новца којим су стечене предметне непокретности; да су пуномоћници подноситељке уставне жалбе, адвокати В . Д . и К . Б, изјавили да се придружују напред наведеним наводима колеге браниоца ; рочиште је започето у 12,00 часова, а окончано у 12,15 часова;, а суд се није изјашњавао поводом предлога за одлагање рочишта;
- да је решењем Вишег суда у Зрењанину Пои. 2/12, које је донето истог дана када је одржано рочиште - 13. новембра 2012. године, усвојен захтев за привремено одузимање имовине, којим је, између осталог, и од трећег лица, овде подноситељке уставне жалбе, привремено одузета непокретност;
- да су решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 438/12 од 14. децембра 2012. године усвојене жалбе окривљеног З.Д. и трећег лица, овде подноситељке уставне жалбе, те је укинуто решење Вишег суда у Зрењанину Пои. 2/12 од 13. новембра 2012. године; у образложењу наведеног решења је, између осталог, наведено да „побијано решење истражног судије Вишег суда у Зрењанину садржи непотпуно утврђено чињенично стање из члана 370. ЗКП-а, с обзиром да је истражни судија Вишег суда у Зрењанину непотпуно утврдио одлучне чињенице на шта основано указују жалбе окривљеног, његовог браниоца и Ц. В .“, да је „у је поновном поступку неопходно утврдити постојање основних претпоставки за примену члана 25. став 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, пре свега приходе које су остварили З.Д. и Е.Д, имајући у виду трошкове живота, као и износ остварених расхода, односно вредност стечене имовине, након чега ће истражни судија бити у прилици да правилно утврди да ли постоји очигледна несразмера између законитих прихода и стечене имовине којом располажу З.Д. и Е.Д. при чему ће имати у виду и трошкове живота у наведеном периоду, ценећи писане доказе приложене у жалбама окривљеног З.Д, његовог браниоца и В. Ц .“;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Пои. 4/12 од 24. децембра 2012. године, без одржавања рочишта, усвојен у целини захтев за привремено одузимање имовине и између осталог, од трећег лица, овде подноситељке уставне жалбе, је привремено одузета непокретност;
- да је садржина оспореног решења које је донето у поновном поступку истоветна садржини укинутог решења, осим у делу у коме је наведено: „Такође, чињеница да је З.Д. за време док се налазио у притвору, купопродајним уговором од дана 10.09.2012. године, путем свог пуномоћника – трећег лица Д.Е., продао предметни стан у Зрењанину, ул. Р. бр. … трећем лицу Ц . В, очигледно указује да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено.“;
- да су оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 489/12 од 15. јануара 2013. године одбијене као неосноване жалбе окривљеног и његовог браниоца, као и пуномоћника В. Ц .– адвоката В. Д, Б . С . и К . Б, изјављене против решења Вишег суда у Зрењанину Пои. 4/12 од 24. децембра 2012. године;
- да је према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), кривични поступак који се води против окривљеног З.Д. у предмету К. 57/14 Вишег суда у Зрењанину и даље у току.
Уставни суд, такође, констатује да Виши суд у Зрењанину није поступио по захтеву овог с уда да достави податак о томе да ли су подноситељка уставне жалбе и њени пуномоћници позвани на рочиште које је било одржано 13. новембра 2012. године и да о томе достави доказ Уставном суду.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подноситељка, између осталог, утврђено је : да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.).
Одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“, број 97/08), а који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се имовином сматра добро сваке врсте, материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро, као и да се имовином сматра и приход или друга корист остварена, непосредно или посредно, из кривичног дела, као и добро у које је она претворена или са којим је помешана (члан 3. став 1. тачка 1.); да се т рећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела , да се одузимањем сматра привремено или трајно одузимање од власника имовине проистекле из кривичног дела (члан 3. став 1. тач . 6) и 8)); да када постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено, јавни тужилац може поднети захтев за привремено одузимање имовине (члан 21. став 1.); да ће пре доношења одлуке о захтеву за привремено одузимање имовине суд заказати рочиште на које ће позвати власника, његовог браниоца, односно пуномоћника ако га има и јавног тужиоца (члан 23. став 1.); да ће се рочиште из члана 23. став 1. овог закона одржати у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине, а да ће се започето рочиште довршити без прекидања, да јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено, те да власник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24. ст . 1. до 3.); да по окончању рочишта суд доноси решење којим усваја или одбија захтев за привремено одузимање имовине (члан 25. став 1.).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореним решењима Вишег суда у Зрењанину Пои. 4/12 од 24. децембра 2012. године и Кв. 489/12 од 15. јануара 2013. године повређено право на правично суђење из члана 32. Устава. При томе наводи да је након одржаног рочишта од 13. новембра 2012. године донето решење Вишег суда у Зрењанину Пои. 2/12, а које је укинуто решењем истог суда Кв. 438/12 од 14. децембра 2012. године, те да су након тога донета оспорена решења без одржавања рочишта у смислу одредбе члана 23. став 1. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, који се примењивао у конкретном случају. Према становишту подноситељке, како јој приликом првог одлучивања о захтеву јавног тужиоца није био достављен позив за рочиште, те није ни била у могућности да оспори наводе јавног тужиоца, неодржавање новог рочишта у поновном поступку одлучивања о захтеву за привремено одузимање имовине довело је до повреде процесних гаранција права на правично суђење, а имајући у виду чињеницу да је прво првостепено решење укинуто из разлога непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Уставни суд указује да је, са становишта процесних гаранција Уставом зајемченог права на правично суђење, у конкретном случају, спорно питање да ли је из одредаба Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела произлазило да је након укидања првостепеног решења којим је било одређено да се од подноситељке уставне жалбе привремено одузме имовина, у поновном поступку било потребно одржати ново рочиште, у ситуацији када је жалбени суд укинуо првостепено решење због непотпуно утврђеног чињеничног стања, односно са налогом које чињенице је неопходно утврдити да би се могла дати оцена о томе да ли су испуњене Законом прописане претпоставке за привремено одузимање имовине. Приликом давања одговора на ово питање, Уставни суд је пошао од одредаба члана 24. ст. 2. и 3. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, сагласно којима на рочишту јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено, а да власник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца. Из наведених законских одредаба произлази да је циљ рочишта да и јавни тужилац и лице од кога се привремено одузима имовина, изнесу доказе у прилог испуњености односно неиспуњености законских услова за примену тог института. Дакле, законодавац прописује одржавање рочишта пре доношења одлуке о привременом одузимању имовине као обавезни део поступка, којим се, са једне стране, обезбеђује да обе стране – и јавни тужилац као подносилац захтева и лице од кога се захтевом тражи привремено одузимање имовине, под једнаким условима и јавно расправљају о поднетом захтеву и износе доказе о постојању, односно непостојању законских услова за привремено одузимање имовине, и са друге стране, омогућава суду да потпуно и правилно утврди чињенично стање и оцени све предочене доказе и чињенице пре доношења одлуке о захтеву. Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да у ситуацији када је другостепени суд усвојио жалбу због, како је сам навео, „непотпуно утврђеног чињеничног стања“, и укинуо првостепено решење којим је усвојен захтев за привремено одузимање имовине, између осталих и од подноситељке уставне жалбе, процесне гаранције права на правично суђење подноситељке уставне жалбе у поновном поступку, по самој природи ствари, нису могле бити обезбеђене без одржавања новог рочишта. Уставни суд је, при томе, имао у виду да Закон није изричито предвидео одржавање новог рочишта у поновном поступку, али указује да је укидањем првостепеног решења предметна судска одлука уклоњена из правног поретка, што значи да ће се у поновном поступку, уз поступање по налозима другостепеног суда у погледу чињеница које треба утврдити, одлучити о захтеву јавног тужиоца за привремено одузимање имовине, узимајући у обзир како доказе на којима јавни тужилац темељи своје наводе, тако и доказе и чињенице којима лице од кога се захтева одузимање имовине оспорава наводе јавног тужиоца, а што је управо суштина одржавања рочишта пре доношења одлуке. Како је неспорно да су оспорена решења донета у поновном поступку у коме није одржано рочиште, те подноситељка уставне жалбе није ни имала могућност да захтева да се током поступка утврде све чињенице чије је утврђивање наложио другостепени суд, нити да оспори наводе у односу на непокретност која се од ње одузима коју је као треће лице стекла теретним правним послом по тржишним условима, Уставни суд је оценио да су подноситељки уставне жалбе повређене процесне гаранције права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду све претходно изложено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Вишег суда у Зрењанину Пои. 4/12 од 24. децембра 2012. године и Кв. 489/12 од 15. јануара 2013. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење , из члана 32. Устава, те је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је, не прејудицирајући коначан исход поступка, утврдио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити само поништајем оспореног решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 489/12 од 15. јануара 2013. године и одређивањем да Виши суд у Зрењанину поново одлучи о жалби пуномоћника трећег лица В. Ц .– адвоката В. Д, Б . С . и К . Б, изјављеној против решења Вишег суда у Зрењанину Пои. 4/12 од 24. децембра 2012. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. У односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава, Уставни суд констатује да означена повреда није образложена ниједним наводом уставне жалбе, при чему се садржана права зајемчених одредбама члана 34. Устава не може ни довести у везу са оспореним решењима. Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Такође, Уставни суд је, у другом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, одбацио захтев подноситељке да наложи органима Републике Србије да јој врате привремено одузету имовину, због ненадлежности да поступа на тражени начин.
Коначно, имајући у виду да је усвојио уставну жалбу, утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорено другостепено решење одређујући да надлежни суд поново одлучи о жалби пуномоћника подноситељке уставне жалбе, Уставни су д је својом одлуком обезбедио заштиту уставних права подноситељке утврђену начелом из члана 22. Устава.
8. На темељу свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.