Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Милан Шкулић и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби О. Л, И . С . и П . Ј, свих из Новог Сада, Г . К . из Зрењанина и М . Ј . из Иђоша, град Кикинда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 20 22. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба О. Л, И . С, П . Ј, Г . К . и М . Ј . и зјављена против пресуде Управног суда У. 11416/16 од 18. јула 2019. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. О. Л, И . С . и П . Ј, сви из Новог Сада, Г . К . из Зрењанина и М . Ј . из Иђоша, град Кикинда, преко пуномоћника З. Ђ . М, адвоката из Новог Сада, поднели су Уставном суду , 23. августа 201 9. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 11416/16 од 18. јула 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одр едбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче: да подносиоци не могу сносити штетне последице околности да код државних органа документација о одузимању предметне имовине није сачувана; да се из записника број 13/47 са седнице Аграрног суда при „Окружном суду у Петровграду “ од 6. фебруара 1946. године, списка аграрне деобе за 1947. годину, са Предлогом надеобе аграрног земљишта аграрним интересентима, те листе газдинства, „посредно може са сигурношћу утврдити“ о којој се имовини ради; да је Управни суд поступао произвољно и није узео у обзир доказе приложене уз тужбу.
Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорену пресуду Управног суда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад (даље у тексту: Агенција) број 46-017517/2013 од 14. августа 2015. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе за враћање имовине, односно обештећење за имовину одузету од бившег власника М . Ј, а решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01846/2015-13 од 4. јула 2016. године одбијена је њихова жалба изјављена против предметног решења Агенције.
Подносиоци уставне жалбе су у тужби поднетој Управном суду против предметног решења другостепеног органа истакли да је „у поступку неспорно утврђено“ да су они тражили од надлежних државних органа акт о подржављењу земљишта њиховог правног претходника, али да им исти није издат, јер државни органи њиме нису располагали. Такође су истакли да, између осталог, ни Основни суд у Кикинди „не располаже земљишно-књижном архивом, која би требало да се чува трајно и у којој би морао да се налази акт о подржављењу спорне имовине“.
Оспореном пресудом Управног суда У. 11416/16 од 18. јула 2019. године одбијена је као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе поднета против предметног решења Министарства финансија. У образложењу оспорене пресуде је најпре констатовано да из стања у списима предмета и образложења побијаног решења произлази да је првостепени орган, увидом у записник број 13/46, који је вођен на седници Аграрног суда при Окружном народном одбору у Петро вграду 6. фебруара 1946. године, утврдио да наведени записник не представља акт о подржављењу имовине бившег власника, а да подносиоци у току поступка нису доказали шта је то и на основу ког прописа одузето од бившег власника; да је тужени орган прихватио разлоге првостепеног органа и оценио да су без утицаја наводи жалбе да се из листа газдинства бившег власника за КО Иђош и Списка аграрне деобе за 1947. годину може посредно утврдити на којим парцелама је био власник М . Ј . и које су парцеле експроприсане од њега, односно пренете у власништво Аграрног фонда, будући да та околност не представља основ за враћање имовине, већ је потребно да је земљиште одузето актом о подржављењу у смислу члана 3. став 1. тачка 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, који подносиоци нису приложили. Управни суд је, полазећи од утврђеног чињеничног и правног стања, констатовао да се из приложеног записника може утврдити да је на седници Аграрног суда разматрана жалба бившег власника изјављена против одлуке МНО Иђош број 348/46, али да у њему није наведен диспозитив наведене одлуке о утврђењу објеката аграрне реформе на поседу М. Ј , нити се не може утврдити који објекти или земљиште власништво М. Ј . су били предмет експропријације у корист Земљ ишног фонда.
Управни суд је, полазећи од наведеног, оценио правилном одлуку првостепеног органа да одбије предметни захтев, будући да подносиоци нису доставили акт о подржављењу имовине донет на основу п рописа таксативно наведених у члану 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Оцењујући наводе тужбе, Управни суд је нашао да су без утицаја на другачију оцену законитости побијаног решења, будући да су истоветни наводима жалбе које је тужени орган, по оцени тог суда , правилно оценио и за своју оцену дао детаљне и на закону засноване разлоге.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноси оци, поред осталог, указују у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 108/13) прописано је: да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (члан 1.); да се под „актом о подржављењу“ подразумева правни акт који је имао непосредно дејство, као што је пресуда, одлука, решење и други правни акт државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине (члан 3. тачка 3)); да су предмет враћања подржављене непокретности – грађевинско земљиште, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, стамбене и пословне зграде, станови и пословне просторије и други објекти који постоје на дан ступања на снагу овог закона (члан 15. став 2); да се уз захтев прилаже, поред осталог, исправа о подржављењу имовине или назив, број и година службеног гласила у коме је објављен акт, уз конкретно навођење предмета одузимања и сл . (члан 42. став 4. тачка 3)); да се уз захтев обавезно прилаже доказ из става 4. тачка 3) овог члана (члан 42. став 7.); да ће се захтев који не садржи податке из члана 42. став 7. овог закона и уз који нису приложени докази из тог става одбацити као неуредан (члан 43. став 1.); да у случају да орган из става 1. овог члана утврди да не постоји законски основ за враћање или обештећење, донеће решење о одбијању поднетог захтева (члан 47. став 12.).
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се у поступку морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења - одлучне чињенице (члан 8.); да које ће чињенице узети као доказане одлучује овлашћено службено лице по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 10.); да се пре доношења решења морају утврдити све одлучне чињенице и околности које су од значаја за доношење решења и странкама омогућити да остваре и заштите своја права и правне интересе (члан 125. став 1); да се као доказ могу употребити сва средства подесна за утврђивање стања ствари и која одговарају поједином случају, као што су исправе, искази сведока, изјаве странака, налази и мишљења вештака, увиђај (члан 149. став 2.); да кад је прописом предвиђено да се управна ствар може решити на подлози чињеница или околности које нису потпуно утврђене или се доказима само посредно утврђују (чињенице и околности које су учињене вероватним), извођење доказа у том циљу није везано за одредбе овог закона о извођењу доказа (члан 152.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да не треба да сносе последице чињенице да код државних органа није сачувана документација о одузимању имовине која је предмет њиховог захтева за враћање, односно обештећење и да се из доказа које су приложили у том поступку може „посредно са сигурношћу“ закључити која имовина је била предмет одузимања. Подносиоци, такође указују на произвољност у одлучивању Управног суда и пропуштање да се у предметном управном спору оцене докази приложени уз тужбу.
Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Овај суд указује на то да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа – осим у случају њене очигледне произвољн ости, односно ако је примена закона била очигледно неправична, арбитрарна или дискриминаторска.
Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Суд је, на основу чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, најпре констатовао: да подноси оци уставне жалбе до окончања поступка пред Агенцијом по њиховом захтеву за враћање имовине нису доставили акт о подржављењу имовине одузете од бившег власника М. Јс; да су органи и организације којима су се обраћали подносиоци уставне жалбе одговорили да не поседују тај акт; да се из приложеног записника не може утврдити која имовина и на основу ког прописа је одузета од бившег власника; да је у оспореном акту објашњено због чега није од утицаја на другачије одлу чивање остала документација на коју се позивају подносиоци .
По оцени Уставног суда, из наведених одредаба Закона о враћању одузете имовине произлази: да су тим законом одређени прописи чијом применом су донети акти о подржављењу имовине, на основу којих се може остварити право на повраћај имовине одузете после 9. марта 1945. године и пренесене у општенародну, државну, друштвену или задружну својину; да подносилац захтева има обавезу да уз захтев приложи, поред осталог, исправу о подржављењу имовине или назив, број и годину службеног гласила у коме је објављен акт, уз конкретно навођење предмета одузимања; да се под „актом о подржављењу“ подразумева правни акт који је имао непосредно дејство, као што је пресуда, одлука, решење и други правни акт државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине; да ће Агенција одбацити као неуредан захтев уз који није приложен акт о подржављењу, а у случају да утврди да не постоји законски основ за враћање или обештећење, донеће решење о одбијању захтева.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд налази да се – у ситуацији када је подржављење имовине извршено актом надлежног органа, право на повраћај имовине и обештећење не може остварити, ако се такав акт не приложи уз захтев или не буде достављен до оконча ња управног поступка. Овај суд истиче да у поступку по захтеву за враћање одузете имовине и обештећењу није искључена примена начела из чл. 8. и 10. раније важећег Закона о општем управном поступку о обавези правилног и потпуног утврђивања свих одлучних чињеница, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, али наглашава да је Законом о враћању одузете имовине и обештећењу, који је lex specialis у односу на Закон о општем управном поступку, прописано да се одлучне чињенице у вези са основом, временом и предметом подржављења имовине, доказују пресудом, одлуком, решењем или другим правним актом државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине.
Уставни суд констатује и то да је чланом 152. раније важећег Закона о општем управном поступку било прописано да се управна ствар може решити на подлози чињеница или околности које нису потпуно утврђене или се доказима само посредно утврђују, само к ад је то посебним прописом предвиђено. Имајући у виду да је Законом о враћању одузете имовине и обештећењу изричито предвиђено којим доказима се могу утврђивати чињенице од значаја за одлучивање у том поступку, овај суд налази да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да се право на враћање одузете имовине може остварити и на основу других доказа – којима се посредно може закључити о постојању акта о подржављењу . С обзиром на изложено, Уставни суд налази да је са уставноправног становишта прихватљива оцена Агенције да подносиоци немају право на враћање предметног земљишта, односно обештећење, будући да нису доставили акт о одузимању имовине која је предмет захтева.
Подносиоци у уставној жалби указују и на то да они не могу сносити штетне последице околности да код надлежних органа документација о одузимању предметне имовине није сачувана . Овај суд, с тим у вези, указује на правно становиште које је изразио у Одлуци Уж-2014/2016 од 8. фебруара 2018. године, оцењујући да ли су прописивањем обавезе прилагања исправе о подржављењу имовине подноси оци захтева за враћање имовине лишени гаранција које омогућавају заштиту њ ихових права у поступку пред Агенцијом. Уставни суд је у тој одлуци истакао да се непоступањем органа Републике Србије и других органа и организација да у року одређеном чланом 13. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, издају сву потребну документацију и податке неопходне за одлучивање о захтеву за враћање имовине, којима располажу, ствара обавеза да Агенција то затражи по службеној дужности, јер би, у противном, подносиоци захтева за враћање имовине сносили последице неблаговременог поступања органа код којих се налазе исправе потребне за одлучивање о захтеву – имајући у виду преклузивност рока за подношење захтева за враћање имовине. Полазећи од тога да из уставне жалбе и достављене документације не произлази да су органи и организације којима су се подносиоци обраћал и пропустили или одбили да у законом прописаном року доставе тражену документацију , Уставни суд налази да у предметном управном поступку није учињен пропуст у вези са прибављањем потребне документације који би довео у питање правичност одлучивања о захтеву подносилаца. У суштински истој правној ситуацији Суд је донео Одлуку Уж-382/2017 од 28. новембра 2019. године.
Уставни суд је, с обзиром на све изложено, одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме је изјављена због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучио као у првом делу изреке.
6. У уставној жалби се повреда права на једнаку заштиту права и на правно средство образлаже тиме да докази приложени уз тужбу нису оцењени, те да се у оспореној пресуди и не помињу. Уставни суд је увидом у оспорени акт утврдио да ови наводи немају чињеничног утемељења, јер је доказе на које се позивају подносиоци оценио другостепени орган у поступку по жалби, а оцену тих доказа је у свему прихватио Управни суд. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да уставна жалба не садржи друге наводе у прилог тврдњи о повреди означених права, Уставни суд је оценио да нема уставноправних разлога који би указивали на повред у права из чл ана 36. Устава.
У вези са истакнутом повредом прав а на имовину из члана 58. став 1. Устава, Суд најпре указује да се гаранције права на имовину односе на заштиту постојеће имовине, односно потраживања у вези са којима подносилац има барем легитимна очекивања да ће стећи делотворно уживање имовинског права ( видети, нпр. пресуду Европског суда за људска права Prince Hans-Adam II of Liechtenstein против Немачке , број 42527/98 , oд 12. јула 2001. године, ст. 82. и 83. и одлуку Великог већа Gratzinger and Gratzingerova против Чешке, број 39794/98, од 10. јула 2002. године, став 69, као и Одлуку Уставног суда Уж- 4596/2011 од 20. новембра 2013. године).
Уставни суд, такође, указује на становиште Европск ог суд а за људска права, према коме се члан 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (право на имовину) не може тумачити као наметање било какве опште обавезе Високим странама уговорницама у погледу враћања имовине која им је пренета пре но што су ратификовале Европску конвенцију, нити ограничења у погледу обима реституције имовине и услова под којима пристају да успоставе имовинска права пређашњих власника (пресуда Великог већа Kopecky против Словачке , број 44912/98, од 28. септембра 2004. године). Такође, у наведеној пресуди Gratzinger and Gratzingerova против Чешке је оцењено да легитимно очекивање по својој природи мора бити конкретније од пуке наде, ма колико она била схватљива и мора бити засновано на законској одредби или правном акту као што је судска одлука.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду оцену о истакнутој повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да подносиоци уставне жалбе нису имали легитимно очекивање да ће бити удовољено њихо вом захтеву за враћање предметне имовине, односно обештећење.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у преосталом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.