Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З . В . из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике С рбије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године , донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. В . и утврђује се да је решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 24678/18 од 13. новембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда Прж. 24678/18 од 13. новембра 2018. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца кажњеног изјављеној против решења Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 24. октобра 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. В . из Лознице поднео је Уставном суду, 12. јануара 2019. године, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда Прж. 24678/18 од 13. новембра 2018. године, због повреде права на правично суђење, права на правну сигурност у казненом праву, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 34, 36. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је Прекршајни апелациони суд потпуно погрешно протумачио и применио одредбе члана 61. Закона о Уставном суду ; да Прекршајни апелациони суд погрешно поистовећује, тј. изједначава предлог или иницијативу за покретање поступка пред Уставним судом са предлогом за измену правноснажног појединачног акта и погрешно закључује да је истекао рок за подношење предлога за измену појединачног акта; да се за оцену благовремености подношења предлога за измену правноснажног појединачног акта узима датум поднете иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и законитости пред Уставним судом; да су прекршајни судови у истој ситуацији доносили различите одлуке.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставн их права, те да поништи оспорено решење и одреди да Прекршајни апелациони суд донесе нов у одлуку о жалби браниоца кажњеног, односно подносиоца уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену као доказе уз уставну жалбу и базу судске праксе Уставног суда , између осталог, утврдио:
- да су Уставном суду 20. априла 2017. године поднете иницијативе за оцену уставности и законитости Одлуке о јавним паркиралиштима, а коју је донела скупш тина Града Лознице;
- да је Одлуком Уставног суда IУо-87/2017 од 24. маја 2018. године утврђено да одредба члана 25. став 1. у делу који гласи: „12, 13, 14. и 20.“ Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Лознице“, бр. 6/09, 3/11, 4/13, 2/14 и 1/15) није у сагласности са законом;
- да је наведена одредба престала да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 56/18 , односно 18. јула 2018. године;
- да је пресудом Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године, која је постала правноснажна 8. децембра 2015. године и извршна 24. децембра 2015. године, окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен одговорним да је учинио прекршај из члана 25. став 4. у вези са ставом 1. и у вези са чланом 14. тачка а. Одлуке о јавним паркиралиштима („ Службени лист града Лознице“, бр. 6/09, 3/11, 4/13, 2/14 и 1/15), те му је последично изречена опомена;
- да је бранилац окривљеног 27. августа 2018. године поднео Прекршајном суду у Лозници захтев за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године;
- да је решењем Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 24 . октобра 2018. године одбијен као неоснован захтев кажњеног, овде подносиоца уставне жалбе, за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године због донете Одлуке Уставног суда IУо -87/2017 од 24. маја 2018. године (суд је п огрешно означио датум доношења Одлуке Уставног суда - 12. јул 2018. године) ;
- да је у образложењу наведеног решења Прекршајног суда у Лозници , између осталог, наведено да је „поступајући по захтеву кажњеног за измену појединачног акта – правноснажне пресуде овог суда, суд становишта да је захтев кажњеног неоснован “ и да је „кажњени требао да поднесе предлог за подношење захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу како би дошло до измене појединачног акта у складу са правилима поступка у коме је исти донет“;
- да је оспореним решењем Прж. 24678/18 од 13. новембра 2018. године, поводом жалбе браниоца окривљеног, Прекршајни апелациони суд, поступајући по службеној дужности, преинач ио решење Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 24. октобра 2018. године, тако што је одбацио као неблаговремен захтев кажњеног изјављен путем његовог браниоца за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године због донете Одлуке Уставног суда IУо- 87/2017 од 24. маја 2018. године (и тај суд је п огрешно означио датум доношења Одлуке Уставног суда – 12. јул 2018. године);
- да је у образложењу оспореног решења, између осталог, наведено да из списа предмета надаље произлази да је испуњен рок од шест месеци од дана објављивања Одлуке Уставног суда, али не и други, кумулативно постављен услов из члана 61. став 2. Закона о Уставном суду „ако од достављања појединачног акта (27.11.2015. године) до подношења предлога или иницијативе (27.8.2018. године) није протекло више од две године“, те да је, имајући у виду чињеницу када је окривљеном достављена првостепена пресуда Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године и дан подношења захтева – предлога за измену правноснажног појединачног акта, овај суд преиначио ожалбено решење и одбацио захтев за измену правноснажног појединачног акта , јер је протекао законом прописани рок из члана 61. став 2. Закона о Уставном суду.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду уставном жалбом указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 34. став 1. Устава установљено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.
Одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Законoм о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) прописано је: да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије" (члан 58. став 3.); да кад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 59.); да се закони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени (члан 60. став 1.); да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а да ће се започето извршење обуставити (члан 60. став 3.); да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет (члана 61. став 1.); да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члана 61. став 2.); да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члана 62.).
Законом о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16) прописано је: да се против правноснажне пресуде може поднети захтев за заштиту законитости ако је: повређен закон или други пропис о прекршају (члан 285. став 1. тачка 1)) или ако је примењен закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима (члан 285. став 1. тачка 2 )); да захтев за заштиту законитости подиже Републички јавни тужилац у року од три месеца од дана достављања пресуде (члан 285. став 2.).
5. Уставни суд, пре свега, констатује да је у конкретном случају пресудом Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године подносиоцу уставне жалбе изречена опомена. Уставни суд се и поред тога упустио у мериторну оцену навода уставне жалбе, будући да се наводима указује на правно дејство Одлуке Уставног суда, којом је утврђена незаконитост општег акта, на појединачни акт донет на основу неуставног/незаконитог општег акта. Тако је , по оцени Уставног суда , у конкретном случају покренуто важно уставноправно питање правилне примене одредбе члана 61. став 2. Закона о Уставном суду.
Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењем повређено право на приступ суду, као елеменат права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер је Прекршајни апелациони суд погрешно применио члан 61. став 2. Закона о Уставном суду, затим право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење, тиме што се другостепени прекршајни суд није осврнуо на жалбене наводе подно сиоца уставне жалбе, као и право на правну сигурност у казненом праву, право на једнаку заштиту права и на правно средство и право на имовину, из чл. 34, 36. и 58. Устава, јер је погрешном применом права онемогућено да се расправља о његовом правном средству. Подносилац уставне жалбе истиче и то да постојање различитих одлука у идентичним правним ситуацијама указује на постојање правне несигурности и коначно , јер је онемогућен да остварује своја имовинска права, с обзиром на то да је одузимање имовине ради плаћања трошкова прекршајног поступка , наводно, било незаконито.
Уставни суд је, примарно и мериторно, ценио постојање повреде права на приступ суду. Из навода уставне жалбе неспорно произлази да подносилац сматра да му је означено уставно право повређено тиме што је Прекршајни апелациони суд правноснажно одбацио као неблаговремен предлог за измену појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године (која је донета на основу делимично неуставног прописа) и што је заузео став да је протекао законом прописани рок из члана 61. став 2. Закона о Уставном суду.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правично суђење, Уставни суд полази од тога да је одредбом члана 61. став 2. Закона о Уставном суду прецизно регулисан поступак отклањања последица насталих услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом . Правни пут за отклањање последица неуставног или незаконитог општег акта почиње предлогом странке, којој је повређено право, да се измени коначни или правноснажни појединачни правни акт, као посебним правним средством предвиђеним Законом о Уставном суду. Предлог се подноси суду или другом органу који је појединачни акт донео у року од шест месеци од дана објављивања касаторне одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, а може се односити само на појединачне акте који су достављени најкасније две године пре подношења предлога или иницијативе Уставном суду за оцену уставности и/или законитости предметног општег акта.
Oдлука Уставног суда којом је утврђено да један закон или други општи акт, односно поједине његове одредбе, нису у сагласности са Уставом и законом, има две врсте правног дејства. Таква одлука најпре делује erga omnes, у складу са одредбом члана 166. став 2. Устава, по којој су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Потом остварује појединачно дејство према доносиоцу закона, односно другог општег акта, затим према субјектима који су га извршавали (спроводили), а на крају и према појединцима на које се тај акт непосредно примењивао. Сагласно одредбама члана 61. Закона о Уставном суду, свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим на основу закона или другог општег акта за који је утврђено да је несагласан Уставу и закону, има право да од надлежног органа тражи измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, подносилац уставне жалбе неспорно имао право да поднесе предлог за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године, а на основу одредбе члана 61. Закона о Уставном суду. Уставни суд нарочито напомиње да је подносилац надлежном прекршајном суду 27. августа 2018. године доставио поднесак насловљен као „захтев за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године“, при чему се изричито позвао на члан 61. Закона о Уставном суду. Подносилац је правилно изабрао правни пут за отклањање последица неуставности. Спорно питање у конкретном случају је да ли је предлог – захтев за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године достављен Прекршајном суду у Лозници по протеку рока прописаног одредбом члана 61. став 2. Закона о Уставном суду.
С тим у вези, Уставни суд је оценио да став другостепеног суда да је предлог за измену правноснажног појединачног акта - пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године, достављен Прекршајном суду у Лозници по протеку рока прописаног одредбом члана 61. став 2. Закона о Уставном суду , заузет у оспореном решењу, представља очигледно погрешно тумачење члана 61. став 2. Закона о Уставном суду , и то на штету подносиоца уставне жалбе. Наиме, другостепени прекршајни суд погрешно закључује да је један од услова за подношење предлога за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, то да није протекло више од две године од дана достављања појединачног акта до дана подношења предлога или иницијативе за покретање поступка за измену тог правноснажног, појединачног акта. Међутим, и з члана 61. став 2. Закона о Уставном суду неспорно произлази да је један од кумулативно предвиђених услова тај да није протекло више од две године од тренутка достављања појединачног акта , чија се измена тражи, до подношења предлога или иницијативе Уставном суду за покретање поступка за оцену уставности/законитости. Дакле, овде је релевантан, између осталог, тренутак подношења предлога или иницијативе Уставном суду за покретање поступка за оцену уставности/законитости, а не тренутак подношења предлога или иницијативе за покретање поступка за измену правноснажног, појединачног акта. Уставни суд, такође , констатује да је пресуда Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године подносиоцу уставне жалбе достављена 27. новембра 2015. године, те да је иницијатива за оцену уставности и законитости члана 25. став 1. у делу који гласи: „12, 13, 14. и 20.“ Одлуке о јавним паркиралиштима поднета 20. априла 2017. године, те је неспорно да у конкретном случају члан 61. став 2. Закона о Уставном суду у оспореном решењу није тумачен на уставноправно прихватљив начин.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да је у оспореном решењу Прекршајног апелационог суда Прж. 24678/18 од 13. новембра 2018. године, одбачајем као неблаговременог захтева подносиоца уставне жалбе за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 20. новембра 2015. године због донете Одлуке Уставног суда IУо-87/17 од 24. маја 2018. године (која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“ од 18. јула 2018. године), одредба члана 61. став 2. Закона о Уставном суду примењена очигледно погрешно и арбитр ерно на штету подносиоца уставне жалбе. Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити само поништа вањем оспореног решења Прекршајног апелационог суда Прж. 24678/18 од 13. новембра 2018. године и одређивањем да тај другостепени суд донесе нову одлуку о жалби браниоца кажњеног изјављеној против решења Прекршајног суда у Лозници Пр. 5304/15 од 24. октобра 2018. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Подносилац истиче и да му је у конкретном случају повређено и право на једнаку заштиту права. Као доказ својих тврдњи подносилац доставља решење Прекршајног апелационог суда Прж. 26849/18 од 14. децембра 2018. године, којим је усвојена жалба пуномоћника З. В, а решење Прекршајног суда у Лозници Пр. 5560/15 од 30. октобра 2018. године је укинуто, те је предмет враћен првостепеном суду на даље одлучивање. Имајући у виду наведено, Устав ни суд констатује да се наведено решењ е не мо же прихватити као доказ за тврдње подносиоца о повреди права из члана 36. став 1. Устава из разлога што тим решењем поступак није био правноснажно окончан.
У вези са истакнутим повред ама права из члана 34, члана 36. став 2. и члана 58. Устава, које подносилац уставне жалбе не образлаже посебно, већ наводе о повреди ових уставних права, у суштини, заснива на тврдњама којима поткрепљује истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд и у овом предмету указује на то да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду напред наведено, Суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члан а 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.