Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Н . из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Н . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 1384/17 од 7. марта 2019. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 1384/17 од 7. марта 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Војне поште 1122 Београд Уп-2 број 83-25/2007 од 13. јануара 2017. године.
3. Усваја се уставна жалба С. Н . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 1384/17 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Утврђује се право С. Н . на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Н . из Ниша поднела је Уставном суду, 8. априла 2019. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 1384/17 од 7. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
У уставној жалби је наведено: да је оспореном пресудом правноснажно окончан поступак престанка службе подноситељке у Војсци који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-563/2009 од 26. јула 2010. године; да у поновном поступку нису отклоњене неправилности на које је указао Уставни суд; да и даље није јасно да ли је укинуто формацијско место подноситељке; да је Комисија у поновном поступку утврђивала да ли подноситељка испуњава услове за рад само на конкретном формацијском месту, а да при том није прибавила извештај надлежне организационе јединице Министарства одбране о потреби за рад на било ком формацијском месту у Војсци, у складу са школском спремом коју поседује .
У погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року, наведено је да је поступак у коме је одлучивано о престанку службе подноситељке трајао од 28. маја 2007. до 7 . марта 2019. године и да није реч о сложеном предмету.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, као и да поништи оспорену пресуду Управног суда. Подноситељка је тражила накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због повреде поменутих права у опредељеном новчаном износу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Војне поште 1122 Београд Уп-2 број 83-25/2007 и Управног суда – Одељење у Нишу У. 7253/16 (2007) и У. 1384/17, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање :
3.1. Подноситељка уставне жалбе је у периоду од 2001. до 2005. године била распоређена на радном месту „самостални рачуновођа – оператер“ у финансијској служби, са средњом стручном спремом, ЕС 63141, на основу решења Војне поште 3755 Ниш инт. број 4019-4/2000 од 22. маја 2001. године и решења Војне поште 1410 Ниш инт. број 19-137 од 15. маја 2002. године, у коме је констатовано да наведено радно место одговара њеној стручној спреми и занимању.
Решењем Војне поште 1097 Ниш инт. број 2-68/05 од 20. априла 2005. године подноситељка је распоређена на радно место „самостални оператер система“, са средњом стручном спремом, ЕС 63202, у 1. Одсеку за оперативно-логистичке послове, 4. Одељења за логистику Б-4 , Команде Копнених снага .
Наредбом команданта Копнених снага Војске Србије број 5-39/07 од 26. фебруара 2007. године образована је Заједничка комисија за утврђивање чињеница о статусу цивилних лица на служби у Војсци Србије, за гарнизон Ниш, које су од утицаја на распоређивање и постављење, односно престанак службе, сходно члану 143. тачка 9) Закона о Војсци Југославије, у поступку организацијско-мобилизацијских промена. Задатак Комисије је био да предложи постављење цивилних лица којима служба не престаје на адекватна формацијска места, као и да предложи цивилна лица којима мора престати радни однос.
Комисија је сачинила Образложење о распоређивању и постављењу на формацијско место цивилног лица и престанку радног односа цивилног лица, које садржи, поред осталог, предлог лица на радном месту: „ самостални рачуновођа оператер-благајник“, ЕС 63141, средња стручна спрема (средња школа одговарајућег смера). За наведено радно место утврђена је потреба за три извршиоца – по један у Команди Копнене војске, 21. батаљону везе и 3. батаљону Војне полиције , при чему има четири цивилна лица. Комисија је оценила да један од извршилаца, Д. Е, има велики број изостанака и кашњења на послу, користи честа боловања, жали се да јој је тешко да ради, те самим тим не задовољава на том радном месту, док је за остала три извршиоца – Н . Р, С . Н . ( подноситељка уставне жалбе) и П . Н, Комисија оценила да по свим карактеристикама задовољавају и испуњавају услове за наведено радно место.
Војна пошта 1097 Ниш је цивилним лицима, којима се због организацијско-мобилизацијских промена укидају радна места, омогућила да се изјасне о томе да ли у циљу изналажења могућности за њихово распоређивање пристају да буду распоређени у гарнизону Ниш на радно место у складу са школском спремом коју поседују, на радно место са нижом стручно м спремом од оне коју поседују и на радно место у другом месту, ако такав распоред не захтева промену места становања.
Подноситељка уставне жалбе се у писаној изјави од 20. априла 2007. године изјаснила да пристаје на распоређивање на радно место у гарнизону Ниш, у складу са школском спремом коју поседује, као и на распоређивање, у складу са школском спремом коју поседује, на радно место у другом месту, ако такав распоред не захтева промену места становања, наводећи као пример Прокупље.
Решењем Војне поште 1097 Ниш инт. број 6-28/07 од 28. маја 2007. године утврђено је да подноситељки уставне жалбе престаје служба у Војсци, без њене сагласности, због укидања радног места, на основу члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, са даном 13. јул 2007. године. У тачки 2. диспозитива наведеног решења одређен је отказни рок од 30 дана, док је тачком 3. подноситељки признато право на отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, обрачунато за јун месец 2007. године, као месец који претходи месецу престанка службе у Војсци. У тачки 4. диспозитива одређено је да право на новчану накнаду и друга права по основу незапослености подноситељка остварује у филијали Националне службе за запошљавање надлежној према месту њеног пребивалишта. У образложењу наведеног решења констатовано је: да цивилном лицу у Војсци престаје радни однос ако се укида радно место или се смањује број извршилаца на радном месту на коме је оно распоређено, сагласно одредби члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије; да је на основу Одлуке о организацијско-мобилизацијским променама Министарства одбране - Сектора за људске ресурсе - Управе за организацију број 110-1 од 17. јануара 2007. године укинуто радно место цивилног лица, односно смањен број извршилаца у команди ове војне поште; да су одредбама члана 144. став 2. тач. 1) и 2) раније важећег Закона о Војсци Југославије били предвиђени услови за остваривање права на отпремнину цивилног лица коме је престала служба; да је због непостојања понуде упражњеног радног места цивилног лица из надлежности те команде, благовремено о томе извештена Национална служба за запошљавање у Нишу.
Решењем Војне поште 1084 Београд Уп-2 број 83-5/07 од 25. септембра 2007. године одбијена је жалба подноситељке уставне жалбе изјављена против наведеног првостепеног решења.
Подноситељка уставне жалбе је у тужби против наведеног другостепеног решења истакла да су непопуњена радна места на која је могла да се распореди постојала у гарнизону Ниш и у околним градовима, Алексинцу, Прокупљу и другим местима, будући да је дала сагласност за распоређивање и у тим градовима, а не само у војној пошти у којој је радила, као и да нису прибављени докази о могућности заснивања радног односа у другој установи, команди или јединици Војске и Министарства одбране.
Пресудом Врховног суда Србије У. 8935/07 од 12. новембра 2008. године одбијена је тужба подноситељке ради поништаја наведеног другостепеног решења.
Подноситељка уставне жалбе је 15. априла 2009. године изјавила уставну жалбу против наведене пресуде Врховног суда Србије. Одлуком Уставног суда Уж-563/2009 од 3. јуна 2010. године, у првом делу тачке 1. изреке, усвојена је уставна жалба подноситељке и утврђено да јој је наведеном пресудом повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, у тачки 2. изреке, иста пресуда поништена и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке поднетој против другостепеног решења од 25. септембра 2007. године. Уставни суд је оценио да није јасно да ли је до престанка службе подноситељке дошло због укидања радног места или смањења број извршилаца на радном месту, као и да није наведено из којих разлога нису уважени мишљење и оцена Комисије да три извршиоца – међу којима је и подноситељка уставне жалбе – по свим карактеристикама задовољавају и испуњавају услове за предложено радно место, док четврти извршилац те услове не испуњава , а имајући у виду задатак због кога је Комисија образована. У другом делу тачке 2. изреке Одлуке одбијена је као неоснована уставна жалб а подноситељке изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Наведена одлука Уставног суда је 4. маја 2016. године достављена Управном суду.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд – Одељење у Нишу је, на седници одржаној 29. јуна 2016. године, донео пресуду У. 7253/16 (2007), којом је уважена тужба подноситељке и поништено другостепено решење од 25. септембра 2007. године, уз налог да се отклони повреда правила поступка из члана 199. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку која се састоји у томе што образложење другостепеног решења не садржи разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву, а та повреда је била од значаја за доношење законите одлуке у овој правној ствари.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда – Одељење у Нишу допунио поступак преко првостепеног органа – Војне поште 1097 Ниш (Команда Копнене војске).
Наређењем Команде Копнене војске П. број 9426-4 од 26. августа 2016. године образована је Комисија која је имала задатак да преиспита исправност и законитост поступка престанка службе подноситељке уставне жалбе.
Конкурсна комисија у саставу Команде Копнене војске је сачинила записник о раду у поступку престанка службе подноситељке уставне жалбе И број 9426-6 од 29. августа 2016. године. У записнику је констатовано: да је у поступку који је претходио доношењу решења о престанку службе од 28. маја 2007. године испитана могућност распоређивања подноситељке на неко од упражњених радних места цивилних лица у гарнизону Ниш, у складу са степеном и врстом школске спреме подноситељке; да је подноситељка о наведеној могућности дала писану изјаву од 20. априла 2007. године да пристаје да се распореди на друго радно место у гарнизону Ниш, у складу са својом школском спремом или на радно место у другом месту, ако такав распоред не захтева промену њеног места становања; да је првостепени орган тада формирао Комисију која је ради изналажења могућности адекватног распоређивања подноситељке узела у разматрање формацијско место „самостални рачуновођа оператер-благајник“, ЕС 63141, ССС, са три извршиоца; да је тадашња Комисија у писаном образложењу под редним бројем 7. разматрала распоређивање троје цивилних лица чија се радна места укидају - подноситељке уставне жалбе, Неле Ристић и Павлинке Николић и том приликом навела да подноситељка по свим карактеристикама задовољава и испуњава услове за распоређивање на наведено упражњено формацијско место; да у образложењу те комисије не стоји предлог за постављање одговарајућег извршиоца; да је ова комисија утврдила да се на формацијско место „самостални рачуновођа оператер-благајник“, ЕС 63141, ССС, могло поставити лице које поседује најмање завршен четврти степен економске струке и да су на наведена упражњена формацијска места постављена следећа лица: решењем Војне поште 1097 Ниш И број 6-10/07 од 17. априла 2007. године постављена је Павлинка Николић, са завршеном средњом економском школом, са даном 16. април 2007. године, у Команди Копнене војске; решењем Војне поште 5464 Ниш П број 19-177 од 19. маја 2007. године постављена је Слободанка Станић, са завршеном средњом економском школом, са даном 26. април 2007. године, у 21. батаљону везе; решењем Војне поште 3162 Ниш И број 14-501 од 9. маја 2007. године постављена је Нела Ристић, са завршеним економским факултетом, са даном 26. април 2007. године, у 3. батаљону Војне полиције; да се на основу наведеног недвосмислено може закључити да су именоване приликом распоређивања имале одговарајућу квалификацију у погледу степена и врсте стручне спреме, док је подноситељка уставне жалбе имала завршену гимназију, те као таква није могла бити распоређена на радно место економске струке; да је радно место благајник, евиденционе ознаке 63141, сврстано у финансијску службу, којој по профилима средњошколског образовања одговара економска струка тј. економска школа одговарајућег смера.
Првостепени орган је, такође, прибавио потврду Министарства одбране – Сектор за политику одбране – Управа за организацију П број 1094-5 од 16. септембра 2016. године у којој је наведено да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у Министарству одбране и Војсци Србије стр. пов. број 110-1 од 17. јануара 2007. године стављена ван снаге књига формације Команде Копнених снага, број 340.621, чиме су укинута и сва формацијска места у тој команди .
Првостепени орган је накнадно прибављене доказе – записник Комисије и потврду Управе за организацију доставио на изјашњење пуномоћнику подноситељке уставне жалбе, адвокату Жарку Вујовићу из Ниша, који је у поднеску од 14. новембра 2016. године навео да у целости приговара тим исправама јер су сачињене противно одредбама Закона о општем управном поступку , као и да је Комисија требало да прибави податке о слободним формацијским местима на нивоу Војске Србије односно Министарства одбране јер са истом стручном спремом постоје упражњена формацијска места у Београду.
Решењем Војне поште 1122 Београд Уп-2 број 83-25/2007 од 13. јануара 2017. године одбијена је жалба подноситељке уставне жалбе изјављена против првостепеног решења од 28. маја 2007. године. У образложењу другостепеног решења је наведено: да је Одлуком министра одбране стр. пов. број 110-1 од 17. јануара 2007. године преформирана Војна пошта 1097 Ниш, чиме је дошло до укидања радног места на које је подноситељка била распоређена, што је у поновном поступку утврђено из потврде Министарства одбране – Сектор за политику одбране – Управа за организацију П број 1094 -5 од 16. септембра 2016. године, те је првостепени орган правилно закључио да се у конкретном случају ради о укидању радног места, а не о смањењу броја извршилаца; да је првостепени орган у поступку који је претходио доношењу ожалбеног решења прибавио акт Националне службе за запошљавање – Филијала Ниш број 0310-101-317/2007 од 19. априла 2007. године са извештајем да тренутно не постоји пријава о слободном радном месту које би одговарало стручном профилу подноситељке уставне жалбе, чиме је првостепени орган исцрпео своје могућности да подноситељки заснује радни однос у другом предузећ у, установи или државном органу; да је у поновном поступку прибављен записник о раду Комисије Команде Копнене војске у поступку престанка службе подноситељке уставне жалбе И број 9426-6 од 29. августа 2016. године у коме је закључено да је надлежни старешина покушао да обезбеди подноситељки запослење на неком од „три упражњена радна места у оквиру војне организације“ (реч је у ствари о једном радном месту са три извршиоца), али да подноситељка није испуњавала услов у погледу врсте стручне спреме , јер има завршену гимназију, док је за „наведена упражњена радна места“ захтевана завршена школа економске струке; да су основани наводи подноситељке да у диспозитиву ожалбеног решења није одређен тачан номинални износ висине отпремнине која ће бити исплаћена, али да то није од утицаја на коначно решење конкретне ствари јер је подноситељки отпремнина обрачуната и фактички исплаћена у висини дванаестоструког износа бруто плате за месец који претходи месецу престанка њене службе у Војсци.
Подноситељка уставне жалбе је у тужби против наведеног другостепеног решења, као и у претходној тужби, истакла да су непопуњена радна места на која је могла да се распореди постојала у гарнизону Ниш и у околним градовима, Алексинцу, Прокупљу и другим местима.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 1384/17 од 7. марта 2019. године одбијена је тужба подноситељке. По оцени Управног суд а, тужени орган је дао јасне и довољне разлоге за своју одлуку, правилном оценом навода жалбе, у складу са одредбом члана 235. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, па се наводима тужбе не доводи у сумњу правилност побијаног решења.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих прописа:
Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време престанка службе подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да цивилно лице у Војсци може бити распоређено на службу у друго место ван места службовања без његовог пристанка ако се укида радно место на које је распоређено, а постоји могућност да се распореди на одговарајуће радно место у другом месту, ако такав распоред не захтева промену његовог места становања (члан 125. став 3. тачка 3)); да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).
Одредбама Уредбе о служби цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 36/94, 42/94, 9/00 и 44/02 и „Службени лист СЦГ“, број 32/05), која је била на снази у време престанка службе подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да o попуни слободних радних места, а у оквиру утврђеног нивоа попуне, у јединицама и установама Војске и јединицама и установама Министарства у гарнизону, независно од њихове потчињености, односно организацијске припадности, одлучује командант батаљона - дивизиона са самосталном формацијом и старешина јединице, односно установе за чији је положај предвиђен чин потпуковник - пуковник или виши чин, односно лице истог ранга, уз сагласност начелника Управе за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства (члан 4. став 1.); да при доношењу одлуке о попуни слободних радних места првенство имају цивилна лица одговарајуће врсте и степена стручне спреме, односно стручне оспособљености која су на служби у јединицама и установама у гарнизону (став 2.); да ради попуне слободних радних места, односно ради распореда цивилних лица на радна места, старешине свих јединица и установа у гарнизону достављају старешинама из члана 4. став 1. ове уредбе податке о цивилним лицима чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту, према упитнику основних података, који је одштампан у Прилогу 1. ове уредбе и чини њен саставни део (члан 5. став 1. тачка 2)); да се слободна радна места у јединицама и установама у гарнизону попуњавају, по правилу: 1) распоређивањем цивилних лица чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту; 2) постављањем цивилних лица - инвалида рада на начин и под условима утврђеним овом уредбом; 3) пријемом у службу стипендиста; 4) распоредом цивилних лица на радна места која одговарају њиховој стручној спреми или стручној оспособљености (члан 6. став 1.); да одлуку о начину попуне слободних радних места у јединицама и установама у гарнизону, зависно од утврђеног нивоа попуне и у складу са редоследом из става 1. овог члана, доносе старешине из члана 4. став 1. ове уредбе (члан 6. став 2.).
5. У уставној жалби се повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава образлаже тиме што у поступку који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-563/2009 од 26. јула 2010. године није утврђено да ли је укинуто радно место на коме је подноситељка била распоређена и да ли су, осим радног места које је разматрала Комисија образована у поновном поступку, постојала друга одговарајућа слободна радна места на која се подноситељка могла распоредити.
Уставни суд најпре констатује да је одредбама члана 166. Устава утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који, поред осталог, штити и обезбеђује заштиту људских и мањинских права и слобода, те да се непосредна уставносудска заштита појединца, у складу са чланом 170. Устава, обезбеђује и остварује у поступку по уставној жалби пред Уставним судом.
Одредбама члана 171. Устава је утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Уставни суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, овлашћен да у поступку по уставној жалби, као начин отклањања штетних последица, поништи одлуку суда којом је повређено право на правично суђење подносиоца и одреди доношење нове одлуке од стране надлежног суда. Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права поништена одлука надлежног суда у управном спору и одређено доношење нове одлуке о тужби подносиоца, извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове одлуке надлежног суда, већ поступање и одлучивање суда треба да буде у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава (видети Одлуку Уставног суда Уж - 224/2013 од 6. јуна 2013. године).
Уставни суд указује на то да се уставна гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
С обзиром на то да је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 1384/17 од 7. марта 2019. године правноснажно окончан поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-563/2009 од 26. јула 2010. године, овај суд је пошао од тога да је наведеном одлуком усвојена уставна жалба подноситељке и утврђено да је пресудом Врховног суда Србије У. 8935/07 од 12. новембра 2008. године повређено њено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наиме, Уставни суд је оценио да није јасно да ли је до престанка службе подноситељке дошло због укидања радног места или смањења број извршилаца на радном месту, као и да није наведено из којих разлога нису уважени мишљење и оцена тадашње Комисије да три извршиоца – међу којима је и подноситељка уставне жалбе – по свим карактеристикама задовољавају и испуњавају услове за предложено радно место . Уставни суд је у складу са својим уставним и законским овлашћењима, истом одлуком поништио наведену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке.
Поступајући у складу са становиштем Уставног суда да се утврђена повреда права на правично суђење отклони тако што ће се несумњиво утврдити да ли је радно место на које је подноситељка била распоређена укинуто или је на истом смањен број извршилаца и да ли се подноситељки могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, Управни суд – Одељење у Нишу је пресудом У. 7253/16 (2007) од 29. јуна 2016. године уважио тужбу подноситељке и поништио решење другостепеног органа Уп-2 број 83-5/07 од 25. септембра 2007. године, уз налог да се поступи у складу са изнетим уставноправним оценама. У поновном поступку је образована нова Комисија у оквиру првостепеног органа са задатком да преиспита законитост поступка престанка службе подноситељке уставне жалбе. За разлику од раније Комисије из 2007. године која је оценила да подноситељка и још двоје цивилних лица по свим карактеристикама задовољавају и испуњавају услове за распоређивање на слободно радно место „самостални рачуновођа оператер-благајник“, ЕС 63141, ССС, са три извршиоца, у гарнизону Ниш, нова Комисија из 2016. године је оценила да подноситељка није испуњава ла услов за распоређивање на то радно место у погледу врсте стручне спреме јер има завршену гимназију, а не средњу школу економске струке, због чега су на то радно место са три извршиоца распоређена цивилна лица одговарајуће врсте стручне спреме. Првостепени орган је у поновном поступку прибавио и потврду Министарства одбране – Сектор за политику одбране – Управа за организацију П број 1094-5 од 16. септембра 2016. године као доказ да је укинуто радно место на које је подноситељка била распоређена. Поред тога, пре доношења решења о престанку службе прибављен је извештај Националне службе за запошљавање од 19. априла 2007. године из кога је утврђено да се подноситељки није могло обезбедити заснивање радног односа ван Војске и Министарства одбране , што у даљем току поступка није било спорно.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је у поновном поступку разјашњено да је укинуто радно место на које је подноситељка била распоређена. Што се тиче права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, која су се подноситељки морала покушати обезбедити пре доношења решења о престанку службе, утврђено је да није било одговарајућих слободних радних места ван Војске и Министарства одбране, док је за распоређивање у оквиру Војске и Министарства одбране била релевантна писана изјава подноситељке од 20. априла 2007. године дата првостепеном органу у којој се изјаснила да пристаје на распоређивање на радно место у гарнизону Ниш и на радно место у другом месту, ако такав распоред не захтева промену места становања, све у складу са школском спремом коју поседује. Уставни суд указује да су комисије првостепеног органа из 2007. и 2016. године разматрале испуњеност услова за распоређивање подноситељке на једно радно место у гарнизону Ниш - „самостални рачуновођа оператер-благајник“, ЕС 63141, ССС, са три извршиоца, за које је у поновном поступку утврђено да подноситељка не испуњава услов у погледу врсте стручне спреме , што њен пуномоћник у изјашњењу од 14. новембра 2016. године није оспорио. Међутим, у спроведеном поступку није утврђено и у списима предмета нема доказа о томе да ли је постојала могућност распоређивања подноситељке на радно место, у складу са школском спремом коју поседује, у другом месту, ако такав распоред не захтева промену места становања, на шта је подноситељка у наведеној писаној изјави такође пристала. Уставни суд је имао у виду да је подноситељка у поступку који је претходио уставној жалби истицала да је у другим га рнизонима било непопуњених радних места на која је могла да се распореди. При томе, уколико се утврди да је пре престанка службе цивилног лица постојала могућност остваривања неког од прописаних права, а то, супротно одредби члана 144. став 1. Закона, није покушано да му се обезбеди, наведена чињеница је од значаја за оцену законитости одлуке о престанку службе.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је нашао да у решењима управних органа и оспореној пресуди Управног суда није дата оцена да се подноситељки пре доношења решења о престанку службе није могло обезбедити распоређивање на наведени начин о коме се изјаснила у писаној изјави од 20. априла 2007. године, што је био услов из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије да јој служба престане у смислу члана 143. тачка 9) тог закона. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом подноситељки повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу у том делу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу утврђене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подноситељки уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 1384/17 од 7. марта 2019. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подноситељке поднетој против решења Војне поште 1122 Београд Уп-2 број 83-25/2007 од 13. јануара 2017. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд напомиње да није надлежан да утврђује да ли су били испуњени услови да подноситељки уставне жалбе престане служба у Војсци, нити се овом одлуком прејудицира одлука надлежног органа о томе, под претпоставком да се постојање тих услова утврди и оцени у поступку који је у складу са законом.
С обзиром на то да је утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорену пресуду, Уставни суд није разматрао наводе уставне жалбе о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
6. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року, зајемченог такође одредбом члана 32. став 1. Устава, Суд је констатовао да је Одлуком Уж-563/2009 од 3. јуна 2010. године одбијена као неоснована уставна жалба подноситељке у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је био правноснажно окончан пресудом Врховног суда Србије У. 8935/07 од 12. новембра 2008. године. Уставни суд указује на то да наведени поступак није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена поменута одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Поступак који је вођен у извршењу наведене одлуке Уставног суда трајао је од 4. маја 2016. године, када је Одлука достављена Управном суду, до 7. марта 2019. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 1384/17, којом је поступак правноснажно окончан, односно три године. Уставни суд је чињеницу да је Одлука овог суда касније достављена Управном суду ценио приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.
Примењујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року на конкретан случај, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер су надлежни органи били дужни да утврде да ли је постојала могућност да се подноситељки чије је радно место укинуто обезбеди право на распоређивање у Војсци и Министарству одбране на радно место које одговара њеној стручној спреми, у складу са одредбом члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Уставни суд поново указује на то да је одлука о законитости решења о престанку службе за подноситељку била од егзистенцијалног значаја. Подноситељка уставне жалбе није допринела трајању оспореног поступка.
Оцењујући поступање надлежних органа и суда у овој правној ствари, Уставни суд је констатовао да су у периоду који се цени у овом предмету донети једно другостепено решење и две пресуде Управног суда. Уставни суд је оценио да је посматрани период превасходно обележило трајање другог управног спора у којем је оспорена пресуда донета након две године и два месеца од подношења тужбе, што се у конкретном случају не може сматрати оправданим, имајући у виду да је оспорени поступак вођен у извршењу Одлуке Уставног суда и да је одлучивано о испуњености законом прописаних услова да подноситељки служба престане 13. јула 2007. године. Овај суд стога указује на то да се од Управног суда очекивало да о предметној тужби подноситељке одлучи посебно ажурно.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у том делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду н ематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно да је период меродаван за оцену повреде права на суђење у разумном року трајао три године, као и то да је одлука Уставног суда касније достављена Управном суду, што је утицало на то да је стање несигурности и неизвесности у коме се подноситељка налазила у погледу својих права постојало и пре покретања поступка чије је трајање у овом предмету цењено. Цењени су и животни стандард државе и чињеница да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права. Из свих наведених разлога, Уставни суд сматра да досуђени новчани износ, у околностима конкретног случаја, представља адекватну и правичну накнаду за утврђену повреду права на суђење у разумном року.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање поступка престанка службе подноситељке у периоду од 28. маја 2007. године, када је донето решење о престанку службе, Уставни суд је констатовао да је Одлуком Уж-563/2009 од 3. јуна 2010. године оцењено трајање поступка од 15. јуна 2007. године, када је изјављена жалба против решења о престанку службе, до 12. новембра 2008. године, када је донета пресуда Врховног суда Србије У. 8935/07 , те је уставна жалба одбијена као неоснована у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), чијом одредбом члана 294. став 1. тачка 4) је прописано да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу одбацио уставну жалбу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.