Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н . П . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Н. П . и утврђује да је пресудом Првог основног суда у Београду К. 54/19 од 18. јуна 2019. године и пресудом Вишег суда у Београду Кж.1. 611/19 од 24. септембра 2019. године повређено право подносиоца уставне жалбе на заштиту података о личности , зајемчено чланом 42. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. П . из Београда поднео је Уставном суду, 11. октобра 2019. године, преко пуномоћника Н. В, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Првог основног суда у Београду К. 54/19 од 18. јуна 2019. године и пресуде Вишег суда у Београду Кж.1. 611/19 од 24. септембра 2019. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 42. Устава Републике Србије. Образлажући повреду члана 42. Устава, подносилац се позвао и на одредб у члана 8. Европске конвенције за заштиту људских прав а и основни х слобода, наводећи и праксу Европског суда за људска права. Подносилац изјављује уставну жалбу као лице које је у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде имало својство приватног тужиоца.
У уставној жалби је, између осталог, изнето:
- да је подносилац уставне жалбе, као физичко лице , закупило непокретност уговором од 3. јуна 2013. године, а која непокретност је била искључиво намењена за становање; уговор о закупу се налазио у документацији Д, те је јасно да је окривљени М.М. приликом састављања извештаја имао увид у уговор о закупу;
- да „став суда да су објављене адресе, имена и презимена и других физичких лица не може ослободити окривљеног одговорности за кривично дело које му се оптужбом ставља на терет “;
- да је адреса становања податак о личности, јер је то податак који се односи на приватност, на лични и породични живот и тиме на интегритет личности; у конкретном случају, адреса становања подносиоца је, противно сврси заштите интереса грађана и саме Републике Србије, објављена на сајту Савета за борбу против корупције, те је на тај начин неовлашћено учињена доступном неограниченом кругу људи који имају приступ интернету; интерес грађана и Републике се огледао у томе да се упознају са радом Д, а које је друштво капитала са 100% власништвом државе; на напред наведени начин је повређено право из члана 42. Устава, као и члан 8. Европске конвенције;
- да је поступајући првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање и погрешно применио материјално право;
- да „у даљем свом исказу окривљени потврђује да му је познато мишљење Повереника за заштиту података о личности од 10. новембра 2015. године у којем је наведено да су 'Повереник и Заштитник грађана разговарали са представником Савета за борбу против корупције о томе да и у ситуацијама када је оправдано објављивање имена и презимена неког лица, није оправдано објављивање кућне адресе и других законом заштићених података, без чијег објављивања се такође може остварити сврха извештавања', те исти одмах након увида у саопштење уклања адресе из извештаја са сајта Савета под изговором да је - он тако хтео“;
- да је „суд погрешно применио материјално право у погледу питања да ли је објављивање конкретног податка о личности било оправдано и законито, будући да је реч о податку који је наводно објављен у циљу заштите јавног интереса, у смислу члана 13. Закона о заштити података о личности“;
- да је „окривљени М. и поред свести да се подаци могу злоупотребити од стране других, ипак те исте личне податке објавио, а што је све имало за последицу да је и после скоро 4 пуне године од извршења дела, Мрежа … „К .“ неовлашћено објавила личне податке овде приватног тужиоца – његову адресу наводећи да је овај податак доступан и објављен у извештају Савета за борбу против корупције од 29. октобра 2015. године“.
Подносилац је предложио да Уставни суд својом одлуком исправи уочене пропусте, заштити гарантована права подносиоца уставне жалбе, те да усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Чињенице и околности од значаја за одлучивање
Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета К. 54/19 Првог основног суда у Београду, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
- да је приватни тужилац, овде подносилац уставне жалбе, у тренутку објављивања Извештаја Савета за борбу против корупције бр. 360-11699/2015 од 29. октобра 2015. године био директор јавног предузећа „Е.“;
- да је у току поступка, подносилац доставио пет чланака дневних новина „П.“, три чланка магазина „Т.“, као и по један чланак дневних новина „Ве. новости“ и „В .“, а који медији су пренели вест о његовом закупу виле у улици Б. бр. …; такође, подносилац је у току поступка указао поступајућем суду да је у једном од чланака магазина „Т .“, између осталог, наведено: „Позивамо читаоце и грађане да нам помогну да се решимо ових људи. Они једино нису отпорни на метал. На све друго јесу. Господин П. станује у вили која је била у власништву Д . -а. у улици Б. бр. ....“;
- да је Уговор о закупу бр. 1/1694 од 5. јуна 2013. године закључен између привредног друштва Друштво … Д . д.о.о. Београд, као закуподавца, и подносиоца уставне жалбе , као закупца (са адресом боравка на Новом Београду), те да се односи на закуп виле у Београду у улици Б. бр. ... у временском периоду од 1. августа 2013. године до 31. децембра 2022. године; наведеним уговором је одређено да се предмет закупа користи искључиво за стамбене потребе;
- да је на главном претресу од 6. децембра 2017. године подносилац изјавио: „jа у свему остајем при наводима приватне тужбе. Објављивање мог имена и адресе становања сам доживео као политичко деловање овде окривљеног и госпође М. против мене и сматрам да је тенденциозно објављена адреса мог становања. Након овога, по медијима су почели да се појављују текстови о томе где ја живим. Напомињем да живим са супругом и двоје малолетне деце због чега сам имао животних непријатности, новинари су почели да фотографишу где ја станујем и те слике су се објављивале због чега сам ја сматрао да је угрожена безбедност не само мене већ и моје породице ; на посебно питање пуномоћника приватни тужилац изјављује: „У време објављивања овог извештаја ја сам са породицом живео у ул. Б. бр. ... Ја и данас ту живим. У вези закупа ове некретнине није покренут против мене нити један поступак“;
- да из акта Министарства унутрашњих послова – Управа за управне послове – Одељење за држављанство и друге управне послове 03/15.6.1 бр. 205.3.1-850/19 од 17. априла 2019. године, између осталог, произлази да је пребивалиште Н. П . од 19. марта 2009. године до 13. јануара 2015. године било на адреси Б.М. бр. …/13 на Новом Београду, а да је његово пребивалиште у улици Б. бр. ... било у временском периоду од 13. јануара 2015. године до 10. јануара 2019. године;
- да је у акту Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности – Сектор за надзор бр. 011-00-01476/2015-05 од 20. новембра 2015. године, донетом поводом представке пуномоћника Н. П . од 9. новембра 2015. године, наведено: „С обзиром на изнето, указујемо да, у односу на приступ информацијама којима се задире у приватност лица, орган власти ће у сваком конкретном случају да цени да ли су испуњени услови за примену изузетака из одредби члана 14. тачке 1-3 Закона о слободном приступу информација од јавног значаја, па ако оцени да јесу, информације ће учинити доступним и обрнуто. Међутим, чак и у случају да омогући приступ информацијама, орган власти је дужан да, водећи рачуна о начелима сврсисходности и сразмерности обраде из одредби члана 8. Закона о заштити података о личности, не учини доступним оне податке лица које јавност нема оправдан интерес да зна, на тај начин што ће претходно да заштити (анонимизира) одређене податке о личности лица. У складу са наведеним, а имајући у виду наводе из ваше представке у вези са објављивањем предметног извештаја, указујемо да је Повереник дана 10. новембра 2015. године издао саопштење: „Повереник и Заштитник грађана разговарали су са представником Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије о томе, да и у ситуацијама када је оправдано објављивање имена и презимена неког лица није оправдано објављивање кућне адресе и других законом заштићених података, без чијег објављивања се такође може остварити сврха извештавања, који је прихватио из извештаја Савета за јавност буду уклоњене адресе становања“, а које саопштење је објављено на интернет презентацији Повереника www.poverenik.rs. Увидом у интернет презентацију Савета за борбу против корупције Републике Србије на адреси http://goo.gl/2HfwVS, на дан 19. новембра 2015. године, утврђено је да су у Извештају о давању у закуп непокретности у јавној својини“ 72 број 360-11699/1015 од 29. октобра 2015. године објављена само имена и презимена закупаца некретнина у јавној својини, без навођења адреса непокретности“;
- да је пресудом Првог основног суда у Београду К. 1881/16 од 12. септембра 2018. године окривљени М.М. оглашен кривим да је учинио кривично дело неовлашћено прикупљање личних података из члана 146. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и изречена му је судска опомена;
- да је решењем Вишег суда у Београду Кж.1. 723/18 од 3. децембра 2018. године усвојена жалба бранилаца окривљеног, те је укинута пресуда Првог основног суда у Београду К. 1881/16 од 12. септембра 2018. године, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење;
- да је окривљени М.М. на главном претресу од 11. фебруара 2019. године, у предмету К. 54/19 Првог основног суда у Београду, између осталог, изјавио: „Овај извештај се сачињава и годину дана и као такав се потом усваја и ја као потпредседник Савета га потписујем и немам могућности да одбијем да га потпишем. Осим тога извештај се доставља Влади Републике Србије која га разматра у року од 10 дана и уколико има примедби она би нам вратила … На посебно питање пуномоћника приватног тужиоца из ког разлога су скинути са сајта подаци односно адреса приватног тужиоца уколико су тачни наводи окривљеног, одговарам: Те адресе су скинуте са сајта одлуком коју сам ја донео из разлога што је сврха извештаја у односу на Д . већ постигнута и нисам желео да се ови подаци даље користе од стране других за неке своје личне ствари, а такође указујем да никада од Повереника за заштиту личности нисмо добили никакав писмени захтев за скидање ових података, а тај повереник такве захтеве и једино доставља писмено. Када сам рекао о коришћењу тих података мислио сам да не желимо да се ти подаци злоупотребе од стране појединаца, а ми смо све те податке објавили управо због тих непокретности односно да дефинишемо непокретности…“;
- да је оспореном пресудом Првог основног суда у Београду К. 54/19 од 18. јуна 2019. године окривљени М.М. ослобођен од оптужбе да је „дана 29. октобра 2015. године на сајту Савета за борбу против корупције www.antikorupcijasavet.gov.rs/storage/global/documents/izvestaj свестан свог дела и његове забрањености и чије извршење хтео, поступајући са умишљајем, неовлашћено саопштио и употребио у сврху за коју нису намењени податке о личности који се прикупљају, обрађују и користе на основу Закона о јавној својини и то тако што је на наведеном сајту Савета за борбу против корупције у прилогу 1 извештаја о давању у закуп непокретности у јавној својини, на списку закупаца вила закључно са 31. маја 2014 . године, објавио личне податке Н. П . наводећи његову адресу становања у улици Б. бр. …, иако није имао сагласност приватног тужиоца за објављивање података, при чему нису били испуњени услови прописани одредбама члана 13. Закона о заштити података о личности“, чиме би извршио кривично дело неовлашћено прикупљање личних података из члана 146. став 1. Кривичног законика; у образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да „с обзиром да су, поред адресе непокретности у улици Б. бр. ... означене адресе и других непокретности, односно више од стотину различитих адреса, да је поред имена приватног тужиоца као закупца одређене непокретности, означено исто толико различитих других имена физичких лица и назива правних лица, суд је сматрао да нема доказа да је објављивање предметног извештаја и прилога истог било усмерено на било коју конкретну личност, било које физичко или правно лице. Имајући у виду наведено, суд је сматрао да оптужба није доказала да је на било који начин објављена адреса пребивалишта или боравишта, односно место становања било ког од означених лица, те да на тај начин нема доказа да је објављен било који податак о личности за који би била потребна сагласност личности на који се тај податак односи… Сходно наведеним одредбама Закона о заштити података о личности, с обзиром да је Савет за борбу против корупције образован одлуком Владе Републике Србије којом су му поверени одређени задаци, као и овлашћења, Савет за борбу против корупције као организациони облик, саветодавно тело највишег органа извршне власти увек врши јавно овлашћење, јер ради за потребе Владе, тако да поступање Савета за борбу против корупције у конкретном случају, с обзиром да се односи на непокретности које су у јавној својини, није у супротности са одредбом члана 13. Закона о заштити података о личности. Имајући у виду да је предметном приликом Савет за борбу против корупције објавио велики број адреса непокретности у јавној својини, велики број физичких и правних лица као закупаца истих, да су предмет извештаја непокретности у јавној својини и како се од стране овлашћених државних органа располаже истима, да се стање према извештају односи на дан 31. мај 2014. године када приватни тужилац није имао пријављено пребивалиште на предметној адреси, да Савет није проверавао како се користе предмети закупа и да ли закупци станују у истима, да је Савет поступао као организациони облик формиран од стране Владе Републике Србије и за потребе Владе Републике Србије, да је окривљени поступао као потпредседник Савета и да такође није проверавао, нити је могао знати да ли приватни тужилац заиста станује на предметној адреси, суд је сматрао да у току поступка није могло на несумњив и неспоран начин бити доказано да је окривљени поступао супротно важећим законским одредбама које регулишу рад Савета за борбу против корупције, нити да је поступао са намером да објави податак о било којој личности који би могао бити у супротности са Законом о заштити података о личности, односно да је извршио кривично дело које му се ставља на терет, па је на основу члана 423. став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку донео одлуку као у изреци пресуде…“;
- да је оспореном пресудом Вишег суда у Београду Кж.1. 611/19 од 24. септембра 2019. године одбијена као неоснована жалба приватног тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те је потврђена пресуда Првог основног суда у Београду К. 54/19 од 18. јуна 2019. године; у образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да „по оцени Вишег суда у Београду, окривљени је у својству потпредседника Савета за борбу против корупције објавио адресе некретнина и имена закупаца у јавном интересу односно у намери упознавања јавности са наведеним чињеницама, а не личне податке приватног тужиоца у намери да их неовлашћено учини доступним јавности, при чему је окривљени био законом овлашћен да објави адресе некретнина и имена закупаца, јер поступа у јавном интересу који је претежнији“.
4. Правни оквир
4.1. Одредбе Устава од значаја за одлучивање
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Чланом 42. Устава зајемчена је заштита података о личности (став 1.); прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује се законом (став 2.) и утврђено да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (став 3.); да свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе (став 4.).
4.2. Одредбе Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода од значаја за одлучивање
Одредбама члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) установљено је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, те да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.
4.3. Одредбе закона од значаја за одлучивање
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), између осталог, прописано је: да ако у овом Законику није друкчије одређено, кривично гоњење не може се предузети кад протекне две године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора до једне године или новчана казна (члан 103. став 1. тачка 6.); да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења (члан 104. став 6); да ко податке о личности који се прикупљају, обрађују и користе на основу закона неовлашћено прибави, саопшти другом или употреби у сврху за коју нису намењени, казниће се новчаном казном или затвором до једне године (члан 146. став 1.).
Законом о заштити података о личности („Службени гласник РС“, бр. 97/08, 104/09, 68/12 – Одлука УС и 107/12 ) прописано је: да се овим законом уређују услови за прикупљање и обраду података о личности, права лица и заштита права лица чији се подаци прикупљају и обрађују, ограничења заштите података о личности, поступак пред надлежним органом за заштиту података о личности, обезбеђење података, евиденција, изношење података из Републике Србије и надзор над извршавањем овог закона (члан 1. став 1.); да је циљ овог закона да у вези са обрадом података о личности, сваком физичком лицу обезбеди остваривање и заштиту права на приватност и осталих права и слобода (члан 2.); да је податак о личности свака информација која се односи на физичко лице, без обзира на облик у коме је изражена и на носач информације (папир, трака, филм, електронски медиј и сл.), по чијем налогу, у чије име, односно за чији рачун је информација похрањена, датум настанка информације, место похрањивања информације, начин сазнавања информације (непосредно, путем слушања, гледања и сл, односно посредно, путем увида у документ у којем је информација садржана и сл), или без обзира на друго својство информације (у даљем тексту податак), да је физичко лице човек на кога се односи податак, чији је идентитет одређен или одредив на основу личног имена, јединственог матичног броја грађана, адресног кода или другог обележја његовог физичког, психолошког, духовног, економског, културног или друштвеног идентитета (у даљем тексту: лице), да је обрада података свака радња предузета у вези са подацима као што су: прикупљање, бележење, преписивање, умножавање, копирање, преношење, претраживање, разврставање, похрањивање, раздвајање, укрштање, обједињавање, уподобљавање, мењање, обезбеђивање, коришћење, стављање на увид, откривање, објављивање, ширење, снимање, организовање, чување, прилагођавање, откривање путем преноса или на други начин чињење доступним, прикривање, измештање и на други начин чињење недоступним, као и спровођење других радњи у вези са наведеним подацима, без обзира да ли се врши аутоматски, полуаутоматски или на други начин (у даљем тексту: обрада), да је орган власти државни орган, орган територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе, односно други орган или организација којој је поверено вршење јавних овлашћења (члан 3. став 2. тач. 1) до 4 )); да обрада није дозвољена ако физичко лице није дало пристанак за обраду, односно ако се обрада врши без законског овлашћења, да обрада није дозвољена ако се врши у сврху различиту од оне за коју је одређена, без обзира да ли се врши на основу пристанка лица или законског овлашћења за обраду без пристанка, осим ако се врши у сврху прикупљања средстава за хуманитарне потребе из члана 12. тачка 2а и члана 12а овог закона, да обрада није дозвољена ако сврха обраде није јасно одређена, ако је измењена, недозвољена или већ остварена, да обрада није дозвољена ако је лице на које се подаци односе одређено или одредиво и након што се оствари сврха обраде , да обрада није дозвољена ако је начин обраде недозвољен, да обрада није дозвољена ако је податак који се обрађује непотребан или неподесан за остварење сврхе обраде, да обрада није дозвољена ако су број или врста података који се обрађују несразмерни сврси обраде, да обрада није дозвољена ако је податак неистинит и непотпун, односно када није заснован на веродостојном извору или је застарео (члан 8. став 1. тач. 1) до 8)); да је обрада без пристанка дозвољена да би се остварили или заштитили животно важни интереси лица или другог лица, а посебно живот, здравље и физички интегритет, да је обрада без пристанка дозвољена у сврху извршења обавеза одређених законом, актом донетим у складу са законом или уговором закљученим између лица и руковаоца, као и ради припреме закључења уговора, да је обрада без пристанка дозвољена у сврху прикупљања средстава за хуманитарне потребе , те да је обрада без пристанка дозвољена у другим случајевима одређеним овим законом, ради остварења претежног оправданог интереса лица, руковаоца или корисника (члан 12. став 1. тач. 1), 2), 2а и 3)); да орган власти обрађује податке без пристанка лица, ако је обрада неопходна ради обављања послова из своје надлежности одређених законом или другим прописом у циљу остваривања интереса националне или јавне безбедности, одбране земље, спречавања, откривања, истраге и гоњења за кривична дела, економских односно финансијских интереса државе, заштите здравља и морала, заштите права и слобода и другог јавног интереса, а у другим случајевима на основу писменог пристанка лица (члан 13.).
Одлуком о образовању Савета за борбу против корупције („Службени гласник РС“, бр. 59/01, 3/02, 42/03, 64/03 и 14/06), између осталог, је прописано да се образује Савет за борбу против корупције (у даљем тексту Савет) као стручно – саветодавно тело Владе републике Србије (члан 1.); да је задатак Савета да сагледа активности у борби против корупције, да предлаже Влади Републике Србије мере које треба предузети у циљу ефикасне борбе против корупције и прати њихово спровођење и да даје иницијативе за доношење прописа, програма и других аката и мера у овој области (члан 2.); да Савет може, у циљу ефикаснијег обављања својих активности, образовати сталне и повремене стручне тимове (члан 5.).
Пословником о раду Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије („Службени гласник РС“, број 59/01 ), предвиђено је: да је задатак Савета да сагледава активности у борби против корупције, да предлаже Влади Републике Србије мере које треба предузети у циљу ефикасне борбе против корупције и прати њихово спровођење и даје иницијативе за доношење прописа, програма и других аката и мера у овој области, да ради испуњења задатака наведених у члану 3. став 1. овог Пословника, а одређених Одлуком о образовању Савета за борбу против корупције („Службени гласник РС“, број 59/01 ), Савет учествује у изради антикорупцијских прописа, доставља Влади мишљења о нацртима и предлозима прописа и прати примену и спровођење антикорупцијских прописа, као и других прописа са становишта борбе против корупције, анализира проблеме у примени прописа и доставља Влади Републике Србије предлоге за измене и допуне ради исправљања уочених недостатака и унапређења институционалног оквира за борбу против корупције , да у оквиру својих активности Савет анализира феномене крупне и системске корупције, о којима израђује извештаје и доставља их Влади Републике Србије са препорукама да се успоставе механизми за решавање уочених проблема (члан 3. ст. 1. до 3.); да је рад Савета јаван, да обавештење јавности о раду Савет врши издавањем саопштења за јавност, одржавањем конференција за новинаре и на други пригодан начин, да ће Савет у складу са буџетским средствима израдити своју интернет страницу (члан 4. ст. 1. до 3.); да Савет одржава седнице , да Савет на седницама заузима ставове, даје мишљења, покреће иницијативе, усваја извештаје и кроз препоруке предлаже одговарајућа решења и одлучује о свим питањима из своје надлежности (члан 5. ст. 1. и 6.).
Из Одлуке о изменама и допунама Пословника о раду Савета за борбу против корупције 72 бр. 020-7867/2013 суд је утврдио да је предвиђено да Савет за борбу против корупције прати резултате спровођења националне стратегије за борбу против корупције за период од 2013. до 2018. године и акционог плана у државним органима, те да ће Савет након прикупљања информација сачинити извештај који ће доставити Влади Републике Србије, а Савет може извештај објавити на својој веб презентацији.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним пресудама Првог основног суда у Београду К. 54/19 од 18. јуна 2019. године и Вишег суда у Београду Кж.1. 611/19 од 24. септембра 2019. године повређена права из члана 32. став 1, члана 36. став 1. и 42. Устава, као и члана 8. Европске конвенције. Подносилац наводи да су у конкретном случају подаци о личности, конкретно лично име и адреса становања подносиоца уставне жалбе, неовлашћено саопштени другима и употребљени за сврху за коју нису намењени, те да чак и када је оправдано објављивање имена и презимена неког лица, није ни законито нити оправдано објављивање кућне адресе, а без чијег објављивања се могла остварити сврха извештавања.
Уставни суд констатује да је централни аспект ове уставне жалбе у домену заштите података о личности, те ће стога разматрање истакнутих повреда права из члана 32. став 1. Устава ценити у односу на одредбу члана 42. Устава. Ово посебно стога што је поступање по закону, као један од аспеката права на правично суђење, изричито обухваћено правом на заштиту података о личности, те ће се стога овај аспект ценити са становишта овог конкретног права зајемченог Уставом.
Одредбом члана 42. став 1. Устава зајемчена је заштита података о личности. Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређују се законом (члан 42. став 2.). Уставом је изричито зајемчено да је употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, забрањена и кажњива у складу са законом, уз изузетак коришћења тих података за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 42. став 3.). Поред тога, свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе (члан 42. став 4.).
Језичким тумачењем члана 8. став 1. Европске конвенције може се закључити да постоје четири сегмента права на поштовање приватног и породичног живота, и то: приватни живот, породични живот, дом и преписка. Са становишта навођења члана 8. Европске конвенције у уставној жалби, Уставни суд констатује да у односу на ово право конкретан уставносудски предмет потпада под опсег права на приватност. У јуриспруденцији Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) усвојени су ставови у погледу примене и тумачења права на приватност, односно приватног живота, а за која Уставни суд сматра да су од значаја за конкретан предмет.
Европски суд је у неколико наврата истакао да сматра да је појам приватног живота широк појам, који није подложан исцрпној дефиницији, те да посебно обухвата право на личну аутономију и лични развој. Овај појам покрива физички и морални интегритет особе укључујући право да живи приватним животом, далеко од било какве нежељене пажње (видети пресуду у предмету Alkaya против Турске, представка број 42811/06, од 9. октобра 2012, став 28 .). Када је дошло до прикупљања података о одређеном појединцу, обраде или употребе личних података или објављивања дотичног материјала на начин или у степену изван уобичајено предвидивог, појављују се потреба разматрања права на приватни живот. Европски суд истиче да је заштита личних података од фундаменталног значаја за уживање права особе на поштовање приватног и породичног живота, како је загарантовано чланом 8. Европске конвенције. Домаћи закон мора да обезбеди одговарајуће мере заштите да спречи било какву употребу личних података која може бити у супротности са гаранцијама овог члана. Поред тога, Европски суд истиче да члан 8. Европске конвенције предвиђа право на облик информационог самоопредељења, омогућавајући појединцима да се ослоне на своје право на приватност у погледу података који се, иако неутрални, прикупљају, обрађују и дистрибуирају колективно и на такав начин или на начин да њихова права из члана 8. могу бити ангажована (видети Samoylova против Русије, представка број 49108/11, пресуда од 14. децембра 2021.године, став 61.).
Конкретно, Европски суд сматра да концепт „приватног живота“ укључује личне податке за које појединци могу легитимно да очекују да не би требало да буду објављени без њиховог пристанка (Samoylova против Русије, став 62.). Пуно име појединца спада у делокруг „приватног живота“ према члану 8. став 1. Европске конвенције. Кућна адреса појединца такође спада у оквир „приватног живота“, односно представља лични податак или информацију (Samoylova против Русије, став 63; Alkaya против Турске , представка број 42811/06, пресуда од 9. октобра 2012, став 30.).
Према пракси Европског суда, заштита права заштићених чланом 8. Европске конвенције обухвата негативне и позитивне обавеза држава чланица Европске конвенције (видети Khadija Ismayilova против Азербејџана, представке бр. 65286/13 и 57270/14, пресуда од 10. јануара 2019. године, став 112.). Негативне обавезе су обавезе уздржавања од мешања у заштићена права лица, а која би била супротна члану 8. став 2. Европске конвенције. Позитивне обавезе подразумевају да држава активно делује са циљем делотворне заштите права на поштовање приватног и породичног живота. Те обавезе могу обухватити доношење мера којима је циљ осигурање поштовања приватног и породичног живота, чак и у сфери односа међу самим појединцима (видети Söderman против Шведске, представка број 5 786/08, пресуда Великог већа од 12. новембра 2013. године, став 78 .). Границе између позитивних и негативних обавеза државе према члану 8. не допуштају увек да се прецизно дефинишу. Важећа начела су ипак слична. Посебно се и у једном и у другом случају мора водити рачуна о правичној равнотежи која мора бити успостављена између конкурентних интереса (видети Dickson против Уједињеног Краљевства, представка број 44362/04, пресуда Великог већа од 4. децембра 2007. године, став 70. и Odièvre против Француске, представка број 42326/98, пресуда Великог већа од 13. фебруара 2003. године, став 40.).
Права прописана чланом 8. став 1. Европске конвенције нису апсолутна права, с обзиром на то да подлежу ограничењима наведеним у ставу 2. истог члана. У јуриспруденцији Европског суда, стога, развијен је тест применом кога се установљава допуштеност ограничења права на поштовање приватног и породичног живота. Тест подразумева давање одговора на следећа питања:
- да ли је дошло до мешања јавне власти у неки од сегмената права на приватност?
- да ли је мешање било допуштено, односно да ли је било у складу са законом?
- да ли је мешање било неопходно у демократском друштву?
- да ли је имало легитимни циљ, односно да ли је било у интересу националне безбедности, јавне безбедности, економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других?
6. Полазећи од одредбе члана 42. Устава, члана 8. Европске конвенције, као и праксе Европског суда за људска права развијене у погледу примене и тумачења права на приватност, Уставни суд ће размотрити да ли је у конкретном предмету дошло до повреде права на заштиту података о личности.
6.1. Уставни суд ће најпре размотрити да ли је у конкретном случају дошло до мешања јавне власти у неки од сегмената подносиочевог права на заштиту података о личности. Неспорно је да је Савет за борбу против корупције, као стручно, саветодавно тело Владе Републике Србије, 29. октобра 2015. године, на интернет страници Савета www.antikorupcijasavet.gov.rs/storage/global/documents/izvestaj објавио Извештај о давању у закуп непокретности у јавној својини бр. 360-11699/1015. Даље, неспорно је да је у прилогу бр.1. који носи назив Списак закупаца закључно са 31. мајем 2014. године уз Извештај објављено име и презиме подносиоца уз навођење пуне адресе закупљене виле и квадратуре. Ова чињеница је констатована и у оспореним пресудама првостепеног и другостепеног суда. Првостепени суд је конкретно констатовао да ове чињенице окривљени не спори, те како се исте потврђују и осталим изведеним доказима, то добијају карактер неспорних и несумњиво утврђених чињеница.
У односу на објављивање личног податка на интернету, Уставни суд има у виду и праксу Европског суда, која скреће пажњу на то да ризик од штете коју представљају садржај и комуникација на интернету за остваривање и уживање људских права и основних слобода, посебно права на поштовање приватног живота, је свакако већи од оног који представља штампа (видети Egill Eginarsson против Исланда, представка број 24703/15, пресуда од 7. новембра 2017. године, став 46.). Приликом објављивања Извештаја о давању у закуп непокретности у јавној својини бр. 360-11699/1015 на интернет страници Савета www.antikorupcijasavet.gov.rs/storage/global/documents/izvestaj, подаци које садржи Извештај су учињени доступни свима који су се повезали на интернет, укључујући и грађане других земаља. Уставни суд констатује да су подаци објављени на веб-сајту Савета за борбу против корупције потом коришћени од стране штампаних медија, који су податке потом преносили и ширили уз додатно коментарисање. Конкретно, дневни лист „В.“ је објавио чланак под насловом „Божићни попуст за моћнике“, док су „Ве. новости“ објавиле чланак по насловом „Уместо за реституцију, виле на лицитацију“. Дневни лист „П .“ је објавио чланке под насловима „Д. без 118 некретнина“, „Д . куће само за странце“, „Д . крије ко је све изнајмио 159 вила“, „Виле подстанара звучних имена прве изузете“ и „Д . доставио П . списак закупаца“. Магазин „Т .“ је објавио чланке под насловима „Скупо наплаћују и смрт“, „Кад судије 'уређују' тужбе“ и „Омча се стеже“.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају дошло до мешања у право подносиоца на приватност. Конкретно адреса становања подносиоца је постала доступна неограниченом кругу људи објављивањем адресе на веб-страници Савета, као и чињеницом да су штампани медији даље пренели ту информацију.
6.2. Ценећи да ли је мешање било у складу са законом, Уставни суд најпре констатује да је одредбом члана 42. став 2. Устава прописано да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује законом. Са становишта позитивне обавезе државе у правцу заштите права на заштиту података о личности Уставни суд, а у домену нормативног оквира, констатује да је доношењем Закона о заштити података о личности и Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја држава у том делу испунила своју позитивну обавезу. У истом смислу Уставни суд констатује нормирање кривичног дела неовлашћено прикупљање личних података у члану 146. Кривичног законика, чији је објекат кривичноправне заштите управо право грађана на приватност.
Раније важећим Законом о заштити података о личности, а који се примењивао у конкретном случају, одређено је да је циљ овог закона, а у вези са обрадом података о личности, да се сваком физичком лицу обезбеди остваривање и заштита права на приватност и осталих права и слобода (члан 2.). Истим законом прописано да је податак о личности свака информација која се односи на физичко лице (члан 3. став 2. тачка 1.), а да је физичко лице човек на кога се односи податак, чији је идентитет одређен или одредив на основу личног имена, јединственог матичног броја грађана, адресног кода или другог обележја његовог физичког, психолошког, духовног, економског, културног или друштвеног идентитета (члан 3. став 2. тачка 2.). Дакле, одредбама закона прописано је да се лично име и адреса физичког лица сматрају податком о личности, да је циљ закона да се сваком физичком лицу обезбеди заштита права на приватност и осталих права и слобода, како је предвиђено и релевантном одредбом Устава. Даље, Уставни суд констатује да је одредбом члана 8. напред наведеног Закона прописано шта се има сматрати недозвољеном обрадом података, и то ако физичко лице није дало пристанак за обраду, односно ако се обрада врши без законског овлашћења (став 1. тачка 1.), ако се врши у сврху различиту од оне за коју је одређена, без обзира да ли се врши на основу пристанка лица или законског овлашћења за обраду без пристанка, осим ако се врши у сврху прикупљања средстава за хуманитарне потребе из члана 12. тачка 2а и члана 12а овог закона (став 1. тачка 2.), ако сврха обраде није јасно одређена, ако је измењена, недозвољена или већ остварена (став 1. тачка 3.), ако је лице на које се подаци односе одређено или одредиво и након што се оствари сврха обраде (став 1. тачка 4.), ако је начин обраде недозвољен (став 1. тачка 5.); ако је податак који се обрађује непотребан или неподесан за остварење сврхе обраде (став 1. тачка 6.), ако су број или врста података који се обрађују несразмерни сврси обраде (став 1. тачка 7.) и ако је податак неистинит и непотпун, односно када није заснован на веродостојном извору или је застарео (став 1. тачка 8.).
Одредбом члана 13. раније важећег Закона о заштити података о личности, а који се примењивао у конкретном случају, предвиђено да орган власти, може да обради податке без пристанка лица, ако је обрада неопходна ради обављања послова из његове надлежности одређених законом или другим прописом у циљу остваривања/заштите јавног интереса. Под обрадом података, у смислу овог закона сматра се свака радња предузета у вези са подацима као што су: прикупљање, бележење, преписивање, умножавање, копирање, преношење, претраживање, разврставање, похрањивање, раздвајање, укрштање, обједињавање, уподобљавање, мењање, обезбеђивање, коришћење, стављање на увид, откривање, објављивање, ширење, снимање, организовање, чување, прилагођавање, откривање путем преноса или на други начин чињење доступним, прикривање, измештање и на други начин чињење недоступним, као и спровођење других радњи у вези са наведеним подацима, без обзира да ли се врши аутоматски, полуаутоматски или на други начин (члан 3. став 2. тачка 2.).
Разматрајући даље елемент законитости мешања, Уставни суд је имао у виду и акт Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности – Сектор за надзор бр. 011-00-01476/2015-05 од 20. новембра 2015. године, у коме је наведено да „С обзиром на изнето, указујемо да, у односу на приступ информацијама којима се задире у приватност лица, орган власти ће у сваком конкретном случају да цени да ли су испуњени услови за примену изузетака из одредби члана 14. тачке 1-3 Закона о слободном приступу информација од јавног значаја, па ако оцени да јесу, информације ће учинити доступним и обрнуто. Међутим, чак и у случају да омогући приступ информацијама, орган власти је дужан да, водећи рачуна о начелима сврсисходности и сразмерности обраде из одредби члана 8. Закона о заштити података о личности, не учини доступним оне податке лица које јавност нема оправдан интерес да зна, на тај начин што ће претходно да заштити (анонимизира) одређене податке о личности лица. У складу са наведеним, а имајући у виду наводе из ваше представке у вези са објављивањем предметног извештаја, указујемо да је Повереник дана 10. новембра 2015. године издао саопштење: „Повереник и Заштитник грађана разговарали су са представником Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије о томе, да и у ситуацијама када је оправдано објављивање имена и презимена неког лица није оправдано објављивање кућне адресе и других законом заштићених података, без чијег објављивања се такође може остварити сврха извештавања, који је прихватио из извештаја Савета за јавност буду уклоњене адресе становања“, а које саопштење је објављено на интернет презентацији Повереника www.poverenik.rs. Увидом у интернет презентацију Савета за борбу против корупције Републике Србије на адреси http://goo.gl/2HfwVS, на дан 19. новембра 2015. године, утврђено је да су у Извештају о давању у закуп непокретности у јавној својини“ 72 број 360-11699/1015 од 29. октобра 2015. године објављена само имена и презимена закупаца некретнина у јавној својини, без навођења адреса непокретности“.
Такође, Уставни суд је имао у виду и чињеницу утврђену током кривичног поступка у коме су донете оспорене пресуде, да су адресе непокретности, а које укључују и адресу подносиоца, накнадно скинуте са веб-сајта Савета, одлуком окривљеног М.М.
С обзиром на наведено, Уставни суд констатује, да је предмет обраде података, објављених у Извештају Савета за борбу против корупције бр. 360-11699/2015, било пословање привредног друштва Д, те да се оцена о пристанку обраде података, односно оцена да се подаци могу обрађивати и без пристанка, имала ценити с обзиром на то наведено привредно друштво. Подносилац уставне жалбе није био предмет обраде података, већ је као физичко лице које је било у уговорном односу са привредним друштвом, посредством закљученог уговора о закупу непокретности, уврштено у обраду података. С обзиром на то, Уставни суд сматра да је у таквој ситуацији у односу на подносиоца уставне жалбе имао бити примењен члан 8. Закона о заштити података о личности, а не члан 13. на коме је суштински утемељено образложење оспорених пресуда. У том смислу је сачињен и наведени акт Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
Супротно наведеном, Виши суд у Београду, одлучујући о жалби приватног тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, потврђује становиште првостепеног суда у погледу примене - „анализе“ члана 13. Закона о заштити података о личности, ставом да је Савет за борбу против корупције, као организациони облик, саветодавно тело највишег органа извршне власти вршио јавно овлашћење за потребе Владе, те да је поступање Савета било у односу на непокретности које су у јавној својини. Виши суд у Београду даље констатује да је Савет за борбу против корупције објавио велики број адреса непокретности у јавној својини, велики број имена физичких и правних лица као закупаца истих, те да су предмет извештаја непокретности у јавној својини и како се од стране овлашћених државних органа располаже истим, при чему Савет није проверавао како се користе предмети закупа и да ли закупци станују у њима. Закључујући, Виши суд у Београду констатује да окривљени није проверавао нити је могао знати да ли приватни тужилац станује на предметној адреси, због чега је правилна оцена првостепеног суда да није на несумњив и неспоран начин доказано да је окривљени поступао супротно важећим законским одредбама које регулишу рад Савета за борбу против корупције нити је поступао са намером да објави податак о било којој личности који би могао бити у супротности са Законом о заштити података о личности. Не улазећи на овом месту у оцену виности окривљеног, Уставни суд констатује да Виши суд у Београду није направио јасну разлику између надлежности Савета за борбу против корупције као саветодавног тела Владе, које у пуном облику подноси свој извештај Влади Републике Србије са чињеницом јавног објављивања целокупног Извештаја на интернет страници Савета са личним подацима физичких лица. Централна тема са становишта позитивних обавеза државе у погледу заштите права на заштиту података о личности је нечињење јавно доступним личних података физичких лица, а што је прописано чланом 8. Закона о заштити података о личности. Управо у том смислу је нормирано и кривично дело неовлашћено прикупљање личних података према коме је кажњиво и употребљавање личних података у сврху за коју нису намењени. Како је сврха сачињавања Извештаја извештавање Владе Републике Србије о пословању привредног друштва Д., те начин располагања имовином у власништву државе, то свакако сврха није била обавештавање јавности о личним подацима физичког лица.
С обзиром на истакнути резон Вишег суда у Београду Уставни суд констатује да је он у супротности са позитивном обавезом државе у погледу заштите права на заштиту података о личности прописане законом, те да другостепени суд није пружио заштиту личним подацима физичког лица, услед одсуства примене члана 8. Закона о заштити података о личности.
Стога, Уставни суд констатује да је поступано супротно циљу закона, и то објављивањем личног имена и адресе физичког лица, овде подносиоца уставне жалбе, с обзиром на то да су ти подаци лични подаци физичког лица, на која физичко лице има право да буду заштићена у смислу права на приватност и осталих права и слобода.
6.3. Уставни суд, и поред тога што је утврдио да је мешање у конкретном случају било незаконито, сматра да је потребно тест да ли је дошло до повреде истакнутог права, спровести до краја.
Оцењујући постојање критеријума – да је мешање неопходно у демократском друштву, Уставни суд указује да Европски суд сматра да сва ограничења права заштићених чланом 8. Европске конвенције морају испунити и захтев да буду неопходна у демократском друштву. Европски суд државама допушта „дискрециона овлашћења“, тако што државама мора бити омогућено да имају извесно поље слободе када одлучују о томе да ли је неко ограничење неопходно, имајући на уму конкретне околности које постоје у тој држави. Саставни део појма неопходности је и захтев да ограничење мора бити сразмерно циљу коме се тежи. То значи да се мора применити најмање рестриктиван метод у односу на право на приватност. Општи принципи у вези са позитивним обавезама државе у контекстима који захтевају постизање правичне равнотеже права на приватност у односу на слободу изражавања другог лица, добро су утврђени у пракси Европског суда (видети Von Hannover против Немачке, представке бр. 40660/08 и 60641/08, пресуда Великог већа од 7. фебруара 2012. године, ст. 51.). У овом контексту следећи критеријуми треба да воде процену националних судова: допринос дебати од општег интереса коју даје новински извештај или други случај коришћења слободе изражавања и њеног предмета, статус и/или степен озлоглашености погођене особе и њено претходно понашање, садржај, облик и последице извештаја и у суштини у контексту притужби према члану 10. Европске конвенције, начин добијања информација и њихова истинитост (где је релевантно), тежина изречене казне (видети Axel Springer AG против Немачке, представка број 39954/08, пресуда Великог већа од 7. фебруара 2012. године, ст. 93. и 95.).
Такође, према ставу Европског суда, потребно је направити разлику између приватних лица и појединаца који делују у јавном интересу. Док јавности непознато приватно лице може тражити посебну заштиту свог права на приватност, исто не важи и за јавне личности према којима су границе критичког коментара шире, јер су оне неизбежно и свесно изложене јавном увиду и стога морају показати већи степен толеранције (видети Samoylova против Русије, став 75.).
Уставни суд констатује да је подносилац у тренутку објављивања извештаја био директор јавног предузећа „Е.“, односно јавна личност, према којој су границе критичког коментара шире. Јавне личности су неизбежно изложене јавном увиду и стога морају показати већи степен толеранције (видети Milisavljevic против Србије, представка број 50123/06, пресуда од 4. априла 2017. године став 34. и Prunea против Румуније, представка број 47881/11, пресуда од 8. јануара 2019. године, став 30.).
Уставни суд, примењујући наведено на конкретан случај, препознаје значај информација Савета за борбу против корупције које су објављене критичном приликом, као и интерес јавности да сазна информације о пословању Д.
Међутим, Уставни суд сматра да у конкретном случају није успостављена правична равнотежа између јавног интереса и права на приватност подносиоца уставне жалбе, јер су јавности учињени доступни лични подаци о подносиоцу, а који нису били неопходни да се јавно прикажу. Наиме, и да је тај податак изостао, или пак био подвргнут поступку анонимизације, сврха јавног објављивања целокупног Извештаја би била остварена без угрожавања права подносиоца. Такође, Уставни суд је нарочито имао у виду наводе изнете у уставној жалби да су подносилац и његова породица (супруга и двоје малолетне деце) имали озбиљних непријатности услед јавног објављивања Извештаја, као и накнадним објављивањем података из Извештаја у штампаним медијима. Уставни суд начелно указује на то да објављивање личних података, укључујући кућну адресу може имати значајне ефекте или чак озбиљне последице на приватни живот особе (видети Alkaya против Турске, представка број 42811/06, пресуда од 9. октобра 2012. године, ст. 29. и 39.).
6.4. Оцењујући постојање четвртог елемента теста – да ли је мешање имало легитимни циљ у конкретном случају, Уставни суд ће размотрити правни оквир легитимног циља. Легитимни циљ обраде података, те потом сачињавање извештаја на основу обрађених података има се ценити са становишта надлежности Савета за борбу против корупције. Наведено тело образовано је Одлуком о образовању Савета за борбу против корупције („Службени гласник РС“, бр. 59/01, 3/02, 42/03, 64/03 и 14/06), као стручно-саветодавно тело Владе Републике Србије, са задатком да сагледа активности у борби против корупције, да предлаже Влади Републике Србије мере које треба предузети у циљу ефикасне борбе против корупције, да прати њихово спровођење и да даје иницијативе за доношење прописа, програма и других мера у овој области. Пословником о раду Савета за борбу против корупције („Службени гласник РС“ бр. 59/01), предвиђено је inter alia да у оквиру својих активности Савет анализира феномене крупне и системске корупције, о којима израђује извештаје и доставља их Влади Републике Србије са препорукама да се успоставе механизми за решавање уочених проблема (члан 3. став 3.). Такође је предвиђено да је рад Савета јаван (члан 4 став 1.), а да обавештавање јавности о раду врши издавањем саопштења за јавност, одржавањем конференција за новинаре и на други пригодан начин (члан 4. став 2.), као и израдом интернет странице (члан 4. став 3.). Изменама и допунама Пословника о раду Савета за борбу против корупције 72 бр. 020-7867/2013 предвиђено је да Савет за борбу против корупције прати резултате спровођења националне стратегије за борбу против корупције за период од 2013. до 2018. године и акционог плана у државним органима, те да ће Савет након прикупљања информација сачинити извештај који ће доставити Влади Републике Србије, а Савет може извештај објавити на својој веб -презентацији.
С обзиром на наведено, Уставни суд констатује да је превасходни циљ обраде података и сачињавање извештаја Савета за борбу против корупције у стручно-саветодавној функцији Владе Републике Србије. Пословником о раду предвиђено је да Савет обавештавање јавности о раду врши издавањем саопштења за јавност, одржавањем конференција за новинаре и на други пригодан начин, као и одржавањем интернет странице. Додатно, да ће извештај о резултатима спровођења националне стратегије за борбу против корупције за период од 2013. до 2018. године и акционог плана у државним органима доставити Влади Републике Србије, а да ће тај извештај моћи објавити и на својој веб-презентацији.
Имајући у виду изнето, Уставни суд закључује да је постојао легитимни циљ сачињавања Извештаја, као и достављања целокупног Извештаја Влади Републике Србије, што је уједно остварење основног задатка рада Савета. Други аспект легитимног циља, обезбеђивање јавности рада Савета за борбу против корупције, остварује се по правилу издавањем саопштења за јавност, одржавањем интернет странице, а изузетно објављивањем извештаја на веб-презентацији и то конкретно резултата спровођења националне стратегије за борбу против корупције за период од 2013. до 2018. године и акционог плана у државним органима. Додатно, Уставни суд констатује да се легитимни циљ обраде података, сачињавање извештаја и достављања извештаја има ценити са становишта оног лица чији се подаци обрађују. Како је констатовано да је предмет истраживања Савета за борбу против корупције било пословање привредног друштва Д, Уставни суд закључује да је постојао легитимни циљ објављивања података у односу на то лице, а не у односу на личне податке физичког лица које је било у уговорном односу са тим лицем.
Са становишта употребе података о личности изван сврхе за коју су прикупљени у складу са законом, Уставни суд констатује да је чланом 42. став 3. Устава прописано да се они могу користити за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије. Како јавно објављивање личних података физичког лица није било у сврху вођења кривичног поступка нити заштите безбедности Републике Србије, Уставни суд констатује да ни са становишта овог аспекта није обезбеђен легитимни циљ поступања.
С обзиром на то Уставни суд констатује да није постојао легитимни циљ мешања у право на приватност подносиоца уставне жалбе.
7. Полазећи од свега напред наведеног, Уставни суд је , не улазећи у оцену виности окривљеног, оценио да Први основни суд у Београду и Виши суд у Београду у оспореним пресудама нису заштитили подносиочево право на приватност, односно нису успоставили правичну равнотежу између јавног интереса, односно интереса јавности да има увид у пословање Д.-а и подносиочевог права на приватност. При томе, поступајући судови су занемарили чињеницу да је објављивање личног имена и адресе становања подносиоца учињено супротно одредбама чл. 2. и 8. Закона о заштити података о личности.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да у конкретном случају надлежни државни органи – Први основни суд у Београду и Виши суд у Београду нису испунили своје позитивне обавезе из члана 42. Устава, тј. обавезе да државни органи активно делују са циљем делотворне заштите података о личности. Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право из члана 42. Устава, те је усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
Уставни суд констатује да је у односу на оспорене пресуде Првог основног суда у Београду К. 54/19 од 18. јуна 2019. године и Вишег суда у Београду Кж.1. 611/19 од 24. септембра 2019. године за кривично дело неовлашћено прикупљање личних података из члана 146. став 1. Кривичног законика, а које је стављено на терет окривљеном, наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења. Независно од тога, Уставни суд сматра да је самим усвајањем уставне жалбе постигнута сврха правичног задовољења.
8. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, од лучујући као у другом делу изреке .
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („С лужбени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.