Преглед документа Уж-11275/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председница Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Б . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 202 2. године, донео је

1. Р. Б . из Београда , преко пуномоћника Ј. М , адвоката из Београда, поднела је Уставном суду, 31. октобра 201 9. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 694/17 од 26. јуна 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава , у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Нови Београд у предмету број 951-1407/08. Уставна жалба је допуњена поднесцима од 17. децембр а 2019, 28. маја 2020. и 17. јануара 2022. године.

У уставној жалби се, поред осталог, наводи:

- да је земљишнокњижна парцела број …/2 решењем надлежног органа из 1954. године додељена породици Р. и да је подноситељка уставне жалбе дуже од 70 година уписана у земљишној књизи као сувласник те парцеле;

- да је у уверењу Службе за катастар непокретности Нови Београд од 19. априла 2014. године наведено да парцела број .../6 КО Бежанија заједно са делом парцеле број …/2 одговара катастарској парцели број …;

- да из доказа изведених у оспореном поступку не произлази закључак првостепеног органа, који су прихватили другостепени орган и Управни суд, да постоји просторно поклапање земљишнокњижних парцела бр. …/6 и …/2;

- да је првостепени орган као носиоце права својине на парцели број … уписао само лица која су била носиоци права на к.п. број …/6, а „избрисао“ носиоце права на к.п. број …/2, иако су обе парцеле постојале у земљишној књизи;

Према наводима уставне жалбе, првостепени орган је приликом оснивања катастра био дужан да, сагласно одредби члана 95. став 2. Закона о државном премеру и катастру, подноситељку упише као сувласника на катастарској парцели број …, сразмерно делу којим земљишнокњижна парцела број …/2 улази у ту парцелу.

Подноситељка уставне жалбе је указала на то да је оспорени поступак трајао 11 година, али није истакла захтев за накнаду нематеријалне штете.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт , списе предмета број 951-1407/08 Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Нови Београд и целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Р. Б . ( подноситељка уставне жалбе), М . Р . и Б . Р . поднели су , 20. октобра 2008. године, Републичком геодетском заводу – Комисија за излагање на јавни увид података земљишта и катастарског класирања и утврђивања права на непокретностима за КО Нови Београд, Бежанија 1 (даље у тексту: Комисија за излагање) приговор на податке премера, као и на податке о правима на непокретностима, у смислу члана 65. став 3. „Закона о премеру и катастру“, у коме су навели: да су на к.п. број … (раније к.п. …/1 и …/2 КО Бежанија) уписани као носиоци права коришћења М. Ц, Љ . Ц . и Д . У; да је у извештају Земљишнокњижног одељења Четвртог општинског суда у Београду од 22. новембра 2006. године потврђено да земљишнокњижној парцели број …/2 одговарају делови к.п. бр. … до …; да подаци о премеру нове к.п. број … не одговарају стању утврђеном у свим документима, јер је парцела број …/2 практично нестала; да је део те парцеле, који улази у састав к.п. број …, потпуно изостављен, па на делу који је настао од парцеле број …/2 нису уписани подносиоци приговора, који су земљишнокњижни власници те парцеле.

Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Нови Београд број 951-1407/08 од 21. новембра 2008. године (даље у тексту: првостепени орган) , донетим на основу одредбе члана 98. став 3. Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, наложено је да се изврши исправка уписа на к.п. број …, те упишу као носиоци права својине на тој парцели М. Ц, Љ . Ц . и Д . У, као и лица која су поднела приговор на уписане податке, у деловима означеним у решењу. У образложењу решења је наведено да је на основу уверења о идентификацији од 17. децембра 2004. године утврђено да земљишнокњижној парцели број …/2 одговарају делови парцела катастра земљишта бр. … до ...

Одлучујући о жалби М. Ц, Љ . Ц . и Д . У, другостепени орган је наведено решење првостепеног органа поништио решењем од 12. јуна 2009. године и вратио предмет истом органу на поновно одлучивање, са образложењ ем да је првостепени орган у поступку за исправку грешке требало да дозволи жалиоцима да се изјасне о свим чињеницама и да се у списима предмета не налази исправа на основу које су уписани подноситељка уставне жалбе, М . Р . и Б . Р.

Првостепени орган је решењем од 14. јула 2010. године одбио захтев изнет у предметном приговору, на основу одредбе члана 137. Закон а о државном премеру и катастру.

Другостепени орган је решењем од 28. марта 2011. године одбио жалбу подноситељке уставне жалбе, М . Р . и Б . Р , поднету 5. јула 2010. године против новодонетог решења првостепеног органа.

Одлучујући о тужби против наведеног коначног решења, Управни суд је пресудом У. 7167/11 од 4. октобра 2013. године одбацио тужбу подноситељке уставне жалбе као неблаговремену, а тужбе М. Р . и Б . Р . уважио и поништио побијано решење. Управни суд је у наведеној пресуди истакао да је предметни управни поступак покренут по приговору на податке премера и податке о правима на непокретностима који је поднет 20. октобра 2008. године, а да је катастарски операт потврђен 23. ок тобра исте године, дакле, пре коначности решења о приговору, што је супротно одредби члана 69е Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима ; да је, уместо да одлучи о том приговору, првостепени орган, решавајући по службеној дужности, одбио захтев изнет у приговору применом одредбе члана 137, у вези са чланом 7. Закона о државном премеру и катастру; да је потребно да првостепени орган поново оцени да ли је при одлучивању везан правноснажним решењем од 17. фебруара 2009. године, којим је д озволио провођење промене на к.п. број …, будући да је она дозвољена пре коначности решења о упису те непокретности у катастар.

Другостепени орган је решењем од 2. септембра 2014. године поништио решење првостепеног органа од 14. јула 2010. године и вратио предмет истом органу на поновни поступак.

Закључком првостепеног органа од 15. децембра 2014. године прекинут је поступак у овој правној ствари до правноснажност и судске одлуке и упућени су подноситељка уставне жалбе, М . Р . и Б . Р . да у року одређеном з акључком покрену поступак пред надлежним судом ради утврђења права својине на делу к.п. број … КО Нови Београд, које се , према становишту тог органа, појавило као претходно питање.

Решењем Републичког геодетског завода од 25. маја 2015. године уважена је жалба подноситељке уставне жалбе , М. Р . и Б . Р . поднета 28. јануара 2015. године, поништен наведен и закључак и наложено првостепеном органу да у поновном поступку оцени да ли су „сходно одредбама чл. 8, 125. и 126. За кона о општем управном поступку испуњени услови за упис у катастру “, имајући у виду све исправе које је странка поднела, те донесе одговарајуће решење, у целини поступајући по одредбама Закона о државном премеру и катастру и другим важећим прописима .

Решењем првостепеног органа од 17. децембра 2015. године, донетим на основу одредбе члана 137. Закона о државном премеру и катастру, одбијен је као неоснован захтев подноситељке уставне жалбе , М. Р . и Б . Р . изнет у приговору од 20. октобра 2008. године на податке премера и податке о правима на к.п. број … КО Нови Београд. У образложењу решења је наведено: д а је увидом у уверење о идентификацији тог органа од 28. априла 2010. године утврђено да катастарској парцели број … КО Нови Београд одговара к.п. број … и земљишнокњижна парцела (колонистичка) број …/6, као и део земљишнокњижне парцеле број …/2, све у КО Бежанија; да „с обзиром на то да се ради о различитим премерима, к.п. број … одговара цела парцела број …/6, као и да к.п. број … одговара делу парцеле број …/2“; да је тај орган закључио да је „део парцеле број …/2 својом површином ушла делом у састав колонистичке парцеле број …/6 и да те две парцеле нису граничне, нити суседне парцеле“; да је парцела број …/2, површине 2 јутра и 225 квхв, конфискована као власништво „Рецер задруге “ и да је 1945. године укњижена као општенародна имовина; да је решењем надлежног органа од 4. децембра 1954. године парцела парцела број …/2 додељена кућној заједници Р. као унутр ашњим колонистима и да је упис подноситељке уставне ж албе и других чланова те породице извршен на основу решења суда Дн. број …/55; да је излагање за КО Нови Београд за к.п. број … урађено тако да су подаци о носиоцима права својине преузети из земљишне књиге (у којој је била уписана колонистичка парцела), док су остали подаци о непокретности преузети из катастра земљишта ; да су се М . Ц, Љ . Ц . и Д . У . 9. јуна 2008. године сагласили са изложеним подацима; да су „уочене неправилности приликом спровођења Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији, а самим тим и спровођење уписа на основу решења о додели земљишта у земљишној књизи, довел и до неусагл ашености земљишно-књижног стања“; да „како се ради о преклапању површине дела исте земљишно-књижне парцеле број …/6 и дела парцеле број …/2 КО Бежанија, за коју је земљишна књига водила два различита земљишно-књижна улошка, отворило је проблем за чије решавање тај орган сматра да није надлежан“.

У решењу првостепеног органа од 17. децембра 2015. године је даље наведено: да је парцела број …/6 имала површину 8502 м2, а да к.п. број … има површину 8140 м2; да је парцела број 2154/6 решењем надлежног органа од 20. октобра 1947. године додељена Р . Ј . и члановима његовог породичног домаћинства , а да је 1958. године пренета на З. Б . по основу купопродајног уговора; да је „на основу затеченог стања на терену као корисник к.п. број … КО Бежанија уписан З . Б, што значи да кућна заједница Р . није била у поседу те парцеле“; да ни на једној од парцела катастра земљишта бр. … до … КО Бежанија, чији делови улазе у земљишнокњижну парцелу број …/2 породица Р. није регистрована као корисник, односно поседник; да је „за тај орган неспорно“ право својине подносилаца приговора на земљишно-књижној парцели број …/2, али је спорна исправка уписа на к.п. број …, из разлога што он не може отклонити пропуст који је настао приликом доделе земљишта; да како је за уписане М . Ц , Љ . Ц . и Д . У . фактичко стање сагласно упису у земљишној књизи, који је и раније извршен, није било могуће уписати подносиоце приговора, „без обзира на правни основ уписа у земљишној књизи, јер претходно уписанима стечено право уписом није одузето, нити умањено (односно њиховим правним претходницима који су први пут уписани 1948. године“), а све у смислу одредбе члана 41. став 2. Закона о основама својинскоправних односа ; да је тај орган везан правноснажним решењем од 17. фебруара 2009. године, којим је дозволио упис права својине на к.п. број … у корист М . М . и М . Ј, уместо Д . У, док се предмет налазио код другостепеног органа по жалби против решењ а од 21. новембра 2008. године ; да ако другостепени орган поново у жалбеном поступку нађе да су одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, може сам решити управну ствар.

Другостепени орган је решењем 07-3 број 952-01-2-8/2016 од 26. новембра 2016. године одбио жалбу подноситељке уставне жалбе изјављену 11. фебруара 2016. године против решења првостепеног органа од 7. децембра 2015. године . У образложењу решења другостепеног органа је наведено: да је, имајући у виду одредбе члана 65. и члана 69в Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, првостепени орган правилно одлучивао о предметном приговору као о захтеву за исправку уписа у катастру непокретности; да је побијано решење донето на основу члана 137. Закона о државном премеру и катастру у вези са чланом 7. истог закона, а имајући у виду одредбе члана 20. и члана 41. став 2. Закона о основама својинскоправних односа; да , без обзира на то што се наведене одредбе примењују у поступку пред судом, који се покреће ради утврђења права својине, исте је првостепени орган само имао у виду приликом д оношења одлуке, али оне не представљају разлог за доношење одлуке; да је првостепени орган сматрао да на правилност утврђивања носилаца права на предметној непокретности утиче и чињеница да је право на колонистичкој парцели број …/6 укњижено пре укњижбе права својине на земљишнокњижној парцели број …/2 у корист жалилаца, „имајући у виду да у списак парцела које су ушле у колонизацију и подељене колонистима под катастарским бројевима и тако унесене у земљишне књиге, а да нису брисане грунтовне парцеле које су идентичне катастарским, а да при томе није наведена грунтовна парцела број …/2…те да је касније паралелно дозвољавање уписа у земљишним књигама на парцелама бр. …/6 и …/2 резултирало чињеницом да се о парцелама које се просторно преклапају истовремено воде два земљишнокњижна улошка “. Одлучујући о тужби подноситељке уставне жалбе, М. Р . и Б . Р, поднетој 16. јануара 2017. године, Управни суд је оспореном пресудом У. 694/17 од 26 . јуна 2019. године одбио као неосновану тужбу подноситељке (став 1. диспозитива), а тужбу М. Р . и Б . Р . одбацио као недозвољену (став 2. диспозитива). Управни суд је оценио да је правилно Комисија за излагање извршила упис података о непокретностима и стварним правима на њима, „уважавајући чињеницу да је право својине на колонистичкој парцели број …/6 укњижено пре укњижбе права својине на грунтовној парцели број …/2 у корист тужиље, М. Р . и Б . Р, као и имајући у виду да у списак парцела које су ушле у колонизацију и подељене колонистима под катастарским бројевима и тако унете у земљишне књиге, а да нису брисане грунтовне парцеле које су идентичне катастарским, па да је то резултирало просторним преклапањем истовремено парцела о којима се воде два земљишнокњижна улошка“. Даље је наведено да је тужени орган за своју одлуку дао јасне, аргументоване и прав илне разлоге, које је прихватио и тај суд, а да „немају упориште у списима“ наводи тужбе да из уверења првостепеног органа о идентификацији парцела не произлази оно што се наводи у решењима управних органа.

3.2. У уверењу о идентификацији Републичког геодетског завода – Центар за катастар непокретности Београд, К О Нови Београд од 11. фебруара 2009. године наведено је да грунтовној парцели број …/2 одговарају делови к.п. бр. … до … КО Нови Београд, односно делови к.п. … до … КО Бежанија.

У уверењу о идентификацији Републичког геодетског завода – Центар за катастар непокретности Београд, КО Нови Београда од 28. априла 2010. године наведено је да к.п. број … КО Нови Београд одговара к.п. број … КО Бежанија, односно грунтовна парцела број …/6 и део грунтовне парцеле …/2, обе у КО Бежанија.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је д а свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе следећих закона:

Одредбама Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Службени гласник РС“, бр. 83/92… 101/05), који се примењивао у поступку израде катастра непокретности за КО Нови Београд, било је прописано: да привремено уписано лице коме су усмено саопштени подаци премера и катастарског класирања земљишта и о правима на непокретностима, односно коме ти подаци нису достављени, може на те податке ставити приговор у року од осам дана од дана када су му ти подаци усмено саопштени (члан 65. став 1.); да приговор у смислу става 1. овог члана може поднети и ималац правног интереса у року од осам дана од дана сазнања за податке, а најкасније до завршетка излагања (члан 65. став 2.); да је комисија за излагање дужна да размотри приговор из члана 65. овог закона и да решење по приговору донесе у року од осам дана (члан 66. став 1.); да се на основу коначног решења донетог по приговору врши упис у лист непокретности (члан 67. став 3.); да се у катастарским општинама у којима поред катастра земљишта постоји и земљишна књига, односно књига тапија, излагање података и утврђивање права на непокретностима врши тако што се прикупљају подаци о непокретностима, правима на њима и носиоцима права које не садржи катастар земљишта и прикупљени подаци се сређују и везују са подацима о катастарској парцели садржаним у катастру земљишта, а затим упоређују са подацима у земљишној књизи, односно књизи тапија (члан 69в став 1. тач 1) и 2)); да ће се у случају неслагања података из катастра земљишта са подацима из земљишне књиге, односно књиге тапија, извршити њихово усклађивање, с тим што основу за излагање података о правима чине подаци из земљишне књиге, односно књиге тапија, а основу за излагање осталих података о непокретностима чине подаци из катастра земљишта и прикупљени подаци о непокретностима из става 1. тачка 1) овог члана (члан 69в став 2.); да се подаци о непокретностима прикупљени и сређени у смислу става 1. овог члана, као и подаци које садрже катастар земљишта и земљишна књига, односно књига тапија, излажу на јавни увид (члан 69в став 3.); да ће за носиоца права на непокретности комисија одредити лице које је последње уписано у земљишној књизи, односно књизи тапија, односно лице које комисији приложи исправу подобну за стицање права у складу са законом, на основу које то право изводи из права лица које је последње уписано (члан 69в став 5.); да ће се у току излагања на јавни увид података из члана 69в овог закона, отклонити несагласност између података у катастру земљишта и земљишној књизи, односно књизи тапија (члан 69д став 1.); да ће у циљу отклањања несагласности из става 1. овог члана, комисија за излагање на јавни увид позвати носиоца права уписаног у земљишној књизи, односно у књизи тапија и лице уписано у катастру земљишта (члан 69д став 2.); да ће по отклањању несагласности у смислу става 2. овог члана и прегледу поднетих исправа, комисија за излагање одредити лице које ће бити уписано у лист непокретности (члан 69д став 5.); да ће Републички геодетски завод, кад утврди да је катастарски операт израђен у складу са важећим прописима, решењем потврдити операт и дати га организационој јединици у општини на коришћење и одржавање (члан 72. став 1.); да даном доношења решења о потврђивању катастарског операта комисија завршава са радом (члан 72. став 2.) ; да ако у поступку одржавања премера, катастра непокретности и водова Републички геодетски завод - организациона јединица у општини уочи недостатке и пропусте у погледу уписа носиоца права, држаоца или корисника, може у року од две године од дана почетка примене катастарског операта катастра непокретности да изврши исправку уочених недостатака и пропуста, о чему доноси решење (члан 98. став 3.) .

Одредбама Закона о државном премеру и катастру („Службени гласник РС“, бр. 72/09…96/15), у тексту који је био на снази на дан доношења предметног решења првостепеног органа, било је прописано: да се нa поједина питања уписа стварних права која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе закона којим се уређује својина и друга стварна права, а да се на поједина питања поступка која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе закона којим се уређује општи управни поступак (члан 7.); да у поступку одржавања катастра непокретности Служба за катастар непокретности по службеној дужности или по захтеву странке, исправља све утврђене грешке, недостатке и пропусте у подацима о непокретностима (члан 137. став 1.).

Одредбама Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) предвиђено је: да се на основу правног посла право својине на непокретност стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом (члан 33.); да се н а основу правног посла право својине на покретну ствар стиче предајом те ствари у државину стицаоца (члан 34. став 1.); да лице које је прибавило индивидуално одређену ствар по правном основу и на законит начин, а није знало и није могло знати да није постало власник (претпостављени власник), има право да захтева њен повраћај и од савесног држаоца код кога се та ствар налази без правног основа или по слабијем правном основу (члан 41. став 1.); да када се два лица сматрају претпостављеним власницима исте ствари, јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно у односу на лице које је ствар стекло бестеретно, а ако су правни основи ових лица исте јачине, првенство има лице код кога се ствар налази (члан 41. став 2.); да право на подношење тужбе из става 1. овог члана не застарева (члан 41. став 3.).

Одредбама Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).

Одредбама Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).

5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је право на правично суђење повређено тиме што су у поступку који је окончан оспореним актом као носиоци права својине на катастарској парцели број … КО Нови Београд уписана само лица која су била носиоци права на земљишнокњижној парцели број …/6, а не и носиоци права на парцели број …/2, обе у КО Бежанија.

Оцењујући уставну жалбу са становишта права на правично суђење гарантованог чланом 32. став 1. Устава, Суд је најпре констатовао да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда. Овај суд указује на то да је за оцену о поштовању гаранција права на правично суђење неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда, односно органа управе. Уставни суд је, такође, имао у виду да се контрола законитости аката државне управе у управном спору не исцрпљује у праву странака на подношење тужбе надлежном суду, већ се остварује кроз потпуну оцену тужбених навода у циљу елиминисања из правног поретка незаконитих аката управних органа.

Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, констатовао да је првостепени орган о предметном приговору изјављеном у поступку пред Комисијом за излагање одлучивао као о захтеву за исправку уписа у катастру непокретности и да је одлуку о одбијању захтева образложио тиме да је део земљишнокњижне парцел е број …/2 ушао у састав парцеле број …/6, односно да се ради о преклапању површине делова тих парцела, за које је земљишна књига водила два различита земљишно-књижна улошка. По налажењу првостепеног органа , подносиоци приговора се не могу уписати на делу к.п. број … КО Нови Београд (даље у тексту: спорна парцела) , јер су правни претходници носилаца права на земљишнокњижној парцели број …/6 то право стекли пре него што су подносиоци приговора уписани као носиоци права на парцели број …/2. Другостепени орган је прихватио разлоге првостепеног органа, оцењујући да је тај орган „само имао у виду“ одредбе Закона о основама својинскоправних односа на које се позвао, али да оне не представљају разлог за доношење одлуке. Решење другостепеног органа и оспорена пресуда Управног суда, такође, садрже оцену да се просторно преклапају земљишно-књижне парцеле бр. …/6 и …/2 КО Бежанија, али ниједан од наведених аката не садржи разумљиве разлоге за такву оцену, нити се из њих може закључити на основу којих доказа је то утврђено. Управни суд је нашао да „немају упориште у списима“ наводи тужбе да из уверења првостепеног органа о идентификацији парцела не произлази оно што се наводи у решењима управних органа.

По оцени Уставног суда, у управном поступку који је окончан оспореним актом била су спорн а два правна питањ а:

- ко одлучује о приговору на податке премера и о правима на непокретностима, односно да ли се о том приговору може одлучивати као о захтеву за исправку уписа и

- шта чини основу за излагање података о правима на непокретностима у катастарским општинама у којима поред катастра земљишта постоји и земљишна књига и, с тим у вези, које лице се одређује за носиоца права на непокретности приликом израде катастра.

Уставни суд је најпре констатовао да је израда катастра за градску општину Нови Београд спроведена на основу одредаба раније важећег Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима (даље у тексту: Закон) и да из наведених одредаба Закона произлази: да је ималац правног интереса могао поднети приговор на привремено уписане податке премера и податке о правима на непокретностима најкасније до завршетка излагања; да је о том приговору одлучивала комисија за излагање у року од осам дана и да се упис у лист непокретности вршио на основу коначног решења донетог по приговору ; да ј е Комисија за излагање завршавала са радом након доношења решења Републичког геодетск ог завод а о потврђивању катастарск ог операта; да је надлежна служба за катастар непокретности могла у року од две године од дана почетка примене катастарског операта да донесе решење о исправци недостатака и пропуста које је уочила у погледу уписа носиоца права, држаоца или корисника.

Полазећи од наведених одредаба Закона, Уставни суд у вези са првим спорн им правн им питање м оцењује да је одлуку о предметном приговору на упис података премера и података о правима на спорној парцел и била дужна да донесе Комисија за излагање, а не првостепени орган, будући да је приговор поднет пре завршетка излагања. Уставни суд је имао у виду да је катастар непокретности за општину Нови Београд потврђен пре него што је постало коначно решење о предметном приговору, као и да је након поништавања првог решења првостепеног органа Закон престао да важи, након чега је о предметном приговору било могуће одлучивати само у поступку исправке уписа у смислу члана 137. Закона о државном премеру и катастру. По налажењу овог суда, та чињеница, сама по себи, није од утицаја на остваривање права подноситељке уставне жалбе , с обзиром на овлашћења првостепеног органа да у том поступку откл они пропуст е и недостатке учињене у поступку излагања.

Разматрајући друго спорно правно питање, Уставни суд је констатовао да из наведених одредаба Закона , такође, произлази да се у случају неслагања података из катастра земљишта са подацима из земљишне књиге, вршило њихово усклађивање, с тим што су основу за излагање на јавни увид података о правима на непокретностима чинили подаци из земљишне књиге, а основу за излагање осталих података о непокретностима – подаци из катастра земљишта и други прикупљени подаци. Комисија за излагање је била дужна да за носиоца права на непокретности одре ди лице које је последње уписано у земљишној књизи, односно лице које комисији приложи исправу подобну за стицање права у складу са законом , а у случају несагласности између података у катастру земљишта и земљишној књизи, позивала је лица која су као носиоци права уписани у земљишној књизи и у катастру земљишта и по прегледу поднетих исправа, одређивала лице које ће бити уписано у лист непокретности.

Уставни суд је даље констатовао да из уверења о идентификацији Републичког геодетског завода – Центар за катастар непокретности Београд, КО Нови Београд, која се налазе у списима предмета, произлази да земљишнокњижној парцели број …/2 КО Бежанија одговарају делови к.п. бр. … до … КО Нови Београд, па и део спорне парцеле, а да спорној парцели одговара земљишнокњижна парцела број …/6 и део земљишнокњижне парцеле број …/2, обе у КО Бежанија. Овај суд стога сматра произвољним закључак првостепеног органа да се ради о преклапању површине парцела бр. …/6 и …/2, те да се због тога не може извршити исправка уписа на спорној парцели. Наиме, такав закључак не произлази из чињеница које је утврдио првостепени орган – да је за наведене парцеле земљишна књига водила два различита земљишно-књижна улошка и да спорна парцела, поред парцеле број …/6 – на којој су као носиоци права у земљишној књизи уписани М. Ц, Љ . Ц . и Д . У , обухвата и део парцеле број …/2 – на којој су као носиоци права својине у земљишној књизи уписани подноситељка уставне жалбе, М . Р . и Б . Р .

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да у поступку који је вођен пред Комисиј ом за излагање основу за излагање података о правима на спорној парцели нису чинили подаци из земљишне књиге у смислу одредбе члана 69в Закона, супротно наводима првостепеног органа из решења од 17. децембра 2015. године да је излагање за КО Нови Београд за спорну парцелу урађено тако да су подаци о носиоцима права својине преузе ти из земљишне књиге. Такође, оспорена пресуда и акти који су претходили њеном доношењу не садрже јасне и разумљив е разлоге, заснован е на изведеним доказима, због којих је оцењено да подносиоци приговора не могу бити уписани као носиоци права на делу спорне парцеле у складу са одредбом члана 69в став 5. Закона , иако су последњи уписан и у земљишној књизи као сувласници парцеле број …/2. У вези са закључком првостепеног органа да је везан правноснажним решењем од 17. фебруара 2009. године, којим је дозволио упис права својине на спорној парцели док се предмет налазио код другостепеног органа, Уставни суд оце њује да је тај упис извршен противно одредби члана 67. став 3. Закона, према којој се упис права вршио по коначности решења донетог по приговору.

Уставни суд, поред тога, сматра неприхватљивим становиште другостепеног органа , из кога произлази да су одредб е члана 41. Закона о основама својинскоправних односа од значаја за одлучивање у предметном управном поступку , иако се оне примењују у поступку пред судом, по тужби за заштиту права својине. Овај суд, с тим у вези констатује да се оцена п рвостепеног орган а да није било могу ће уписати подносиоце приговора на делу спорне парцеле заснива на томе да „претходно уписанима стечено право уписом није одузето, нити умањено (односно њиховим правним претходницима који су први пут уписани 1948. године), а све у смислу одредбе члана 41. став 2. Закона о основама својинскоправних односа “. Према становишту Уставног суда, изнетом у Одлуци Уж-9475/2017 од 20. маја 2021. године, одредбе члана 137. Закона о државном премеру и катастру омогућавају странци да у поступку по захтеву за исправку грешке и пропуста о уписаним стварним правима на непокретностима, у року предвиђеном законом, истакне да је упис права у поступку излагања извршен противно одредбама закона. Суд је, такође, констатовао да спорну парцелу не чини само парцела број …/6, већ и део парцеле број …/2, а да из предметног решења првостепеног органа не произлази да постоји идентитет између лица која су уписана као носиоци права на земљишнокњижним парцелама бр. …/6 и …/2. Полазећи од наведеног, а имајући у виду обавезу првостепеног орган а да испита законитост уписа права на спорној парцели у поступку излагања, Уставни суд налази да је о предметном приговору подноситељке требало одлучити применом меродавних одредаба закона којим се уређују питања државног премера и катастра, јер је тим законом потпуно уређен поступак излагања .

С обзиром на то да пропуст и учињен и у поступку пред првостепеним орган ом нису отклоњени у поступку по жалби, нити у предметном управном спору, Уставни суд налази да је у оспореном акту произвољном оценом доказа и произвољном применом материјалног права , на штету подноситељке уставне жалбе, оцењено да она не може бити уписана као носилац права на делу спорне парцел е. Стога је Уставни суд утврдио повреду прав а на правично суђење , зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

6. Имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права у конкретном случају могу отклонити једино поништавањем оспорене пресуде Управног суда У. 694/17 од 26. јуна 2019. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Републичког геодетског завода 07-3 број 952-01-2-8/2016 од 26. новембра 2016. године, па је одлучио као у тачки 2. изреке.

7. С обзиром на то да ће након поништавања оспорене пресуде бити поново одлучивано о тужби подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је оценио преурањеним ње н захтев за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.

8. Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да јој је погрешним и неделотворним поступањем управних органа у поступку одлучивања о приговору поднетом у поступку излагања повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.

Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта означеног права гарантованог Уставом, овај суд је најпре констатовао да је поступак пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Нови Београд у предмету број 951-1407/08 започео 20. октобра 2008. године, подношењем приговора подноситељке на податке премера и податке о уписима права на спорној парцели и да је окончан оспореном пресудом Управног суда У. 694/17 од 26 . јуна 2019. године.

Уставни суд констатује да сама чињеница да је поступак трајао десет година и осам месеци указује на то да је изашао изван граница одлучивања у разумном року. Међутим, имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, по ступања управних органа који воде поступак, односно судова, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било посебно сложено, нити су се поставила сложена правна питања. Такође, Уставни суд је оценио да је подноситељка има ла легитиман интерес да се о ње ном захтеву ефикасно одлучи.

Испитујући поступање управних органа и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је другостепени орган превасходно одговоран за дуго трајање оспореног поступка , јер је, испитијући законитост аката које је доносио првостепени орган, занемарио чињеницу да је приговор подноситељке уставне жалбе благовремено поднет на податке уписане у поступку излагања. Уставни суд истиче да је кашњење у доношењу одлука управни х органа трајало од шест до десет месеци, те да су два управна спора пред Управн им суд ом трајала по две године и четири месеца.

Оцењујући понашање подноситељке уставне жалбе као странке у поступку , Уставни суд је из списа предмета и приложене документације утврдио да подноситељка у периоду који је трајао укупно три годин е није користила процесноправна средства против „ћутања администрације“, предвиђена одредбама Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима – најпре жалбу, а потом, евентуално, тужбу надлежном суду, како би доприне ла скраћењу оспореног поступка. Уставни суд је, међутим, оценио да у поступку у коме је непуних 11 година одлучивано о приговору поднетом у поступку израде катастра непокретности, наведени допринос подноситељке уставне жалбе не може утицати на оцену о томе да је повређено ње но право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 3 . изреке.

С обзиром на то да подноситељка уставне жалбе није истакла захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року довољан начин правичног задовољења подноситељке.

9. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.