Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров др Милан Шкулић и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. К . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. децембра 2022. године, донео је
ОДЛУКУ
Одбија се као неоснована уставна жалба З. К . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у кривичном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету К и. 310/14 (Ки. 9361/12), док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
Образложење
1. З. К . из Београда поднео је Уставном суду, 10. априла 2017. године, преко пуномоћника, М. И, адвоката из Београда , уставну жалбу, допуњену поднесцима од 23. и 28. јуна 201 7. године, због повреде права из члана 33. став 6. и члана 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету Ки. 310/14 (Ки. 9361/12).
Подносилац у уставној жалби наводи да му је због неосновано дугог трајања кривичног поступка против њега, била ускраћена било каква могућност новог запослења , односно била му је ускраћена могућност примања месечне зараде, чиме му је повређено право на рад. Даље наводи да је притисак неокончавања кривичног поступка, свакако утицао на умањење угледа самог подносиоца у круговима високо образованих људи, својих колега, пријатеља и породице, а што је допринело повећању психичког и душевног растројства подносиоца.
Подносилац је предложио доношење одлуке којом се усваја уставна жалба и утврђује да је у поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету Ки. 310/14 (Ки. 9361/12), повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1, право да му се суди без одуговлачења из члана 33. став 6. и право на рад из члана 60. Устава. Захтевао је да му се исплати накнада штете, и то нематеријална у износу од 1.000.000,00 динара и материјална у износу од 3.000.000,00 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљени суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.
Одредбом члана 33. став 6. Устава утврђено је да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења.
Одредбама члана 60. Устава утврђено је: да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.); да свако има право на слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа (став 4.); да се нико тих права не може одрећи (став 5.); да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 6.).
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Првог основног суда у Београду од 5. новембра 20 20. године (примљен у Уставном суду 10. новембра 20 20. године), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Истражни судија Првог основног суда у Београду донео је решење о спровођењу истраге Ки. 9361/12 од 11. априла 20 13. године, против окривљеног З.П. и подносиоца уставне жалбе З. К , због постојања основане сумње да су учинили кривично дело тешко дело против здравља људи у саизвршилаштву из члана 259. став 4. у вези члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. КЗ.
У току истраге, на два рочишта 19. марта и 13. априла 2013. године, саслушани су окривљени.
Окривљени З. К, овде подносилац 24. марта 2017. године примио је решење о обустави истраге истражног судије Првог основног суда у Београду Ки. 310/14 од 17. марта 2017. године.
4. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак трајао четири годин е, рачунајући од 11. априла 2013. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге Првог основног суда у Београду Ки. 9361/12 кривични поступак покренут против окривљеног З. К , овде подносиоца, до 17. марта 2017. године, када је Први основн и суд у Београду донео решење о обустави истраге .
Полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да се кривични поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом водио против подносиоца уставне жалбе и још једног окривљен ог, да је у току поступка дошло до промене поступајућег судије, као и да је поступак завршен позитивним ис ходом по подносиоца. Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствена целина, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду околности конкретног случаја.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у пр едмету Ки. 310/14 (Ки. 9361/12) није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
5. Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права из члана 3 3. став 6. и члана 60. Устава искључиво заснивају на истакнутој повреди права на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном, те је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
6. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да немa услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду. Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако ( пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и на то да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. став 1. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.