Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
- Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 1, члана 5. став 1. и став 3. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13, 142/14, 88/15-Одлука УС, 95/18 и 153/20).
- Одбацује се захтев за оцену сагласности одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона из тачке 1. са одредбама Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 101/03 и 6/15) и захтев за оцену сагласности одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона из тачке 1. са одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20).
- Одбацује се захтев за обуставу извршења „акта број 46-024076/2014 Агенције за реституцију - Подручна јединица Београд и акта број 46-00-01288/2018-13 Министарства финансија“ и свих радњи које су предузете на основу одредаба Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставном суду поднете су иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 1, члана 5. став 1. и став 3. тачка 1) Закона наведеног у тачки 1. изреке, при чему је посебно оспорена уставност и сагласност са потврђеним међународним уговором одредбе члана 5. став 1. тачка 1) истог Закона.
Један од иницијатора сматра да су одредбе члана 1. и члана 5. став 1. Закона у супротности са одредбама чл. 3, 58, 86. и 97. Устава, са „Општом декларацијом о људским правима УН у члану 17. и са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода у члану 1. Протокола уз Конвенцију“, али је разлоге оспоравања образложио само у односу на одредбе чл. 21. и 58. Устава. С тим у вези, у иницијативи се истиче да је члан 1. Закона, у делу којим је предвиђено да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећење за одузету имовину од „одређених правних лица“, у супротности са одредбама члана 21. став 3. и члана 58. став 1. Устава, јер предмет враћања није имовина одузета од „свих правних лица“, већ само од „одређених“ правних лица. Одредбе члана 5. став 1. Закона, којима су одређена лица која имају право на враћање имовине или обештећење, иницијатор је оспорио уз наводе да су поједина лица, као што су „удружења“, дискриминисана овим законом и ускраћено им је право на заштиту имовине јер „немају право да буду легитимисани као странка у поступку“. Подносилац иницијативе је затражио да Уставни суд, до доношења коначне одлуке, обустави извршење „појединачног акта број 46-024076/2014 Агенције за реституцију - Подручна јединица Београд и акта број 46-00-01288/2018-13 Министарства финансија, као и свих радњи које су предузете на основу општег акта чија се уставност оцењује“.
У иницијативама којима је оспорена одредба члана 5. став 1. тачка 1) Закона, којом је одређено да право на враћање имовине или обештећење имају и законски наследници домаћег физичког лица које је бивши власник одузете имовине, истиче се: да је наведена законска одредба у супротности са чланом 59. став 1. Устава којим се јемчи право наслеђивања и чланом 2. Закона о наслеђивању према коме се може наследити на основу закона и на основу завештања (тестамента), јер тестаменталном наследнику бившег власника одузете имовине „неоправдано искључује право на враћање имовине или обештећење“, те да су по овом основу тестаментални наследници и дискриминисани у односу на законске наследнике јер су, у складу са наведеним чланом Закона о наслеђивању, наслеђивање на основу закона и завештања (тестамента) потпуно равноправни основи наслеђивања у Републици Србији; да како је спорна одредба члана 5. став 1. тачка 1) Закона у директној супротности са Законом о наслеђивању „њена примена представља нарушавање јединства правног поретка Републике Србије дефинисаног чланом 4. став 1. и чланом 194. Устава“; да је одредба члана 5. став 1. тачка 1) Закона у супротности са Законом о наслеђивању јер је наслеђивање на основу тестамента примарно, а наслеђивање на основу закона „настаје“ тек кад нема тестамента или ако је он ништав, односно ако њиме није обухваћена целокупна заоставштина тестатора; да је „спорни члан у супротности са забраном дискриминације која је прописана чланом 14. Закона о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јер су законски и тестаментални наследници у истом правном положају, а притом се тестаменталним наследницима неоправдано ускраћује право да наследе оставиоца на основу завештања.“ Један од иницијатора је предложио да Уставни суд обустави примену оспорене законске одредбе до доношења коначне одлуке.
Један од подносилаца иницијатива сматра да је одредба члана 5. став 3. тачка 1) Закона, којом је одређено да физичко лице - страни држављанин, односно његови законски наследници, немају право на враћање имовине или обештећење ако је за њих обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора, неуставна јер онемогућава држављане Републике Србије, који су законски наследници страног држављанина, да остваре право на враћање имовине или на обештећење. Иницијатор наводи: да домаћи наследници, у држави која према уговору треба да им врати имовину, имају положај страних држављана и „по том истом уговору они не могу од стране државе да траже враћање имовине“; да је потпуно правно и фактички немогуће да страна држава врати имовину која се налази у Републици Србији и чији је власник Република „јер страна држава нема никаква овлашћења на територији Републике“; да је из тог разлога извршење међународних уговора, на основу којих је донета оспорена законска одредба, немогуће, па се поставља, као претходно, питање њихове пуноважности; да је доношењем оспореног Закона Република „признала да је незаконито одузела имовину страним држављанима, а како су домаћи држављани наследници странаца којима је имовина незаконито одузета, јасно је да материјалну штету трпе наши држављани“. Полазећи од наведеног, иницијатор сматра да је одредбом члана 5. став 3. тачка 1) Закона повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава „и то у односу на наследнике који су држављани Републике јер други пут треба да буду дискриминисани зато што је њихов предак својевремено узео држављанство друге државе“, као и да је повређена одредба члана 35. став 2. Устава „која се односи на право наших држављана на накнаду враћања имовине и на обештећење због незаконитог рада државног органа, што значи и због неосновано одузете имовине њиховом претку“. На крају, подносилац иницијативе наводи да је спорна законска одредба у супротности и са чланом 51. Закона о парничном поступку којим је прописана искључива месна надлежност суда где се непокретност налази, те уколико „страна држава не прихвати захтев за враћање имовине, наши држављани би били онемогућени да туже страну државу према месту искључиве месне надлежности јер страна држава ужива судски имунитет по нашем закону, што значи да никада не би били у могућности да своје право наслеђивања остваре судским путем“.
II
Уставни суд је дописом од 6. маја 2021. године доставио иницијативе Народној скупштини на мишљење. Како Народна скупштина у остављеном року, а ни накнадно, није доставила мишљење, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11,18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), наставио поступак.
III
Оспореним чланом 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13, 142/14, 88/15-Одлука УС, 95/18 и 153/20) прописано је да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (у даљем тексту: враћање имовине), а закон се примењује и на враћање имовине чије је одузимање последица Холокауста на територији која данас чини територију Републике Србије.
Чланом 3. Закона прописано је да се: под појмом „право на враћање имовине или обештећење“ подразумева право које надлежни орган, у складу са овим законом, утврђује подносиоцу захтева (тачка 6)); под појмом „обештећење“ подразумева износ средстава утврђен у складу са овим законом, који ће на основу правноснажних решења о обештећењу, у форми државних обвезница и новца, добити корисник обештећења (тачка 9)); под појмом „бивши власник“ подразумева физичко или правно лице које је било власник одузете имовине у моменту подржављења (тачка 10)).
Оспореним одредбама члана 5. став 1. Закона прописано је да право на враћање имовине или обештећење има: домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим – његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (тачка 1)); задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни следбеник (тачка 2)); бивши власник који је своју некадашњу имовину која је одузета вратио у својину на основу теретног правног посла (тачка 3)); физичко лице које је закључило уговор о купопродаји са државним органом у периоду од 1945. до 1948. године ако се у судском поступку утврди да је оштећено висином купопродајне цене има право искључиво на обештећење, у складу са овим законом, умањено за висину исплаћене купопродајне цене (тачка 4)); физичко лице – страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета (тачка 5)).
Према оспореној одредби члана 5. став 3. тачка 1) Закона, право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице – страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора. Преосталим одредбама члана 5. став 3. Закона прописано је да право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице – страни држављанин, односно његови законски наследници, који су и без постојања међународног уговора, обештећени или им је право на враћање имовине признато правом стране државе (тачка 2)) и лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије, за време Другог светског рата, као ни његови наследници (тачка 3)).
IV
Одредбама Устава Републике Србије у односу на које је иницијативама тражена оцена уставности спорних законских одредаба, утврђено је: да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.); да је правни поредак Републике Србије јединствен (члан 194. став 1.). Уставом је такође утврђено да Уставни суд одлучује, поред осталог, о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима (члан 167. став 1. тачка 1.).
Чланом 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ-Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 „Службени гласник РС-Међународни уговори“, број 12/10) прописано је да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
V
У вези са наводима иницијатора који оспорава сагласност члана 1. Закона са одредбама члана 21. став 3. и члана 58. став 1. Устава у делу у коме је предвиђено да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине или обештећења за одузету имовину од физичких и „одређених правних лица“, уместо „свих правних лица“, Уставни суд указује да се о уставности ове законске одредбе, у смислу наведеног разлога оспоравања, већ изјашњавао у предмету IУз-491/2014. С тим у вези, Уставни суд је тачком 2. изреке Решења IУз-491/2014 од 7. септембра 2015. године одбацио иницијативу за оцену уставности одредбе члана 1. у делу који гласи: „одређена“ Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14). Уставни суд је у образложењу наведеног решења истакао „да је чланом 1. Закона опредељено на недвосмислен начин шта је предмет уређивања овог закона. При томе, Уставни суд указује да се оспореним Законом не уређују сва питања везана за враћање одузете имовине и да је ова област, поред оспореног Закона, уређена са још седам других посебних закона, према предмету имовине која се враћа и кругу субјеката којима се имовина враћа, као што су, примера ради, Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама из 2006. године („Службени гласник РС“, број 46/06), Закон о враћању утрина и пашњака селима на коришћење из 1992. године („Службени гласник РС“, број 16/92), Закон о условима и начину враћања имовине стечене радом и пословањем задруга после 1. јула 1953. године из 1990. године („Службени гласник РС“, број 46/90), Закон о задругама („Службени лист СРЈ“, бр. 41/96 и 12/98 и „Службени гласник РС“, бр. 101/05 и 34/06) и др. Стога је Уставни суд закључио да се оспорена одредба члана 1. у делу који гласи: „одређена“ Закона о враћању одузете имовине и обештећењу не може довести у уставноправну везу са уставним нормама у односу на које је тражено покретање поступка за оцену уставности, због чега је Уставни суд иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13- Одлука УС), као очигледно неосновану.“
Полазећи од наведеног, Уставни суд је из истих уставно правних разлога, а сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио и новоподнету иницијативу за покретању поступка за оцену уставности члана 1. Закона као очигледно неосновану и закључио као у тачки 1. изреке.
VI
Када су у питању тврдње иницијатора о неуставности одредаба члана 5. став 1. Закона из разлога што је „појединим лицима, као што су удружења, ускраћено право да буду странке у поступку враћања одузете имовине или обештећења за ову имовину“ чиме су ова лица дискримнисана, Уставни суд је констатовао да је уставност и сагласност са потврђеним међународним уговорима одредаба члана 5. став 1. Закона ценио у предмету IУз-429/2011 када је, на седници одржаној 18. априла 2013. године, донео Решење којим је, у тачки 2. изреке, одбацио иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредаба члана 5. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11), јер је нашао да није надлежан за поступање по наведеној иницијативи у овом делу. Уставни суд је у образложењу поменутог решења истакао да „с обзиром на то да се одредбе члана 5. став 1. Закона оспоравају из разлога што су, према мишљењу подносилаца иницијатива, непотпуне или што одређена питања нису уређена на начин како то сматрају подносиоци иницијатива, као што су наводи да су из члана 5. став 1. Закона, који утврђује круг лица која имају право на враћање имовине и обештећење, изостављени фондови, фондације и легати, односно њихови правни следбеници, као и тестаментални наследници, Уставни суд је нашао да, према одредби члана 167. став 1. тачка 1. Устава, није надлежан за поступање по захтевима за оцену уставности оспорених одредаба Закона из разлога што одређена питања нису уређена, односно нису уређена на начин како то предлажу подносиоци иницијатива.“ Из изложених уставноправних разлога, Уставни суд је и у предметима IУз-186/13 и IУз-203/15, закључцима од 20. фебруара 2014. и 6. априла 2017. године, одбацио иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 5. став 1. Закона.
Имајући у виду наведено, као и чињеницу да су и једном од новоподнетих иницијатива одредбе члана 5. став 1. Закона оспорене из разлога што су, према мишљењу иницијатора, непотпуне јер су из круга лица која имају право на враћање имовине и обештећење искључена удружења, Уставни суд је такође закључио да, према одредби члана 167. став 1. тачка 1. Устава, није надлежан за поступање по захтеву за оцену уставности наведених оспорених законских одредаба.
VII
Поједини иницијатори сматрају да је одредбом члана 5. став 1. тачка 1) Закона повређено начело јединства правног поретка из члана 4. став 1. и члана 194. став 1. Устава, да су овом законском одредбом тестаментални наследници бившег власника одузете имовине дискриминисани у односу на његове законске наследнике и да им је повређено право наслеђивања зајемчено одредбом члана 59. став 1. Устава из разлога што према оспореној законској одредби право на враћање одузете имовине или обештећење имају само законски наследници бившег власника ове имовине, иако је Законом о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 101/03 и 6/15) прописано да се може наследити на основу закона и на основу завештања (тестамента) (члан 2.), односно иако су „наслеђивање на основу закона и завештања потпуно равноправни основи наслеђивања у Републици Србији.“
Полазећи од наведеног, Уставни суд указује да се питањем тумачења и примене одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу са становишта гаранција права наслеђивања зајемченог чланом 59. Устава, бавио у Решењу Уж-5127/2018 од 17. јуна 2021. године у којем је указао „да лица која имају право на повраћај одузете имовине на основу наведене одредбе Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, не остварују права по Закону о наслеђивању, јер нема објекта наслеђивања, будући да имовина која се накнађује, односно враћа, није у власништву бивших власника, него државе или других правних субјеката. Из тога следи да се, на основу одредаба наведеног закона, имовина не стиче у тренутку смрти „оставиоца“ као бившег власника, него правноснажношћу одлуке надлежног органа. Такође, предмет враћања не морају уопште бити ствари које су некад припадале бившем власнику, него накнада за те ствари, што није у складу с наследним правом. Коначно, Закон о враћању одузете имовине и обештећењу не примењује правила о наслеђивању ни у случају накнадно пронађене имовине, након што је постала правноснажна одлука суда о наслеђивању, јер се власнички удели одређују независно од тога како су утврђени том одлуком.
Полазећи од изложеног, Уставни суд налази да се право на враћање имовине, односно обештећење на основу члана 5. став 1. тачка 1) наведеног закона остварује применом наследноправних правила само у погледу одређивања круга лица која улазе у наследне редове и редоследа по којем су та лица позвана на остваривање ових права и да то „наслеђивање“ у суштини није институт наследног права, већ специфични правни институт Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.“
Имајући у виду да, у смислу оспорене одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона и наведеног става Уставног суда, само законски наследници бившег власника одузете имовине остварују право на враћање имовине или обештећење и то под условима, на начин и у поступку прописаном Законом о враћању одузете имовине и обештећењу, а не по одредбама Закона о наслеђивању, а да се наследноправна правила примењују само код утврђивања круга лица која улазе у наследне редове (круг законских наследника) и редоследа по коме та лица могу бити позвана на остваривање права на враћање имовине, Уставни суд сматра да су неосновани наводи инцијатора да је оспореном законском одредбом повређено право наслеђивања тестаменталних наследника бившег власника и да су дискриминисани у остваривању овог права, као и да је повређено начело јединства правног поретка из члана 4. став 1. и члана 194. став 1. Устава.
У вези са наводима једног од иницијатора о несагласности одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу са одредбама Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 101/03 и 6/15), Уставни суд указује да како оцена међусобне сагласности закона није, у смислу цитиране одредбе члана 167. Устава, у надлежности Уставног суда, Суд је одбацио ову иницијативу и одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд указује да није надлежан да „обустави примену“ оспорене одредбе члана 5. став 1. тачка 1) Закона, како је то затражено једном од иницијатива, већ да, сагласно члану 168. став 4. Устава, може обуставити извршење појединачног акта или радње предузете на основу оспорених чланова Закона до доношења своје коначне одлуке.
VIII
Уставни суд је утврдио да један од иницијатора разлоге оспоравања уставности одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона заснива на погрешном тумачењу да су држављани Републике Србије, који су законски наследници бившег власника одузете имовине и за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора, дискриминисани у остваривању права на враћање одузете имовине или обештећење, а повређено им је и право на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава јер не могу (као држављани Републике Србије) да траже враћање одузете имовине од стране државе, нити та држава може да им врати ову имовину јер је она власништво Републике и налази се у Републици на чијој територији страна држава нема овлашћења.
Полазећи од наведеног, Уставни суд указује да су одредбама члана 5. став 3. Закона одређена лица која немају право на враћање имовине или обештећење по одредбама оспореног Закона. С тим у вези, оспореном одредбом члана 5. став 3. тачка 1) Закона прописано је да право на враћање имовине или обештећење нема бивши власник одузете имовине који је страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора. Уколико наведена лица нису обештећена у складу са међународним уговором (оспорена одредба члана 5. став 3. тачка 1) Закона) или нису обештећена на други начин (одредба члана 5. став 3. тачка 2) Закона), а нису лица из члана 5. став 3. тачка 3) Закона, право на повраћај имовине или обештећење остварују у складу са одредбом члана 5. став 1. тачка 5) Закона према којој право на враћање имовине или обештећење има физичко лице – страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета. Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да су неосновани наводи иницијатора о дискриминацији законских наследника бившег власника одузете имовине (који је страни држављанин) у остваривању права на враћање имовине или обештећење по основу њиховог држављанства.
У вези са тврдњама иницијатора да је оспорена одредба члана 5. став 3. тачка 1) Закона у супротности са чланом 35. став 2. Устава јер је повређено „право наших држављана на обештећење због незаконитог рада државног органа“, Уставни суд указује да је оспореном законском одредбом одређен један од случајева у којима физичко лице – страни држављанин, односно његови законски наследници, немају право на враћање имовине или обештећење, а да је одредбом члана 35. став 2. Устава, у односу на коју се тражи оцена уставности, утврђено да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се истакнути разлог оспоравања уставности одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона не може довести у везу са њеном садржином, нити са Уставом утврђеном садржином одредбе члана 35. став 2. Устава, те да стога нису испуњене процесне претпоставке за оцену сагласности оспорене законске одредбе са наведеном одредбом Устава.
Поводом захтева иницијатора за оцену сагласности одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона са одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20) Уставни суд указује да како оцена међусобне сагласности закона није, у смислу цитиране одредбе члана 167. Устава, у надлежности Уставног суда, Суд је одбацио иницијативу у овом делу и одлучио као у тачки 2. изреке.
С обзиром на изнето, Уставни суд је нашао да разлозима изнетим у иницијативама није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 5. став 1. тачка 1) и став 3. тачка 1) Закона, па је у овом делу одбацио иницијативе на основу члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, док је у односу на преостале одредбе члана 5. став 1. Закона иницијативе одбацио на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду. Полазећи од наведеног, Уставни суд је одлучио као у тачки 1. изреке.
IX
Имајући у виду да је донео коначну одлуку, захтев подносиоца једне од иницијатива за обуставу извршења „акта број 46-024076/2014 Агенције за реституцију - Подручна јединица Београд и акта број 46-00-01288/2018-13 Министарства финансија“ и свих радњи које су предузете на основу одредаба оспореног Закона, Суд је одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3) Закона о Уставном суду и решио као у тачки 3. изреке.
Полазећи од изложеног, а на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2), члана 46. тач. 3) и 5), члана 47. став 1. тачка 1) и став 2. Закона о Уставном суду и одредбе члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић