Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. С . из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. С . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 200/17 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право В. С . на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба В. С . изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 200/17 од 14. марта 2019. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. С . из Ниша поднео је Уставном суду 8. априла 20 19. године уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 200/17 од 14. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
У уставној жалби је у погледу истакнуте повреде права на правично суђење, поред осталог, наведено: да је остало нејасно да ли је до престанка радног односа подносиоца уставне жалбе дошло због укидања радног места или смањења броја извршилаца на радном месту; да управни органи у време решавања о престанку радног односа нису покушали да подносиоцу уставне жалбе нађу одговарајуће радно место у другој јединици или ван Војске, сагласно одредбама тада важећих Закона о Војсци Југославије и Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености; да није прихваћен доказ о чињеници да је постојало упражњено радно место у Кабинету градоначелника града Ниша; да су се потврде организационих јединица Министарства одбране морале прихватити са резервом, јер су прибављене 2011. године и као такве не представљају доказе да је првостепени орган, у време доношења свог решења из 2005. године, располагао подацима наведеним у тим потврдама.
У погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року, наведено је да је поступак у коме је одлучивано о престанку службе подносиоца трајао од 5. априла 2005. до 14. марта 2019. године, да је поступак био хитан и да се радило о једноставном предмету.
У погледу истакнуте повреде права на правно средство је наведено да се „са свим поступцима од стране управних органа и Управног суда намерно претерано одуговлачило“ , иако је подноси оцу општим законом стављено на располагање делотворно правно средство које би убрзало радни спор и омогућило добијање законите и правичне одлуке о престанку радног односа.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року , као и да поништи оспорену пресуду Управног суда. Подносилац је тражио накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због повреде поменутих права у опредељеном новчаном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Војне поште 1097 Ниш инт. број 4328-5, као и целокупне документације приложен е уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудској ствари:
3.1. Решењем Војне поште 1097 Ниш (у даљем тексту: првостепени орган) инт. број 2-40/05 од 8. априла 2005. године утврђено је да В . С , овде подносиоцу уставне жалбе, цивилном лицу на служби у Војсци Србије и Црне Горе, на неодређено време, на дужности референта за образовање, културно-уметничку и забавну делатност у Клубу Војске у Нишу , престаје служба у Војсци Србије и Црне Горе, без његове сагласности, због укидања радног места, на основу одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије. Истим решењем је одређен отказни рок од 10. априла до 10. маја 2005. године, да се подноси лац одјављује код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ниш закључно са 10. мајем 2005. године, да му се признаје право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном пре станка службе, коју је остварио за мес ец који претходи месецу у коме му престаје служба и да права и обавезе по основу незапослености остварује код Националне службе за запошљавање.
Решење Војне поште 1084 Београд Уп-2 број 306-2 од 30. јуна 2005. године, којим је одбијена као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења, поништено је пресудом Врховног суда Србије У -СЦГ. 960/06 од 4. септембра 2008. године, док је решење Војне поште 1122 Београд (у даљем тексту: другостепени орган) Уп-2 број 306-23/2005 од 9. марта 2009. године, којим је поново одбијена иста жалба подносиоца, поништено пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8049/10 (2009) од 19. маја 2011. године. Решење другостепеног органа Уп-2 број 306-39/2005 од 1. септембра 2011. године , којим је по трећи пут одбијена иста жалба подносиоца, потврђено је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10594/11 од 12. септембра 2013. године.
Подносилац уставне жалбе је 29. новембра 2013. године против наведене пресуде Управног суда - Одељење у Нишу изјави о уставну жалбу. Одлуком Уставног с уда Уж-10093/2013 од 14. априла 2016. године, у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба и утврђено да је подносиоцу означеном пресудом повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, у тачки 2. изреке, наведена пресуда поништена и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноси оца изјављеној против другостепеног решења од 1. септембра 2011. године. Истом одлуком је, у тачки 3. изреке, утврђено да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 1097 Ниш у предмету инт. број 2-40/05 и у тачки 4. изреке му је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Уставни суд је у образложењу Одлуке указао на то да прибављање потврда и извештаја након датума када је утврђен престанак службе, има упориште у одредбама меродавног процесног права, јер је из одредаба члана 232. раније важећег Закона о општем управном поступку произлазило да се чињенице које су биле од значаја за доношење првостепеног решења могу утврђивати у поступку пред другостепеним органом, као и у поступку доношења новог првостепеног решења, након поништаја ранијег решења тог органа, у складу са примедбама другостепеног органа, односно суда у управном спору. Уставни суд је потом нашао да су дати довољни разлози за оцену да су накнадно прибављени докази били поуздан основ за утврђивање одлучних чињеница о укидању радног места подносиоца и немогућности његовог распоређивања на одговарајуће радно место у Војсци и Министарству одбране. Са друге стране, Уставни суд је нашао да нису дати довољни разлози за оцену о немогућности да се подносиоцу пре престанка службе обезбеди заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми, изван Војске и Министарства одбране. Наиме, у првој фази поступка је из акта Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-713/2008 од 4. августа 2008. године утврђено да у време престанка службе подносиоца није било пријава о слободном радном месту које би одговарале његовој квалификацији и искуству, док је у поступку извршења пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 8049/10 (2009) од 19. маја 2011. године прибављен акт Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-713/2008 од 20. јула 2011. године из кога је утврђено да се не могу доставити подаци о могућности запослења подносиоца у време доношења првостепеног решења, јер се пријаве потреба за запошљавањем чувају пет година, а тај рок је већ протекао. Уставни суд је посебно истакао да нису дати разлози због којих није прихваћено обавештење Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-170,183/2009 од 30. марта 2009. године, засновано на подацима о којима се води евиденција, које је подносилац доставио, у коме је наведено да је у периоду од 1. априла до 31. маја 2005. године био објављен оглас за радно место „шеф одсека за међународну сарадњу“ при Kабинету градоначелника града Ниша, за које су услове испуњавала сва лица са високом стручном спремом, а примера ради је поменут и дипломирани социолог, што је занимање подносиоца уставне жалбе. С обзиром на то да подносиоцу пре престанка службе у Војсци није покушано да се обезбеди неко од поменутих права из члана 144. став 1. Закона, а у поновном управном поступку нису утврђене чињенице на основу којих би се накнадно испитала могућност остваривања наведених права у периоду пре престанка службе, Уставни суд је сматрао да подносилац не може сносити штетне последице пропуштања управних органа да утврде те чињенице, што су били дужни да учине. Овај суд је , такође, сматрао да се код накнадног испитивања могућности остваривања наведених права пре престанка службе морао уважити значај постојања одговарајућег радног места при оцени законитости одлуке о престанку службе подносиоца. При томе је истакао да није надлежан да утврђује да ли су били испуњени услови да подносиоцу уставне жалбе престане служба у Војсци, нити се том одлуком прејудицирала одлука надлежног органа о томе, под условом да се постојање тих услова оцени и утврди у поступку који је у складу са законом.
Наведена одлука Уставног суда је 17. маја 2016. године достављена Управном суду.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд - Одељење у Нишу је, на седници одржаној 28. јула 2016. године, донео пресуду У. 7788/16 (2011), којом је уважио тужбу подносиоца, поништио решење другостепеног органа од 1. септембра 2011. године и предмет вратио на поновно одлучивање, уз налог да се у поновном поступку о спорном питању одлучи у складу са изнетим уставноправним оценама.
Другостепени орган је решењем Уп-2 број 306-63/2005 од 29. новембра 2016. године одбио жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења од 8. априла 2005. године . Пре доношења наведеног другостепеног решења, првостепени орган је прибавио акт Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-713/2008 од 28. септембра 2016. године у коме је наведено: да у периоду од 1. априла до 31. маја 2005. године није било пријављених потреба за посредовањем у запошљавању лица у занимању дипломирани социолог и да је подносилац остварио право на новчану накнаду за случај незапослености у трајању од девет месеци (од 11. маја 2005. до 10. фебруара 2006. године); да је у истом периоду, тачније 24. маја 2005. године, из Кабинета градоначелника достављена пријава за јавно оглашавање у огласнику „Послови“, за позицију „шеф одсека за међународну сарадњу“, која је оглашена, али за коју није тражено посредовање, односно упућивање лица; да Национална служба за запошљавање код тако достављених пријава врши услугу јавног оглашавања, али не и селекцију и упућивање лица. Првостепени орган је наведени акт Националне службе за запошљавање доставио пуномоћнику подносиоца уставне жалбе ради изјашњења, који је у поднеску од 10. октобра 2016. године навео да „није било на Националној служби да се брине о запослењу његовог властодавца, већ да је та обавеза била на Војној пошти, односно да је и раније достављен доказ о томе да је постојала могућност да се подносиоцу обезбеди запослење у Пироту, за шта је претходно обављен разговор са њим“.
Другостепени орган је на основу акта Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш од 28. септембра 2016. године оценио да се подносиоцу у време престанка службе у Војсци није могло обезбедити заснивање радног односа на одговарајућем радном месту ван Министарства одбране и Војске.
Другостепени орган је нашао да нису основани наводи пуномоћника подносиоца да надлежни старешина није реализовао распоређивање подносиоца на радно место у Клубу Војске у Пироту. Ово из разлога што је подносилац почев од 1. јануара 2003. године био у стању у служби „на располагању“ у Војној пошти 1410 Ниш, а у циљу решавања његовог стања у служби, са подносиоцем је 25. октобра 2004. године обављен службени разговор у вези могућег распоређивања у место службовања Пирот. Међутим, до наведеног распоређивања није дошло, јер је решењем надлежног старешине ВП 1410 Ниш инт. број 39-7/1 од 13. јануара 2005. године подносилац распоређен на радно место у Клубу Војске у Нишу. Како подносилац наведено решење није оспоравао, оно је постало коначно и извршно, па је његов статус у Војсци решен распоређивањем на одговарајуће радно место, односно подносилац се више није налазио у статусу „на располагању“. Уз то, другостепени орган је оцену о немогућности распоређивања подносиоца у Војсци и Министарству одбране засновао на акту Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-713/2008 од 4. августа 2008. године, не позивајући се више на акт Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-713/2008 од 20. јула 2011. године.
Другостепени орган је такође оценио наводе подносиоца о укидању радног места на које је био распоређен и немогућности његовог распоређивања у оквиру Министарства одбране и Војске, што нису била спорна питања у поменутој одлуци Уставног суда.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 200/17 од 14. марта 2019. године одбијена је тужба подносиоца поднета 4. јануара 2017. године против наведеног другостепеног решења. По оцени Управног суда, правилно је тужени орган побијаним решењем одбио жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења од 8 . априла 2005. године, јер се подносиоцу, према прибављеним доказима, у наведеном периоду није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, због чега му је правилно првостепеним решењем престала служба, без ње гове сагласности, на основу члана 143. тачка 9) наведеног закона.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:
Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време престанка службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).
Одредбама члана 133. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 3/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да странка има право да учествује у испитном поступку и, да ради остварења циља поступка, даје потребне податке и брани своја права и законом заштићене интересе (став 1.); да странка има право да износи чињенице које могу бити од утицаја за решење управне ствари, да предлаже доказе ради утврђивања тих чињеница и да побија тачност навода који се не слажу с њеним наводима, као и да има право да све до доношења решења допуњује и објашњава своје наводе, а ако то чини после одржане усмене расправе, дужна је да оправда због чега то није учинила на расправи (став 2.); да је службено лице које води поступак дужно да пружи могућност странци да се изјасни о свим околностима и чињеницама које су изнете у испитном поступку и о предлозима и понуђеним доказима, да учествује у извођењу доказа и да поставља питања другим странкама, сведоцима и вештацима преко службеног лица које води поступак, а с његовом дозволом и непосредно, као и да се упозна с резултатом извођења доказа и да се о томе изјасни, те да орган неће донети решење пре него што странци пружи могућност да се изјасни о чињеницама и околностима на којима треба да се заснива решење, а о којима странци није била дата могућност да се изјасни (став 3.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да је Одлуком Уж-10093/2013 од 14. априла 2016. године подносиоцу уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року у управном поступку који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10594/11 од 12. септембра 2013. године и утврђено право на накнаду нематеријалне штете у одговарајућем новчаном износу. Уставни суд указује на то да наведени поступак није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена поменута одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Поступак који је вођен у извршењу наведене одлуке Уставног суда трајао је од 17. маја 2016. године, када је Одлука достављена Управном суду, до 14. марта 2019. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 200/17, којом је поступак правноснажно окончан. Дакле, две године и десет месеци.
Уставни суд је имао у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и суда који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца. Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Примењујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року на конкретан случај, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер су надлежни органи у извршењу Одлуке овог суда били дужни само да утврде да ли је постојала могућност да подносилац пре престанка службе заснује радни однос у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара ње говој стручној спреми, у складу са одредбом члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Уставни суд поново указује на то да је одлука о законитости решења о престанку службе за подноси оца била од егзистенцијалног значаја. Подносилац уставне жалбе није допринео трајању оспореног поступка.
Уставни суд је констатовао да су у периоду који се цени у овом предмету донети једно другостепено решење и две пресуде Управног суда. Уставни суд је оценио да је посматрани период превасходно обележило трајање другог управног спора у којем је оспорена пресуда донета након две године и два месеца од подношења тужбе, што се у конкретном случају не може сматрати оправданим, имајући у виду да је оспорени поступак вођен у извршењу Одлуке Уставног суда и да је одлучивано о испуњености законом прописаних услова да подносиоцу служба престане 10. маја 2005. године. Овај суд стога указује на то да се од Управног суда очекивало да о предметној тужби подносиоца одлучи посебно ажурно.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно трајање предметног поступка, који је вођен у извршењу одлуке овог суда, потом животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање поступка престанка службе подносиоца у периоду од 5. априла 2005. године, Уставни суд је констатовао да је трајање тог поступка који је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10594/11 од 12. септембра 2013. године већ оцењено Одлуком Уставног суда Уж-10093/2013 од 14. априла 2016. године, којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року и право на накнаду нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), чијом одредбом члана 294. став 1. тачка 4) је прописано да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу одбацио уставну жалбу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.
8. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 200/17 од 14. марта 2019. године правноснажно окончан поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-10093/2013 од 14. априла 2016. године, којом је усвојена уставна жалба подносиоца и утврђено да је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10594/11 од 12. септембра 2013. године повређено његово право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наиме, у поступку који је претходио подношењу те уставне жалбе утврђено је да надлежни орган није покушао да подноси оцу пре престанка службе обезбеди једно од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, због чега је било неопходно накнадно испитати могућност остваривања наведених права у периоду пре престанка службе. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да нису оцењени наводи подносиоца да је пре престанка службе постојала могућност заснивања радног односа на радном месту које одговара ње говој стручној спреми, чему у прилог је доставио обавештење Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-170,183/2009 од 30. марта 2009. године. Уставни суд је у складу са својим уставним и законским овлашћењима, истом одлуком поништио наведену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца.
Поступајући у складу са становиштем Уставног суда да се утврђена повреда права на правично суђење отклони тако што ће се на уставноправно прихватљив начин оценити изнете тврдње подноси оца, Управни суд – Одељење у Нишу је пресудом од 28. јула 2016. године уважио тужбу подносиоца и поништио коначно решење другостепеног органа, којем је указано на то да се у поновном поступку утврди да ли је постојала могућност да се подноси оцу пре престанка службе обезбеди наведено право из члана 144. став 1. Закона. Решавајући о жалби подноси оца, другостепени орган је преко првостепеног органа допунио поступак тако што је прибавио нови акт Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-713/2008 од 28. септембра 2016. године у коме је, поред осталог, наведено да је 24. маја 2005. године из Кабинета градоначелника града Ниша достављена пријава за јавно оглашавање у огласнику „Послови“, за позицију „шеф одсека за међународну сарадњу“, која је оглашена, али за коју није тражено посредовање, односно упућивање лица, као и да у периоду од 1. априла до 31. маја 2005. године није било пријављених потреба за посредовањем у запошљавању, односно за директно упућивање послодавцу лица са занимањем дипломирани с оциолог. Пуномоћник подносиоца уставне жалбе није у изјашњењу о наведеном накнадно прибављеном доказу, нити касније у тужби, изнео конкретне наводе којима би оспорио садржину тог доказа, већ је навео да је подносилац могао бити распоређен у Клубу Војске у Пироту. Након што је оценио све потребне доказе и утврдио чињенице од којих зависи решење ствари, другостепени орган је закључио да се подносиоцу у време престанка службе није могло обезбедити заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара ње говој стручној спреми , што је као правилно прихватио Управни суд у оспореној пресуди. Поред тога је оцењено да су неосновани наводи подносиоца о могућности његовог распоређивања у Клубу Војске у Пироту, имајући у виду да је та могућност постојала пре него што је подносилац распоређен на радно место на коме му је престала служба у Војсци.
Испитујући да ли је Управни суд изнео уставноправне прихватљиве разлоге за донету одлуку, Уставни суд је узео у обзир да је у поступку који је окончан оспореном пресудом утврђено да пре престанка службе подноси оца уставне жалбе, 10. маја 2005. године, у Националној служби за запошљавање – Филијала Ниш није било пријава о слободном радном месту које одговара ње говој стручној спреми за које је тражено посредовање у запошљавању, нити да је потреба за запошљавањем на таквом радном месту објављена у посебном гласилу Националне службе за запошљавање. При томе је утврђен тачан датум када је пријава за јавно оглашавање у публикацији „Послови“ за радно место „шеф одсека за међународну сарадњу“ достављена Националној служби за запошљавање – Филијала Ниш, односно да је то било 24. маја 2005. године, након престанка службе подноси оца, што он у поступку није оспорио. Тиме је утврђено да није постојала могућност да подносилац пре престанка службе заснује радни однос у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми, што је било спорно питање које се поставило у Одлуци Уставног суда Уж-10093/2013 од 14. априла 2016. године и које је разјашњено у поступку њеног извршења.
У погледу навода уставне жалбе који се односе на разлог престанка службе и на могућност накнадног прибављања доказа о чињеницама из времена пре престанка службе подносиоца, Уставни суд указује на то да су изнети наводи већ оцењени као неосновани у ранијој одлуци Уставног суда.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да је Управни суд – Одељење у Нишу у оспореној пресуди У. 200/17 од 14. марта 2019. године дао јасне и довољне разлоге засноване на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, те је утврдио да подноси оцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу, одл учујући као у првом делу тачке 3 . изреке.
Уставни суд је исте разлоге у погледу истакнуте повреде права на правично суђење изнео у Одлуци Уж-4586/2018 од 29. септембра 2022. године.
9. Имајући у виду да подносилац уставне жалбе повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава у суштини доводи у везу са повредом права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да се такви наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означеног права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 3. изреке.
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.