Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. С . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. С . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 5387/15 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право С. С . на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С . из Београда поднела је Уставном суду, 7. јуна 2019. године, преко пуномоћника С. М, адвоката из Београда , уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 5387/15 од 15. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије , као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 5387/15.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је поступак вођен пред Управним судом у предмету У. 5387/15 трајао четири године.
Уставном жалбом је тражено да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорени акт и утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Решењем Секретаријата за имовинске и правне послове градске управе града Београда – Сектор за другостепени управни поступак XXXI-05 број 351.1-297/2014 од 23. фебруара 2015. године одбијена је жалба подноситељке уставне жалбе изјављена против решења Одељења за грађевинске и комуналне послове градске општине Чукарица број III-02 број 351-464/2014 од 13. октобра 2014. године. Предметним решењем првостепеног органа одбијен је као неоснован предлог подноситељке уставне жалбе, З.М, М.Г. и Б.Ј. за понављање поступка окончаног правноснажним решењем о одобрењу за изградњу којим је тај орган одобрио С.Ч. и Н.Ч. реконструкцију кровне терасе стамбеног објекта и адаптацију новонасталог простора у стан.
Подноситељка уставне жалбе је 3. априла 2015. године поднела тужбу Управном суду, тражећи поништавање наведеног коначног управног акта.
Оспореном пресудом Управног суда У. 5387/15 од 15. марта 2019. године одбијена је као неоснована тужба подноситељке уставне жалбе.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, између осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је неделотворним поступањем Управног суда у предмету У. 5387/15 повређено право на суђење у разумном року.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта означеног права, Уставни суд је утврдио да је предметни управни спор започео 3. априла 2015. године, подношењем тужбе подноситељке уставне жалбе и окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 5387/15 од 15. марта 2019. године, што само по себи указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа и суда који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање Управног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је тај суд након непуне четири године одлучио о тужби подноситељке уставне жалбе, што се не може сматрати ефикасним поступањем, посебно стога што у управном спору нису утврђиване нове чињенице, ни извођени нови докази, већ је одлука донета на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку.
Испитујући значај предмета поступка за подноситељку уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он а има ла правни интерес да надлежни суд у разумном року оцени законитост одлучивања о њеном предлогу за понављање поступка окончаног издавањем дозволе другом лицу за адаптацију заједничког дела зграде у стан.
Уставни суд је оценио да подноситељка уставне жалбе својим радњама није доприне ла трајању предметног управног спора.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 5387/15 , одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка претрпела. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године ( представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Уставном жалбом је, такође оспорена пресуда Управног суда У. 5387/15 од 15. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење.
Из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта или радње којима је одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, пошто само таквим актом или радњом подносиоцу може бити повређено или ускраћено неко од Уставом зајемчених права и слобода.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да појединачним актом који је оспорен уставном жалбом није одлучивано о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе, већ само о законитости решења којим је оцењена испуњеност законом прописани х услов а за понављање прав носнажно окончаног поступ ка, то је Уставни суд оценио да се оспорени акт, rationae materiae, не може довести у везу са повредом права на п равично суђење.
У уставној жалби се повреда права на једнаку заштиту права образлаже тиме да је Управни суд у оспореном акту изнео закључак супротан ставу Врховног суда Србије о учешћу власника станова у поступку издавања грађевинске дозволе за адаптацију заједничких делова зграде. С обзиром на то да у поступку који је окончан оспореним актом предлог за понављање поступка није одбачен, већ је о њему мериторно одлучено тако што је одбијен као неоснован, Уставни суд налази да изнето становиште Управног суда у вези са активном легитимацијом власника станова није имало утицаја на заштиту права подноситељке.
Уставни суд је, стога, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду), јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.