Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Р . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. Р . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Јагодини у предмету К. 70/13, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Р . из Београда , преко пуномоћника П. Б , адвоката из Краљева, поднео је Уставном суду, 25. априла 2016 . Године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 1492/15 од 11. марта 2016. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. с тав 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је кривични поступак вођен против њега трајао 13 година, што га је финансијски, физички и ментално ис црпљивало. Стога је Уставни суд оценио да се уставном жалбом истиче и повреда права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Јагодини у предмету К. 70/13.
Подносилац даље оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, спроведени доказни поступак и оцену изведених доказа у кривичном поступку у коме је донета оспорена пресуда и чије трајање оспорава.
Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорену пресуду и утврди право на накнаду штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у списе предмета К. 70/13 Вишег суда у Јагодини утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против окривљеног, овде подносиоца, и још четири лица покренут је кривични поступак решењем о спровођењу истраге истражног судије Окружног суда у Јагодини Ки. 121/04 од 18. новембра 2004. године.
У току истражног поступка саслушани су подносилац и остали окривљени, саслушан је већи број сведока и извршено је финансијско вештачење.
Оптужницом Окружног јавног тужилаштва у Јагодини Кт. 172/04 од 14. фебруара 2006. године подносиоцу и окривљенима Р.П, М.С. и А.А. је стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ст. 4. и 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика (тачка 1. оптужнице), подносиоцу и окривљеном М.С. стављено је на терет извршење кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 3. у вези са ставом 1. КЗ, у подстрекавању у вези са чланом 23. ОКЗ, а окривљенима Р.П. и Б.Ј. извршење кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 248. став 3. у вези са ставом 1. КЗ (тачка 2. оптужнице).
У периоду од 18. маја 2006. године до 21. октобра 2015. године, када је донета првостепена пресуда, надлежни суд је заказао главни претрес 78 пута, од чега је претрес одржан свега десет пута , а није одржан 68 пута, услед недостатка процесних претпоставки за његово одржавање. Осим два пута, када је главни претрес одложен због болести поступајућег судије, главни претрес је одлаган због недоласка неког од окривљених и њихових бранилаца, уз недоласке сведока или пуномоћника оштећеног.
Наиме, у периоду од 18. маја 2006. до 25. новембра 2009. године главни претрес је заказан 3 0 пу та, од чега је одржан пет пута , када су саслушани окривљени, испитани сведоци и вештаци. Главни претрес није одржан 25 пута, претежно због недоласка и болести окривљеног Б.Ј, који је касније, након раздвајања поступака преминуо. У овом периоду два пута је наређено медицинско вештачење на околност да ли је окривљени Б.Ј. способан да учествује у кривичном поступку. Такође, у наведеном периоду главни претрес је одлаган и услед недоласка окривљеног Р.П, у односу на којег је расписана потерница и према коме је решењем Окружног суда у Јагодини К. 32/06 од 24. септембра 2008. године одређен притвор, а лишен је слободе 14. маја 2009. године. Подносилац уставне жалбе је у овом периоду три пута изостао са главног претреса. Због немогућности да се обезбеди присуство окривљеног Б.Ј, 25. новембра 2009. године је раздвојен кривични поступак у односу на тачку 2. оптужнице, којем раздвајању се подносилац уставне жалбе противио. За ово време првостепеном суду је достављена обимна документација, а наређено је и економско -финансијско вештачење, након чега су вештаци достављали налазе и мишљења, те, по захтеву надлежног јавног тужилаштва, и допуну налаза и мишљења. Коначно, у периоду од 24. септембра 2008. године до 9. јуна 2009. године првостепени суд није заказивао главни претрес.
У периоду од 21. јануара 2010. до 11. октобра 2013. године главни претрес је заказан 30 пута, а одржан три пута, када су саслушани окривљени, извршено је суочење окривљених и сведока, прочитани су искази сведока из раније фазе кривичног поступка и прочитани су налази вештака. Даље, у овом периоду је издата наредба да се вештачењем утврди да ли је Б.Ј, у односу на којег је претходно раздвојен поступак, способан да буде саслушан као сведок, након чега је достављен негативан налаз и мишљење. Такође, издата је наредба да се изврши неуропсихијатријско вештачење окривљеног Р.П, везано за његову урачунљивост у време извршења кривичног дела и у току поступка. Након што је окривљени Б.Ј. преминуо, решењем Вишег суда у Јагодини К. 44/10 – Кв. 92/12 од 27. марта 2012. године спојени су претходно раздвојени кривични поступци, а 26. априла 2012. године надлежно јавно тужилаштво је изменило оптужницу од 14. фебруара 2006. године. Главни претрес у овом периоду није одржан 27 пута, најчешће због недоласка окривљеног Р.П, три пута због недоласка окривљеног М.С. и А.А, недоласка бранилаца окривљених, уз изостанке сведока , а једном због болести судије. Подносилац уставне жалбе је у овом периоду четири пута изостао са главног претреса , а 16. марта 2012. године МУП је утврдио да је подносилац пријавио фиктивну адресу.
Решењем Вишег суда у Јагодини К. 44/10 од 11. октобра 2013. године раздвојен је кривични поступак у односу на подносиоца уставне жалбе и предмет је добио нови број К. 70/13.
У периоду од 5. новембра 2013. до 21. октобра 2015. године главни претрес је заказан 18 пута, а одржан је два пута. Главни претрес у овом периоду није одржан 16 пута, једном због болести судије, а 15 пута због недоласка окривљеног и/или бранилац а. У два наврата окривљени је изјавио да се психички не осећа добро и да не може да присуствује главном претресу, након чега је издата наредба да се изврши неуропсихијатриско вештачење, у вези са чим је вештак доставио налаз и мишљење да је подносилац способан да учествује у поступку.
Пресудом Вишег суда у Јагодини К. 70/13 од 21. октобра 2015. године, потврђеном оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 1492/15 од 11. марта 2016. године, окривљени је правноснажно оглашен кривим за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика и изречена му је условна осуда.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права на суђење у разумном року, заштићеног одредбом члана 32. став 1. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведеног права постоји или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Подносилац истиче да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што је кривични поступак против њега трајао 13 година.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава, а ради утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је на снагу ступио Устав Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем правноснажне одлуке, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка. Предметни кривични поступак окончан осуђујућом пресудом је у односу на подносиоца трајао 11 година и скоро четири месеца.
Имајући у виду да се, према већ утврђеној судској пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, разумна дужина трајања кривичног поступка не оцењује искључиво према дужини трајања самог поступка, већ да она зависи и од других чинилаца, као што су сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца, ови се чиниоци морају процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима.
Испитујући наведене критеријуме ради утврђивања евентуалне повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је у овом предмету било сложених правних и чињеничних питања која су захтевала обимнији и дуготрајнији доказни поступак, у коме је требало саслушати више окривљених, велики број сведока, извршити низ вештачења, као и саслушати судске вештаке на околности из њихових извештаја. Међутим, Уставни суд сматра да у конкретном случају све наведено није било пресудно да оспорени кривични поступак траје 11 година и скоро четири месеца. Превасходни разлог за дуго трајање овог кривичног поступка, по оцени Уставног суда, је у чињеници да суд није био у могућности да на главном претресу обезбеди присуство свих окривљених (и/или њихових бранилаца) , између осталих и подносиоца уставне жалбе, посебно након што је 11. октобра 2013. године у односу на њега раздвојен кривични поступак. У периоду од 18. маја 2006. до 11. октобра 2013. године подносилац седам пута није приступио на главни претрес , док су у периоду од 11. октобра 2013. године до доношења првостепене пресуде подносилац и/или његови браниоци чак 15 пута изостали са главног претреса , чиме су у великој мери утица ли да поступак траје преко рока који би био примерен. Чињеница да је, углавном, своје одсуствовање правдао здравственим стањем и достављеном лекарском документацијом није, по мишљењу Уставног суда, од утицаја на процену разлога трајања оспореног кривичног поступка.
С обзиром на све наведене околности, Уставни суд оцењује да се трајање оспореног кривичног поступка изван разумног рока може приписати делимично неажурности поступајућег суда (период од 24. септембра 2008. године до 9. јуна 2009. године), али у великој мери и изостанку окривљених са главног претреса, прво окривљеног Б.Ј, касније окривљеног Р.П. и коначно окривљеног Н. Р , овде подносиоца уставне жалбе.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио у овом делу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
7. Разматрајући допуштеност уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 1492/15 од 11. марта 2016. године, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава.
Наиме, Уставни суд је утврдио да првостепена и оспорена другостепена пресуда садрже детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење на који начин су судови, по слободном судијском уверењу, након спроведеног целокупног доказног поступка, утврдили све правно релевантне чињенице и јасно изнели на основу којих доказа је утврђено да је подносилац уставне жалбе крив за извршење кривичног дела које је било предмет оптужбе у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да се подносилац уставне жалбе, незадовољан исходом кривичног поступка који је вођен против њега, само формално позива на повреду права на правично суђење, оспоравајући доказни поступак и понављајући наводе који су изнети у жалби против првостепене пресуде, а на које су се надлежни судови изјаснили на уставноправно прихватљив начин, те да од Уставног суда заправо тражи да поступа као инстанциони суд и још једном оцени законитост спроведеног доказног поступка и оспорене пресуде.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и решио као у другом делу изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.