Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан , чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ш . из Старих Бановаца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. новембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Ш . и утврђује да је у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови у предмету К. 3844/10 (раније у предмету Oкружног суда у Сремској Митровици К. 19/05) повређено прав о подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право С. Ш . на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ш . из Старих Бановаца под нео је Уставном суду , 29. јуна 2017. године, преко пуномоћника Д. В. В , адвоката из Старе Пазове, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 163/17 од 26. априла 2017. године, због повреде права из чл. 32. и 33. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава , у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови у предмету К. 3844/10 (раније у предмету Oкружног суда у Сремској Митровици К. 19/05).
У уставној жалби је, између осталог, наведенo да је кривични поступак трајао 18 година, да је пресуда донета само на основу исказа сведока који немају непосредна сазнања о догађају који се одиграо, да окривљеном није дозвољено да испитује сведоке оптужбе, конкретно румунске држављане, чиме је занемарено његово основно право на одбрану.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , поништи пресуду Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 163/17 од 26. априла 2017. године, утврди повреду права на правично суђење и на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови у предмету К. 3844/2010 , као и право подносиоца на накнаду нематеријалне штете. Такође, подносилац је тражио и накнаду трошкова поступка за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из извештаја Основног суда у Старој Пазови од 9. јула 2019. године, утврдио:
- да је Основни суд у Старој Пазови 25. августа 1997. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 115/97 против С. Ш . (подносиоца уставне жалбе) , Д.Ј. и Д.Ј. због постојања основане сумње да су као саизвршиоци учинили кривично дело тешки случај разбојничке крађе и разбојништва из члана 169. став 1. Кривичног законика у вези са чланом 168. став 1. КЗ;
- да су у току истраге испитани окривљени и саслушани сведоци;
- да је 2. фебруара 1998. године Окружно јавно тужилаштво у Сремској Митровици поднело оптужницу Кт. 178/97 против окр. С. Ш. (подносиоца уставне жалбе) , Б.П и Љ.Г, због кривичног дела т ешки случај разбојничке крађе и разбојништва из члана 169. став 1 . у вези члана 168 . став 1 . КЗ .
Окружни суд у Сремској Митровици је до доношења прве првостепене пресуде (11. децембра 2007. године) главни претрес заказао 32 пута, и то:
- током 2002. године десет пута – ни јед ном није одржан (22. јануара, 22. фебруара, 5. март а, 12. априла, 22. маја, 18. јуна, 17. септембра, 17. октобра, 29. новембра и 18. децембра);
- током 2003. године четири пута – ни јед ном није одржан (5. фебруара, 13. марта и 2. април а);
- током 2004. године претрес није заказан ни једном;
- током 2005. године седам пута – ни јед ном није одржан (21. фебруар а, 1. марта, 1 априла, 14. јун а, 24. августа, 8. септембра и 7. новембра);
- током 2006. године два пута заказан и оба пута одржан ( 3. октобра и 7. децембра) ;
- током 2007. године девет пута заказан – два пута одржан (6. септемб ра и 6. децембра) и седам пута неодржан ( 22. јануара, 27. фебруара, 31. маја, 14. јуна, 14. јула, 24. септембра и 23. октобра).
На главном претрес у одржаном 6. децембра 2007. године донета је пресуда Окружног суда у Сремској Митровц и К . 19/15 којом је окривљени С. Ш. оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништво из члана 206. став 3 . у вези става 1 . КЗ у саизвршилаштву у вези члана 33 . КЗ и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од осам година и три месеца. Наведена пресуда ј e укинута решењем Врховног суда Србије Кж1. 2000/08 од 15. априла 2009. године;
Више јавно тужилаштво у Сремској Митровици је решењем Кт. 178/97 од 24. фебруара 2010. године извршило измену правне квалификације и окривљенима ставило на терет извршење кривичног дела разбојништво из члана 206 . став 1 . КЗ, након чега се Виши суд у Сремској Митровици огласио стварно ненадлежним решењем Кв. 175/10 од 2. марта 2010. године, а које решење је постало правноснажно 16. марта 2010. године, и по правноснажности решења 31. марта 2010. године спис доставио на надлежност Основном суду у Сремској Митровици.
Током 2010. године Основни суд у Сремској Митровици није заказао ниједан претрес; током 2011. године претрес је заказан два пута – једном је одржан (3. октобра) и једном неодржан ( 8. децембра); током 2012. године заказан је девет пута – једном одржан (24. децембра) и осам пута неодржан (9. фебруара, 9. априла, 5. јуна, 16. августа, 11. октобра, 8. новембра, 19. новембра и 6. децембра); током 2013. године заказан је три пута – једном је одржан (12. фебруар а), док два пута није одржан ( 19. марта и 9. мај а); током 2014. године заказан је пет пута – једном одржан (18. јун а) и четири пута неодржана (10. марта, 22. априла, 4. септембра и 28. новембра); током 2015. године претрес није ниједном заказан ; током 2016. године претрес је заказан четири пута – јед ном одржан (20. октобра) и три пута неодржан (26. априла, 26. маја и 14. септембра).
На главном претрес у одржаном 20. октобра 2016. године је окончан доказни поступак и закључен главни претрес, а пресуд а Основног суда у Старој Пазови К. 3844/10 је објављена 27. октобра 2016. године, којом је окривљени С. Ш . оглашен кривим због кривичног дела разбојништво у саизвршилаштву из члана 206 . став 1 . КЗ у вези члана 33 . КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од две године;
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 163/17 од 26. априла 2017. године потврђена је првостепена пресуда у односу на окривљеног С . Ш.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); д а свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.), да с вако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.), да о кривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.), да с вако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани ( став 4.), да с вако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.), да с вако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.) , да л ице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.), те да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.) (члан 33.) .
5. Период оцене разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да приликом оцене да ли је конкретни судски поступак окончан у оквиру разумног рока или не, треба узети у обзир период трајања кривичног поступка од 25. августа 1997. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут у односу на подносиоца уставне жалбе, до 26. априла 2017. године, када је Апелациони суд у Новом Саду донео пресуду Кж1. 163/17 којом је поступак правноснажно окончан.
У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак трајао 19 година и осам месеци, рачунајући од 25. августа 1997. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут у односу на подносиоца уставне жалбе , до 26. априла 2017 . године, када је Апелациони суд у Новом Саду донео пресуду Кж 1. 163/17 којом је поступак правноснажно окончан.
Наведено, само по себи, може указати да поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда и Европског суда за људска права. У том смислу, Уставни суд налази да у конкретном случају ниједан од чинилаца који објективно могу утицати на дужину судског поступка не може да оправда оволико трајање кривичног поступка.
Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је о оптужби против подносиоца уставне жалбе два пута мериторно одлучено, пред две судске инстанце.
При томе, Уставни суд прво указује да одговорност за то што поступак није окончан у оквиру разумно г рока сносе поступајући судови, имајући у виду динамику вођења кривичног поступка, а пре свега чињеницу да је (након укидања правноснажне пресуде) тек за осам година мериторно одлучено о кривици подносиоца уставне жалбе доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 163/17 од 26. априла 2017. године. Друго, а везано за ток кривичног поступка, Уставни суд констатује да је постојао период неоправдане неактивности поступајућег суда од чак једне године и четири месеца, и то у периоду од 6. децембра 2007. године, када је Окружни суд у Сремској Митровици донео пресуду К. 19/15, па до 15. априла 2009. године, када је Врховни суд Србије решењем Кж1. 2000/08 укинуо наведену првостепену пресуду, као и од годину дана и пет месеци у периоду од 28. новембра 2014. године до 26. априла 2016. године када поступајући суд није заказао ниједно рочиште за главни претрес. Треће, Уставни суд напомиње да је (након укидања правноснажне пресуде) надлежно Више јавно тужилаштво у Сремској Митровици, тек након годину дана извршило измену правне квалификације, огласило се ненадлежним и доставило списе прeдмета Основном суду у Сремској Митровици 16. марта 2010. године од ког тренутка је поступајућем суду требало годину дана и шест месеци да закаже главни претрес .
Уставни суд истиче да је главни претрес пет пута одлаган по службеној дужности, пет пута одлаган без навођења разлога, једанпут због целодневног нестанка електричне енергије у поступајућем суду, једанпут због штрајка запослених у правосуђу, једанпут због неприступања поступајућег заменика јавног тужиоца. Овакво поступање се ни под којим условима и разлозима не може сматрати делотворним, будући да суд има обавезу да прописно и благовремено поступа у предметима који су у његовој надлежности и има посебну одговорност да осигура да до било каквог непотребног кашњења не дође. Стога је Уставни суд оценио да ни релативна сложеност чињеничних и правних питања у вези са кривичним делом разбојништо у саизвршилаштву (које је подносиоцу стављено на терет), као и да се у конкретном случају поступак водио против укупно три лица, међу којима је и подносилац, у конкретном случају, не могу представљати прихватљиво оправдање за трајање кривичног поступка од 19 година и осам месеци. При оваквом чињеничном стању, Уставни суд је утврдио да је значајан допринос дужини трајања поступка дао и сам подносилац уставне жалбе. Наиме главни претрес је 12 пута одложен због недоласка окривљеног С . Ш, а пет пута због недоласка његовог браниоца, при чему је након неколико узастопно одложених рочишта за главни претрес услед његовог недоласка, прво за њим била расписана наредба за привођење, затим решењем Окружног суда у Сремској Митровици К. 10/99 од 22. маја 2003. године одређен притвор и на крају донета наредба за издавање потернице. Главни претрес је након тога био одложен на неодређено време и прво рочиште је заказано након његовог лишења слободе 4. фебруара 2005. године. Уставни суд је допринос подносиоца трајању поступка узео у обзир код утврђивања износа накнаде штете.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови у предмету К. 3844/10 (раније у предмету Oкружног суда у Сремској Митровици К. 19/05) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиoцa уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју je подносилац уставне жалбе претрпео због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно, са једне стране, дужину трајања кривичног поступка, а са друге стране, чињеницу да је главни претрес пет пута одлаган због недоласка браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, док је 12 пута одложен због недоласка самог окривљеног, што све представља допринос самог подносиоца укупној дужини трајања предметног кривичног поступка, ценећи такође и животни стандард у држави, као и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. Уставни суд је, увидом у пресуду Основног суда у Старој Пазови К. 3844/10 од 27. октобра 2017. године и оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 163/17 од 26. априла 2017. године утврдио да оне садрже детаљно и јасно образложење , засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је , стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење , већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде.
У односу на истакнуту повреду права из члана 33. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац понавља у уставној жалби наводе претходно изнете у жалби изјављеној против првостепене пресуде. Имајући у виду да је те наводе оценио Апелациони суд у Новом Саду у оспореној другостепеној пресуди, која садржи јасно и детаљно образложење заузетог става о неоснованости жалбе, Уставни суд је нашао да се наводи уставне жалбе не могу сматрати аргументованим разлозима за тврдњу о повреди посебних права окривљеног.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу у коме се оспорава пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 163/17 од 26. априла 2017. године, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.