Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. С . из Котора, Република Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. С . и утврђује да је решењем Апелационог суда у Нишу Рех ж. 6/20 од 12. маја 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Апелационог суда у Нишу Рех ж. 6/20 од 12. маја 2020. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Вишег суда у Лесковцу Рех. 10/18 од 6. новембра 2019. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. С . из Котора, Република Црна Гора поднео је Уставном суду, 2. јула 2020. године, преко пуномоћника Ф.-Б. Б, адвоката из Београда, уставну жалбу, која је накнадно допуњена, против решења Апелационог суда у Нишу Рех ж. 6/20 од 12. маја 2020. године, због повреде чл. 21, 32. и 36. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава другостепено решење донето у судском поступку вођеном ради рехабилитације подносиоца уставне жалбе, а којим је његов захтев за рехабилитацију правноснажно одбијен.
Наводи о повреди права на правично суђење заснивају се на тврдњи да су судови без ваљаног образложења одбили као неоснован његов захтев за рехабилитацију, иако су утицаји политичке и идеолошке природе били одлучујући за осуду подносиоца. Поред тога, подносилац истиче да су надлежни судови у Републици Србији, у поступцима рехабилитације, у сличним чињеничним и правним ситуацијама доносили другачије – усвајајуће одлуке.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, увидом у оспорено решење и осталу документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Вишег суда у Лесковцу Рех. 10/18 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пред Вишим судом у Лесковцу вођен је ванпарнични поступак ради рехабилитације овде подносиоца уставне жалбе, у својству предлагача.
Решењем Вишег суда у Лесковцу Рех. 10/18 од 6. новембра 2019. године одбијен је као неоснован захтев за рехабилитацију предлагача којим је тражио да се утврди да су у односу на њега ништаве пресуда Окружног суда у Пећи К. 90/74 од 18. септембра 1974. године и пресуда Врховног суда у Приштини Кж. 458/74 од 14. марта 1975. године, те да се бришу све правне последице које су проистекле из наведених пресуда.
Оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Рех ж. 6/20 од 12. маја 2020. године одбијена је као неоснована жалба предлагача и потврђено је решење Вишег суда у Лесковцу Рех. 10/18 од 6. новембра 2019. године. У образложењу овог решења је наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази: да је против Д. С . вођен кривични поступак због кривичног дела удруживање против народа и државе из члана 117. став 1. у вези са чл. 100. и 109. КЗ СФРЈ; да је пресудом Окружног суда у Пећи К. 90/74 од 18. септембра 1974. године оглашен одговорним за дело које му је стављено на терет и осуђен на казну строгог затвора у трајању од осам година; да је по жалби оптуженог и његовог браниоца донета пресуда Врховног суда у Приштини Кж. 458/74 од 14. марта 1975. године којом су жалбе одбијене; да је изречена казна снижена одлуком Председништва СФРЈ 177/3 од 22. новембра 1977. године на седам година затвора, а затим одлуком О-12/78 од 24. новембра 1978. године на шест година, коју казну је и издржао; да је као радња извршења кривичног дела наведено то што се предлагач 1974. године укључио у рад илегалне групе у формирању „Нове КПЈ“ и примио примерак „Прогласа иницијативног комитета за обнову нове КПЈ“, као и примерак прогласа „Радничка класо Југославије, интелигенцијо, сељаци и студенти, другови комунисти, браћо по идеалима и поштењу“, а ради растурања и бојкота предстојећих избора“, остварио телефонски контакт у погледу времена и места одржавања састанка у Бару, обавестио друге о састанку, пренео материјал за састанак и учествовао на састанку илегалне групе под називом „Пети конгрес КПЈ“ одржаног у кући Б . Б . у Бару на коме је изабран за члана централног комитета „Нове КПЈ“ и да је по повратку из Бара од М . Т . примио и у Приштину пренео више примерака „Програма и прогласа нове КПЈ“ ради придобијања нових чланова групе.
Даље је наведено да, у конкретном случају, нису испуњени услови за рехабилитацију, јер је предлагач осуђен за кривично дело прописано тада важећим позитивним законодавством, судио му је суд заснован на закону, омогућено му је да се изјасни о наводима оптужбе, као и право на одбрану, те право на улагање правног лека, а изречена му је казна у оквиру законом прописане, те да не произлази да је осуђен из идеолошких и политичких разлога.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено je да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) прописано је: да се овим законом уређују рехабилитација и правне последице рехабилитације лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или других права до дана ступања на снагу овог закона – 1) на територији Републике Србије без судске или административне одлуке, 2) изван територије Републике Србије без судске или административне одлуке војних и других југословенских органа, ако су имала или имају пребивалиште на територији Републике Србије или држављанство Републике Србије, 3) судском или административном одлуком органа Републике Србије, те 4) судском или административном одлуком војних и других југословенских органа, ако су имала или имају пребивалиште на територији Републике Србије или држављанство Републике Србије (члан 1. став 1.); да право на рехабилитацију има лице из става 1. тач. 3) и 4) овог члана ако је судска или административна одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода (члан 1. став 2.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у суштини, заснива на тврдњи да је другостепени суд занемарио утицаје политичке и идеолошке природе који су, према мишљењу подносиоца, били одлучујући за његову осуду.
Уставни суд најпре констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене релевантног материјалног и процесног права.
Приликом разматрања навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је пошао од одредаба Закона о рехабилитацији из којих произлази да се поступак судске рехабилитације односи, поред осталог, и на оне судске или административне одлуке које су донете искључиво из политичких, верских, националних и идеолошких разлога, а која су за последицу имале лишење живота, слободе или неког другог грађанског права, односно које су донете противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода.
Према томе, за утврђење права на рехабилитацију неопходно је утврдити не само постојање политичких, верских, националних или идеолошких разлога који би могли имати за последицу лишење живота, слободе или других права, већ и да су судске одлуке којима су изречене казне лишења слобода и права донете противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода. Сама чињеница да су постојали неки од законом прописаних разлога који су могли бити основ за лишење слобода и права, не значи a priori да су судске одлуке чије утврђење ништавости се тражи донете противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, тј. да је одређено лице судском одлуком лишено живота, слободе и других права из наведених разлога и да оно има право на рехабилитацију. Такође, чињеница да су судске одлуке којима су одређена лица лишена живота, слободе и других права донете противно наведеним начелима и стандардима не може бити основ за рехабилитацију, уколико није утврђено да лишење није било мотивисано политичким, верским, националним или идеолошким разлозима.
Уставни суд констатује да приликом утврђивања да ли је одређена судска одлука донета у складу са начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, судску одлуку треба ценити са становишта начела и стандарда који су важили у време њеног доношења, а не у складу са савременим правним начелима и стандардима који тада нису ни били установљени, те се стога и нису могли примењивати (видети Одлуку Уставног суда Уж-1671/2014 од 21. децембра 2017. године) .
Што се тиче околности конкретног случаја, Уставни суд подсећа да је у спроведеном кривичном поступку који је правноснажно окончан пресудом Врховног суда у Приштини Кж. 458/74 од 14. марта 1975. године, а у односу на коју је тражена рехабилитација, активности оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, у раду илегалне групе у формирању – „Нове КПЈ“, учешће на састанку под називом „Пети конгрес КПЈ“ као и радње вршене ради придобијања нових чланова подведене су под обележје бића кривичног дела удруживање против народа из члана 117. став 1. КЗ („Службени лист ФНРЈ “, број 133/54), у вези са чл. 100. и 109. (контрареволуционарни напад на државно и друштвено уређење и учествовање у непријатељској делатности против Федеративне Народне Републике Југославије). Подносилац је осуђен на казну затвора у трајању од осам година.
Апелациони суд у Нишу закључује да нису испуњени услови за рехабилитацију подносиоца уставне жалбе. Такву своју оцену другостепени суд заснива на тврдњама да је предлагач осуђен за кривично дело прописано тада важећим кривичним законодавством, судио му је суд заснован на закону, омогућено му је да се изјасни о наводима оптужбе, као и право на одбрану, те право на улагање правног лека, а изречена му је казна у оквиру законом прописане, из чега изводи и закључак да одлука у односу на коју је рехабилитација тражена није донета из политичких и идеолошких разлога.
Уставни суд подсећа да су осуђујуће пресуде у односу на које је подносилац уставне жалбе тражио рехабилитацију донете у некадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији у време једнопартијског система, када се није дозвољавао плурализам политичког мишљења и вишепартијски систем. Самим уставноправним системом некадашње СФРЈ (пре тог ФНРЈ), био је прописан једнопартијски систем. У социјалистичкој Југославији није постојала уставна и законска могућност оснивања и деловања других партија, а таква забрана политичког и партијског плурализма је била и кривичноправно заштићена . Савез комуниста Југославије, као и тадашњи републички и покрајински савези комуниста су као de facto политичке партије, биле једине законом дозвољене политичке странке, односно суштински је у СФРЈ постојала и деловала само једна политичка партија. Поред тога и кривичним законодавством социјалистичке Југославије била је прописана стриктна кривичноправна заштита таквог једнопартијског система, а тзв. плуралитет мишљења је био само формално прокламован у уставноправном систему некадашње СФРЈ, те се свако и иоле озбиљније идеолошко и политичко деловање мимо концепта једнопартијског система, кажњавало и у кривичноправном смислу.
Сви прописи, како уставноправни, тако и законски, на којима се темељио стриктно једнопартијски систем, као и кривичноправна заштита тог система у некадашњој Југославији, били су изразито идеолошког карактера. Стога је сасвим очигледно и да су кривична дела за која је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен (удруживање против народа, контрареволуционарни напад на државно и друштвено уређење и учествовање у непријатељској делатности против Федеративне Народне Републике Југославије), била изразито идеолошког и политичког карактера што, пре свега, произлази из њиховог заштитног/заштићеног објекта, односно објекта кривичноправне заштите. Наведена кривична дела су се суштински сводила на пружање кривичноправне заштите одређеним друштвено-економским и политичким односима, те тадашњим носиоцима власти.
Уставни суд примећује да је у некадашњој ФНРЈ, као и потом у СФРЈ било забрањено како оснивање и деловање било којих грађански оријентисаних политичких партија, које би се, између осталог, залагале и за вишепартијски систем и политичку демократију, тако и формирање политичке партије која би, као што је то декларативно била и сама Комунистичка партија Југославије, а касније Савез комуниста Југославије, била комунистичко-социјалистичке оријентације. Стога је и подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен за конкретна кривичних дела (удруживање против народа, контрареволуционарни напад на државно и друштвено уређење и учествовање у непријатељској делатности против Федеративне Народне Републике Југославије), која се суштински сводила на његово тада (заједно са другим такође правноснажно осуђеним лицима, од којих су нека потом рехабилитована), забрањено и кажњиво политичко деловање, без обзира што је , иначе, такво конкретно политичко деловање и само било утемељено на комунистичкој идеологији, која је формално била владајућа у некадашњој ФНРЈ, а касније у СФРЈ.
У том смислу Уставни суд примећује да би и тзв. Нова Комунистичка партија Југославије, по дефиницији која произлази из њене идеолошко-политичке усмерености, да је неким стицајем околности била у прилици да врши власт, свакако била једнопартијски оријентисана, те би своје идеолошке и политичке противнике вероватно и сама изложила кривичноправној репресији, али то ипак не утиче на став Уставног суда да је конкретни подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен због извршења кривичних дела која су била изразито идеолошког и политичког карактера, због чега у складу са одредбама Закона о рехабилитацији, има право на рехабилитацију.
Уставни суд сматра да није оправдан закључак Апелационог суда у Нишу да одлука у односу на коју је рехабилитација тражена није донета из политичких и идеолошких разлога, те да , стога, нису испуњени услови за рехабилитацију подносиоца уставне жалбе, што се темељи на следећим кумулативно формулисаним разлозима: 1) предлагач (подносилац уставне жалбе у уставно-судском поступку), је осуђен за кривично дело прописано тада важећим кривичним законодавством; 2) одлуку је донео суд заснован на закону; 3) предлагачу је омогућено му да се изјасни о наводима оптужбе, као и да остварује право на одбрану, те право на улагање правног лека; те коначно 4) предлагачу, као окривљеном у време вођења кривичног поступка у социјалистичкој Југославији, изречена је казна која је била у оквирима прописаним законом.
Сви претходно наведени разлози због којих је у редовном судском поступку правноснажно одбијен захтев подносиоца уставне жалбе (тада предлагача), да буде рехабилитован, су формалистичког карактера, када се има у виду изразито идеолошки карактер кривичних дела за која је подносилац уставне жалбе правноснажно осуђен. Из тог основног разлога, ноторне природе, а који је истовремено и кључни разлог за оправданост рехабилитације подносиоца уставне жалбе, сва она права која је подносилац уставне жалбе формално имао као окривљени у кривичном поступку, који се у социјалистичкој Југославији водио против њега, нису сама по себи, ни на који начин могла довести до ослобађајуће пресуде у то време, те су у ствари, суштински, имала само крајње формалан карактер у конкретном случају који се у свом правноснажном исходу свео на кривично санкционисање искључиво због политичког и идеолошког деловања, а у циљу непосредне заштите механизмом кривичноправне репресије – једнопартијског система и монопола тада владајуће политичке партије.
Стога, Уставни суд сматра да су предметне одлуке у односу на које је тражена рехабилитација подносиоца, а које су се сводиле на кажњавање због политичког мишљења и деловања донете противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода који су важили у време доношења тих одлука .
Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да се, у конкретном случају, не може прихватити крајње формалистички приступ Апелационог суда у Нишу и закључак да не постоје разлози за рехабилитацију, само због тога што је поступак према подносиоцу уставне жалбе спроведен законито и утврђена кривична одговорност. Овакав став је у супротности са одредбама члана 1. став 1. тач. 3) и 4) Закона о рехабилитацији, којим је изричито прописано да право на рехабилитацију имају и лица која су судском или административном одлуком лишена живота, слободе или других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, због чега су судови код осуде за кривична дела за која није предвиђена рехабилитација по сили закона дужни да утврде да ли је доношење судске одлуке било мотивисано политичким и идеолошким разлозима.
Уставни суд посебно истиче да су редовни судови у идентичним чињеничним и правним ситуацијама доносили другачије одлуке о основаности захтева за рехабилитацију. Наиме, нека од лица која су заједно са подносиоцем уставне жалбе учествовала у стварању илегалне групе „Нова КПЈ“, као и састанку под називом „Пети конгрес КПЈ“, те због тога у току 1974. и 1975. године осуђена за извршење кривичног дела удруживање против народа и државе из члана 117. став 1. КЗ, правноснажно су рехабилитована. И из овога, а у складу са начелом правне сигурности, произлази оправданост рехабилитације подносиоца уставне жалбе.
Коначно, Уставни суд указује да су конкретно политичко деловање и идеолошка оријентације тзв. барске групе којој је припадао подносилац уставне жалбе , као и други људи који су заједно основали „Нову КПЈ“, бил и суштински идентични идеологији и деловању већине људи који су током „обрачуна“ у социјалистичкој Југославији били тзв. Ибеовци, односно изјаснили се својевремено за резолуцију Информбироа, те стога били изложени и тешкој кривичноправној репресији, што је историјски посебно упадљиво када се ради о кажњеницима на Голом Отоку, али и у другим казненим установама у некадашњој ФНРЈ. Како је већ више хиљада људи који су кривично санкционисани и на друге начине (па и административно), кажњавани као „Ибеовци“ („Информбировци“) и иначе, правноснажно рехабилитовано, Уставни суд сматра да је и из тог разлога оправдана рехабилитација подносиоца уставне жалбе.
Из свега претходно објашњеног произлази да став Апелационог суда у Нишу према којем у конкретном случају нису испуњени услови за рехабилитацију, јер подносилац није осуђен и лишен слободе из политичких и идеолошких разлога, представља израз арбитрерног пресуђења, а последица тога је да је оспореним актом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 1. изреке утврдио повреду права подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, док је у тачки 2. изреке поништио оспорено решење Апелационог суда у Нишу Рех ж. 6/20 од 12. маја 2020. године и одредио да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Вишег суда у Лесковцу Рех. 10/18 од 6. новембра 2019. године.
7. Имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење и да је одредио начин отклањања штетних последица повреде права , Уставни суд није посебно ценио истакнуту повреду чл. 21. и 36. Устава.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83 .). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „ Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
10. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.