Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Н . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. октобра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Н . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 182.6.3-21/17 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 5 00 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Н . из Ужица поднео је Уставном суду, 14 . новембра 2019. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ужица, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 182.6.3-21/17, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 5359/18 од 27. септембра 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио је захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате . Подносилац је, такође, указао на непотпуно утврђено чињенично стање и погрешну примену материјалног права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице Д. број 99201 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 31. августа 2012. године поднео Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице (у даљем тексту: првостепени орган) захтев за усклађивање пензије за 11,06% од 1. јануара 2008. године.
Решењем првостепеног органа број 181.1.5-144/2012 од 5. октобра 2012. године наведени захтев је одбијен као неоснован, док је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција (у даљем тексту: другостепени орган) број ВЛ-994 од 21. новембра 2012. године одбијена жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 519/13 од 24. октобра 2013. године уважена је тужба подносиоца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
У поновном поступку другостепени орган је донео решење број ВЛ-И 994 од 16. новембра 2013. године, којим је поништено првостепено решење од 5. октобра 2012. године и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање .
Решењем првостепеног органа број 181.6.2-90/2013 од 10. децембра 2013. године захтев подносиоца је поново одбијен као неоснован, а решењем другостепеног органа број 01-02/181.6.3 24580/13 од 29. јануара 2014. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења .
Пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 3455/14 од 22. маја 2014. године уважена је тужба подносиоца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Подносилац је 15. августа 2014. године захтевао поступање другостепеног органа у извршењу поменуте пресуде, а потом је 14. марта 2015. године поднео захтев суду за доношење решења у извршењу поменуте пресуде.
У поновном поступку другостепени орган је донео решење број 01-02/181.6.3 24580/13 од 22. октобра 2015. године, којим је поништено првостепено решење од 10. децембра 2013. године.
Подносилац је 28. новембра 2017. године поднео жалбу због недоношења првостепеног решења у поновном поступку .
Решењем првостепеног органа број 182.6.3-21/17 од 18. децембра 2017. године подносиоцу је усклађена пензија почев од 1. јануара 2008. године, на начин и у износу ближе наведеним у том решењу.
Решењем другостепеног органа број 01-02/182.6.4 1838/18 од 22. фебруара 2018. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења и његов захтев за накнаду трошкова управног поступка.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 5359/18 од 27. септембра 2019. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“ , бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан својим решењем да укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријем а предмета, донесе ново решење (члан 232. став 2.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт или акт о извршењу пресуде донете на основу члана 43. овог закона, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта, да ако надлежни орган не донесе акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења странке, странка може посебним поднеском да захтева од суда који је донео пресуду доношење таквог акта, да ће по захтеву странке из става 2. овог члана, суд затражити од надлежног органа обавештење о разлозима због којих управни акт није донео, да је надлежни орган дужан да ово обавештење да одмах, а најкасније у року од седам дана, а да, ако он то не учини, или ако дато обавештење, по нахођењу суда, не оправдава неизвршење судске пресуде, суд ће донети решење које у свему замењује акт надлежног органа, уколико природа ствари то дозвољава, да ће суд решење из става 3. овог члана доставити органу надлежном за извршење, и о томе истовремено обавестити орган који врши надзор, те да је орган надлежан за извршење дужан без одлагања да изврши овакво решење (члан 71.).
5. Оцењујући наводе подносиoца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 182.6.3-21/17 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак покренут 31. августа 2012. године, поводом захтева поднос иоца, те да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 5359/18 од 27. септембра 2019. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак трајао седам година и један месец .
Наведено трајање поступка може указивати да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно управног суда, броја донетих одлука, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се о његовом захтеву одлучи у разумном року.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд је из навода уставне жалбе и приложене документације утврдио да подносилац уставне жалбе користио правна средства за убрзање поступка , али не када су се за то стекли услови. Наиме, подносилац је захтев за доношење другостепеног решења у извршењу пресуде Управног суда од 22. маја 2014. године поднео 14. марта 2015. године, иако је то могао да учини шест месеци раније, а жалбу због недоношења првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 22. октобра 2015. године поднео је 28. новембра 2017. године, иако је то могао да учини две године раније.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је утврдио да су у предметном поступку донета три првостепена и пет другостепених решења, као и три пресуде Управног суда. Значајнија кашњења управних органа са доношењем решења у поновном поступку била су у претходно наведеним периодима у којима је подносилац пропустио да правовремено користи поменута правна средства за убрзање поступка . Иако је Управни суд релативно брзо одлучивао о тужбама подносиоца, за Уставни суд је од значаја чињеница да је у конкретној правној ствари предмет два пута враћан на поновни поступак другостепеном, а потом и првостепеном органу. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже поновно разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине , број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије , број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине накнаде ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и пропуштање подносиоца да у периоду од две и по год ине користи правна средства за убрзање поступка, као и економске и социјалне прилике у Републици Србији и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд се, такође, кретао у границама постављеног захтева уставне жалбе у коме је накнада нематеријалне штете тражен а у висини од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, што, имајући у виду седмогодишње трајање оспореног поступка, износи по 100 евра за сваку годину трајања поступка.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања надлежних органа управе и суда .
7. Уставни суд констатује да је подносилац изјавио уставну жалбу и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 5359/18 од 27. септембра 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине уставне жалбе, у којој подносилац углавном понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд испита законитост одлука донетих у поступку вођеном пре подношења уставне жалбе.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.