Преглед документа Уж-11992/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Ј, у време подношења уставне жалбе на издржавању казне затвора у Казнено -поправном заводу Забела у Пожаревцу, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба З. Ј . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ик.По1. 2/1 8 од 24. августа 201 8. године и решења Апелационог суда у Београду Су. IX 3/18 – Кж.Ик.По1. од 17. септембра 201 8. године због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, из члана 25. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

1. З. Ј, који се у време подношења уставне жалбе налазио на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу Забела у Пожаревцу, поднео је Уставном суду, 21. октобра 2018 . године, преко пуномоћника Г. Н , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на правно средство, зајемчених одредбама чл. 25, 32. и 33. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе је истакао и повреду права из чл. 3. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чије постојање повреде Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.

У уставној жалби је наведено да је оспореним решењима према њему правноснажно продужено издржавање казне у посебном одељењу за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала и да сматра да је у поступку утврђивања да ли постоје околности за његово даље упућивање на издржавање казне у посебно одељење дошло до повреде његових Уставом зајемчених права.

Повреду права на правично суђење из члана 32. Устава подносилац уставне жалбе заснива на тврдњи да је оспорено првостепено решење засновано на доказима – документима државних органа (Извештај БИА СП број 12-74769/5 од 18. јула 2018. године; Извештај Посебног одељења КПЗ Пожаревац Стр. Пов. 78/18 од 20. јула 2018. године; Извештај Дирекције полиције 03/2-6 „О“ Стр. Пов. 230-408 од 27. јула 2018. године; Мишљење ТОК Стр. Пов. 208/18 од 22. августа 2018. године) које жалилац не само да није добио, него у њих ни на који н ачин није могао да изврши увид, а да судови никада нису навели који су то разлози због којих наведени документи носе ознаку тајности, да ли су то разлози националне безбедности и ако јесу, који су, или разлози заштите одређених сведока, сарадника или других лица или пак заштите неких других легитимних интереса. У уставној жалби је наведено да уколико постоје легитимни разлози које треба заштити суд би морао да постигне правичан баланс између два интереса и то тако што ће осуђеном омогућити да суштински учествује у поступку, а да истовремено заштити легитимни интерес чувања одређеног поверљивог податка , што би се свело на ускраћивање осуђеном увида у одређене делове документа, а само у екстремним случајевима суд би могао да ускрати осуђеном увид у веће делове документа – доказа, с тим да би за наведено, у сваком случају, морао да да јасно и убедљиво образложење. Подносилац је навео да је приликом заштите права осуђеног лица у току судског поступка у коме се та права могу значајно и дуготрајно ограничити, неспорно да осуђени има већа права од тражиоца информација од јавног значаја, којем је на основу члана 12. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја дата могућност издвајања информација и омогућавања увида тражиоцу у део документа који садржи само издвојену информацију уз обавештење да остала садржина документа није доступна. Подносилац уставне жалбе је навео да је његова улога у поступку пред Вишим и Апелационим судом у Београду сведена на улогу пасивног посматрача у сопственој ствари, јер не само да му је на две године продужено издржавање казне затвора у најтежим условима, него се у одлукама упорно понављају наводи које он не прихвата, али не може да их провери, а камоли да их ефикасно оспори. У уставној жалби је наведено да без увида у доказе суда или оптужбе осуђени не може да се брани, те му је одузето право на делотворно учешће у поступку. Повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава подносилац образлаже наводима да Апелациони суд на нека питања постављена у жалби уопште не одговара, а да на нека питања одговара апстрактно, те да је у образложењу оспореног другостепеног решења наведено да то што тражени предметни извештаји носе ознаку „строго поверљиво“ и што бранилац осуђеног није извршио увид у исте, не значи да ови извештаји нису валидни и да се на њима не може засновати одлука , као и да Апелациони суд у Београду истим образложењем чини замену теза у погледу навода браниоца који су изнети у жалби, јер поента жалбе је у томе да без увида у доказе суда или оптужбе или органа гоњења осуђени не може да се брани и одузето му је право на делотворно учешће у поступку.

Повреду права на одбрану из члана 33. Устава подносилац, поред наведеног , образлаже и наводима да се Апелациони суд у Београду није изјаснио о жалбеном наводу да је осуђеном било онемогућено да припреми своју одбрану и да се консултује са својим браниоцем, јер му у року за жалбу против првостепеног решења није била дозвољена посета од стране браниоца.

У уставној жалби је наведено да се од Уставног суда не тражи да поступа као инстанциони суд, већ да околности овог случаја детаљно размотри ради давања оцене да ли је у конкретном случају дошло до произвољне и арбитрерне примене материјалног и процесног права на штету подносиоца уставне жалбе, а одбрана мисли да јесте јер из образложења оспореног решења произлази да је суд на основу два, од четири, прибављена „доказа“ (Мишљење БИА и Мишљење ТОК) закључио да је утврђено постојање околности које указују на опасност да ће подносилац уставне жалбе преко другог осуђеног или другог лица наставити да усмерава криминалну делатност организоване криминалне групе и да ће наводити друго лице на извршење кривичних дела, те да стога постоје околности предвиђене чланом 14. став 1. тач. 1) и 5 ) Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала , иако Извештај КПЗ Пожаревац и Дирекције полиције говоре у прилог супротном.

Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на неповредивост психичког и физичког интегритета, наводећи да већ осам година казну затвора издржава у посебном одељењу КПЗ Пожаревац у најрестриктивнијем режиму који се може применити на осуђенике у Републици Србији (а пре тога се седам година налазио у таквом притвору) , а који подразумева да осуђеник борави сам у ћелији, да га самог изводе у шетње, да нема никакве радне обавезе и активности, да не учествује у програмима ресоцијализације, да је породицу доскоро могао да виђа само у затвореним посетама и да разговара преко стакла, а да сада може да види једног одраслог члана породице у отвореној посети при чему је у току целе посете везан за под, а уколико виђа више од једног одраслог члана породице, може их видети само у режиму тзв. затворене посете, да је стално надзиран, да је увек изван ћелије , по правилу, везан, као и да нема контакт са другим осуђеницима. Подносилац је у уставној жалби указао да из Извештаја Влади Републике Србије о посети Казнено-поправном заводу Забела у Пожаревцу Европског комитета за спречавање мучења и нељудског или понижавајућег поступања и кажњавања у периоду од 1. до 11. фебруара 2011. године CPT/Inf (2012)17 произлази да је режим у Специјалном одељењу КПЗ Забела на граници нељудског и понижавајућег, те да излагање затвореника у дужем временском периоду оваквом затворском режиму доприноси њиховој десоцијализацији, а не ресоцијализацији, те да би ревизија смештаја у Специјалном одељењу морала бити ревидирана у краћим временским интервалима (по могућности тромесечно), а да, упркос овим препорукама, режим у коме подносилац уставне жалбе издржава казну затвора није промењен осам година .

Подносилац уставне жалбе је, цитирао поједине делове одлука Европског суда за људска права и, поред осталог, навео: да је теј суд у више наврата, поред осталих и у предметима Valašinas против Литваније (став 102 .) и Kudla против Пољске (став 94 .), поновио да су лица у затворима у посебно рањивом положају и да су надлежне власти у обавези да их заштите, те да се мора обезбедити да ниво патње који је нормалан за живот у затвору не пређе границу неопходно потребног, као и да је у одлуци Dougoz против Грчке (став 46 .). указао да када суд цени услове затварања, мора да цени њихове кумулативне ефекте заједно са конкретним наводима жалиоца. У уставној жалби је затим наведено да је Европски суд, у односу на специјалне затворске режиме, попут оних за опасне затворенике, заузео став да иако забрана контакта са другим затвореницима због безбедносних разлога, дисциплинских или разлога заштите могу у одређеним околностима бити оправдани, затвореник не може бити у изолацији стално, без рока трајања, те је у предмету Piechowicz против Пољске (став 164 .) указао да би било пожељно да се одреде алтернативне мере изолацији за оне затворенике за које је редован режим неодговарајући, као и да је у предметима Öclan против Турске и Messina против Италије констатовао да се изолација у самицама сматра „затвором унутар затвора“ и заузео став да се мора одређивати само изузетно уз све мере опреза, а да је у одлуци Kashavelov против Бугарске, број представке 891/05, од 20. јануара 2011. године, ст. 39-40. указано да систематско везивање (стављање лисица) кад год се затвореник води ван ћелије представља само по себи понижавајуће поступање у ситуацијама када примена те мере нема довољно оправдање и када траје 13 година.

Подносилац уставне жалбе је истакао захтев да Уставни суд утврди да су радњама државних органа Републике Србије – Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду у поступку продужења издржавања казне затвора у посебном одељењу за издржавање казне затв ора за кривична дела организованог криминала поступањем наведених судова и њиховим актима – решењем Вишег суда у Београду Ик.По1. 2/18 од 24. августа 2014. године и решењем Апелационог суда у Београду Су. IX 3/18 – Кж.Ик.По1 од 17. септембра 2018. године и поступањем Министарства правде – Управе за извршење заводских санкција подносиоцу повређена права из чл. 25, 32, 33. и члана 36. став 2. Устава, да поништи оспорене акте, наложи Вишем суду у Београду да поново спроведе поступак у коме ће ценити да ли су испуњени услови за продужење издржавања казне затвора у посебном одељењу, те да усвоји захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 100.000,00 евра. Трошкове уставносудског поступка је тражио у износу од 90.000,00 динара.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Против подносиоца уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Београду – Посебно одељење који је правноснажно окончан п ресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење К.П. 5/03 од 23. маја 2007. године, која је преиначена пресудом Врховног суда Србије Кж. I О.К. 11/07 од 17. септембра 2008. године, и постала правноснажна доношењем пресуде Врховног суда Србије Кж. III О.К. 1/09 од 4. септембра 2009. године, којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело удруживање ради непријатељске делатности из члана 136. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, кривичног дела убиство највишег представника Државне заједнице и држава чланица из члана 310. Кривичног законика и кривичног дела убиство у покушају из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Србије у вези члана 19. Кривичног закона Савезне Републике Југославије и изречена му је јединствена казна затвора у трајању од 40 година, у коју му се има урачунати време проведено у притвору од 22. априла 2003. године, када је лишен слободе.

Решењем Вишег суда у Београду Ик.По1. 2/10 од 27. августа 2010. године подносилац уставне жалбе је упућен на изд ржавање казне затвора у Посебно одељење за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала и одређено је да по том решењу издржавање казне затвора може трајати најдуже две године.

Подносилац уставне жалбе је 30. августа 2010. године ступио на издржавање казне затвора у Посебно одељење за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала Казнено-поправног завода Пожаревац – Забела , а предвиђени истек казне је 22. април 2043. године.

Оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе је, на основу члана 19. ст. 1. и 2. Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала, по службеној дужности правноснажно продужено издржавање казне затвора у Посебном одељењу за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала за још најдуже две године.

У образложењу оспореног решења Вишег суда у Београду Ик.По1. 2/18 од 24. августа 2018. године, поред осталог, наведено је да је председник Вишег суда у Београду по службеној дужности, на основу чл. 19. и 20. Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала испитао да ли и даље постоје разлози да осуђени издржава казну затвора у Посебном одељењу за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала, па је након прибављања извештаја од Безбедносно-информативне агенције, Посебног одељења за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала и Дирекције полиције, те мишљења Тужилаштва за организовани криминал донео одлуку да се осуђеном З . Ј . продужи издржавање казне затвора у Посебном одељењу. У образложењу оспореног решења је наведено да из извештај а Безбедносно-информативне агенције СП. 12-74769/5 од 18. јула 2018. године , означеног као „строго поверљиво“ произлази да нема нових података о постојању околности из члана 14. став 1. тач. 1)-5) Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала, осим сазнања из претходних извештаја, те да како из претходних извештаја произлази да је реч о лицу блиском некадашњем „земунском клану“ и заменику команданта расформиране Јединице за специјалне операције, који и даље ужива респект појединих њених бивших припадника, спремних да по његовом налогу спроводе незаконите активности, мишљење Агенције је да би приликом његовог издржавања казне затвора изван Посебног одељења за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала постојала могућност његовог поновног активирања и повезивања са осталим припадницима „земунског клана“ и са другим лицима која се налазе на издржавању казни затвора у циљу реализације различитих криминалних активности. Из образложења оспореног решења произлази да је у извештају Министарства правде Републике Србије, Управе за извршење кривичних санкција, Казнено -поправни завод Пожаревац – Забела, Посебно одељење Стр.Пов. 78/2018 од 20. јула 2018. године наведено да осуђени за време издржавања казне у Посебном одељењу није исказао активности које би указивале на околности прописане чланом 14. став 1. тач. 1) до 5 ) Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала, те да је стога применом упитника за процену ризика процењен средњи степен ризика, али узимајући у обзир врсте кривичних дела, висину изречене казне и да се ради о личности са специфичним криминолошким статусом, степен безбедносног ризика је висок, а битно се смањује у условима издржавања казне у Посебном одељењу. У извештају је такође наведено да осуђени испољава дисциплиновано понашање и да испуњава права и обавезе прописане Правилником о кућном реду, да је коректан у комуникацији са службеним лицима, да остварује редовне контакте са породицом која му пружа подршку и позитиван је чинилац у одржавању његове емоционалне стабилности, те да нису примећене промене у његовом функционисању од доношења последњег решења. У првостепеном поступку даље је, из извештаја Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Дирекција полиције 03/2-6 „О“ стр.пов. 230-408/18 од 27. јула 2018. године утврђено да Управа криминалистичке полиције не располаже конкретним оперативним сазнањима која се односе на постојање околности предвиђених чланом 14. став 1. тач. 1)-5) Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала у вези са осуђеним З . Ј, а Тужилаштво за организовани криминал је у свом мишљењу стр.пов. 208/18 од 22. августа 2018. године предложило продужење издржавања казне у Посебном одељењу за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала.

Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Су. 3/18 – Кж.Ик.По1. од 17. септембра 2018. године одбијена је као неоснована жалба осуђеног и потврђено решење Вишег суда у Београду Ик.По1. 2/18 од 24. августа 2018. године. У образложењу оспореног другостепеног решења, између осталог, наведено је да je првостепени суд правилно оценио чињенице и околности из достављених извештаја из којих произлази да је степен безбедности ризика висок и да се он битно смањује у условима издржавања казне затвора у Посебном одељењу, као и да постоје околности које указују на опасност да ће осуђени преко другог осуђеног или неког другог лица наставити да усмерава криминалну делатност организоване криминалне групе и да ће наводити друго лице на извршење кривичних дела. Апелациони суд у Београду је навео да је ценио наводе жалбе да осуђеном није омогућено да изврши увид у предметне извештаје, и оценио да, с обзиром на то да извештаји служби безбедности носе ознаку „строго поверљиво-службена тајна“, те чињеница да осуђени није у њих извршио увид не значи да ти извештаји нису валидни и да се на њима не може заснивати одлука, имајући у виду да ничим није доведена у сумњу истинитост података наведених у њима.

4. Одредбама Устава, на чије повреде подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. ст ав 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. ст. 1, 2, 4. и 5.).

У Извештају Европског комитета за спречавање мучења и нељудског или понижавајућег поступања или кажњавања (у даљем тексту CPT), CPT/Инф (2012) 17 од 01. до 11. фебруара 2011 године , на који се подносилац позива у уставној жалби, поред осталог, наведено је да затворени део Казнено-поправног завода Забела Пожаревац обухвата и потпуно нов објекат највишег степена безбедности ("Специјално одељење"), које је ушло у употребу почетком 2010. године, након ступања на снагу Закона о извршењу кривичних санкција за кривична дела организованог криминала. Специјално одељење има капацитет од 60 затвореника (четири крила од којих свако има по 15 ћелија), и у време посете у њему је било смештено 13 затвореника, од којих су сви осуђени на дуже затворске казне за кривична дела тероризма или организованог криминала. Број запослених радника у Специјалном одељењу Казнено-поправног завода Пожаревац-Забела је 46, а периметријску безбедност осигурава жандармерија (чије особље није укључено у поменути број запослених); делегација је информисана да је то најбоља јединица затворских радника у целом затворском систему у Србији. Затворско особље се састоји од брижљиво изабраних добровољаца из свих затворских објеката, уз обављену проверу физичке спремности, психичког здравља, редовности на послу и опште дисциплине. Сваки изабрани запослени служи по шест месеци пре повратка на своје раније радно место. У Казнено-поправном заводу Забела Пожаревац CPT није у разговорима чуо никакве наводе о физички неадекватном поступању. Специјално одељење је у потпуности издвојено, са сопственим двориштем за физичку активност, сопственим објектом за здравствену заштиту и простор за посетиоце. Ту су још две просторије опремљене за шишање, телефонирање и видео конференције. Материјални услови су добри. Међутим, режим у Специјалном одељењу може се описати као режим који је на граници нељудског и понижавајућег. Једини моменат у ком затвореници виде остале затворенике је током свакодневне двосатне физичке вежбе на отвореном простору (што се обавља на опресивном и голом дворишту), где је – у складу са чланом 32. Закона о извршењу кривичних санкција за кривична дела организованог криминала –дозвољен међусобни однос за максимално пет затвореника. Преостали део дана затвореници остају закључани у својим ћелијама под сталним видео надзором; без обзира на то, њихова приватност је заштићена при коришћењу тоалета. Затворско особље има право да разговара са затвореницима искључиво у смислу поздрава и давања инструкција, увек ословљавајући затвореника по презимену; остали разговори су забрањени. Без обзира на то, затвореници могу да захтевају састанак са социјалним радником, психологом, наставником или васпитачем. По мишљењу CPT-а, излагање затвореника у дужем временском периоду оваквом затворском режиму пре ће допринети њиховој десоцијализацији него ресоцијализацији. Постојање задовољавајућег програма активности је од подједнаке важности – ако не и од веће важности – у јединици високог степена безбедности него што је то случај у нормалним јединицама. То би могло да помогне као мера против погубних ефеката на личност затвореника у атмосфери која постоји у оваквим јединицама а подсећа на живот под стакленим звоном. Активности које се нуде треба да буду колико је то могуће разнолике (образовање, спорт, обављање стручних послова, итд.). Што се тиче, посебно, радних активности јасно је да безбедносни разлози могу да искључе многе врсте послова које је могуће обезбедити у обичним затворским објектима. Без обзира на озбиљност кривичног дела за које су затвореници оптужени или осуђени и/или на претпостављену опасност коју они представљају, неопходно је уложити напор и обезбедити им одговарајућу стимулацију и адекватан људски контакт. CPT препоручује да се режим који се примењује за затворенике смештене на Специјалном одељењу Казнено-поправног завода Забела Пожаревац из основа измени; потребно је израдити индивидуалне планове – и укључити адекватне активности – са циљем да се затвореницима обезбеди адекватна ментална и физичка стимулација. Надаље, двориште за физичку активност на Специјалном одељењу треба да буде опремљено средствима за одмор и неком заштитом од лошег времена. Свако кретање затвореника из ћелије обавља се тако што се затворенику стављају лисице и уз присуство најмање четири затворска чувара. Појас око тела се обавезно ставља сваки пут када затвореник обавља видео конференцијски позив или се изводи да да изјаву на судском рочишту у објекту. CPT је мишљења да редовно стављање лисица и појаса за тело затвореницима у оквиру безбедносног дела није прихватљива пракса. Безбедносне мере које се примењују на затворенике треба да буду засноване на процени појединачног ризика и потребно их је ревидовати у редовним временским интервалима. Премештај на Специјално одељење Казнено-поправног завода Забела Пожаревац се обавља на основу извештаја безбедносне службе, полиције, тужиоца и председника врховног суда. Суд ревидује извештаје сваке две године на основу ажурираних извештаја сваке од наведених служби и затворског извештаја. С обзиром на то да је главни разлог смештања у Специјално одељење само кривично дело а не понашање у оквиру затворског система, мало је вероватно да би могла да се донесе одлука којом би се затворенику омогућило да пређе у јединицу са нижим степеном безбедности, тако да и ове ревизије носе собом опасност да се своде практично на формалност. По мишљењу CPT-а, подразумева се да затвореници не би требало да подлежу специјалном систему безбедности дуже него што ризик који представљају то оправдава. То намеће потребу редовне ревизије одлука о смештању у такве јединице. Такве ревизије би требало увек да се базирају на континуираној процени појединачног затвореника од стране особља које је посебно обучено за вршење таквих процена. Осим тога, било би потребно да колико је то могуће затвореник буде редовно информисан о разлозима свог смештаја и, по потреби, обнављању таквог смештаја; то би између осталог омогућило и делотворније коришћење начина за преиспитивање/оспоравање такве мере. CPT препоручује да органи Србије ревидују политику смештања затвореника која се примењује на затворенике у Специјалном одељењу Казнено-поправног завода Забела Пожаревац, у светлу горе наведених напомена. Ревизија смештаја на Специјално одељење би, посебно, морала да се обавља у краћим временским интервалима (по могућности тромесечно).

У Одговору власти Републике Србије у вези Извештаја Европског комитета за спречавање мучења и нечовечних или понижавајућих казни или поступака поводом треће редовне посете Републици Србији спроведеној у периоду од 1. до 11. фебруара 2011. године (преузето са веб -сајта Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог: www.minljmpdd.gov.rs/lat/medjunarodni-ugovori-cpt.php) наведено је да у погледу организовања активности за осуђене, Управа за извршење кривичних санкција уводи нове програме ангажовања осуђеника у КПЗ у Сремској Митровици, КПЗ у Пожаревцу - Забели и КПЗ у Нишу; да је успостављено пет производних програма ( машински, дрвни, пољопривредни, сито штампе, пекарски и посластичарски) за које ће се обучавати осуђена лица. Такође, овај програм обухвата обуку 60 терена и 60 инструктора у заводима који ће радити са 500 осуђеника. Средства за овај пројекат обезбеђана су из ИПА претприступног фонда ЕУ, а имплементација програма је почела октобра 2011. године и трајаће 2 године.

У вези са препорукама које се односе на начин извршења казне затвора у Посебном одељењу у Казнено-поправном заводу у Пожаревцу-Забели, у наведеном Одговору наведено је да је донет посебан Закон о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала (" Службени гласник РС", број 72/ 09), којим је прописано да се на издржавање казне затвора у Посебно одељење упућују осуђена лица за кривична дела из области организованог криминала или ратних злочина, уколико се утврди постојање околности које су таксативно наведене у Закону, а односе се на постојање опасности да ова лица усмеравају криминалну делатност криминалне групе, успостављају сарадњу са другом криминалном групом, организују сукобе са другом криминалном групом, угрожавају сигурност носилаца правосудних функција или другог службеног лица које је поступало у преткривичном поступку или поступку извршења казне затвора или наводе друго лице на извршење кривичног дела. Дакле, лица се не упућују аутоматски на издржавање казне у Посебно одељење ако су осуђена за кривична дела организованог криминала, већ уколико се, посебном одлуком, утврди постојање наведених околности. На ову одлуку прописано је право жалбе непосредно вишем суду. Решење о обустављању издржавања казне затвора у Посебном одељењу суд доноси када утврди да више не постоје наведене околности. Начин извршења казне затвора у Посебном одељењу је управо последица потребе да се ограничи комуникација ових лица, у складу са законом, с обзиром на то да је утврђено да постоји опасност да ће наставити да се баве организованом криминалном делатношћу, у наведеним случајевима и док се налазе на издржавању казне затвора.

У Извештају CPT/ Inf (2016) 21 од 26 маја до 5 јуна 2015 . године наведено је да је од претходне посете Комитета Србији 2011. године, законодавни оквир који се односи на казну затвора био неколико пута предмет значајних промена. Наиме, новим Законом о извршењу кривичних санкција који је ступио на снагу у новембру 2014. године, уведено је радно место судије за извршење кривичних санкција. Надаље, горепоменутим новим Закоником о кривичном поступку уведен је низ алтернативних предистражних мера (као што су забрана напуштања боравишта или забрана прилажења или комуницирања са другим лицима ) као и додатна права затвореника у истражном затвору (нпр. обављање рада за накнаду уз одобрење истражног судије ). На крају, ступањем на снагу Закона о извршењу ванзаводских санкција предвиђено је оснивање мреже националних канцеларија за алтерантивне санкције за подручје територијалне надлежности свих 25 виших судова (такозване повереничке канцеларије). Ове канцеларије имају задатак да врше надзор над извршењем алтернативних мера као и пружање помоћи затвореницима после извршене казне. Влада је усвојила, у марту 2013, Стратегију даљег развоја система извршења кривичних санкција у Србији (2013-2020) , са Акционим планом који је Влада усвојила у августу 2014. године. Овим документима су предвиђене различите групе показатеља и динамика спровођења у разним областима као што су: унапређење затворске инфраструктуре, доношење тематског законодавства, развој поступања и стручног оспособљавања за затворенике, алтернативних мера и санкција, постпенални прихват, оспособљавање запослених, праћење и надзор над системом затвора.

У наведеном Извештају CPT препоручује да органи Републике Србије удвоструче напоре у циљу делотворног решавања питања преоптерећености смештајних капацитета затвора, на основу читавог скупа начела наведених у Препоруци Комитета министара Савета Европе Rec (1999) 22 о пренатрпаности затвора и порасту броја затвореника, Препоруци Rec (2000) 22 о побољшању примене европских правила о санкцијама и мерама рада у јавном интересу, Препоруке Rec (2006) 13 о одређивању притвора, условима под којима се он врши и пружању заштите од злостављања, Препоруке Rec (2003) 22 о условном отпусту и Препоруци Rec (2010) 01 о правилима Савета Европе о условној слободи ( пробацији). Комитет препоручује и да органи Републике Србије до краја искористе услуге повереничких канцеларија за пружање помоћи затвореницима после извршене казне у њиховој реинтеграцији у друштво. Надаље, Комитет подстиче органе Републике Србије да уложе још напора у подстицање правосуђа на примену постојећих директних и индиректних механизама у циљу смањења затворске популације.

Што се тиче активности и режима дана, у Извештају је наведено да је делегација уочила неколико сврсисходних активности, укључујући радионице у обради дрвета, метала и обуку за производњу прозора, између осталог. Ту су и сале за спортове и терени на отвореном и затвореном, као и теретана и позориште, са различитим културним активностима које су доступне. Даље, већина затвореника (осим затвореника који се уводе у институцију) има омогућен приступ вежбама на отвореном у трајању од најмање један сат сваки дан. Упркос томе, организоване активности су у пракси биле доступне за 40% затворске популације, што значи да је већина затвореника препуштена сама себи, док су закључани у ћелије 22 или више часова дневно. Неадекватно доступне активности за затворенике су биле тема препорука и у претходном извештају о посети Комитета. Иако су органи српских власти уложили значајне напоре, нарочито у погледу доступности вежбања на отвореном, и даље остаје доста тога што треба да се унапреди. Комитет још једном позива српске власти да затвореницима омогуће више организованих и сврсисходних активности.

У Извештају CPT/Инф (2018) 21 од 31. маја до 7. јуна 2017. године наведено је да је главни циљ ad hoc посете Комитета Србији 2017. године био је да се испита поступање полиције према лицима лишеним слободе као и начин на који се поступало по притужбама задржаних лица на поступање полицијских службеника, како у погледу дисциплинских мера, тако и кривичних истрага и поступака. Такође је испитано и поступање према лицима која су у притвору у истрази (притвореницима) и услови у притвору, као и материјални услови у полицијским станицама , па је поред осталог наведено да Комитет прихвата да је у неким случајевима оправдано, из безбедносних разлога или ради заштите легитимних интереса истраге, да се посете одвијају у кабинама и/или да се надгледају. Међутим, „отворене“ посете треба да буду правило, а оне „затворене“ изузетак, за све правне категорије затвореника. Свака одлука о наметању затворених посета мора увек да буде добро основана и образложена, а на основу индивидуалне процене потенцијалног ризика који представља затвореник.

Комитет препоручује да органи Републике Србија преиспитају режим посета у свим јединицама где бораве лица задржана на основу решења и да се обезбеди да затвореници добију бар три посете од по једног сата сваког месеца, што је по могућству еквивалентно једном сату сваке недеље. Такође, органи Републике Србије треба да уведу правило отворених посета за све затворенике, а да затворене посете буду изузетак. Поред тога, металне мреже на кабинама у Окружном затвору у Лесковцу треба да се уклоне и у кабинама за посетиоце обезбеде седишта за лица задржана на основу решења и њихове посетиоце.

У Одговору и коментару надлежних власти Републике Србије на Извештај Европског комитета за спречавање мучења и нечовечних или понижавајућих казни или поступака поводом аd hoc посете Републици Србији спроведене у периоду од 31. маја до 7. јуна 2017. године , (преузето са веб-сајта Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог: www.minljmpdd.gov.rs/lat/medjunarodni-ugovori-cpt.php), поред осталог , наведено је да у односу на препоруку Комитета да се у заводима спроводи свеобухватан режим ванћелијских активности за притворенике, Управа за извршење кривичних санкција предузеће мере да се у свим заводима омогући шетња на свежем ваздуху од најмање два часа у току дана, да се шеталишта опреме справама за вежбање, да се омогући боравак у дневним боравцима, у заводима у којима архитектонски услови и смештајни капацитети то дозвољавају, као и да се уведу могућности за веће учешће притвореника у радном ангажовању.

У Извештају CPT/Inf (2022) 03 од 9. до 19. марта 2021. године наведено је да је т оком 2021. године делегација CPT -а боравила је у накнадној посети Притворској јединици високе безбедности у КПЗ Пожаревац. Самостална јединица која се састоји од 60 ћелија за по једног корисника сместила је 13 затвореника осуђених због тешких организованих злочина и/или терористичких активности према посебном законодавству, а у њој ради 39 посебно обучених затворских чувара; да делегација CPT-а није примила никакве наводе о злостављању особља према притвореницима, а затвореници су позитивно говорили о професионализму и позитивном ставу. Даље, супротно ситуацији која је забележена у време периодичне посете 2011. године, затвореницима нису систематски стављани лисице током кретања ван ћелије и нису били принуђени да се боре с особљем. Што се тиче материјалних услова, свака ћелија има 7 м², искључујући потпуно преграђени санитарни чвор који се састоји од тоалета, умиваоника и туша. Ћелије су биле опремљене металним креветом, столом причвршћеним за под, пластичном столицом, личним ормарићем и телевизором и имају добар приступ природном светлу и вентилацији, а вештачко осветљење је довољно. Даље, ћелије су под видео надзором, осим санитарног анекса. Читава јединица одржавана је у добром стању хигијене и одржавања. Што се тиче режима, затвореницима је дозвољено пет сати ванћелијских активности дневно, које се састоје од једног сата вежбања на отвореном у дворишту јединице (опремљеном средствима за одмор и тракционим шипкама) и једног сата приступа теретани у групама од по двојице. Даље, додатна три сата дружења додељена су групама са до три затвореника у заједничкој соби опремљеној столовима, друштвеним играма, часописима, ТВ-ом и конзолама за видео-игре. С тим у вези, нису понуђене плаћене активности, нити било каква врста стручног курса, образовне обуке или тематских радионица. Затвореницима је у принципу дозвољено да позајмљују књиге из затворске библиотеке или да траже могућност држања преносног рачунара у ћелијама. Није изненађујуће што појединачни васпитни планови садрже само оскудне и понављајуће белешке о њиховом напретку и стандардизованим циљевима које је требало постићи. Како би овом режиму дао хуманији аспект, CPT препоручује да се предузму кораци како би се свим затвореницима који су подвргнути посебном режиму осигурао шири распон сврсисходних активности рехабилитационе природе, попут стручне обуке, образовних курсева, ликовне радионице и рада. Што се тиче контакта са спољним светом, затвореници имају право на једночасовну посету месечно са блиским рођацима и другим особама. Након измена Правилника о кућном реду Притворске јединице за посебан режим, посете блиских рођака сада се одвијају у отвореним условима без стаклене преграде, док се посете са другим лицима и даље одвијају у затвореним условима. Даље, директор затвора је повећао законска права на посете на четири посете месечно. Горе поменути Правилник такође предвиђа право на два телефонска позива рођацима у првом колену у максималном трајању од 15 минута месечно, које морају да евидентирају затворске власти, као и на један пакет од 10 килограма месечно. Додатни телефонски позиви и права на пакете, као и додатни пренос новца сматрају су привилегијама које генерално одобрава директор затвора.

CPT препоручује да се затвореницима који подлежу посебном режиму одобри, као основни стандард, отворена посета од једног сата недељно, било каква ограничења у погледу дужине или отворене природе посете, попут употребе екрана или видео надзора, на основу индивидуалне процене ризика. Даље, телефонска права треба повећати за један телефонски позив седмично.

О смештају у притворску јединицу високе безбедности одлучује суд који изриче казне у случају да се утврди да постоје одређене околности које указују на то да ће осуђена особа и даље управљати активностима организоване криминалне групе; остварити сарадњу са другом криминалном групом; угрозити личну безбедност јавних званичника (нпр. судске и тужилачке власти или други владини службеници) и навести друге особе на кривична дела. Суд проверава смештај сваке две године на основу извештаја особља за поступање о понашању затвореника, као и на основу мишљења полиције, безбедносних агенција и тужилаштава, с тим да затвореник може у било ком тренутку затражити преиспитивање смештаја од стране надлежног судског органа (тј. Вишег суда у Београду) и може уложити жалбу Апелационом суду на одлуку. Преглед личних досијеа затвореника смештених у Посебној притворској јединици открио је да је смештај био прегледан у законским роковима и да су судске одлуке биле добро образложене и засноване на процени различитих органа. Међутим, правосудни органи нису лично саслушали затворенике, а оправдање за обнову смештаја затвореника које су обезбедиле безбедносне агенције било је стереотипне природе засновано на упорно опасном профилу особе и њеној контроли и утицају над садашњим или бившим подружницама његове криминалне банде. Образложење релевантних одлука о обнављању садржало је двоструко негативне формулације, са одређеним аутоматизмом и сувишношћу, попут: „... не изгледа да затвореник није у стању да утиче на чланове своје злочиначке организације и окружења“.

CPT у наведеном Извештају препоручује да се обнављање смештаја у посебан режим заснива на појединачној процени ризика која пружа објективне разлоге за наставак мере, а не пуко одсуство информација које показују да дотична особа више није повезана са одређен ом организациј ом. Даље, сваки пут када затвореник подлеже обнављању или првом наметању смештаја у посебан режим, требало би да му се пружи могућност да га лично саслуша надлежно министарско тело (могуће путем система видео-конференција).

У одговору и коментарима надлежних власти Републике Србије на Извештај Европског комитета за спречавање мучења и нечовечних или понижавајућих казни или поступака поводом пете периодичне посете Републици Србији спроведене у периоду од 9. до 19. марта 2021. године (преузето са веб -сајта Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог: www.minljmpdd.gov.rs/lat/medjunarodni-ugovori-cpt.php) наведено је да је у КПЗ у Пожаревцу-Забели, током 2021. године око 650 осуђених лица је редовно радило у производњи метала, складиштима, столарији, пољопривреди, транспорту и угоститељству, за шта су добијали накнаду. Такође, сва осуђена лица која се налазе у затвореном делу завода, осим 7. павиљона, имају одобрено четири сата свакодневно боравка ван павиљона и свакодневни приступ спортском центру и зими и лети у трајању од један сат. У затвореном делу завода организоване су резбарска, ликовна, ш аховска и секција стоног тениса; да управа Завода предузима мере како би се у Посебном одељењу у КПЗ у Пожаревцу – Забели осигурао шири распон сврсисходних активности за осуђена лица; да ће се оформити ликовна радионица, с обзиром на то да су опрема и материјал набављени у оквиру пројекта Савета Европе, прошириће се понуда реквизита за вежбање и уредиће се заједнички простор за припрему топлих напитака. У вези напред наведене препоруке, извештава се да је свим осуђеним лицима у Посебном одељењу, у складу са чланом 41. и чланом 42. Правилника о кућном реду Посебног одељења и чланом 39. Закона за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала, а која се посебно добро владају, омогућена отворена посета једном недељно у трајању од два сата. Такође, сва осуђена лица тренутно, а сходно ситуацији везано за пандемију вируса COVID -19, у складу са чланом 37. Правилника о кућном реду Посебног одељења и чланом 36. Закона за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала, користе право и имају два телефонска разговора седмично.

Одредбама члана 14. став 1. Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 101/10) прописано је да се на издржавање казне затвора у Посебно одељење упућује пунолетно лице мушког пола које је правноснажно осуђено, а налазило се у притвору до правноснажности те пресуде, односно правноснажно осуђено у одсуству за кривична дела из члана 1. став 1. овог закона, уколико се утврди да постоје околности које указују на опасност да ће осуђени: 1) преко осуђеног или другог лица наставити да усмерава криминалну делатност организоване криминалне групе; 2) преко осуђеног или другог лица успоставити сарадњу са другом организованом криминалном групом ради наставка криминалне делатности; 3) преко осуђеног или другог лица организовати сукобе са другом организованом криминалном групом; 4) преко другог лица угрозити сигурност судије, јавног тужиоца, или другог учесника у кривичном поступку који је у току или је правноснажно окончан, или другог службеног лица које је поступало у преткривичном поступку или у поступку извршења казне; 5) наводити друго лице на извршење кривичних дела.

Осталим одредбама Закона о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала, које су од значаја за одлучивање прописано је: да за извршење изречене казне затвора за кривична дела из члана 1. ст. 1. и 2. овог закона образује се Посебно одељење за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала у казнено-поправном заводу затвореног типа са посебним обезбеђењем (у даљем тексту: Посебно одељење) (члан 2. став 1.); да се постојање околности наведених у члану 14. овог закона утврђује на основу чињеница и доказа прикупљених у току кривичног поступка, из извештаја полиције и служби безбедности, као и мишљења јавног тужиоца (став 2.) , да су полиција, службе безбедности и јавни тужилац дужни да на захтев суда доставе одговарајућу документацију, извештаје и мишљење на основу којих се може утврдити постојање разлога да се осуђени упути на издржавање казне затвора у Посебно одељење (став 3.) ( члан 15.); да председник суда, односно овлашћени судија испитује по службеној дужности да ли и даље постоје разлози за издржавање казне затвора у Посебном одељењу на сваке две године од почетка издржавања казне, односно од последњег решења којим се продужава издржавање казне у Посебном одељењу (став 1.), да ће председник суда, односно овлашћени судија дон ети решење да се осуђеном продужава издржавање казне у Посебном одељењу, уколико утврди да и даље постоје околности из члана 14. овог закона (став 2.) ( члан 19.); да постојање околности из члана 14. овог закона председник суда, односно овлашћени судија, утврђује на основу чињеница и доказа из извештаја Посебног одељења, полиције и служби безбедности, као и мишљења јавног тужиоца (став 1.), да извештај о понашању осуђеног за време издржавања казне затвора Посебно одељење доставља најкасније 30 дана пре истека рока на који је осуђени упућен у Посебно одељење, односно истека рока за који му је продужено издржавање казне у Посебном одељењу (став 2.) , да су полиција, службе безбедности и јавни тужилац дужни да, на захтев председника суда, односно овлашћеног судије, доставе одговарајућу документацију, извештаје и мишљење на основу којих се може утврдити постојање разлога да се осуђеном продужи издржавање казне затвора у Посебном одељењу (став 3.) ( члан 20.); да ако утврди да више не постоје околности из члана 14. овог закона председник суда, односно овлашћени судија доноси решење којим се осуђеном обуставља издржавање казне у Посебном одељењу (члан 21. став 1.).

Одредбама Правилника о кућном реду Посебног одељења за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала („Службени гласник РС“, бр. 18/10, 43/13, 76/17 и 8/20), које су од значаја за одлучивање у овом предмету, прописано је: да осуђени који је распоређен у Посебно одељење остварује, у складу са Законом о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала (у даљем тексту: Закон), права на смештај, исхрану, одећу, рубље и обућу , лечење и здравствену заштиту, рад, слободно време , обавештавање и дописивање, остваривање верских права, телефонски разговор, посете блиских сродника и других лица, п ријем пакета и новчаних пошиљки, правну помоћ, притужбу и жалбу и судску заштиту (члан 14.); да се осуђени, по правилу, смешта одвојено од осталих осуђених , да се осуђени смешта у просторију од најмање четири квадратна метра, која је загрејана, довољно осветљена природним и вештачким светлом, које омогућава читање и рад без сметњи за вид (члан 15. ст. 1. и 2.); да се у просторији у којој је осуђени смештен обезбеђује лежај, сто, столица и орман за одлагање ствари, да се просторије у којима осуђени бораве загревају у зимском периоду, да загревање просторија зависи од климатских услова, а по правилу траје од 15. октобра до 15. априла, да уколико временски услови или други објективни разлози то захтевају, управник завода може скратити или продужити грејну сезону (члан 16. ст. 1. и 2.); да осуђени има неограничено право на дописивање са блиским сродницима, а са другим лицима се може дописивати уз сагласност председника суда, односно овлашћеног судије, да се садржај писама надзире, а да се садржај писама не надзире у случајевима дописивања са браниоцем, надлежним судом, министарством надлежним за правосуђе, међународним организацијама које се баве заштитом људских права и Заштитником грађана (члан 35. ст. 1. до 4.); да осуђени има право на телефонски разговор са блиским сродницима, највише два пута месечно, а да изузетно, управник завода, уз сагласност председника суда, односно овлашћеног судије, може одобрити телефонски разговор и са другим лицима, да се телефонски разговор, изузев разговора са браниоцем, надзире и снима, о чему се води посебна евиденција (члан 37.); да осуђени има право да из библиотеке Посебног одељења или о свом трошку набавља књиге и новине, а може пратити телевизијски и радио програм, у условима одвојеног смештаја , да библиотека Посебног одељења располаже са довољним бројем књига из различитих области (члан 39. ст. 1. и 2.); да осуђени има право да га једном месечно посети свештено лице (члан 40. став 1.); да осуђени има право на посете блиских сродника једном месечно, да изузетно, управник завода, уз сагласност председника суда, односно овлашћеног судије, може одобрити појединачну посету других лица, да се ток посете аудио-визуелно надзире и снима, осим у случају посете браниоца, Заштитника грађана и представника међународних организација које се баве заштитом људских права (члан 41. ст. 1. до 3.); да осуђени може од блиских сродника примити један пакет месечно (члан 45. став 1.); да осуђени може од блиских сродника примити месечну новчану пошиљку до висине просечне зараде у Републици Србији за претходни месец (члан 46. став 1.).

5. Испитујући постојање процесних претпост авки за одлучивање о уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 33. и члана 36. став 2. Устава , Уставни суд, пре свега, констатује да се подносилац уставне жалбе Суду обраћа као правноснажано осуђено лице и да оспорава решења којима је одлучивано о начину издржавања казне затвора , наводећи да је оспореним решењима дошло до произвољне и арбитрерне примене материјалног и процесног права на његову штету и да поступајући суд није правилно утврдио чињенично стање, јер није омогућио осуђеном увид у прибављене доказе, чиме му је ускратио могућност да учествује у поступку.

Уставни суд даље констатује да се јемства из члана 32. Устава односе на поступак у коме се одлучује о правима и обавезама неког лица, односно о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, односно о оптужбама против одређеног лица. Како, са једне стране, Устав никоме не јемчи право да ће изречену казну затвора издржавати у установи одређеног типа, а да је, са друге стране, о оптужбама против подносиоца због кривичног дела удруживање ради непријатељске делатности и других дела правноснажно одлучено, то се оспорени акти, ratione materiae, не могу довести у везу са правом на правично суђење (видети, поред осталих: Одлуку Уставног суда Уж-989/2017 од 19. новембра 2020. године, Решење Уставног суда Уж-7586/2014 од 29. септембра 2016. године, Решење Уставног суда Уж-7159/2012 од 7. новембра 2016. године).

Такође, Уставни суд констатује да се оспорени акти не могу довести ни у везу са Уставом утврђеном садржин ом права из члана 33 , која права се јемче окривљеном лицу током кривичног поступка који се против њега води, и то док тај поступак траје, а што овде очигледно није случај.

Што се тиче истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство. Како је неспорно да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на преиспитивање законитости првостепене одлуке.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење уставносудског поступка, решавајући као у другом делу изреке.

6. У односу на истакнуту повреду права на неповредивост физичког и психичког интегритета, Уставни суд истиче да јемства из члана 25. Устава представља ју једно од најосновни јих вредности демократског друштва. У том смислу, Уставни суд указује да Устав апсолутно забрањује мучење, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање , те да није од значаја тежина кривичног дела за које је неко лице осуђено ( видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Labita против Италије, од 6. априла 2000. године, број 26772/95, став 1 19; Indelicato против Италије, од 18. октобра 2001. године, број 31143/96, став 30; Öcalan против Турске, од 12. маја 2005. године, број 46221/99, став 179; Ramirez Sanchez против Француске, од 4. јула 2006. године , број 59450/00, став 115 .).

Уставни суд даље истиче: да се под појмом мучења из члана 25. Устава сматра оно поступање које је достигло минимални ниво озбиљности, а процена тог минимума зависи од свих околности конкретног случаја (трајање третмана, његови физички или ментални ефекти и, у неким случајевима, пол, старост и здравствено стање жртве); да нечовечно поступање у смислу наведеног члана Устава представља оно поступање које је, између осталог, примењено са умишљајем у дужем временском периоду и које је изазвало или телесну повреду или интензивне физичке или психичке патње ; да је поступање понижавајуће онда када код жртве изазива осећај страха узнемирености и инфериорности, дакле поступање које може да понизи и осрамоти ( видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Kudla против Пољске, број представке 30210/96, од 26. октобра 2000. године, ст. 91. и 92.) . Не може се унапред дефинисати временски период након којег продужавање строгих мера ограничења достиже минимални праг озбиљности који је потребан да би се радило о повреди члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , већ се дужина трајања тих мера мора испитати у околностима сваког конкретног случаја, што подразумева утврђивање да ли је обнављање или продужење наведених ограничења било оправдано или не (видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Enea против Италије, број представке 74912/01, од 17. септембра 2009. године, став 64.). Да би казна или поступање у вези са издржавањем казне било „нечовечно“ или „понижавајуће“, патња или понижење морају у сваком случају превазићи неизбежни елемент патње или понижења који је повезан са датим обликом легитимног поступања или казне. Питање да ли је сврха поступања била да се жртва понизи је још један фактор који треба узети у обзир, али одсуство такве сврхе не може у потпуности искључити кршење члана 25. Устава (видети пресуду Европског суда за људска права Van der Ven против Холандије, број представке 50901/99, од 4. фебруара 2003. године, став 48.).

Уставни суд прихвата да се лице које се налази на издржавању казне затвора може осетити понижено и да може да пати. Међутим, то не значи да ће свако лишење слободе у установи високе безбедности, без обзира на то да ли се ради о притвору или издржавању казне затвора по правноснажној пресуди, само по себи представљати повреду права из члана 25. Устава. У том смислу, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права према којој је, са једне стране, оправдано успостављање установа са високим степеном безбедности за поједине притворенике и затворенике, за која важе строжија безбедносна правила (видети пресуд у Европског суда за људска права , Великог већа, Ramirez Sanchez против Француске , број представке 59450/00, од 4. јула 2006. године, став 138; пресуду Европског суда за људска права Месина против Италије , број представке 25498/94, од 28. септембра 2000. године ст. 42 до 54; пресуду Европског суда за људска права Рохде против Данске, број представке 69332/ 01, од 21. јула 2005. године став 93.), и да, са друге стране, ови посебни затворски режими нису сами по себи у супротности са чланом 3. Конвенције, већ да, уколико захтеви јавног реда и безбедности, државу наводе на увођење „специјалних затвора“ са високим степеном безбедности за одређене категорије притвореника/осуђених лица, члан 3. Европске конвенције захтева од тих држава да обезбеде да је лице лишено слободе у условима који су компатибилни са поштовањем његовог људског достојанства, те да га начин извршења мере притвора, односно казне, не подвргну тешкоћама таквог интезитета које превазилазе нужан ниво патње својствен законитом лишењу слободе, као и да, с обзиром на практичне захтеве затвора, здравље притвореника/осуђеног лица буде адекватно обезбеђено (видети пресуду Европског суда за људска права Van der Ven против Холандије, број представке 50901/99, од 4. фебруара 2003. године, став 50.).

7. Примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, Уставни суд најпре указује на то да се приликом процене услова у којима подносилац уставне жалбе издржава казну затвора, са аспекта садржине права из члана 25. Устава, морају узети у обзир кумулативни ефекти тих услова на личност подносиоца уставне жалбе, као и његови конкретни наводи у чему се огледа нехумано или понижавајуће поступање.

У том контексту, у конкретном случају, неопходно је имати у виду строгост и циљ посебног режима издржавања казне, његово трајање и конкретне последице на подносиоца уставне жалбе. Уставни суд такође констатује да – да би се избегао сваки ризик од произвољности надлежан суд мора у својој одлуци о постојању разлога за продужење посебног режима издржав ања казне затвора навести релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање конкретних рестриктивних мера, и то тако што ће образложења о разлозима, како време буде протицало, бити све детаљнија и уверљивија.

Разматрајући наводе уставне жалбе са аспекта садржине права из члана 25. Устава , Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду означеног права заснива на две тврдње:

- прво, да се осам година налази на издржавању правноснажне казне у „најрестриктивнијем режиму који се може применити на затворенике у Републици Србији “, а који подразумева да осуђеник борави сам у ћелији, да га самог изводе у шетње, да нема никакве радне обавезе и активности, да не учествује у програмима ресоцијализације, да је породицу доскора могао да виђа само у затвореним посетама и да разговара преко стакла, а да сада може да види једног одраслог члана породице у отвореној посети , при чему је у току целе посете везан за под, да је стално надзиран, да је увек изван ћелије везан, као и да нема контакт са другим осуђеницима , и

- друго, да је наведени режим у Извештају CPT/Inf (2012)17 Влади Републике Србије о посети Казнено-поправном заводу Забела у Пожаревцу Европског комитета за спречавање мучења и нељудског или понижавајућег поступања и кажњавања у периоду од 1. до 11. фебруара 2011. године оцењен као режим који је „на граници нељудског и понижавајућег“, као и да ће излагање затвореника у дужем временском периоду оваквом затворском режиму пре допринети њиховој десоцијализацији него ресоцијализацији.

Уставни суд је, затим, утврдио да се подносилац уставне жалбе од 30. августа 2010. године налази на издржавању јединствене казне затвора у трајању од 40 година због правноснажне осуде за кривично дело удруживање ради непријатељске делатности, кривично дело убиство највишег представника Државне заједнице и држава чланица и кривично дел о убиство у покушају . Подносилац је, до подношења уставне жалбе (21. октобра 2018. године) , осам година и непуна два месеца на издржавању казне затвора у Посебном одељењу за кривична дела организованог криминала Казнено-поправног завода Забела у Пожаревцу био подвргнут изразито строгим мерама безбедности.

Уставни суд је, из навода уставне жалбе и Извештаја Европског комитета за спречавање мучења и нељудског и понижавајућег поступања или кажњавања CPT/Инф (2012) 17 од 1. до 11. фебруара 2011. године , утврдио да је подносилац уставне жалбе казну затвора на коју је правноснажно осуђен издржавао у засебном објекту затвореног типа највишег степена безбедности у оквиру Казнено-поправног завода Забела у Пожаревцу, у којем је у време посете Европског комитета било смештено 13 затвореника. Посебно одељење Казнено-поправног завода Забела у Пожаревцу потпуно је издвојено са засебним двориштем за физичку активност, са сопственим објектом за здравствену заштиту и простором за посете, а у чијем саставу се налазе и посебне просторије за шишање, телефонирање и видео конференције. У И звештају Комитета CPT/Инф (2012) 17 од 1. до 11. фебруара 2011. године констатовано је : да се ради о новом објекту добрих материјалних услова, који је почео да се употребљава 2010. године. Мере високог степена безбедности које су, према наводима уставне жалбе, према подносиоцу биле примењене су подразумевале сегрегацију од осталих затвореника – подносилац је био смештен у засебној ћелији одвојен од осталих осуђеника уз стално праћење његов ог кретања (с тим да је његова приватност била заштићен а приликом коришћења тоалета – Извештај CPT/Инф (2012) 17 од 1. до 11. фебруара 2011. године ); да је у двосатне свакодневне шетње извођен сам, без контакта са другим осуђеницима; да је приликом сваког кретања изван ћелије подносилац уставне жалбе био везан лисицама уз присуство најмање четири затворска чувара. Појачане мере безбедности су укључивале ограничења у контакту са спољним светом уз посеб ан режим за посете, тако што је подносилац уставне жалбе чланове породице могао да виђа само у затвореним посетама и да са њима разговара преко стакла, а касније му је било омогућено да може да види једног одраслог члана породице у отвореној посети, при чему је у току посете везан за под, а уколико виђа више од једног одраслог члана породице, може их видети само у режиму тзв. затворене посете .

Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Београду у поступку преиспитивања (по протеку две године од претходног продужења посебног режима ) да ли и даље постоје разлози да осуђени, овде подносилац уставне жалбе, и надаље буде подвргнут строгим мерама безбедности приликом издржавања казне затвора, поред чињенице да је правноснажно осуђен на најтежу затворску казну прописану у Републици Србији због кривичног дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, имао у виду чињеницу да је подносилац уставне жалбе лице са специфичним криминолошким статусом које и даље ужива респект појединих бивших припадника расформиране Јединице за специјалне операције, чији је заменик команданта био, да је и даље близак члановима некадашњег „земунско г клан а“, са којима би се, премештањем на издржавање казне изван Посебног одељења, поново повезао , као и са другим осуђеним лицима , и активирао ради реализације различитих криминалних делатности .

У датим околностима, Уставни суд сматра да оспорена решења садрже уставноправно прихватљива образложења разлога који оправдавају да, ради осигурања безбедности Републике Србије, подносилац уставне жалбе треба да буде подвргнут строжим безбедносним контролама, које подразумевају појачан и стални надзор његовог кретања и контаката, ограничења његове комуникације са спољним светом и одвојеност од затворске заједнице. Наведени закључак је сагласан са праксом Европског суда за људска права који је у више различитих предмета, који се тичу организованог криминала, посебно оних које су покренула лица повезана са мафијашким организацијама, утврдио да реална и стална опасност да подносилац представке поново успостави контакт са криминалним организацијама је сте елемент који може оправдати чак и најоштрију примену мер а изолације како би се таква могућност искључила (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права Messina против Италије, број представке 25498/94, од 28. септембра 2000. године, став 66.). У случају подносиоца уставне жалбе наведене околности су морале бити узете у обзир.

Такође, надзор кретања у сваком тренутку, изолована шетња осуђеног лица уз стално присуство више затворских чувара, као и безбедносне мере које се према њему предузимају у току „отворених“ посета, како то тврди подносилац уставне жалбе, иако јесте непријатно, није само по себи неспојиво са чланом 25. Устава. Ове мере служе и за обезбеђивање сигурности затворских чувара, односно за спречавање стварања погодних околности које би омогућиле покушај бекства који се, чак ни у установи са најстрожим безбедносним мерама, не може искључити.

Надаље, задатак Уставног суда је да утврди да ли су кумулативни ефекти посебних услова у којима подносилац уставне жалбе издржава казну затвора имали такве негативне последице на подносиоца уставне жалбе да су довели до повреде права из члана 25. Устава.

С тим у вези, Уставни суд је из навода уставне жалбе и оспорених решења утврдио да, иако је подносилац уставне жалбе био смештен одвојено од осталих затвореника у посебном одељењу са најстрожим обезбеђењ ем, одвојеном од остатка Казнено-поправног завода у Пожаревцу, он није био подвргнут потпунoj социјалнoj изолацији . Наиме, подносилац уставне жалбе је одржавао одређени степен свакодневног контакта са затворским особљем, иако је тај контакт био ограничен, ради давања инструкција осуђеном лицу и на дневне шетње, он је у тим контактима имао право да захтева састанак са социјалним радником, психологом , наставником или васпитачем (из Извештаја Европског комитета за спречавање мучења и нељудског и понижавајућег поступања или кажњавања CPT/Инф (2012) 17 од 1. до 11. фебруара 2011. године) .

Такође, подносилац уставне жалбе није оспорио остваривање права која су прописана цитираним одредбама Правилника о кућном реду Посебног одељења за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала, као што су, поред осталих, право на приступ затворској библиотеци, право на остваривање верских права, телефонских разговора и дописивања са блиским лицима, као и право да прати телевизијски и радио програм. Затим, Уставни суд је утврдио да је подносилац примао породичне посете и да је имао право на састанке са својим адвокатима. Стога Уставни суд закључује да подносилац уставне жалбе није био подвргнут потпуној изолацији, већ ограниченој друштвеној изолацији (видети пресуду Европског суда за људска права, Велико веће, Ramirez Sanchez, број представке 59450/00, од 4. јула 2006. године, став 135 .).

Уставни суд примећује да је у Извештају Европског комитета за спречавање мучења и нељудског и понижавајућег поступања или кажњавања CPT/Инф (2012) 17 од 1. до 11. фебруара 2011. године наведено да је режим који се примењује на затворенике смештене у Посебном одељењу Казнено-поправног завода Забела у Пожаревцу потребно „из основа изменити“, те израдити индивидуалне планове и укључити индивидуалне активности са циљем да се затвореницима обезбеди адекватна ментална и физичка стимулација, као и да је неприхватљива пракса да се осуђеницима системски стављају лисице и појас око тела, без редовне, и у краћим временским интервалима извршене, процене појединачног ризика. Уставни суд је такође имао у виду и критику Комитета који се тиче законског решења да суд по службеној дужности на сваке две године преиспитује да ли и даље постоје разлози за издржавање казне затвора у Посебном одељењу, те да је препорука Европског комитета да се ревизија смештаја у Посебно одељење врши у краћим временским интервалима, по могућности тромесечно.

Међутим, питање да ли је подносилац уставне жалбе претрпео или не третман забрањен чланом 25. Устава зависи од тога у којој мери је он лично био погођен тим режимом, односно какве последице тај режим издржавања казне оставља на подносиоца уставне жалбе (видети пресуду Европског суда за људска права, Van der Ven против Холандије, број представке 50901/99, од 4. фебруара 2003. године, став 53.).

У вези наведеног, Уставни суд је утврдио да је у току издржавања казне протеком времена ублажаван режим сензорне и друштвене изолације подносиоца уставне жалбе , јер како сам наводи, у почетку је чланове породице могао да виђа само у „затвореним посетама“, а сада може у отвореној посети да види једног одраслог члана породице, те како из Извештаја Управе за извршење кривичних санкција, Казнено-поправног завода Забела у Пожаревцу Стр. Пов. 78/18 од 20. јула 2018. године, произлази да боравак у строго контролисаним условима није изазвао негативне промене у функционисању подносиоца уставне жалбе , да му породица пружа подршку и да је позитиван чинилац у одржавању емоционалне стабилности, као и да је уочено да се осуђени у току извршења казне у Посебном одељењу дисциплиновано понаша, да прихвата прописане норме понашања, да испуњава своја права и обавезе прописане Правилником о кућном реду, као и да је у комуникацији са службеним лицима коректан, Уставни суд сматра да се не могу прихватити као основани наводи уставне жалбе да режим који се спроводи у Посебном одељењу Казнено-поправног завода Забела према подносиоцу уставне жалбе води десоцијализцији, уместо ресоцијализацији. Ово нарочито имајући у виду да из напред наведеног произлази да безбедносне мере које су примењене према подносиоцу уставне жалбе јесу засноване на детаљној и свеобухватној процени појединачног ризика, које су временом ревидиране у оној мери која је у складу са препорукама датим у извештајима надлежних служби, при чему се води ло рачуна о томе да подносилац уставне жалбе буде подвргнут оним безбедносним мерама које су по врсти и дужини трајања сразмерне постојећем ризику због којег су уведене , из чега произлази да се у Посебном одељењу Казнено-поправног завода Забела у Пожаревцу према подносиоцу уставне жалбе, у битном, уважавају препоруке CPT дате у поменутом извештају у погледу ревизије појединих мера са циљем да се подносиоцу уставне жалбе обезбеди адекватна ментална и физичка стимулација, што је у наведеном периоду постигнуто изменом режима породичних посета , а што је допринело томе да кумулативни ефекти затворских услова којима је подвргнут нису проузроковали негативне промене у функционисању подносиоца уставне жалбе.

Уставни суд, затим, констатује да је увидом у оспорена решења утврдио да она садрже уставноправно прихватљива образложења свих битних околности које указују на постојање опасности да би се подносилац уставне жалбе, као лице са специфичним криминолошким статусом, премештањем на издржавање казне изван Посебног одељења, активирао и поново повезао са другим осуђеним лицима ради реализације различитих криминалних делатности, што би свакако представљало неприхватљив ризик за друштво и државни поредак Републике Србије у смислу организовања извршења најтежих кривичних дела, а како из оспорених решења произлази да боравак у строго контролисаним условима није изазвао негативне промене у менталном и емоционалном функционисању осуђеног , као и да је уочено да осуђени у току извршења казне није показивао потешкоће да прихвати ограничења Посебног одељења за издржавање казне затвора за кривична дела организованог криминала у Казнено-поправном заводу Забела у Пожаревцу, а што није оповргнуто наводима уставне жалбе, Уставни суд сматра да се , у околностима конкретног случаја, и поред осмогодишњег трајања оваквог посебног режима, не могу прихватити као основани наводи подносиоца да је према њему „пређена граница о којој је СРТ говорио у свом И звештају из 2011. године и да се овде несумњиво ради о понижавајућем и нехуманом/нељудском поступању“.

Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу као неосновану у односу на истакнуту повреду права из члана 25. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.

8. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на оспорене радње, Уставни суд је утврдио да уставн а жалб а не садржи ниједан навод о повреди права из члана 25. Устава „поступањем Министарства правде – Управе за извршење кривичних санкција“. Уставни суд констатује да je у поступку по уставној жалби надлежан да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.

Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у односу на „поступањем Министарства правде – Управе за извршење кривичних санкција“ уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.

9. Имајући у виду да је Уставни суд оценио да нису основани наводи уставне жалбе да је у поступку Вишег суда у Београду у предмету Ик.По1. 2/2018 оспореним актима дошло до повреде Уставом гарантованих права подносиоцу уставне жалбе, то нема основа да се подносиоцу уставне жалбе утврди право на накнаду нематеријалне штете.

10. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се поз ива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).

11. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.