Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби К. Ђ . из Аранђеловца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. новембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба К. Ђ . изјављена против пресуде Прекршајног суда у Аранђеловцу – Одељење у Тополи Пр. I – 4 – 1176/17 од 17. јануара 2019. године и пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 5015/19 од 11. марта 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. К. Ђ . из Аранђеловца подне ла је Уставном суду, 24. априла 2019. године, уставну жалбу против пресуде Прекршајног суда у Аранђеловцу – Одељење у Тополи Пр. I – 4 – 1176/17 од 17. јануара 2019. године и пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 5015/19 од 11. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је окривљеној, овде подноситељки, повређено право на правично суђење тиме што није у целости поштовано њено право на изјављивања редовног правног средства – жалбе на првостепену пресуду; да је подноситељка оспорену првостепену пресуду примила 27. фебруара 2019. године, да је у оквиру жалбеног рока ангажовала браниоца преко којег је 4. марта 2019. године поднела жалбу, а 6. марта 2019. године допуну жалбе уз коју је приложила доказе на које се позвала у жалби; да је првостепени суд по пријему жалбе од 4. марта 2019. године одмах експедовао списе другостепеном суду, не сачекавши истек законског рока од осам дана за изјављивање жалбе, чиме у поступку испитивања жалбе није узета у обзир допуна жалбе од 6. марта 2019. године, са приложеним доказима на које се жалба позива; да се из образложења оспорене другостепене пресуде види да допуна жалбе уопште није разматрана; да је одбрана приложила и доставила доказе на које се позвала у жалби, али да они нису достављени другостепеном суду на одлучивање.
Подноситељка је предложи ла да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорен е пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације, као и увидом у списе предмета Пр. 1176/17 Прекршајног суда у Аранђеловцу – Одељење у Тополи, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету :
Решењем Прекршајног суда у Аранђеловцу – Одељење у Тополи Пр. 1176/17 од 13. јуна 2017. године против окривљене, овде подноситељке, покренут је прекршајни поступак због прекршаја из члана 82. став 2. тачка 1, члана 82. став 2. тачка 11, члана 82. став 2. тачка 7, члана 82. став 2. тачка 8, члана 82. став 2. тачка 9, члана 82. став 2. тачка 14, члана 82. став 2. тачка 26. и члана 82. став 2. тачка 29. Закона о заштити од пожара.
Оспореном пресудом Прекршајног суда у Аранђеловцу – Одељење у Тополи Пр. I – 4 – 1176/17 од 17. јануара 2019. године окривљена је оглашена одговорном за прекршаје из члана 82. став 2. у вези става 1. тачка 7, члана 82. став 2. у вези става 1. тачка 1, члана 82. став 2. у вези става 1. тачка 8, члана 82. став 2. у вези става 1. тачка 11, члана 82. став 2. у вези става 1. тачка 26, члана 82. став 2. у вези става 1. тачка 14, члана 82. став 2. у вези става 1. тачка 9. и члана 82. став 2. у вези става 1. тачка 29. Закона о заштити од пожара и осуђена је на јединствену новчану казну у износу од 80.000,00 динара. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је окривљена К. Ђ . навела приликом саслушања да је тачно да је Управа за ванредне ситуације вршила контролу у простору угоститељског објекта који се налази у улици К . … у Аранђеловцу ; да је тачно да је она одговорно лице у правном лицу, али да су имали проблема у вези са израдом потребне документације за противпожарну заштиту јер је пројекат чија је израда била у току једноставно нестао; да правно лице и она као одговорно лице у правном лицу заиста нису поступили по наложеним мерама из решења противпожарне полиције; да не зна да ли је фирма P. још увек активна или је угашена, а да је у моменту контроле она је била одговорно лице у наведеном правном лицу, те да мисли да фирма сада не постоји јер је пословање преузела њена ћерка, оснивањем друге фирме; да је у поступку утврђено из одбране одговорног лица у правном лицу К. Ђ, увидом у записник о редовном инспекцијском надзору, у решење од 31. октобра 2016. године, увидом у решење од 18. јануара 2017. године, у копију повратнице за решење и увидом у записник о контролном инспекцијском надзору од 18. маја 2017. године да окривљена као одговорно лице у правном лицу није до дана 14. марта 2017. године донела Правила заштите од пожара у објекту P . Aranđelovac, у улици К. …, што је утврђено дана 18. маја 2017. године, приликом вршења контролног надзора; да је, узимајући у обзир околност да је окривљена у потпуности потврдила наводе из прекршајног захтева, на основу свих напред изведених доказа несумњиво утврђено да је окривљена као одговорно лице у правном лицу учинила прекршаје који јој се прекршајним захтевом стављају на терет, па је оглашена одговорном.
Подноситељка је оспорену првостепену пресуду примила 27. фебруара 2019. године, што проистиче из повратнице која се налази у списима предмета . Жалбу против пресуде је у име подноситељке 4. марта 2019. године изјави ла адвокат Б . Л. В . (пуномоћје за з аступање се не налази се у списима предмета) , а допуну жалбе 6. марта 2019. године. У допуни уставне жалбе је, између осталог, наведено: да окривљена овим поднеском доставља као допуну своје жалбе на првостепену пресуду писане доказе на околност предаје непокретности – пословног објекта у улици К. … у извршном поступку.
Оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 5015/19 од 11. марта 2019. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подноситељке и потврђена је првостепена пресуда. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд правилно применио материјално право и окривљену огласио одговорном за прекршаје који јој се поднетим захтевом стављају на терет, уз дате разлоге које прихвата тај суд; да је током првостепеног поступка окривљеној дата могућност да се изјасни о свим наводима захтева, да је знала које јој се чињенице и докази стављају на терет, а да је записник о контролном инспекцијском надзору од 18. маја 2017. године потписала без примедаба; да је првостепени суд доказе изводио у складу са чланом 89. Закона о прекршајима, по предлогу странака, да окривљена приликом излагања одбране 18. јула 2018. године, а ни током поступка није имала предлога за извођење доказа, да чињенице које је утврдио овлашћени орган – Управа за ванредне ситуације приликом контроле, није оспорила, не спорећи да није поступила на начин прописан Законом о заштити од пожара, онако како јој је наложено да поступ и у року од 45 дана и спроведе мере противпожарне заштите у угоститељском објекту на начин прописан законом; да је правилно првостепени суд утврдио одговорност окривљене, и то у својству одговорног лица к оме су у правном лицу у време извршења прекршаја били поверени послови који се односе на управљање, законито пословање, односно процес рада правног лица и утврдио да је прекршај извршила из нехата, а за постојање одговорности сходно одредбама члана 20. Закона о прекршајима довољан је нехат учиниоца; да из списа предмета произлази да је инспекцијски надзор Управе за ванредне ситуације обављен у Аранђеловцу, у улици К. …, да се ради о ресторану и посластичарници – бистроу који су пословали у оквиру правног лица P. Aranđelovac; да је контролни надзор вршен 18. маја 2011. године у 11:30 часова на истој адреси, од стране инспектора О. М . О . у присуству окривљене, која је записник потписала без примедаба; да из одбране окривљене и списа предмета произлази да је наведено правно лице у време извршења прекршаја пословало на датој адреси, те да су неосновани жалбени наводи браниоца окривљене у погледу места извршења прекршаја; да из дописа за привредне регистре од 26. јула 2017. године, приложеног у списе предмета произлази да је привредно друштво под пословним именом P. Aranđelovac и даље регистровано у Агенцији за привредне регистре – Регистар привредних субјеката, и то са промењеним седиштем у Београду (Земун), улица Џ . …; да, међутим, како и поред свих предузетих радњи првостепени суд није могао обезбедити представника правног лица, то је прекршајни поступак против правног лица раздвојен решењем првостепеног суда од 17. јануара 2019. године на основу члана 107. Закона о прекршајима, а који ће се поступак посебно довршити у односу на правно лице.
Прекршајни суд у Аранђеловцу – Одељење у Тополи је Прекршајном апелационом суду – Одељење у Крагујевцу допуну уставне жалбе од 6. марта 2019. године достави о 14. марта 2019. године, док је испод пријемног печата другостепеног суда констатовано да је „предмет већ решен и експедован“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду подноситељка позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.
Одредбама члана 258. Закона о прекршајима („Службен и гласник РС, број 65/13, 13/16, 98/16 и 91/19) (у даљем тексту: ЗОП) прописано је: да се против пресуде и решења прекршајног суда може изјавити жалба другостепеном прекршајном суду, као и да се жалба предаје суду који је донео првостепену одлуку (став 1.); да се жалба подноси у року од осам дана од дана достављања пресуде или решења (став 2.).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореним пресуд ама повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава тиме што је „првостепени суд по пријему жалбе од 4. марта 2019. године одмах експедовао списе другостепеном суду, не сачекавши истек законског рока од осам дана за изјављивање жалбе, чиме у поступку испитивања жалбе није узета у обзир допуна жалбе од 6. марта 2019. године, са приложеним доказима на које се жалба позива“.
Уставни суд је, у конкретном случају, утврдио: да је подноситељка уставне жалбе оспорену првостепену пресуду Прекршајног суда у Аранђеловцу – Одељење у Тополи Пр. I – 4 – 1176/17 од 17. јануара 2019. године примила 27. фебруара 2019. године, што произлази из повратнице која се налази у списима предмета; да је бранилац окривљене (пуномоћје за заступање се не налази у списима предмета) жалбу против првостепене пресуде изјавила 4. марта 2019. године, а допуну жалбе 6. марта 2019. године, те да је у допуни уставне жалбе, поред осталог, наведено, да „окривљена овим поднеском доставља као допуну своје жалбе на првостепену пресуду писане доказе на околност предаје непокретности – пословног објекта у улици К. … у извршном поступку“. Уставни суд је даље утврдио да је, сагласно одредби члана 258. став 2. Закона о прекршајима, последњи дан рока за изјављивање жалбе против провостепене пресуде био 7. март 2019. године, те да су жалба браниоца окривљене, као и допуна жалбе, биле благовремене. Уставни суд је такође утврдио да из списа предмета произлази да је допуна жалбе од 6. марта 2019. године Прекршајном апелационом суду – Одељење у Крагујевцу достављена 14. марта 2019. године, односно, након доношења оспорене пресуде Прж. 5015/19 од 11. марта 2019. године, и да као таква није разматрана од стране другостепеног суда, што произлази и из белешке да је „предмет већ решен и експедован“.
Уставни суд је става да из свега наведеног произлази да подноситељка уставне жалбе оправдано указује да је другостепени суд пропустио да размотри допуну жалбе од 6. марта 2019. године , али да, у конкретном случају, није дошло до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Ово стога што сама подноситељка у уставној жалби истиче да је уз допуну жалбе од 6. марта 2019. године „одбрана приложила и доставила доказе на које се позвала у жалби“, док је у допуни жалбе, између осталог, истакнуто „да окривљена овим поднеском доставља као допуну своје жалбе на првостепену пресуду писане доказе на околност предаје непокретности – пословног објекта у улици К . … у извршном поступку“. Из свега наведеног , према мишљењу Уставног суда, произлази да је подноситељка допуном жалбе од 6. марта 2019. године само документовала своје тврдње већ изнете у жалби од 4. марта 2019. године.
С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је прекршајни поступак против подноситељке уставне жалбе вођен пред надлежним судом и у складу са процесним гаранцијама прописаним Законом о прекршајима. Такође, Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе има ла могућност да у току поступка изнесе своју одбрану , као и да изнесе аргументе у вези са изведеним доказима, о чему су се надлежни судови у довољној мери изјаснили. По оцени Уставног суда, Прекршајни суд у Аранђеловцу – Одељење у Тополи и Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу су на уставноправно прихватљив начин испитали и узели у обзир све материјалне и правне елементе који су, објективно гледано, били релевантни за правично доношење одлуке, те је прекршајни поступак против подноситељке окончан доношењем оспорених пресуда у којима је наведено довољно разлога због којих су надлежни судови подноситељку огласили одговорном за прекршаје који су јој стављени на терет захтевом за покретање прекршајног поступка, а који нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Коначно, првостепени и другостепени суд су на уставноправно прихватљив начин, по слободном судијском уверењу, ценили и појединачно и у међусобној повезаности све изведене доказе који су од значаја за доношење судск их одлук а, о чему суд дали детаљна и јасн а образложењ а.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.