Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. Ц . и М . Ц, обојице из Крагујевца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. октобра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. Ц . и М . Ц . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Комисијом за повраћај земљишта општине Рача у предмету број 04-46-149 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се управни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Ц . и М . Ц, обојица из Крагујевца, поднели су Уставном суду, 11. јануара 2019. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који се пред Комисијом за повраћај земљишта општине Рача води у предмету број 04-46-149 , као и против обавештења Општинске управе општине Рача број 46-12/2018-IV-00 од 19. фебруара 2018. године .
У уставној жалби је најпре нав едено да су се подносиоци обратили Општинској управи општине Рача тражећи извештај о томе у којој је фази поступак по њиховом захтеву за враћање земљишта и да су оспореним актом број 46-12/2018-IV-00 од 19. фебруара 2018. године обавештени да су списи предмета број 04-46-149 достављени Министарству финансија 19. августа 2011. године.
У уставној жалби је даље наведено: да је одлуком Уставног суда Уж-110/2010 од „15. априла 2013.“ године утврђено да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року у оспореном управном поступку; да се „остале чињенице и докази на којима се темељи ова уставна жалба налазе у архиви Уставног суда Уж-110/2010“; д а се ова уставна жалба односи на период који је уследио после доношења наведене одлуке Уставног суда.
Уставном жалбом је тражено да Уставни суд утврди повреду означеног права, наложи да се оспорени поступак оконча у најкраћем року и утврди право подносилаца н а накнаду нематеријалне штете .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и оспорени акт, као и списе предмета број 04-46-149 Комисије за повраћај земљишта општине Рача, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Ж. Ц . из Доње Јарушице поднео је 12. априла 1991. године Комисији за повраћај одузетог земљишта општине Рача захтев за повраћај земљишта , у коме је навео да су решењем Среске комисије за пољопривредни земљишни фонд среза Лепеничког број …/… од његовог оца М . Ц . одузете земљишнокњижне парцеле број … и …, па тражи да се те парцеле врате.
Решењем Комисије број 04-46-149 од 16. јануара 1996. године одлучено је, поред осталог, о захтеву М . Ц . (подносиоца уставне жалбе), за кога је у решењу констатовано да је унук М. Ц, по његовом умрлом сину Владети Цветићу.
Решењем Комисије број 46-149 од 11. фебруара 2008. године одлучено је, поред осталог, о захтев у П . Ц . (подносио ца уставне жалбе) за повраћај земљишта. У решењу је констатовано да је П. Ц . ступио у поступак након смрти свог оца Ж . Ц.
Даљи ток предметног управног поступка, до доношења решења Министарства финансија и привреде број 461-02-334/98-13 од 11. октобра 2012. године, којим је поништено побијано решење првостепеног органа, био је предмет разматрања Уставног суда у поступку по уставној жалби истих подносилаца у предмету Уж- 110/2010. Одлуком донетом у том предмету 27. децембра 2012. године утврђено је да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року и наложено надлежним органима да окончају оспорени поступак. Подносиоцима је, такође, утврђено право на накнаду нематеријалне штете, у висини одређеној сразмерно учешћу у оспореном поступку.
У обавештењу Општинске управе општине Рача, достављеном Уставном суду 14. новембра 2012. године уз део списа предмета, наведено је да Комисија за повраћај земљишта општине Рача не обавља своје дужности, јер председник Комисије, који је био судија, није поново изабран за судију током реформе правосуђа, а Скупштина општине Рача није упутила предлог за именовање новог председника Комисије из разлога неусклађености законских прописа.
Подносиоци уставне жалбе су се 6. фебруара 2018. године обратили Општинској управи општине Рача, тражећи извештај о томе у којој је фази поступак по њиховом захтеву за враћање земљишта.
Оспореним актом број 46-12/2018-IV-00 од 19. фебруара 2018. године подносиоци су обавештени да су списи предмета број 04-46-149 достављени Министарству финансија 19. августа 2011. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), који се примењивао до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.) да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (члан 232. став 2.).
Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) прописано је: да се п оступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.).
Одредбом члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је повређено право на суђење у разумном року услед дугог трајања управног п оступка који се води по њиховом захтеву за враћање одузетог земљишта. Пре испитивања основаности уставне жалбе са становишта означеног уставног права, Уставни суд је констатовао да је Одлуком Уж-110/2010 од 27. децембра 2012. године утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у поступку чија је оправданост трајања оспорена овом уставном жалбом и наложио надлежним органима да окончају предметни поступак у најкраћем року.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је период меродаван за оцену о повреди права подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року започео 16. априла 201 3. године, када је првостепеном органу достављена Одлука Уж-110/2010 од 27. децембра 2012. године.
Уставни суд констатује да сама чињеница да поступак траје девет и по година након утврђивања повреде означеног права и да још није окончан указује на то да је изашао изван граница одлучивања у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је констатовао да је у току предметног поступка требало расправити релативно сложена чињенична питања. По налажењу овог суда, под носиоци уставне жалбе имају значајан правни и материјални интерес да им се врати земљиште одузето од њиховог правног претходника, односно да добију накнаду за то земљиште.
Уставни суд је из приложене документације и достављених списа предмета утврдио да у посматраном периоду није донет ниједан управни акт, нити су предузете било какве радње у циљу окончања оспореног поступка.
Испитући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да , након доношења решења Министарства финансија и привреде број 461-02-334/98-13 од 11. октобра 2012. године , они нису поднели жалбу због непоступања првостепеног органа у поновном поступку, ни, евентуално, тужбу због „ћутања администрације“ Управном суду .
Уставни суд је, међутим, оценио да наведени допринос подносилаца, у конкретном случају, не може утицати на одлуку овог суда о постојању истакнуте повреде права на суђење у разумном року, имајући у виду да је период у коме нису коришћена средства ради убрзања поступка уследио након утврђивања повреде означеног права, када је оспорени поступак у односу на подносиоца М. Ц . трајао непуних 17 година , а у односу на подносиоца П. Ц . непуних пет година .
Уставноправна оцена поступка у овој правној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су претрпели подносиоци уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и понашање самих подносилаца са дужим периодима неактивности, као и неактивности органа управе, те чињенице да девет година након утврђења повреде права није донета одлука првостепеног органа у поновном поступку. Управо из поменутих разлога, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпели. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Уставни суд је из наведених разлога усвојио захтеве за накнаду нематеријалне штете у одлукама Уж-11337/2018 од 30. јуна 2022. године и Уж-14018/2018 од истог датума.
7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против обавештења Општинске управе оппштине Рача број 46-12/2018-IV-00 од 19. фебруара 2018. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта или радње којима је одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, пошто само таквим актом или радњом подносиоцу може бити повређено или ускраћено неко од Уставом зајемчених права и слобода.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду правну природу и садржину оспореног акта, Уставни суд је утврдио да се не ради о појединачном акту из члана 170. Устава. Уставни суд је стога у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.