Преглед документа Уж-1151/2008

  • Уж-1151/2008
  • 01.10.2009.
  • Одлука о одбијању
  • Грађанско право
  • Члан 34.Став 1; Члан 23.
  • Петар Рацић
  • - није повређено право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. Устава, нити право на достојанство и слободан развој личности из члана 23. Устава

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Петра Рацића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној  1. октобра 2009. године, донео је

О Д Л У К У

               1. Одбија се као неоснована уставна жалба Петра Рацића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 1547/08 од 29. маја 2008. године.
              2. Одбацује се уставна жалба Петра Рацића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 18176/06 од 19. децембра 2007. године и пресуде Другог општинског суда у Београду П. 2089/05 од 4. октобра 2006. године.

О б р а з л о ж е њ е

              1. Петар Рацић из Београда изјавио је 3. октобра 2008. године уставну жалбу наводећи да су му оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. 1547/08 од 29. маја 2008. године, пресудом Окружног суда у Београду Гж. 18176/06 од 19. децембра 2007. године и пресудом Другог општинског суда у Београду П. 2089/05 од 4. октобра 2006. године повређена права на ''неповредивост личности, права на законитост у кажњавању и поштовање личности''. Подносилац уставне жалбе сматра да су пресудом Другог општинског суда у Београду XVII-П. 2089/05 од 4. октобра 2006. године, којом је суд обио његов тужбени захтев у целости, негиране, ниподаштаване и ускраћене његове личне слободе и права, као и да није цењена његова личност. Предлаже Уставном суду да поништи наведену пресуду, ''чиме би фактички биле поништене даље одлуке донете по овом основу'' и да наложи првостепеном суду да преиспита своју одлуку.
            2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
           У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом  зајемчено право или слобода.
            Уставни суд је, полазећи од навода иницијатора, утврдио да се уставном жалбом позива на повреду Уставом зајемченог права на достојанство и слободан развој личности (члан 23.) и правне сигурности у казненом праву (члан 34. став 1.). Наведеним одредбама Устава утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите, као и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.).
             3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење Врховног суда Србије Рев. 1547/08 од 29. маја 2008. године и утврдио да је тим решењем одбачена ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 18176/06 од 19. децембра 2007. године. Ревизија је одбачена као недозвољена, с обзиром да је исту изјавио подносилац уставне жалбе лично, а не преко адвоката, што је у супротности са одредбама Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/04) којима је прописано да у поступку по ревизији  странку мора заступати адвокат (члан 84. став 2.), односно да је ревизија недозвољена ако је изјављена од лица које није адвокат (члан 401. став 2. тачка 2)).
             Полазећи од наведених одредаба Закона о парничном поступку и чињенице да је подносилац уставне жалбе ревизију изјавио лично, а не преко адвоката, Уставни суд оцењује да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве разлоге због којих је ревизију одбацио. Уставни суд, при томе, указује да је у својој Одлуци IУ-193/04 од 28. септембра 2006. године, оцењујући уставност одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се прописивањем обавезе заступања странке од стране адвоката у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости, не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство. С обзиром на изнето, уставна жалба је у наведеном делу одбијена као неоснована.
              У односу на уставном жалбом оспорене пресуде Окружног суда у Београду Гж. 18176/06 од 19. децембра 2007. године и Другог општинског суда у Београду XVII-П. 2089/05 од 4. октобра 2006. године, Уставни суд констатује да, с обзиром на чињеницу да је ревизија подносиоца уставне жалбе одбачена као недозвољена, уставном жалбом се не могу благовремено побијати пресуде нижестепених судова. Ово стога што, према ставу Уставног суда, између наведених пресуда и решења Врховног суда Србије којим је одбачена ревизија подносиоца уставне жалбе, не постоји континуитет мериторног одлучивања. У поступку по уставној жалби може се мериторно одлучивати само о решењу донетом по ревизији, док је уставна жалба у односу на оспорене пресуде Окружног суда у Београду и Другог општинског суда у Београду неблаговремена. С обзиром на изнето, одлучено је као у тачки 2. изреке.
              4. Уставни суд није разматрао постојање повреде Уставом зајемчених права на достојанство и слободан развој личности (члан 23.) и правне сигурности у казненом праву (члан 34. став 1.), на које се уставном жалбом указује, с обзиром на то да је уставна жалба одбачена као неблаговремена у односу на оспорене пресуде Окружног суда у Београду и Другог општинског суда у Београду, којима је мериторно одлучено о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе.
             5. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 36. став 1. тачка 2), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) и одредбе члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.

 

 

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић