Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. И . из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Ј. И . изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 12469/16 од 8. марта 2018. године због повреде права на правично суђење , зајемчено г одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Ј . И . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемчено г одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 1097 Ниш у предмету инт. број 4328-5, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. И . из Ниша поднела је Уставном суду, 16. априла 2018. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 12469/16 од 8. марта 2018. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Истакла је и повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права на делотворн и правн и лек из члана 13. Европске конвенције.
У уставној жалби је у погледу истакнуте повреде права на правично суђење, поред осталог, наведено: да решењем првостепеног органа од 20. маја 2016. године није могло бити ретроактивно одлучено да подноситељки служба престаје 10. маја 2005. године, већ јој је служба „у најгорем случају“ могла престати даном доношења наведеног првостепеног решења; да су се потврде Министарства одбране морале прихватити са резервом, јер су прибављене 2009. године и као такве не представљају доказе да је првостепени орган, у време доношења првог решења из 2005. године, располагао подацима наведеним у тим потврдама; да је надлежни орган, у случају када утврди да би неком цивилном лицу евентуално престала служба у Војсци, био дужан да о тој чињеници обавести Националну службу за запошљавање, „која би у складу са својом обавезом посредовала и указала на ту чињеницу послодавцу“ , а друго је питање „да ли би се то лице примило или не “; да надлежни орган то није учинио, па је самим тим погрешно примењен закон у овој правној ствари; да је у време престанка службе постојала могућност да се она запосли на друго одговарајуће радно место.
У погледу истакнуте повреде права на суђе ње у разумном року, наведено је да је поступак у коме је одлучивано о престанку службе подноситељке трајао „од 3. јуна 2005.“ до 8. марта 2016. године, да је поступак био хитан и да се није радило о сложеном предмету.
У погледу истакнуте повреде права на правно средство најпре је наведено да је подноситељки „општим законом стављено на располагање делотворно правно средство које би убрзало радни спор“, а потом да у конкретном случају „није било обезбеђено правно средство које би имало за циљ убрзање поступка“, при чему се повреда тог уставног права доводи у везу са повредом права на суђење у разумном року.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде права на правично суђење и права на делотворни правни лек, поништи оспорену пресуду Управног суда и наложи том суду да донесе нову одлуку којом ће отклонити утврђене недостатке. Подноситељка је тражила накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због повреде поменутих права у опредељеном новчаном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Војне поште 1097 Ниш инт. број 4328-5, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудској ствари:
3.1. Решењем Војне поште 1097 Ниш (у даљем тексту: првостепени орган) инт. број 2-41/05 од 8. априла 2005. године утврђено је да Ј. И , овде подноситељки уставне жалбе, цивилном лицу на служби у Војсци Србије и Црне Горе, на неодређено време, на дужности референта за образовање, културно-уметничку и забавну делатност у Клубу Војске у Нишу, престаје служба у Војсци Србије и Црне Горе, без њене сагласности, због укидања радног места, на основу одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије. Истим решењем је одређен отказни рок од 10. априла до 10. маја 2005. године, да се подноситељка одјављује код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ниш закључно са 10. мајем 2005. године, да јој се признаје право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је остварила за месец који претходи месецу у коме јој престаје служба и да права и обавезе по основу незапослености остварује код Националне службе за запошљавање.
Решење Војне поште 1084 Београд Уп -2 број 560-2 од 20. јуна 2005. године, којим је одби јена као неоснована жалба подноситељке изјављена против наведеног првостепеног решења, поништено је пресудом Врховног суд а Србије У. 230/07 од 19. марта 2008. године , док је решење Војне поште 1122 Београд (у даљем тексту: другостепени орган) Уп-2 број 560-18/2005 од 15. августа 2008. године, којим је поново одбијена иста жалба подноситељке, поништено пресудом Управног суд а У. 5272/10 (2008) од 17. марта 2010. године .
Након што су решења првостепеног органа о престанку службе подноситељке инт. број 2-41/05 од 8. априла 2005. године, инт. број 8-553 од 21. јула 2010. године, инт. број 8-811 од 8. новембра 2010. године и инт. број 11-674 од 16. септембра 2011. године, поништена у поступцима по жалбама, првостепени орган је донео решење инт. број 11-1144 од 27. децембра 2011. године, којим је одлучено на исти начин као и у свим претходним решењима тог органа. Наведено првостепено решење је потврђено у поступку по жалби решењем другостепеног органа Уп-2 број 560-42/2005 од 28. фебруара 2012. године, а пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 3187/12 од 29. новембра 2012. године одбијена је тужба подноситељке поднета против наведеног другостепеног решења, чиме је поступак престанка службе правноснажно окончан.
Подноситељка уставне жалбе је 31. децембра 2012. године против наведене пресуде Управног суда - Одељење у Нишу изјавила уставну жалбу. Одлуком Уставног суда Уж-8/2013 од 8 . октобра 2015. године, у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба и утврђено да је подноситељки означеном пресудом повређено право на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је , у тачки 2. изреке, наведена пресуда поништена и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке изјављеној против другостепеног решења од 28. фебруара 2012. године. Истом одлуком је, у тачки 3. изреке, утврђено да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 1097 Ниш у предмету инт. број 11-1144 и у тачки 4. изреке јој је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Уставни суд је у образложењу Одлуке оценио да је уставноправно прихватљиво становиште Управног суда да се чињенице од значаја за доношење решења о престанку службе у Војсци могу утврђивати у поступку по жалби пред другостепеним органом и у поновном поступку пред првостепеним органом, након поништаја ранијег решења тог органа, као и да поништавање решења о престанку службе није сметња да првостепени орган донесе ново решење са истим датумом престанка службе, као и у ранијем решењу, под условом да у поновном поступку није утврђено другачије чињенично стање у погледу датума престанка службе и могућности обезбеђивања неког од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Уставни суд је потом нашао да су дати довољни разлози за оцену да су накнадно прибављени докази били поуздан основ за утврђивање одлучних чињеница о укидању радног места подноситељке и немогућности њеног распоређивања на друго одговарајуће радно место у Војсци и Министарству одбране. Са друге стране, Уставни суд је истакао да нису дати разлози због којих није прихваћено обавештење Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-170,183/2009 од 30. марта 2009. године, засновано на подацима о којима се води евиденција, које је подноситељка доставила првостепеном органу, у коме је наведено да је у периоду од 1. априла до 31. маја 2005. године био објављен оглас за радно место „шеф одсека за међународну сарадњу“ при Kабинету градоначелника града Ниша , за које су услове испуњавала сва лица са високом стручном спремом, а примера ради је поменут и дипломирани социолог, што је занимање подноситељке уставне жалбе. Имајући у виду да подноситељки пре престанка службе није покушано да се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије, Уставни суд је оценио да се код накнадног испитивања могућности остваривања наведених права пре престанка службе морао уважити значај постојања одговарајућег радног места при оцени законитости одлуке о престанку службе подноситељке и утврдити да ли је подноситељка у релевантном периоду испуњавала услове које је одредио послодавац за заснивање радног односа на том радном месту. Уставни суд је, такође, истакао да није надлежан да утврђује да ли су били испуњени услови да подноситељки уставне жалбе престане служба у Војсци, нити се том одлуком прејудицира ла одлука надлежног органа о томе, под условом да се постојање тих услова оцени и утврди у поступку који је у складу са законом.
Наведена одлука Уставног суда је 10. новембра 2015. године достављена Управном суду.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд - Одељење у Нишу је, на седници одржаној 28. јануара 2016. године, донео пресуду У. 15450/15 (2012), којом је уважио тужбу подноситељке, поништио решење другостепеног органа од 28. фебруара 2012. године и предмет вратио на поновно одлучивање, уз налог да се у поновном поступку о спорном питању одлучи у складу са изнетим уставноправним оценама.
Другостепени орган је решењем Уп-2 број 560-53/200 5 од 25. фебруара 2016. године поништио првостепено решење од 27. децембра 2011. године и вратио предмет на поновни поступак .
Првостепени орган је у поновном поступку прибавио акт Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-71 0/2008 од 30. марта 2016 . године у коме је наведено: да се подноситељка пријавила на евиденцију незапослених лица Филијале Ниш 16. маја 2005. године и да се јављала до 1. септембра 2005. године; да је остварила право на новчану накнаду за случај незапослености у периоду од девет месеци почев од 11. маја 2005. године; да је засновала радни однос 1. септембра 2005. године, те је прекинуто остваривање права на новчану накнаду закључно са 31. августом 2005. године; да се подноситељка у наведеном периоду редовно јављала у заказаним роковима и да јој није нуђено радно место које одговара њеној стручној спреми; да у периоду од 1. априла до 31. маја 2005. године није било пријављених потреба за посредовањем у запошљавању лица са занимањем дипломирани социолог, односно пријава којима је тражено директно упућивање лица послодавцу; да је у истом периоду, тачније 24. маја 2005. године, из Кабинета градоначелника достављена пријава за јавно оглашавање у огласнику „Послови“ , за позицију „шеф одсека за међународну сарадњу“, која је оглашена, али за коју није тражено посредовање, односно упућивање лица; да Национална служба за запошљавање код тако достављених пријава врши услугу јавног оглашавања, али не и селекцију и упућивање лица.
Првостепени орган је донео решење инт. број 4328-5 од 20. маја 2016. године којим је поново утврђено да је подноситељки служба у Војсци престала, без њене сагласности, на основу члана 143. тачка 9) и члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, са 10. мајем 2005. године, као и да је подноситељки исплаћена отпремнина на основу ранијег решења првостепеног органа од 8. априла 2005. године. Првостепени орган је на основу доказа прибављених у претходном поступку и новог акта Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш од 30. марта 2016. године закључио да се подноситељки у време престанка радног односа није могло обезбедити заснивање радног односа у другом предузећу, установи и државном органу на радном месту које одговара њеној стручној спреми, у смислу одредбе члана 144. став 1. Закона. Исти орган је констатовао да је дописом број 4328-4 од 13. априла 2016. године пуномоћнику подноситељке уставне жалбе, адвокату Жарку Вујовићу из Ниша, дата могућност да се, сагласно члану 133. раније важећег Закона о општем управном поступку, изјасни о подацима садржаним у накнадно прибављеном акту Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш , што исти није учинио у року од десет дана од дана пријема дописа, те је тај орган сматрао да пуномоћник подноситељке нема примедби.
У жалби изјављеној против првостепеног решења, а потом и у тужби, поред осталог, је наве дено да се из извештаја Националне службе за запошљавање види „да се подноситељки могло обезбедити право да се запосли, односно да Национална служба није ни требало да посредује, већ је првостепени орган требало да прибави извештај и посредује код органа који прима лица на слободном радном месту“.
Другостепени орган је решењем Уп-2 број 560-56/2005 од 1. августа 2016. године одбио жалбу подноситељке, прихватајући разлоге из првостепеног решења .
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 12469/16 од 8. марта 2018. године одбијена је тужба подноситељке. По оцени Управног суда, правилно је тужени орган побијаним решењем одбио жалбу подноситељке изјављену против првостепеног решења од 20. маја 2016. године, јер се подноситељки, према прибављеним доказима, у наведеном периоду није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, због чега јој је правилно првостепеним решењем престала служба, без њене сагласности, на основу члана 143. тачка 9) наведеног закона.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Уставни суд констатује да се одредбе члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чије се повреде такође истичу у уставној жалби, садржински не разликују од одредаба члана 32. став 1. Устава и члана 36. став 2. Устава, којима се јемче право на правично суђење, право на суђење у разумном року и право на правно средство .
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:
Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“ , бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време престанка службе подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).
Одредбама члана 133. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 3/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да странка има право да учествује у испитном поступку и, да ради остварења циља поступка, даје потребне податке и брани своја права и законом заштићене интересе (став 1.); да странка има право да износи чињенице које могу бити од утицаја за решење управне ствари, да предлаже доказе ради утврђивања тих чињеница и да побија тачност навода који се не слажу с њеним наводима, као и да има право да све до доношења решења допуњује и објашњава своје наводе, а ако то чини после одржане усмене расправе, дужна је да оправда због чега то није учинила на расправи (став 2.); да је службено лице које води поступак дужно да пружи могућност странци да се изјасни о свим околностима и чињеницама које су изнете у испитном поступку и о предлозима и понуђеним доказима, да учествује у извођењу доказа и да поставља питања другим странкама, сведоцима и вештацима преко службеног лица које води поступак, а с његовом дозволом и непосредно, као и да се упозна с резултатом извођења доказа и да се о томе изјасни, те да орган неће донети решење пре него што странци пружи могућност да се изјасни о чињеницама и околностима на којима треба да се заснива решење, а о којима странци није била дата могућност да се изјасни (став 3.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд је пошао од тога да је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 12469/16 од 8. марта 2018. године правноснажно окончан поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-8/2013 од 8. октобра 2015. године , којом је усвојена уставна жалба подноситељке и утвр ђено да је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 3187/12 од 29. новембра 2012. године повређено њено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наиме, у поступку који је претходио подношењу те уставне жалбе утврђено је да надлежни орган није покушао да подноситељки пре престанка службе обезбеди једно од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, због чега је било неопходно накнадно испит ати могућност остваривања наведених права у периоду пре престанка службе . С тим у вези, Уставни суд је утврдио да нису оцењени наводи подноситељке да је пре престанка службе постојала могућност заснивања радног односа на радном месту које одговара њеној стручној спреми , чему у прилог је првостепеном органу доставила обавештење Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-170,183/2009 од 30. марта 2009. године. Уставни суд је у складу са својим уставним и законским овлашћењима, истом одлуком поништио наведену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке.
Поступајући у складу са становиштем Уставног суда да се утврђена повреда права на правично суђење отклони тако што ће се на уставноправно прихватљив начин оценити изнете тврдње подноситељке, Управни суд – Одељење у Нишу је пресудом од 28. јануара 2016. године уважио тужбу подноситељке и поништио коначно решење другостепеног органа, којем је указано на то да се у поновном поступку утврди да ли је постојала могућност да се подноситељки пре престанка службе обезбеди наведено право из члана 144. став 1. Закона. Решавајући о жалби подноситељке, другостепени орган је поништио првостепено решење и вратио предмет на поновни поступак првостепеном органу, који је допунио поступак тако што је прибавио нови акт Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-170/200 8 од 30. марта 2016. године у коме је , поред осталог, наведено да је 24. маја 2005. године из Кабинета градоначелника града Ниша достављена пријава за јавно оглашавање у огласнику „Послови“, за позицију „шеф одсека за међународну сарадњу“, која је оглашена, али за коју није тражено поср едовање, односно упућивање лица, као и да у периоду од 1. априла до 31. маја 2005. године није било пријављених потреба за посредовањем у запошљавању, односно за директно упућивање послодавцу лица са занимањем дипломирани социолог. Пуномоћник подноситељке уставне жалбе се није у првостепеном поступку изјаснио о наведеном накнадно прибављеном доказу, иако му је исти због тога био достављен, нити је касније у жалби и тужби изнео конкретне наводе којима би оспорио садржину тог доказа , већ је само поновио уопштену тврдњу да су постојали услови да се подноситељка запосли на слободном радном месту. Након што је оценио све потребне доказе и утврдио чињенице од којих зависи решење ствари, првостепени орган је закључио да се подноситељки у време престанка службе није могло обезбедити заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара њеној стручној спреми. Исту оцену је дао и другостепени орган, што је као правилно прихватио Управни суд у оспореној пресуди.
Испитујући да ли је Управни суд изнео уставноправне прихватљиве разлоге за донету одлуку , Уставни суд је узео у обзир да је у поступку који је окончан оспореном пресудом утврђено да пре престанка службе подноситељке уставне жалбе, 10. маја 2005. године, у Националној служби за запошљавање – Филијала Ниш није било пријава о слободном радном месту које одговара њеној стручној спреми за које је тражено посредовање у запошљавању, нити да је потреба за запошљавањем на таквом радном месту објављена у посебном гласилу Националне службе за запошљавање. При томе је утврђен тачан датум када је пријава за јавно оглашавање у публикацији „Послови“ за радно место „шеф одсека за међународну сарадњу“ достављена Националној служби за запошљавање – Филијала Ниш, односно да је то било 24. маја 2005. године, након престанка службе подноситељке, што она у поступку није оспорила. Тиме је утврђено да није постојала могућност да подноситељка пре престанка службе заснује радни однос у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара њеној стручној спреми, што је било спорно питање које се поставило у Одлуци Уставног суда Уж-8/2013 од 8. октобра 2015. године и које је разјашњено у поступку њеног извршења.
У погледу навода уставне жалбе који се односе на утврђени датум престанка службе и на могућност накнадног прибављања доказа о чињеницама из времена пре престанка службе подноситељке, Уставни суд указује на то да су изнети наводи већ оцењени као неосновани у поменутој одлуци Уставног суда.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да је Управни суд – Одељење у Нишу у оспореној пресуди У. 12469/16 од 8. марта 2018. године дао јасне и довољне разлоге засноване на уставноправно прихватљивој примени меродавног права , те је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореном пресудом није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1 . изреке.
6. Оцењујући основаност уставне жалб е са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року, зајемченог такође одредбом члана 32. став 1. Устава, Суд је констатовао да је Одлуком Уставног суда Уж-8/2013 од 8. октобра 2015. године подноситељки уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року у управном поступку који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 3187/12 од 29. новембра 2012. године и утврђено право на накнаду нематеријалне штете у одговарајућем новчаном износу. Уставни суд указује на то да наведени поступак није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена поменута одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Поступак који је вођен у извршењу наведене одлуке Уставног суда трајао је од 10. новембра 2015. године, када је Одлука достављена Управном суду, до 8. марта 2018. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 12469/16, којом је поступак правноснажно окончан. Дакле, две године и четири месеца.
Уставни суд је имао у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и суда који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца. Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Примењујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року на конкретан случај, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер су надлежни органи били дужни само да утврде да ли је постојала могућност да подноситељка пре престанка службе заснује радни однос у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара њеној стручној спреми, у складу са одредбом члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије . Уставни суд поново указује на то да је одлука о законитости решења о престанку службе за подноситељку била од егзистенцијалног значаја.
Када је у питању понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да се она није изјаснила о новом доказу ради чијег прибављања је допуњен управни поступак , чиме није показала интересовање за његово извођење.
Оцењујући поступање надлежних органа и суда у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да су у току посматраног поступка донети једно решење првостепеног органа, два решења другостепеног органа и две пресуде Управног суда. Имајући у виду да је поступак пред управним органима трајао шест месеци, а пред Управним судом у два наврата једну годину и осам месеци, Уставни суд је оценио да је поступак у извршењу Одлуке Уставног спроведен релативно брзо и ефикасно.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да подноситељки уставне жалбе у управном поступку који је вођен пред Војном поштом 1097 Ниш у предмету инт. број 4328-5 није повређено право на суђење у разумном року. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање поступка престанка службе подноситељке у периоду од „3. јуна 2005. године“, Уставни суд је констатовао да је трајање тог поступка који је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 3187/12 од 29. новембра 2012. године већ оцењено Одлуком Уставног суда Уж-8/2013 од 8. октобра 2015. године, којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року и право на накнаду нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се према одредби члана 8. став 1. Закона о Уставном суду на питања поступка пред Уставним судом која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе одговарајућих процесних закона, због чега се сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), чијом одредбом члана 294. став 1. тачка 4) је прописано да суд доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је ствар правноснажно пресуђена, Уставни суд је у том делу одбацио уставну жалбу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 2. изреке.
8. Имајући у виду да подноситељка уставне жалбе повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава образлаже противречним наводима о постојању правног средства за убрзање поступка, иако је одредбом члана 3. став 1. тачка 1) Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописан приговор ради убрзавања поступка, који подноситељка није користила у управном спору, Уставни суд је оценио да се такви наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означеног права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 2. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.