Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Д . из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. октобра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Д . изјављена против решења Основног суда у Суботици Кв. 236/19 од 3. априла 2019. године и решења Вишег суда у Суботици Кж2. 62/19 од 9. априла 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Д . из Суботице поднео је Уставном суду, 12. априла 2019. године, преко пуномоћника В . Ј . Ђ, адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења Основног суда у Суботици Кв. 236/19 од 3. априла 2019. године и решења Вишег суда у Суботици Кж2. 62/19 од 9. априла 2019. године, због повреде права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије. Подносилац је истакао и повреде права из члана 5. став 1. тачка ц) и члана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Како се одредбе члана 5. став 1. тачка ц) и члана 5. став 3. наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије, то Уставни суд постојање повреда ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да се разлози за притварање од 19. септембра 2018. године до 3. априла 2019. године стално понављају истим, стереотипним наводима, дословце истим речима, те да су само замењени датуми и бројеви решења; да чак и под претпоставком да су у почетку били основани разлози за притвор, после тако дугог времена од притварања то више нису били, јер се више није могла разумно бранити теза да после тако дугог периода од одређивања притвора заиста постоји опасност за понављање кривичног дела у кратком року; да редовни судови нису ни разматрали алтернативе притвору, тј. примену блажих мера којима би се постигла жељена сврха, као и да суд није поступао са дужном хитношћу, а притвор је и поред тога стално продужаван.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорена решења, те да утврди право на накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Решењем Основног суда у Суботици К. 572/18 од 19. септембра 2018. године према окривљеном, овде подносиоцу, одређен је притвор на основу члана 498. у вези члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који је по овом решењу могао трајати најдуже 30 дана, а који се рачунао од хапшења окривљеног, тј. од 17. септембра 2018. године.
Основно јавно тужилаштво у Суботици је 16. октобра 2018. године против окривљеног поднело оптужни предлог због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1) КЗ, а кривични поступак је у време подношења уставне жалбе био у фази главног претреса.
Притвор према окривљеном је до доношења оспорених решења Основног суда у Суботици Кв. 236/19 од 3. априла 2019. године и Вишег суда у Суботици Кж2. 62/19 од 9. априла 2019. године продужаван у више наврата, последњи пут решењем Основног суда у Суботици Кв. 161/19 од 6. марта 2019. године, које је потврђено решењем Вишег суда у Суботици Кж2. 44/19 од 15. марта 2019. године. За то време, како то произлази из документације достављене уз уставну жалбу, пред Основним јавним тужилаштвом у Суботици је саслушан окривљени и испитано је више сведока, док је на главном претресу пред Основним судом у Суботици саслушан окривљени, испитано је више сведока, донете су наредбе кој има је одређено вештач ење тржишне вредности одузетих покретних ствари и дактилоскопско вештачење, те је испитан вештак у вези датог налаза и мишљења од 16. јануара 2019. године.
Оспореним решењем Основног суда у Суботици Кв. 236/19 од 3. априла 2019. године према окривљеном је продужен притвор на основу члана 498. у вези члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који је могао трајати најдуже 30 дана, односно до 3. маја 2019. године. У образложењ у ов ог решења је, поред осталог, наведено: да је приликом одлучивања, веће имало у виду чињеницу да постоји оправдана сумња да је окривљени извршио кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1) КЗ, те да је реч о лицу које је до сада осуђивано због извршења истоврсног кривичног дела против имовине, односно, да је окривљени до сада осуђиван пресудом Основног суда у Врбасу К. 519/16 од 6. јуна 2017. године због извршења кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 1. КЗ, те му је изречена условна осуда, којом му је време проверавања утврђено до 6. јуна 2020. године; да је оптужним актом ОЈТ у Суботици окривљеном стављено на терет да је ново кривично дело извршио у време проверавања одређеног претходном пресудом; да је веће имало у виду и да је наредни претрес заказан за 9. април 2019. године; да оправдана сумња да је окривљени у кратком временском периоду извршио истоврсно кривично дело, по мишљењу овог већа, управо представља особите околности које указују да би могао наставити са вршењем кривичних дела, односно, да би у кратком временском периоду могао поновити кривично дело, те да се притвор, у конкретном случају, показује као једина адекватна мера за несметано вођење кривичног поступка, односно, да се иста сврха не би могла постићи неком блажом мером; да је због свега наведеног, став овог већа да је према окривљеном неопходно продужити притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Оспореним решењем Вишег суда у Суботици Кж2. 62/19 од 9. априла 2019. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног и потврђено је првостепено решење, а у образложењу је, између осталог, наведено: да наводи браниоца окривљеног везани за протек времена од последње осуде нису основани, јер се ради о кратком периоду када чак и време провере по претходној условној осуди није истекло, а окривљени је оправдано сумњив да је извршио ново истоврсно кривично дело, о чему се изјаснио и првостепени суд; да интезитет опасности од понављања кривичног дела не оправдава замену притвора блажом мером, нити би се у овом тренутку тиме могла постићи иста сврха, односно несметано вођење кривичног поступка.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. до 3.)
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3) ); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа, да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. ст. 1. до 3.).
5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужен притвор.
Такође, Уставни суд констатује да подносилац у односу на оспорена решења истиче повреду права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора.
Полазећи од навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право у погледу трајања притвора, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава.
6. Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да је подносилац до подношења уставне жалбе у притвору провео непуних седам месеци.
Даље, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд благовремено испитао оправданост продужења притвора, односно, утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Дакле, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворск ог разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Наиме, поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио кривично дело тешка крађа, Основни и Виши суд у Суботици су у оспореним решењима утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело и као разлог навели да је реч о лицу које је до сада осуђивано због извршења истоврсног кривичног дела против имовине, односно да је осуђен пресудом Основног суда у Врбасу К. 519/16 од 6. јуна 2018. године и да му је изречена условна осуда са роком провере до 6. јуна 2020. године. Даље, надлежни судови су у оспореним решењима оценили да се притвор, у конкретном случају, показује као једина адекватна мера за несметано вођење кривичног поступка и да се иста сврха не би могла постићи блажом мером. Такође, по оцени Уставног суда, из документације достављене уз уставну жалбу произлази да је првостепени суд показао ревност у вођењу кривичног поступка.
Коначно, како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се трајање притвора у конкретном случају објективно не може сматрати неразумно дугим.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подносиоца да му је оспореним решењим а Основног суда у Суботици Кв. 236/19 од 3. априла 2019. године и Вишег суда у Суботици Кж2. 62/19 од 9. априла 2019. године повређено право зајемчено одредб ама члана 31 .Устава.
У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу одбио као неосновану.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.