Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . М . из Футога, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. октобра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. М . и утврђује да је радњом нечињења Вишег суда у Новом Саду – пропуштања да одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 29. октобра 2019. године повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
2. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М . из Футога је, 16. јануара 2020. године, преко пуномоћника Б. Ш , адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против радње нечињења Вишег суда у Београду – пропуштања да одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 29. октобра 2019. године, због повреде права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи: да му је решењем К. 96/19 од 29. октобра 2019. године Виши суду у Новом Саду изрекао дисциплинску казну ограничења посета у притвору у трајању од 30 дана; да је његов бранилац против наведеног решења изјавио жалбу, о којој до подношења уставне жалбе није одлучено; да је наведеним пропуштањем повређено подносиочево право на жалбу и друго правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Предожио је да Уставни суд утврди повреду означеног права и утврди обавезу Републике Србије да подносиоцу, на име накнаде нематеријалне штете, исплати износ од 500.000,00 динара, као и 90.000,00 динара на име трошкова за састав уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном пост упку, из навода уставне жалбе, увидом у приложену документацију и из одговора Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 19. јула 2022. године , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе се у време подноошења уставне жалбе налазио у притвору, по решењу судије за претходни поступак Вишег суда у Новом Саду Кпп. 153/19 од 28. новембра 2018. године.
Решењем Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 29. октобра 2019. године према подносиоцу уставне жалбе је изречена дисциплинска казна ограничења посета у трајању од 30 дана, почев од 29. октобра 2019. године до дана 28. новембра 2019. године, због дисциплинског преступа из члана 157. тачка 20) Закона о извршењу кривичних санкција.
Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац подносиоца уставне жалбе, адвокат Б. Ш . 6. новембра 2019. године , о којој никада није одлуч ено.
У одговору на наводе уставне жалбе Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 19. јула 2022. године наведено је да од стране поступајућег судије у предмету К. 96/19 списи предмета нису достављени на одлучивање ванпретресном већу из члана 21. став 4. Законика о кривичном поступку.
4. Одредбом 36. став 2. Устава утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Чланом 221. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Одлука УС и 62/21 – Одлука УС) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је : да за дисциплинске преступе притвореника судија за претходни поступак, односно председник већа може изрећи дисциплинску казну ограничења посета, да се ово ограничење не односи се на браниоца, а притвореник не може бити кажњен пре него што буде обавештен о дисциплинском преступу који му се ставља на терет, пре него што му је пружена прилика да изнесе своју одбрану и пре него што је суд свестрано испитао случај ( став 1.); да је против решења о казни изреченој за дисциплински преступ дозвољена жалба већу (члан 21. став 4.) у року од 24 часа од часа пријема решења, да жалба не задржава извршење решења, те да ће веће одлучити о жалби у року од осам дана од дана пријема жалбе (став 2 .).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега истиче да се одредбом члана 36. став 2. Устава у тврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. По мишљењу Уставног суда, ово право се не исцрпљује пуким изјављивањем жалбе или другог правног средства против одлуке којом се одлучује о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу, већ то право подразумева делотворну правну заштиту, односно њен суштински домашај се манифестује управо у томе да се о изјављеној жалби или другом правном средству одлучи у другом степену и тиме преиспитају разлози одлуке која се оспорава.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је, као окривљени, имао Уставом и з аконом зајемчено право на жалбу против одлуке којом му је изречена дисциплинска санкција. То значи не само да је имао право да изјави жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 29. октобра 2019. године, већ да је имао и право да другостепени орган, у конкретном случају ванпретресно веће Вишег суда у Новом Саду, о изјављеној жалби одлучи и, тиме, преиспита разлоге због којих је подносиоцу као окривљеном изречена дисциплинска санкција.
Из одговора Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 19. јула 2022. године произлази да је бранилац окривљеног Д. М , овде подносиоца уставне жалбе, адвокат Б. Ш, изјавио жалбу 6. новембра 2019. године против првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 29. октобра 2019. године, поводом које тада поступајући председник већа списе предмета није доставио на одлучивање кривичном ванрасправном већу тог суда.
Како Виши суд у Новом Саду у конкретном случају о изјављеној жалби против решења о дисциплинском кажњавању притвореног лица уопште није одлучивао, тиме је, по оцени Уставног суда, повредио подносиочево право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде подносиочевог права , Уставни суд је имао у виду да је оспорено решење било темпоралног карактера и да је престало да производи правно дејство 28. новембра 2019. године, до када је трајала изречена дисциплинска казна по решењу Вишег суда у Новом Саду К. 96/19 од 29. октобра 2019. године, па је оценио да се правично задовољење у овом случају остварује самим утврђивањем повреде права, због чега је у тачки 2. изреке одбио захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 36. став 2. Устава, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.