Преглед документа Уж-7104/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Р . из Куршумлије , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Д. Р . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17 од 5. јуна 2019. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17 од 5. јуна 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за обавезе одбране УП-2 број 79-24/10 од 14. новембра 2016. године.

3. Усваја се уставна жалба Д. Р . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 8390/17 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

4. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

1. Д. Р . из Куршумлије поднео је Уставном суду, 8. јула 2019. године, преко пуномоћника Р . Г , адвоката из Београда , уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17 од 5. јуна 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Позвао се и на повреде наведених права гарантованих чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

У уставној жалби је наведено: да је оспореном пресудом правноснажно окончан поступак престанка службе подносиоца у Министарству одбране Србије и Црне Горе који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж- 3058/2014 од 19. маја 2016. године; да је у том поступку утврђено да је подносиоцу престала служба без његове сагласности, због укидања радног места на које је био распоређен, „референт, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552“, у Војном одељку Куршумлија, са 31. августом 2005. године, при чему је решење од 15. јуна 2005. године о распоређивању на то радно место уручено подносиоцу после престанка службе, дана 1. септембра 2005. године; да извршење наведеног решења о распоређивању није било могуће спровести након престанка службе подносиоца, него једино у току трајања службе ; да је доношењу првог решења о престанку службе подносиоца од 25. јула 2005. године претходила допуна формације којом је за два радна места у Војном одељку Куршумлија предвиђен степен стручне спреме у распону, те су на та два радна места могла бити распоређена цивилна лица са средњом стручном спремом , међу којима је био и подносилац; да је подносилац, који је био распоређен по сталној формацији, након што је његово радно место укинуто, имао приоритет за распоређивање на та радна места у односу на цивилна лица Н. Д . и Ј. З , такође са средњом стручном спремом, који су раније били распоређени по привременим формацијама, које су укинуте.

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да је оспореном пресудом повређено право подносиоца на правично суђење, поништи оспорену пресуду и одреди да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца против другостепеног решења. Такође је предложено да Суд утврди да је у управном поступку који је вођен пред Министарством одбране – Регионални центар Ниш у предмету број 100-480 подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, као и да утврди право подносиоцу на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности, по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства одбране – Регионални центар Ниш број 100-480/2012-22 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио:

3.1. Чињенице које су претходиле покретању поступка престанка службе подносиоца уставне жалбе:

Министар одбране је 15. јула 2005. године донео Одлуку пов. број 7962-1 којом је наложио надлежним старешинама да, по ступању на снагу организацијско-мобилизацијских промена, изврше анализу стања попуне јединица и установа из своје надлежности и утврде којим лицима је укинуто радно место, услед чега ће им, у складу са чланом 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије, престати радни однос без њихове сагласности, као и да најкасније до 25. јула 2005. године Управи за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране доставе спискове лица. Истом одлуком је наложено надлежним старешинама да одмах донесу решења о престанку службе, да их уруче најкасније до 31. јула 2005. године, да у решењима утврде отказни рок од 30 дана, с тим да служба престане најкасније до 31. августа 2005. године, а да се поступак по жалбама на првостепена решења оконча најкасније до 26. августа 2005. године.

У циљу извршења наведене одлуке министра одбране , Министарство одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове је актом пов. број 7962-2 од 18. јула 2005. године, поред осталог, наложило: да се одмах по пријему измена и допуна систематизације, односно формације, приступи анализи стања попуне и утврди која се радна (формацијска) места укидају (тачка 1.); да се за цивилна лица која се налазе на укинутим радним местима покрене поступак за доношење решења о престанку радног односа (тачка 2.); да су надлежне старешине, у случају смањења броја извршилаца на једном радном месту, обавезне да формирају комисију која ће извршити анализу и предложити цивилна лица којима ће престати радни однос (тачка 3.).

Команда Војног округа Ниш је актом пов. број 960-2 од 21. јула 2005. године наредила Команди Војног одсека Ниш да формира комисију од најмање три члана, која ће предложити радна места која ће се укинути и да Команди Војног округа Ниш до 22. јула 2005. године у 09.00 часова достави спискове цивилних лица којима је предвидела укидање радног места, као и да одмах донесе решења о престанку радног односа цивилних лица без њихове сагласности, која ће им уручити најкасније до 31. јула 2005. године, а да се поступак по жалбама на првостепена решења оконча најкасније до 23. августа 2005. године.

Команда Војног одсека Ниш је доставила Команди Војног округа Ниш акт пов. број 733-3 од 22. јула 2005. године који садржи списак цивилних лица којима престаје радни однос због укидања радног места, са јединственим матичним бројевима грађана и бројевима текућих рачуна (без навођења радних места која се укида ју), а на том списку је наведен и подносилац уставне жалбе.

3.2. Чињенице које се односе на поступак престанка службе подносиоца уставне жалбе који је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године:

Команда Војног одсек а Ниш је 25. јула 2005. године донела два решења о престанку службе подносиоца уставне жалбе, са истим бројем, инт. број 47-170/1, и са истим датумом престанка службе, 31. август 2005. године. У решењу, које је подносиоцу уручено 29. јула 2005. године , наведено је да му служба престаје на основу Одлуке министра одбране пов. број 4229-1 од 4. априла 2005. године (у уводу решења је наведено да је О длука под тим бројем донета 15. јула 2005. године) због укидања радног места „референт за војну обавезу, у Одељку за општину Куршумлија, ВЕС 61004, ВШС, ГРМ/бб 8/552 “. У решењу, које је подносиоцу уручено 1. септембра 2005. године , наведено је да подносиоцу служба престаје на основу Одлуке министра одбране пов. број 7962-1 од 15. јула 2005. године због укидања радног места „референт за војну обавезу, у Одељку за општину Куршумлија, ВЕС 61003, ВШС, ГРМ/бб 7/590“.

Решењем Команде Војног округа Ниш инт. број 546-114 од 18. августа 2005. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења урученог 29. јула 2005. године, с тим што је наведено да је радно место подносиоца укинуто Одлуком министра одбране пов. број 7962-1 од 15. јула 2005. године.

Министарство одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за обавезе одбране је актом број 5872-2 од 5. септембра 2005. године обавестило подносиоца, поводом његове представке од 26. августа 2005. године, да је у извршењу Одлуке министра одбране пов. број 7962-1 од 15. јула 2005. године укинуто његово радно место „референт за регрутовање и попуну, ВЕС 61004, ВШС, ГРМ/бб 8/552 “.

Свим првостепеним решењима донетим у даљем току поступка утврђено је да је подносиоцу служба престала због укидања радног места „референт, у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552“.

Решење Министарства одбране – Регионални центар Ниш (у даљем тексту: првостепени орган) инт. број 100-480 од 30. маја 2012. године, којим је утврђен престанак службе подносиоца, постало је правноснажно доношењем пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године, којом је одбијена тужба подносиоца поднета против решења Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за обавезе одбране (у даљем тексту: другостепени орган) УП-2 број 79-13/10 од 16. јула 2012. године.

Подносилац уставне жалбе је 7. априла 2014. године против наведене пресуде Управног суда - Одељење у Нишу изјавио уставну жалбу. Одлуком Уставног суда Уж-3058/2014 од 19. маја 2016. године, у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба подносиоца и утврђено да му је наведеном пресудом Управног суда повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, у тачки 2. изреке, иста пресуда поништена и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против другостепеног решења од 16. јула 2012. године. Уставни суд је оценио да у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе није поуздано утврђено да ли је подносилац уставне жалбе био распоређен на радно место референт у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, са следећим формацијским елементима: ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552, због чијег укидања му је 31. августа 2005. године престала служба, имајући у виду да му је решење од 15. јуна 2005. године о распоређивању на то радно место, почев од 8. априла 2005. године, уручено 1. септембра исте године, дакле, након престанка службе. Уставни суд је нашао да стога нису постојале претпоставке да се надлежни органи упуштају у испитивање да ли се подносиоцу пре престанка службе могло обезбедити једно од права из члана 144. став 1. Закона.

Истом одлуком Уставног суда је, у тачки 3. изреке, утврђено да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, такође зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном поступку који је вођен пред Министарством одбране – Регионални центар Ниш у предмету инт. број 100-480 и у тачки 4. изреке му је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

Наведена одлука Уставног суда је 27. јуна 2016. године достављена Управном суду.

3.3. Чињенице које се односе на поступак престанка службе подносиоца уставне жалбе који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17 од 5. јуна 2019. године:

Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд – Одељење у Нишу је, на седници одржаној 13. октобра 2016. године, донео пресуду У. 9367/16 (2012) , којом је уважена тужба подносиоца, поништено другостепено решење од 16. јула 2012. године и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање, уз налог да се отклони повреда правила поступка из члана 199. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку која се састоји у томе што образложење другостепеног решења не садржи разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву, а та повреда је била од значаја за доношење законите одлуке у овој правној ствари.

Решењем другостепеног органа УП-2 број 79-24/10 од 14. новембра 2016. године усвојена је жалба подносиоца, поништено првостепено решење од 30. маја 2012. године и предмет враћен на поновни поступак и решавање.

Решењем првостепеног органа број 100-480/2012-22 од 25. јануара 2017. године је утврђено: у тачки 1. диспозитива, да подносиоцу уставне жалбе, цивилном лицу на служби у Министарству одбране Србије и Црне Горе, престаје служба без његове сагласности због укидања радног места на које је распоређен, „ референт у Војном одељку Куршумлија, Војног одсека Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552“; у тачки 2. диспозитива, да су испуњени услови за престанак службе са даном 31. августа 2005. године; у тачки 3. диспозитива, да је подносилац имао право на отказни рок у трајању од 30 дана, почев од 1. до 31. августа 2005. године; у тачки 4. диспозитива, да му је припадало право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате коју је остварио за месец јул 2005. године, што је и остварио; у тачки 5. диспозитива, да је имао право да се у року од 30 дана од дана престанка службе пријави надлежној филијали Националне службе за запошљавање, ради остваривања права на новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању, што је и остварио; у тачки 6. диспозитива, да се одбија захтев пуномоћника подносиоца за накнаду трошкова поступка.

Решењем другостепеног органа УП-2 број 79-31/10 од 20. априла 2017. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Разматрајући редослед распоређивања подносиоца уставне жалбе пре престанка службе и укидања радних места на којима је био распоређен, управни органи су навели: да је решењем Команде Војног одсека Прокупље УП-1 број 358/2002 од 20. маја 2002. године подносилац био распоређен на радно место референт за војну обавезу у Одељку за општину Куршумлија, Војни одсек Прокупље, Војни округ Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 07/590; да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у Министарству одбране стр. пов. број 903-1 од 8. априла 2005. године расформиран Војни одсек Прокупље, за чијег правног следбеника је одређен Војни одсек Ниш, са роком реализације до 10. априла 2005. године, чиме су расформиране и све унутрашње организационе јединице, међу којима и Одељак за општину Куршумлија; да је то значило уки дање свих радних места у том одсеку , дакле и радног места на коме је подносилац био распоређен; да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у Министарству одбране стр. пов. број 865-1 од 6. априла 2005. године преформиран Војни одсек Ниш и прописана нова књига формације број 344.821, а у његов састав је уграђен Војни одељак Куршумлија, са роком реализације до 10. априла 2005. године; да су у новоформираном Војном одељку Куршумлија постојала три формацијска места цивилних лица: 1. „референт, ВЕС 61005, ВСС, ГРМ/бб 04/810 “, један извршилац; 2. „референт, ВЕС 61004, ВШС, ГРМ/бб 05/716 “, један извршилац, и „референт, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 07/552 “, један извршилац, на које је решењем Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-146/1 од 15. јуна 2005. године распоређен подносилац уставне жалбе, почев од 8. априла 2005. године; да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у Министарству одбране и Војсци СЦГ стр. пов. број 1615-2 од 25. јула 2005. године у Војном одсеку Ниш, формација број 344.821, у Војном одељку Куршумлија, број 493666, укинуто формацијско место „референт, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552 “, са роком реализације до 31. јула 2005. године; да су наведене чињенице о организацијско-мобилизацијским променама утврђене из одговора Министарства одбране – Сектор за политику одбране – Управа за организацију СП број 1513-3 од 6. децембра 2016. године, уз који су приложени релевантни изводи из поменутих одлука министра одбране, као и из потврда исте управе инт. број 653-3 од 27. априла 2012. године и број 1513-2 од 6. децембра 2016. године.

Разматрајући да ли је подносилац уставне жалбе био упознат са решењем од 15. јуна 2005. године о распоређивању на радно место „референт, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 07/552 “, у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, почев од 8. априла 2005. године, управни органи су навели: да се у списима предмета не налази доказ о уручењу тог решења подносиоцу; да подносилац то решење није примио уз доставницу, већ је на истом написао датум када га је примио, 1. септембар 2005. године, из чега се може закључити да је надлежни орган подносиоцу, на његов захтев, након што му је 29. јула 2005. године уручено решење о престанку службе од 25. јула 2005. године , дана 1. септембра 2005. године доставио и примерак решења о распоређивању од 15. јуна 2005. године; да је, међутим, то решење донето и извршено до дана престанка његове службе; да је подносилац по том решењу примао плату од 8. априла до 31. августа 2005. године, која је била мања (552 бода) у односу на плату раније укинутог радног места у Одељку за општину Куршумлија, Војни одсек Прокупље (590 бодова), као и да му је према броју бодова новог радног места обрачуната и исплаћена отпремнина, што му је било познато, а то је потврђено и у одговору Рачуноводственог центра Министарства одбране број 119-152 од 9. децембра 2016. године на основу увида у досије и картон новчаних примања подносиоца; да је сам подносилац у жалби изјављеној 16. септембра 2008. године против првостепеног решења од 3. септембра 2008. године навео да је „имао три постављења пре престанка службе“; да из исте жалбе подносиоца произлази да је имао сазнања о томе да је Војни одсек Прокупље расформиран, да су лицима којима је престала служба уручена решења, а да је он остао у служби и наставио да обавља послове, као и да је за тај период примао плату и да су му уплаћени порези и доприноси; да је, стога, подносилац током трајања службе имао сазнања о распоређивању, па се поставља питање зашто раније није тражио да му се достави решење, већ тек након престанка службе 31. августа 2005. године; да је престанком службе престало да се примењује решење о распоређивању, које је већ било извршено; да је решење од 15. јуна 2005. године правноснажно и извршно, а подносилац против истог није улагао правна средства; да је Војни одсек Ниш извршио своју обавезу да подносиоцу омогући распоређивање на радно место наведено у поменутом решењу након укидања Војног одсека Прокупље.

Испитујући да ли се подносиоцу уставне жалбе пре престанка службе могло обезбедити једно од права прописаних одредбом члана 144. став 1. тада важећег Закона о Војсци Југославије, управни органи су навели: да из потврде Министарства одбране – С ектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 3812-2 од 25. маја 2012. године произлази да се подносиоцу није могло обезбедити једно од права из члана 144. став 1. Закона, из разлога што су, поред расформирања једног броја јединица и установа, као и укидања више формацијских и радних места на која су била распоређена цивилна лица на служби у ВЈ, односно смањења број извршилаца на појединим местима, сагласно Одлуци министра одбране пов. број 4229-1 од 4. априла 2005. године укинута и сва упражњена (односно непопуњена) формацијска и радна места цивилних лица у Војсци и свим установама Министарства одбране; да из акта Управе за кадрове пов. број 2102-1 од 21. фебруара 2005. године произлази да су право на преквалификацију у систему Министарства одбране СЦГ - програм "ПРИСМА", у 2005. години, имали само официри, а не и цивилна лица; да из акта Националне службе за запошљавање - Филијала Прокупље број 2700-1011-10/2008 од 31. јула 2008. године произлази да није било поднетих пријава за слободно радно место, у занимању књиговодствени техничар, адекватно стручној спреми подносиоца, у периоду од 1. до 31. августа 2005. године; да није од утицаја обавештење Националне службе за запошљавање - Филијала Прокупље број 2700-1011-10/2008 од 31. јула 2008. године, које је доставио подносилац, према коме су у периоду од 5. маја до 31. децембра 2005. године постојале две пријаве слободних радних места у занимању економски техничар јер је занимање подносиоца књиговодствени техничар.

Поводом распоређивања цивилних лица Ј. З . и Н . Д . на преостала два (непопуњена) радна места цивилних лица у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, у погледу којих је подносилац тврдио је пре престанка службе могао бити распоређен на једно од њих, управни органи су навели: да су као услови за распоређивање у погледу степена стручне спреме били прописани висока стручна спрема (ВСС) и виша стручна спрема (ВШС), а наведена два лица су имала средњу стручну спрему (ССС); да наведена лица нису имала одговарајући стручну спрему за распоређивање, па је 16. јуна 2005. године поднет предлог за утврђивање степена стручне спреме у распону за поменута два радна места; да је начелник Управе за организацију одобрио Преглед радних места цивилних лица за која се степен стручне спреме утврђује у распону (допуна формације Војног одсека Ниш број 344.821), који је актом Команде Војног округа Ниш пов. број 934-2 од 19. јула 2005. године послат на реализацију; да је у Војном одељку Куршумлија, за радно место „референт, ЕС 61004, ВШС, ГРМ/бб 05/716 “, одобрен степен стручне спреме у распону, ССС, ГРМ/бб 08/552, на које је решењем инт. број 47-182/1 од 29. августа 2005. године распоређен Ј. З, почев од 21. јуна 2005. године, а за радно место „референт, ЕС 61005, ВСС, ГРМ/бб 05/ 810“, је такође одобрен степен стручне спреме у распону, ССС, ГРМ/бб 08/552, на које је решењем инт. број 47-178/1 од 29. августа 2005. године распоређен Н. Д, почев од 21. јуна 2005. године; да је Одлуком министра одбране од 25. јула 2005. године у Војном одељку Куршумлија укинуто само радно место на које је био распоређен подносилац, а у поступку реализације те одлуке подносиоцу се није могло обезбедити распоређивање у Војном одељку Куршумлија, јер су на два радна места у том војном одељку за која је степен стручне спреме утврђен у распону распоређени Ј. З . и Н. Д , са 21. јуном 2005. године.

Подносилац је у току поступка, почев од прве жалбе изјављене 11. августа 2005. године до последње тужбе поднете 29. маја 2017. године, истицао: да му је надлежни орган пре престанка службе могао обезбедити распоређивање на друго одговарајуће радно место, у смислу одредбе члана 144. став 1. Закона, и то управо у Војном одељку Куршумлија у коме је до тада радио, јер су постојала два радна места за која је допуном формације утврђен степен стручне спреме у распону, тако да су могла бити распоређена и цивилна лица са средњом стручном спремом; да су решењима од 29. августа 2005. распоређена цивилна лица са средњом стручном спремом Ј. З . и Н. Д , а подносиоцу је решењем од 25. јула 2005. године престала служба; да није образложено на основу којих критеријума и мерила су та два лица имала предност за распоређивањe.

Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17 од 5. јуна 2019. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. По оцени Управног суда, правилно је одлучио тужени орган када је побијаним решењем одбио жалбу подносиоца, налазећи да је првостепени орган правилно одлучио да подносиоцу престане служба у складу са одредбама члана 143. тачка 9) и члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Оцењујући навод тужбе да подносилац пре престанка службе није био распоређен на радном месту са елементима ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552, јер му је тек 1. септембра 2005. године уручено решење од 15. јуна 2005. године којим је распоређен на то радно место, Управни суд је нашао да је подносилац, иако није примио решење о распоређивању од 15. јуна 2005. године, на том радном месту фактички радио од априла 2005. године па све до престанка службе 31. августа 2005. године, што је на несумњив начин утврђено на основу података Рачуноводственог центра Министарства одбране, према којима је подносиоцу у том периоду исплаћивана плата у складу са елементима тог радног места. Исти суд је ценио и навод тужбе да је још увек на снази решење о распоређивању од 15. јуна 2005. године, будући да га је подносилац примио 1. септембра 2005. године и да се на њега није жалио, али је нашао да је неоснован, јер је то решење извршено тиме што је подносилац фактички обављао послове радног места на које је тим решењем распоређен све до престанка службе.

3.4. Чињенице које се односе на распоређивање цивилног лица Н. Д:

Решењем Команде Војног одсека Прокупље УП-1 број 548/2002 од 21. августа 2002. године цивилно лице Н. Д . је постављен на радно место „самостални референт за војну обавезу (уједно командант) у Одељку за општину Куршумлија, Војни одсек Прокупље, Војни округ Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 07/619“, са 14. фебруаром 2002. године.

Након што је Одлуком министра одбране од 8. априла 2005. године расформиран Војни одсек Прокупље, Н. Д . је наставио да ради на пословима војне обавезе у новоформираном Војном одељку Куршумлија, у саставу Војног одсека Ниш, без решења о распоређивању.

Решењем Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-178/1 од 29. августа 2005. године Н. Д . је распоређен на радно место „референт у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 8/552“, са 21. јуном 2005. године.

Н. Д . je у периоду од 8. априла до 20. јуна 2005. године радио у Војном одељку Куршумлија, без решења о распоређивању.

3.5. Чињенице које се односе на распоређивање цивилног лица Ј. З:

Решењем Команде Војног одсека Прокупље пов. број 31-9 од 22. фебруара 2005. године цивилно лице Ј. З . је распоређен по привременој формацији на радно место референт за војну обавезу у Одељку за општину Куршумлија, Војни одсек Прокупље, Војни округ Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 07/590, за период од 1. јануара до 31. децембра 2005. године.

Решењем Команде Војног одсека Прокупље инт. број 498-1 од 10. априла 2005. године утврђено је да Ј. З . престаје служба, без његове сагласности, у Министарству одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за обавезе одбране, због укидања радног места на које је распоређен по решењу од 22. фебруара 2005. године, на основу одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије.

Закључком Команде Војног одсека Прокупље инт. број 498-3 од 20. априла 2005. године обустављен је поступак за престанак службе цивилног лица Ј. З . и поништено решење о престанку службе од 10. априла 2005. године, јер је првостепени орган, пре истека рока за жалбу и наступања коначности решења о престанку службе, утврдио да, услед наступања измењених околности, нису испуњени услови за престанак службе наведеног цивилног лица, које је изјавило да прихвата обуставу поступка и поништење решења о престанку службе, о чему је дало писану изјаву.

Решењем Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-182/1 од 29. августа 2005. године Ј. З . је распоређен на радно место „референт у Војном одељку Куршумлија, Војни одсек Ниш, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 8/552“, са 21. јуном 2005. године.

Ј. З . je у периоду од 8 . априла до 20. јуна 2005. године радио у Војном одељку Куршумлија, без решења о распоређивању.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Уставни суд констатује да се одредба члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреда такође истиче у уставној жалби, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1. Устава, којом се јемчи право на правично суђење и право на суђење у разумном року , те је наводе уставне жалбе о повреди наведених права ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих прописа:

Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време престанка службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да се цивилно лице у Војсци распоређује на радно место ради чије попуне је примљено у службу и да то лице може у току рада да буде распоређено и на свако радно место које одговара његовој стручној спреми и занимању ако то захтевају потребе службе и ако такав распоред не захтева промену места у коме ради (члан 125. став 2.); да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).

Одредбама Уредбе о служби цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 36/94, 42/94, 9/00 и 44/02 ), које су биле на снази до 12. августа 2005. године, односно у време када је донето прво решење о престанку службе подносиоца уставне жалбе инт. број 47-170/1 од 25. јула 2005. године, било је прописано: да o попуни слободних радних места, а у оквиру утврђеног нивоа попуне, у јединицама и установама Војске и јединицама и установама Министарства у гарнизону, независно од њихове потчињености, односно организацијске п рипадности, одлучује командант гарнизона, ако је надлежан за регулисање односа у служби цивилних лица (…) (члан 4. став 1.); да при доношењу одлуке о попуни слободних радних места првенство имају цивилна лица одговарајуће врсте и степена стручне спреме, односно стручне оспособљености која су на служби у јединицама и установама у гарнизону (став 2.); да р ади попуне слободних радних места, односно ради распореда цивилних лица на радна места, старешине свих јединица и установа у гарнизону достављају старешинама из члана 4. став 1. ове уредбе податке о цивилним лицима која су на располагању , према упитнику основних података, који је одштампан у Прилогу 1. ове уредбе и чини њен саставни део (члан 5. став 1. тачка 2)) ; да се слободна радна места у јединицама и установама у гарнизону попуњавају, по правилу: 1) распоређивањем односно постављењем цивилних лица која су на располагању; 2) постављањем цивилних лица – инвалида рада на начин и под условима утврђеним овом уредбом; 3) пријемом у службу стипендиста; 4) распоредом цивилних лица на радна места која одговарају њиховој стручној спреми или стручној оспособљености (члан 6. став 1.); да одлуку о начину попуне слободних радних места у јединицама и установама у гарнизону, зависно од утврђеног нивоа попуне и у складу са редоследом из става 1. овог члана, доносе старешине из члана 4. став 1. ове уредбе ( члан 6. став 2.); да ако за одређена радна места формацијом није утврђен степен стручне спреме у распону, а у јединици, односно установи има цивилних лица која су на располагању , за та радна места може се, по одобрењу старешине кога одреди начелник Генералштаба, утврдити други степен стручне спреме (члан 7. став 2.); да предлог за утврђивање радних места из става 2. овог члана подноси старешина надлежан за регулисање односа у служби цивилних лица (у даљем тексту: надлежни старешина), на начин који одреди старешина из става 2. овог члана, да се предлог подноси на обрасцу који је одштампан у Прилогу 5. ове уредбе и чини њен саставни део (члан 7. став 3.).

Одредбe члана 5. став 1. тачка 2), члана 6. став 1. тачка 1) и члана 7. став 2. наведене уредбе измењене су Уредбом о изменама Уредбе о служби цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СЦГ“, број 32/05), која је ступила на снагу 13. августа 2005. године, пре него што је подносиоцу уставне жалбе престала служба дана 31. августа 2005. године, тако што су речи „која су на располагању“ замењене речима „чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту“.

5. У уставној жалби се повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава образлаже тиме што оспорена пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17 од 5. јуна 2019. године донета у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-3058/2014 од 19. маја 2016. године, као и раније поништена пресуда тог суда У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године, не садржи разлоге за оцену да су били испуњени раније важећим Законом о Војсци Југославије прописани услови да подносиоцу уставне жалбе као цивилном лицу у Министарству одбране Србије и Црне и Горе престане служба, без ње гове сагласности , због укидања радног места на које је био распоређен. С тим у вези се истиче да је подносилац решење о распоређивању на радно место због чијег укидања му је престала служба примио после престанка службе, као и да пре престанка службе није покушано његово распоређивање на једно од два непопуњена радна места у Војном одељку Куршумлија .

Уставни суд најпре констатује да је одредбама члана 166. Устава утврђено да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који, поред осталог, штити и обезбеђује заштиту људских и мањинских права и слобода, те да се непосредна уставносудска заштита појединца, у складу са чланом 170. Устава, обезбеђује и остварује у поступку по уставној жалби пред Уставним судом.

Одредбама члана 171. Устава утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, те да Уставни суд може одредити начин извршења своје одлуке, као и да је одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), поред осталог, прописана обавеза државних и других органа да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. С тим у вези, Суд даље указује да је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, овлашћен да у поступку по уставној жалби, као начин отклањања штетних последица, поништи одлуку суда којом је повређено право на правично суђење подносиоца и одреди доношење нове одлуке од стране надлежног суда. Ово даље значи да у ситуацији када је због утврђене повреде права поништена одлука надлежног суда у управном спору и одређено доношење нове одлуке о тужби подносиоца, извршење одлуке Уставног суда не подразумева само формално доношење нове одлуке надлежног суда, већ поступање и одлучивање суда треба да буде у складу са оценама и ставовима изнетим у одлуци Уставног суда која се извршава (видети Одлуку Уставног суда Уж-224/2013 од 6. јуна 2013. године).

Уставни суд указује на то да се уставна гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

С обзиром на то да је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17 од 5. јуна 2019. године правноснажно окончан поступак који је вођен у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-3058/2014 од 19. маја 2016. године, Суд је пошао од тога да је наведеном одлуком усвојена уставна жалба подносиоца и утврђено да је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године повређено ње гово право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наиме, Уставни суд је нашао да у поступку који је претходио подношењу наведене уставне жалбе није утврђено да је подносилац уставне жалбе пре престанка службе, 31. августа 2005. године, био распоређен на радном месту због чијег укидања му је престала служба. Ово из разлога што је решење о распоређивању подносиоца на поменуто радно место донето 15. јуна 2005. године, а уручено је подносиоцу 1. септембра 2005. године, дакле, након престанка службе, при чему је то решење могло постати извршно, у смислу одредбе члана 261. став 3. тачка 1) раније важећег Закона о општем управном поступку, истеком рока за жалбу, који је почео да тече од дана достављања решења подносиоцу. Како у спроведеном поступку наведена чињеница о распоређивању подносиоца није била поуздано утврђена, Уставни суд је нашао да нису постојале претпоставке да се надлежни органи упуштају у испитивање да ли се подносиоцу пре престанка службе могло обезбе дити једно од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије . Уставни суд је у складу са својим уставним и законским овлашћењима, истом одлуком поништио наведену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца.

Поступајући у складу са становиштем Уставног суда да се утврђена повреда права на правично суђење отклони тако што ће се на несумњив начин утврдити да ли је подносилац уставне жалбе пре престанка службе био распоређен на радном месту због чијег укидања му је престала служба, Управни суд – Одељење у Нишу је пресудом У. 9367/16 (2012) од 13. октобра 2016. године уважио тужбу подноси оца и поништио решење другостепеног органа УП-2 број 79-13/10 од 16. јула 2012. године, уз налог да се поступи у складу са изнетим уставноправним оценама . У поновном поступку су прибављен и акти организационих јединица Министарства одбране на основу којих је утврђено да је подносилац до престанка службе, 31. августа 2005. године, фактички радио на радном месту „референт, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552“ у Војном одељку Куршумлија, иако решење о распоређивању на то радно место од 15. јуна 2005. године није примио до престанка службе, као и да није постојала могућност да се подносиоцу пре престанка службе обезбеди једно од права прописаних одредбом члана 144. став 1. тада важећег Закона о Војсци Југославије, а тиме ни распоређивање на једно од два радна места у Војном одељку Куршумлија, будући да су на та радна места распоређени Ј. З . и Н. Д , са 21. јуном 2005. године, пре него што је подносиоцу престала служба.

Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је потребно поново указати на то да се пре доношења решења о престанку службе подноси оца у Министарству одбране Србије и Црне Горе морало утврдити да ли је радно место на које је био распоређен укинуто или је смањен број извршилаца на том радном месту и да ли је било могуће да му се пре престанка службе обезбеди неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. У конкретном случају, Одлуком министра одбране пов. број 7962-1 од 15. јула 2005. године и актом Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове пов. број 7962-2 од 18. јула 2005. године наређено је надлежним старешинама да одмах по пријему измена и допуна формације утврде која су радна места укинута и да покрену поступке за престанак службе цивилних лица која су распоређена на укинутим радним местима. Међутим, Команда Војног одсека Ниш је актом пов. број 733-3 од 22. јула 2005. године, пре него што је донета Одлука министра одбране стр. пов. број 1615-2 од 25. јула 2005. године, којом се укида радно место „ референт, ВЕС 61003, ССС, ГРМ/бб 08/552“, у Војном одељку Куршумлија, одредила да служба престане подносиоцу уставне жалбе, без навођења радног места на којем је распоређен. Иста команда је 25. јула 2005. године донела два решење о престанку службе подносиоца, пре него што јој је достављена наведена одлука министра одбране о укидању радног места , наводећи у оба решења различите и погрешне елементе укинутог радног места, Тачни елементи укинутог радног места су први пут наведени у првостепеном решењу од 3. септембра 2008. године, а доказ о укидању тог радног места је први пут прибављен у поступку доношења првостепеног решења од 30. маја 2012. године.

У поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда утврђено је да је подносилац фактички радио у Војном одељку Куршумлија на радном месту које је укинуто Одлуком министра одбране од 25. јула 2005. године, имајући у виду да му до престанка службе није било достављено решење о распоређивању. Решење о распоређивању је у конкретном случају служило као констатација да је подносилац радио на предметном радном месту почев од 8. априла 2005. године и није се могло извршити после истека рока за жалбу јер је већ било укинуто радно место на којем је подносилац био распоређен. Уставни суд сматра да је у оспореној пресуди дата уставноправно прихватљива оцена да је подносилац био распоређен на радном месту које је укинуто, чиме је наступио разлог за престанак службе прописан одредбом члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије.

Пре примене тог разлога за престанак службе, надлежни орган је био дужан да цивилном лицу чије се радно место укида да покуша да обезбеди права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Пропуст надлежног органа да покуша да цивилном лицу обезбеди наведена права у случају укидања његовог радног места није од утицаја на одлуку о престанку службе, уколико се у поновном поступку утврди да пре престанка службе нису ни постојале могућности за остваривање тих права. Међутим, уколико се у поновном поступку утврди да је пре престанка службе цивилног лица постојала могућност остваривања неког од прописаних права, а то , супротно одредби члана 144. став 1. Закона, није покушано да му се обезбеди, наведена чињеница је од значаја за оцену законитости одлуке о престанку службе. У поступку који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда, задатак управних органа је био да утврде да ли је постојала могућност остваривања наведених права у периоду пре престанка службе подносиоца уставне жалбе.

Када су у питању разлози због којих се, по оцени управних органа и Управног суда, подносиоцу пре престанка службе није могло обезбедити распоређивање на друго одговарајуће радно место у Војсци и Министарству одбране, Уставни суд констатује да су они у оспореној пресуди засновани на чињеницама које произлазе из потврде Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за кадрове број 3812-2 од 25. маја 2012. године. Према тој потврди, подносиоцу се наведено распоређивање није могло обезбедити, јер су сагласно О длуци министра одбране пов. број 4229-1 од 4. априла 2005. године укинута сва упражњена (непопуњена) формацијска и радна места цивилних лица у Војсци и установама Министарства одбране. С тим у вези, Уставни суд констатује да је у својој Одлуци Уж-6597/2012 од 9. јула 2015. године утврдио да се у наведеној одлуци министра одбране ни једном речју не спомиње укидање упражњених формацијских и радних места цивилних лица у Војсци и Министарству одбране. У том смислу, Уставни суд указује на то да очигледно постоји противречност између садржине тог дела наведене потврде и садржине наведене одлуке министра одбране.

Уставни суд даље констатује да је подносилац у поступку који је претходио уставној жалби истицао да је пре престанка службе могао бити распоређен на једно од два радна места у Војном одељку Куршумлија која су у време доношења првог решења о престанку службе од 25. јула 2005. године била непопуњена . У то време су у Војном одељку Куршумлија, као и подносилац уставне жалбе, са средњом стручном спремом и без достављених решења о распоређивању, фактички радила још два цивилна лица Н. Д . и Ј . З, којима су такође укинута радна места. Уставни суд указује на то да су у време доношења првог решења о престанку службе подносиоца од 25. јула 2005. године наведена два радна места у Војном одељку Куршумлија још увек била непопуњена, имајући у виду да су решења о распоређивању цивилних лица Н. Д . и Ј . З . на та два радна места донета 29. августа 2005. године. П ретходно је за та радна места допуном формације утврђен степен стручне спреме у распону, чиме су се стекли услови за распоређивање цивилних лица са средњом стручном спремом. Имајући у виду да је у време укидања радног места на којем је подносилац фактички радио постојала обавеза да се пре доношења решења о престанку службе покуша распоређивање на одговарајуће радно место у оквиру Војске и Министарства одбране , Команда Војног одсека Ниш је морала узети у обзир сва три наведена цивилна лица којима су укинута радна места приликом распоређивања на два непопуњена радна места у Војном одељку Куршумлија и утврдити која од њих имају предност за распоређивање. При томе су сва три цивилна лица испуњавала услове за распоређивање који су били предвиђени формацијом као општим актом. Уставни суд је посебно имао у виду да је Команда Војног одсека Ниш, која је вршила распоређивање цивилних лица, одредила да подносиоцу престане служба пре него што је донета одлука министра одбране о укидању радног места на којем је фактички радио, пропуштајући потом да приликом попуњавања упражњених радних места узме у обзир и подносиоца уставне жалбе.

Полазећи од изложеног, Уставни суд сматра да у решењима управних органа и оспореној пресуди Управног суда није дата уставноправно прихватљива оцена да се подносиоцу у време укидања радног места није могло обезбедити распоређивање на неко од упражњених радних места у Војном одељку Куршумлија, због чега наведени акти не садрже разлоге о испуњености услова за престанак службе подносиоца уставне жалб е. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом подносиоцу повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.

Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подноси оцу уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17 од 5. јуна 2019. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносиоца поднетој против решења Министарства одбране – Сектор за људске ресурсе – Управа за обавезе одбране УП-2 број 79-24/10 од 14. новембра 2016. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

6. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року, зајемченог такође одредбом члана 32. став 1. Устава, Суд је констатовао да је Одлуком Уставног суда Уж-3058/2014 од 19. маја 2016. године подноси оцу уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року у управном поступку који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10016/12 од 6. фебруара 2014. године и утврђено право на накнаду нематеријалне штете у одговарајућем новчаном износу. Уставни суд указује на то да наведени поступак није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена поменута одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Поступак који је вођен у извршењу наведене одлу ке Уставног суда трајао је од 27. јуна 2016. године, када је Одлука достављена Управном суду, до 5. јуна 2019. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 8390/17, којом је поступак правноснажно окончан, односно три године.

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

У погледу сложености предмета поступка и његовог значаја за подносиоца, овај суд се позива на разлоге дате у образложењу Одлуке Уж-3058/2014 од 19. маја 2016. године. Подносилац уставне жалбе није допринео трајању оспореног поступка.

Уставни суд је констатовао да су у периоду који се цени у овом предмету донети једно првостепено и два другостепена решења, као и две пресуде Управног суда. Уставни суд је оценио да је посматрани период превасходно обележило трајање другог управног спора у којем је оспорена пресуда донета након две године од подношења тужбе , што се у конкретном случају не може сматрати оправданим, имајући у виду да је оспорени поступак вођен у извршењу Одлуке Уставног суда и да је одлучивано о испуњености законом прописаних услова да подносиоцу служба престане 31. августа 2005. године. Овај суд стога указује на то да се од Управног суда очекивало да о предметној тужби подносиоца одлучи посебно ажурно.

Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 3. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду н ематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, а посебно трајање предметног поступка, који је вођен у извршењу одлуке овог суда, потом животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.

8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.