Преглед документа Уж-6662/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј . А . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. октобра 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Ј. А . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 2171/16 од 10. маја 2019. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда У. 2171/16 од 10. маја 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/181.6.3 15943/15 од 31. децембра 2015. године.

3. Усваја се уставна жалба Ј. А . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Управним судом у предмету У. 2171/16 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

4. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

1. Ј. А . из Београда поднео је Уставном суду, 25. јуна 2019. године уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 2171/16 од 10. маја 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, као и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.

Подносилац је у уставној жалби навео: да му је привременим решењем првостепеног органа неправилно утврђен стаж осигурања у периоду од 1. јула 2006. до 31. децембра 2009. године, тако да је оштећен за 21 месец; да је у наведеном периоду био запослен код послодавца са половином пуног радног времена, а истовремено је био запослен са „пуним“ радним временом у привредном друштву, чији је оснивач , при чему је уредно плаћао све доприносе ; да му је првостепени орган обрачунао само стаж осигурања који је остварио са половином радног времена, позивајући се на члан 10. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању; да је наведена одредба установљена да се стаж не би дупло рачунао, а не да искључи стаж по основу обављања самосталне делатности у ситуацији када у току једне године нема 12 месеци стажа по основу запослења.

Сматра да му је право на правично суђење повређено због тога што Управни суд није образложио своју одлуку на јасан и аргументован начин јер није размотрио суштинско питање, већ се задовољио пуким потврђивањем одлуке управног органа, који је произвољно и погрешно применио материјално право.

Повреду права на суђење у разумном року види у томе што је Управни суд оспорену пресуду донео три године и два месеца од подношења тужбе.

По његовом мишљењу, право на имовину је повређено ускраћивањем права на стаж осигурања у трајању од 21 месеца, иако га је стекао на основу закона, уплаћујући све доприносе, па му је самим тим умањења и пензија за наведени период.

Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде права на које се у уставној жалби указује, поништи оспорену пресуду и одреди да исти суд поново одлучи о његовој тужби. Истекао је и захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од 1.000 евра у динарској противвредности.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд Д. број 773189 и Управног суда У. 2171/16, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :

Подносилац уставне жалбе је 31. августа 2015. године поднео захтев за признавање права на старосну пензију.

Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд (у даљем тексту: првостепени орган) је утврдио да у матичној евиденцији , поред осталог, нису унети подаци о стажу осигурања за период од 1. јула 2006. до 31. децембра 2009. године. Стога је замолницом од 21. септембра 2015. године тражио од Филијале Нови Сад да провери да ли је подносилац у привредном друштву „И .“ доо Нови Сад „радио скраћено радно време и колико, па у зависности од тога да се поднесе М -8 образац или адекватна службена белешка“. Филијала Нови Сад је доставила: уговор о раду закључен између подносиоца уставне жалбе и привредног друштва „И.“ доо Нови Сад, којим је подносилац почев од 1. јула 2006. године засновао радни однос на неодређено време са непуним радним временом од 20 часова недељно, односно четири часа дневно, на радном месту одговорни извођач радова; потврду привредног друштва „И.“ доо Нови Сад о томе да је подносилац у периоду од 1. јула 2006. до 31. децембра 2009. године „био пријављен половину радног времена у том привредном друштву, а преосталу половину радног времена у привредном друштву „A.“ доо Београд “; уговор о раду закључен између подносиоца уставне жалбе и привредног друштва „A.“ доо Београд, којим је подносилац, као један од оснивача наведеног привредног друштва, почев од 6. јуна 2006. године, засновао радни однос на неодређено време са непуним радним временом од 20 часова недељно, на радном месту директор. Првостепени орган је, на основу наведених доказа, утврдио да је подносилац у периоду од 1. јула 2006. до 31. децембра 2009. године (42 месеца) остварио стаж осигурања у трајању од 21 месеца.

Привременим решењем број 181.1-1 09640/15 од 18. новембра 2015. године подносиоцу уставне жалбе је утврђено право на старосну пензију од 1. септембра 2015. године, у месечном износу од 74.115,33 динара. Истим решењем је утврђено да пензијски стаж износи 34 године, 11 месеци и 24 дана, као и да је решење привремено до утврђивања остварене и просечне зараде за 2015. годину.

Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда (у даљем тексту: другостепени орган) број 01-02/181.6.3 15943/15 од 31. децембра 2015. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења. У образложењу другостепеног решења је наведено: да је првостепени орган после спроведеног поступка у матичној евиденцији, у смислу одредаба члана 132. и 140. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, привременим решењем одлучио о праву на старосну пензију на основу података утврђених и регистрованих у матичној евиденцији, сагласно члану 85. Закона; да је подносилац у периоду од 1. јула 2006. до 31. децембра 2009. године био осигуран као запослени у предузећу „И.“ из Новог Сада; да је неоснован навод жалбе да је приликом одлучивања о пензији требало урачунати у стаж осигурања за наведени период и време када је радио у предузећу „А.“ чији је један од оснивача; да, сагласно одредби члана 10. став 2. Закона, основ осигурања као запосленог у предузећу „И.“ искључује његов основ осигурања као лица које обавља самосталну делатност, с тим да је приликом обрачуна пензије узети у обзир остварена зарада и допринос за пензијско и инвалидско осигурање које је платио као оснивач предузећа „А.“.

Подносилац уставне жалбе је 12. фебруара 2016. године поднео тужбу против наведеног другостепеног решења, истичући да одредба члана 10. став 2. Закона није правилно примењена. По његовом мишљењу, поред стажа осигурања који је као осигураник запослени остварио у трајању од три месеца у 2006. години и од по шест месеци у 2007, 2008. и 2009. години, за преостали период од три месеца у 2006. години и од по шест месеци у 2007, 2008. и 2009. години требало је урачунати стаж који је остварио у самосталној делатности, како би имао пуне године стажа осигурања у наведеном периоду.

Оспореном пресудом Управног суда У. 2171/16 од 10. маја 2019. године одбијена је тужба подносиоца. По оцени Управног суда, правилно је поступио тужени орган када је решавајући о жалби подносиоца , након увида у податке утврђене у матичној евиденцији, у смислу члана 85. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, и податке исказане у ожалбеном решењу, нашао да је оно правилно и у свему на закону засновано. Позивајући се на одредбе члана 46. и члана 10. став 2. истог закона , Управни суд је оценио да је правилан закључак туженог органа да основ осигурања подносиоца као запосленог у привредном друштву „И .“ доо Нови Сад искључује основ осигурања подносиоца као лица к оје обавља самосталну делатност, па у стаж осигурања за наведени период није урачунато и време када је радио у привредном друштву „А .“ доо Београд, чији је био један од оснивача.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих прописа:

Законом о основама пензијског и инвалидског осигурања („Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 и 5/03), који је био на снази до 9. априла 2003. године, било је прописано: да пензијски стаж на основу кога се стичу и остварују права из пензијског и инвалидског осигурања обухвата време које се рачуна у стаж осигурања и посебан стаж према одредбама овог закона (члан 85. став 1. тачка 1)) ; у стаж осигурања, у смислу члана 85. став 1. овог закона, рачуна се време које је осигураник провео на раду по основу кога је био обавезно осигуран и за које је уплаћен допринос за п ензијско и инвалидско осигурање (члан 87. став 1.); да се у стаж осигурања рачуна време проведено на раду с пуним радним временом (члан 88. став 1.); да се под временом проведеним на раду с пуним радним временом подразумева и време које се, према прописима о радним односима, сматра пуним радним временом (став 2.); да се у стаж осигурања рачуна и време проведено, у складу с прописима о радним односима, на раду с временом краћим од пуног радног времена, осим времена из става 2. овог члана, с тим што се укупан број часова таквог рада, остварених за поједине године, обрачунава на пуно радно време (став 3.); да се време проведено на раду код два послодавца или више послодаваца обрачунава према одредби става 3. овог члана (став 4.); да се у матичну евиденцију уносе подаци о осигураницима, поред осталог, о броју часова проведених на раду и броју часова за које су исплаћене накнаде (члан 116. став 1. тачка 10)).

Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04 – Одлука УС, 84/04 – други закон, 85/05, 101/05 – други закон, 63/06 – Одлука УС, 5/09, 107/09, 101/1 0, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 и 142/14), који је ступио на снагу 10. априла 2003. године, у тексту који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су обавезно осигурана лица (у даљем тексту: осигураници), у смислу овог закона: запослени (у даљем тексту: осигураник запослени), лица која самостално обављају делатност (у даљем тексту: осигураник самосталних делатности) и пољопривредници (у даљем тексту: осигураник пољопривредник) (члан 10. став 1.); да ако лице истовремено испуњава услове за осигурање по више основа из става 1. овог члана, основ осигурања одређује се на тај начин што постојање основа осигурања по претходној тачки искључује основ осигурања из наредне тачке (члан 10. став 2.); да се обавезе за плаћање доприноса по основу осигурања утврђују у складу са овим законом (члан 10. став 3.); да су осигураници запослени лица у радном односу, односно запослена у предузећу, другом правном лицу, државном органу, органу јединице локалне самоуправе или код физичких лица (у даљем тексту: послодавац), изузев лица из члана 12. став 1. тачка 2) овог закона (члан 11. тачка 1)) ; да су о сигураници самосталних делатности лица која су оснивачи, односно чланови привредних друштава у складу са законом, који у њима раде, без обзира да ли су у радном односу у привредном друштву чији су оснивач односно члан (члана 12. став 1. тачка 2)); да пензијски стаж на основу кога се стичу и остварују права из пензијског и инвалидског осигурања обухвата време које се рачуна у стаж осигурања и посебан стаж према одредбама овог закона (члан 44. став 1. тачка 1)) ; да се у стаж осигурања, у смислу члана 44. овог закона, рачуна време које је осигураник провео на раду по основу кога је био обавезно осигуран и за које је уплаћен допринос за п ензијско и инвалидско осигурање (члан 46.); да се у стаж осигурања у смислу члана 44. тачка 1) овог закона рачуна време проведено на раду односно у осигурању, у ефективном трајању (члан 47.); да се висина старосне и инвалидске пензије одређује тако што се лични бодови помноже са вредношћу општег бода на дан остваривања права (члан 61.); да се лични бодови осигураника утврђују множењем личног коефицијента осигураника и његовог пензијског стажа (члан 62.) ; да се подаци уносе у матичну евиденцију на основу пријава поднесених на прописаним обрасцима које се могу достављати и путем средстава за електронску обраду података, односно у електронској форми, у складу са законом (члан 126. став 3.); да се у матичну евиденцију уносе подаци о осигураницима , поред осталог, о броју месеци, односно дана проведених на раду и броју месеци, односно дана за које су исплаћене накнаде (члан 129. став 1. тачка 10)); да својство осигураника, стаж осигурања, зараде, накнаде зараде, основице осигурања, односно уговорене накнаде које се узимају за утврђивање висине права утврђује фонд на основу пријава података из члана 132. овог закона, уношењем података у матичну евиденцију (члан 140. став 1.).

Одредбом члана 46. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, број 73/ 18), која је ступила на снагу 30. септембра 2018. године, прописано је да се у стаж осигурања, у смислу члана 44. овог закона, осигуранику рачуна време за које је плаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање по било ком основу за који постоји обавеза плаћања доприноса у складу са законом.

Одредбом члана 51. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, број 73/18), која није интегрисана у текст закона, прописано је да ће се обрасци прописани актом Владе у складу са чланом 126. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, који престају да се примењују 1. јануара 2019. године, примењивати и даље за период осигурања навршен закључно са 31. децембром 2018. године.

Одредбама Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник РС“, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14, 112/15, 113/17, 95/18, 86/19, 153/20, 44/21 и 118/21) је прописано: да су oбвезници доприноса за пензијско и инвалидско осигурање осигураници, у складу са законом који уређује систем обавезног пензијског и инвалидског осигурања, и то запослени и оснивачи, односно чланови привредног друштва (члан 7. тач. 1) и 7)); да када осигураник остварује приходе по више различитих основа (радни однос, самостална делатност, уговори и др.), допринос за обавезно пензијско и инвалидско осигурање обрачунава се и плаћа по свим тим основима, до износа највише годишње основице доприноса, у складу са овим законом (члан 12. став 1.).

Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) је прописано: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року (…) (члан 2.); да законитост оспореног управног акта суд испитује у границама захтева из тужбе, али при том није везан разлозима тужбе (члан 41. став 1.).

Одлуком о обрасцима пријава података за матичну евиденцију о осигураницима и корисницима права из пензијског и инвалидског осигурања („Службени гласник РС“, бр. 118/03, 11/06, 54/10 и 44/18 – други пропис) прописани су обрасци пријава података за матичну евиденцију о осигураницима и корисницима права из пензијског и инвалидског осигурања , који чине саставни део наведене одлуке. Даном ступања на снагу наведене одлуке престала је да важи Одлука о обрасцима пријава података за матичну евиденцију о осигураницима и корисницима права из пензијског и инвалидског осигурања („Службени лист СРЈ“, број 14/97). Према раније важећој Одлуци, пријава на осигурање (Образац М-1) је садржала податак о радном времену осигураника (колико часова седмично), а пријава података за утврђивање стажа осигурања, зараде, накнаде зараде, односно основице осигурања и висине уплаћеног доприноса за календарску годину за осигуранике запослене (Образац М-4) и пријава промене података за утврђивање стажа осигурања и зараде (Образац М-8) су садржал е податак о укупном броју остварених часова у протеклој календарској години за које је исплаћена зарада, односно накнада зараде која служи за утврђивање пензијског основа. Према важећој Одлуци, наведени подаци нису садржани у поменутим пријавама.

5. Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава образлаже тиме што је за период од 1. јула 2006. до 31. децембра 2009. године у стаж осигурања утврђено само време које је провео на раду код послодавца са половином пуног радног времена, а не и време које је у истом периоду провео на раду у привредном друштву чији је био један од оснивача, што је имало за последицу да му је у том периоду утврђен стаж осигурања краћи за 21 месец, а тиме и мањи износ старосне пензије.

Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, овај суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.

Уставни суд је констатовао да је привременим решењем првостепеног органа подносиоцу уставне жалбе утврђено право на старосну пензију у опредељеном месечном новчаном износу и стаж осигурања у трајању од 34 године, 11 месеци и 24 дана, с тим што је решење оглашено привременим до утврђивања остварене и просечне зараде за 2015. годину. Како за спорни период од 1. јула 2006. до 31. децембра 2009. године (42 ме сеца) у матичној евиденцији није би о утврђен стаж осигурања, п рвостепени орган је пре доношења привременог решења спровео поступак и на основу прибављених доказа утврдио стаж осигурања подносиоца у трајању од 21 месеца, рачунајући у стаж осигурања само непуно радно време које је провео на раду као запослени код послодавца - привредног друштва „И .“ доо Нови Сад, а не и време које је провео на раду у привредном друштву „А.“ доо Београд, чији је био један од оснивача. Другостепени орган је оценио да је првостепени орган, на основу података утврђених и регистрованих у матичној евиденцији, правилно утврдио основ и дужину стажа осигурања подносиоца у спорном периоду. Управни суд је у оспореној пресуди прихватио као правилне и на закону засноване разлоге другостепеног органа.

У конкретном случају су се као спорна поставила питања на који начин се одређује основ осигурања и које време се рачуна у стаж осигурања лицу које је једну половину пуног радног времена радило као запослени код послодавца, а другу половину пуног радног времена у привредном друштву чији је оснивач.

С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је подносилац уставне жалбе у спорном периоду истовремено испуњавао услове за стицање својства осигураника запосленог и осигураника самосталних делатности. У том случају, у смислу одредбе члана 10. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању , осигурање по основу радног односа код послодавца искључује осигурање по основу обављања самосталне делатности , те је подносилац у спорном периоду стекао својство осигураника запосленог. Дакле, подносиоцу се у стаж осигурања могло утврдити време за које је био у радном односу код другог послодавца, а не и време за које је у истом периоду био у радном односу у привредном друштву чији је био један од оснивача, без обзира на радно време. Са друге стране, допринос за обавезно пензијско и инвалидско осигурање се, сагласно одредби члана 12. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, обрачунавао и плаћао по оба основа по којима је подносилац остварио приходе - по основу запослења и по основу самосталне делатности, што је било од утицаја на утврђивање личног коефицијента приликом обрачуна висине старосне пензије. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су у оспореној пресуди дати довољни разлози за оцену да је подносилац у спорном периоду могао бити обавезно осигуран само по једном основу, конкретно као осигураник запослени, а да је допринос за обавезно пензијско и инвалидско осигурање морао бити обрачунат и плаћен по оба основа по којима је остварио приходе.

Испитујући да ли су у оспореној пресуди дати уставноправно прихватљиви разлози за оцену о дужини навршеног стажа осигурања подносиоца уставне жалбе који је у спорном периоду био обавезно осигуран по основу запослења са непуним радним временом, Уставни суд је пошао од тога да је одредбом члана 46. Закона о пензијском и инвалидском осигурању било прописано да се у стаж осигурања рачуна време које је осигураник провео на раду по основу кога је био обавезно осигуран и за које је уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање, а да је одредбом члана 47. истог закона прописано да се у стаж осигурања рачуна време проведено на раду, односно у осигурању у ефективном трајању. Ово представља битну разлику у односу одредбе члана 88. раније важећег Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања , којима је било прописано да се у стаж осигурања рачуна време проведено на раду с пуним радним временом, које се уређује прописима о раду, као и да се часови рада који је краћи од пуног радног времена прерачунава ју и сво де на пуно радно време у једној календарској години. Према важећем Закону, стаж осигурања се везује за календарско време проведено на раду односно у осигурању, које се исказује у данима и месеци ма у току календарске године, без обзира на радно време. Наиме, важећим Законом није прописано да се запосленом који ради са непуним радним временом стаж осигурања рачуна сразмерно оствареном радном времену. Стога, није од значаја да ли осигураник запослени ради са пуним или непуним радним временом, већ да ли је уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање, како би се осигуранику запосленом по том основу време проведено на раду, односно у осигурању у ефективном трајању (календарско време) утврдило у стаж осигурања.

Уставни суд, такође, указује на то да је одредбом члана 129. став 1. тачка 10) Закона о пензијском и инвалидском осигурању прописано да се у матичну евиденцију уносе подаци о броју месеци, односно дана које је осигураник провео на раду и броју месеци, односно дана за које су исплаћене накнаде, а не подаци о броју часова проведених на раду и броју часова за које су исплаћене накнаде, како је било прописано одредбом члана 116. став 1. тачка 10) раније важећег Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања. У том смислу, прописани обрасци пријава, на основу којих се подаци уносе у матичну евиденцију за спорни период, не садрже податке о радном времену осигураника (колико часова седмично) и укупном броју остварених часова у једној календарској години за које је исплаћена зарада, односно накнада зараде , што су подаци који су били садржани у пријавама према раније важећим прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Имајући у виду да радно време и број часова проведених на раду односно број часова за које су исплаћене накнаде нису подаци који се уносе у матичну евиденцију, нити су то чињенице које су по Закону од утицаја на утврђивање стажа осигурања у спорном периоду, Уставни суд налази да је у поступку који је правноснажно окончан оспореном пресудом произвољно примењено материјално право на штету подносиоца уставне жалбе.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Управног суда повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.

Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда У. 2171/16 од 10. маја 2019. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подноси оца поднетој против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/181.6.3 15943/15 од 31. децембра 2015. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.

С обзиром на то да је утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорену пресуду, Уставни суд није разматрао наводе уставне жалбе о повреди права на имовину из члана 58. став 1 . Устава, која се образлаже истим наводима као и повреда права на правично суђење.

6. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе искључиво доводи у везу са трајањем управног спора који је покренут тужбом од 12. фебруара 2016. године и окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда од 10. маја 2019. године. Из наведеног следи да је оспорени управно-судски поступак трајао три године и непуна три месеца.

Поред саме дужине трајања поступка, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежног суда био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке у поступку, поступање надлежног суда, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.

Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд налази да предмет управног спора није био сложен, јер је пред Управним судом било спорно само правно питање – утврђивање стажа осигурања подносиоца који је у спорном периоду радио са непуним радним временом као запослени код послодавца и у привредном друштву чији је био један од оснивача. Подносилац има материјални интерес да се стаж осигурања утврди у дужем трајању јер је то од утицаја на висину права на старосну пензију. При томе, својим понашањем није допринео трајању предметног управног спора.

Уставни суд је нашао да је споро поступање Управног суда искључиво довело до дугог трајања управног спора које се у конкретном случају не може оправдати. Према становишту Европског суда за људска права, повреда права на суђење у разумном року постоји када је суђење у једном степену трајало претерано дуго (пресуда Ciccardi против Италије , број представке 46521/99, од 16. новембра 2000. године, ст. 9. и 11.).

Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у овом делу, одлучујући као у тачки 3. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове накнаде штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.

8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.