Преглед документа Уж-4113/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Т . и А . Т, обојиц е из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба З. Т . и А . Т . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину у предмету К. 310/17 ( раније у предмету К. 3067/10 Основног суда у Новом Пазару, односно у предмету К. 205/16 Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину) повређено право поднос илаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

1. З . Т . и А . Т, обојица из Новог Пазара , поднели су Уставном суду, 4. априла 201 8. године, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 310/17 од 4. октобра 2017. године, због повреде права на правично суђење, из члана 32. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. Устава, у поступку који је вођен у предмету К. 310/17 Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину.

Подносиоци изјављуј у уставну жалбу као лица ко ја су у предметном кривичном поступку у коме је донета оспорена пресуда имала својство оштећен их као тужилаца.

У уставној жалби је наведено да је поступајући првостепени суд одбио предлог за извођење доказа у циљу утврђивања релевантних чињеница а да за то није дао никакве разлоге, као што ни другостепени суд то није учинио; да је поступак трајао 7,5 година; да је суд био дужан да поступак спроведе без одуговлачења.

Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права и права на накнаду штете „у виду примереног новчаног износа“.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, из списа предмета К. 310/17 Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину , утврдио:

- да су оштећени као тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, 9. јула 2010. године поднели Основном суду у Новом Пазару оптужни предлог против С.С, Ђ.Б, М.Х, Б.А. и Д.Ђ. због више кривичних дела и да су у оптужном предлогу истакли имовинскоправни захтев;

- да је кривични поступак вођен у предмету К. 3067/10 Основног суда у Новом Пазару;

- да је решењем Вишег суда у Новом Пазару Р4К. 2/15 од 12. марта 2015. године усвојен захтев за заштиту права на суђење у разумном року предлагача А. Т . и З . Т . и утврђено да им је у кривичном поступку који се води пред Основном судом у Новом Пазару у предмету К. 3067/10 повређено право на суђење у разумном року, наложено поступајућем суду да предузме све мере како би се кривични поступак окончао у року од шест месеци од пријема тог решења, док је захтев за примерену накнаду због повреде наведеног права одбијен;

- да је решењем Врховног касационог суда Рж. к. 43/15 од 9. априла 2015. године одбијена као неоснована жалба предлагача, а решење Вишег суда у Новом Пазару Р4К 2/15 од 12. марта 2015. године је потврђено;

- да је до доношења пресуде Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 3067/10 од 19. августа 2015. године једном одржан главни претрес, док је три пута одложен;

- да су наведеном пресудом окривљени ослобођени од оптужбе да су учинили кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), кривично дело непријављивање кривичног дела и учиниоца из члана 332. став 1. Кривичног законика и кривично дело давање лажног исказа из члана 355. став 3. Кривичног законика;

- да је решењем Вишег суда у Новом Пазару Кж. 41/16 од 22. марта 2016. године укинута пресуда Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 3067/10 од 19. августа 2015. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање;

- да је кривични поступак настављен у предмету К. 205/16 Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину;

- да је током 2016. године главни претрес одржан два пута, док је једном одложен;

- да је решењем Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 205/16 од 9. новембра 2016. године обустављен кривични поступак против окривљених услед одустанка тужиоца од оптужбе;

- да је решењем Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 205/16 од 14. марта 2017. године одбијена као неоснована молба за повраћај у пређашње стање;

- да је решењем Вишег суда у Новом Пазару Кж. 70/17 од 26. маја 2017. године усвојена жалба оштећених као тужилаца, те су укинута решења Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 205/16 од 9. новембра 2016. године и К. 205/16 од 14. марта 2017. године и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак;

- да је након тога главни претрес одржан једном, док је једном одложен;

- да су оспореном пресудом Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 310/17 од 4. октобра 2017. године окривљени ослобођени од оптужбе да су учинили кривична дела која су им стављена на терет;

- да је пресудом Вишег суда у Новом Пазару Кж. 1/18 од 9. јануара 2018. године одбијена као неоснована жалба оштећених као тужилаца, а пресуда Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 310/17 од 4. октобра 2017. године је потврђена.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), између осталог, било је прописано: да ако странка у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, може непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење у разумном року , да се захтевом из става 1. овог члана може тражити и накнада за повреду права на суђење у разумном року, да је поступак одлучивања о захтеву из става 1. овог члана хитан (члан 8. ст. 1. до 3. ); да ако непосредно виши суд утврди да је захтев подносиоца основан, може одредити примерену накнаду за повреду права на суђење у разумном року и одредити рок у коме ће нижи суд окончати поступак у коме је учињена повреда права на суђење у разумном року (члан 8б став 1.).

5. Испитујући постојање претпоставки да одлучује о основаности навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, Суд је најпре испитивао да ли је уставна жалба допуштена ratione personae. Уставни суд је пошао од своје досадашње праксе, као и праксе Европског суда за људска права и констатовао да се право на правично суђење и на суђење у разумном року у кривичним поступцима, пре свега, гарантује окривљеном, јер се у том поступку одлучује о оптужбама које се стављају на терет окривљеном, а не о правима и обавезама других учесника у поступку. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом, нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Из наведеног следи да је у односу на означена лица уставна жалба ratione personae недопуштена и када је реч о истицању повреде права на суђење у разумном року, пошто је ово право само један од елемената права на правично суђење. Међутим, од овог правила постоје изузеци.

Наиме, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, то се наведена лица могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права ( видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против Бивше Југословенске Републике Македоније, представка број 41916/04 , од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „ грађанском захтеву“, и то од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев.

У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе оспоравају трајање кривичног поступка у коме су имали својство оштећених као тужилаца, при чему су истакли имовинскоправни захтев, те је Уставни суд оценио да су активно легитимисани за истицање повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. Устава.

6. Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року, из члана 32. Устава , Уставни суд је, крећући се у оквиру навода и разлога уставне жалбе, утврдио да су подноси оци истакли имовинскоправни захтев 9. јула 2010. године у оптужном предлогу који су поднели Основном суду у Новом Пазару, као и да је кривични поступак правноснажно окончан 9. јануара 2018. године. При томе, Уставни суд, полазећи од своје досадашње праксе, констатује да је од дана правноснажности решења којим је усвојен захтев подносилаца за заштиту права на суђење у разумном року (9. априла 2015. године), а које решење подносиоци нису оспорили уставном жалбом у делу у коме је одбијен захтев за накнаду штете, па до правноснажног окончања кривичног поступка протекло две године и девет месеци.

Полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која, поред времена трајања, зависи и од низа других чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносилаца уставне жалбе током поступка, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање оспореног поступка.

Оцењујући критеријум сложености конкретног кривичног предмета, Уставни суд констатује да је петорици окривљених било стављено на терет извршење више кривичних дела, што је нужно захтева ло и спровођење одређеног доказног поступка ради разјашњења спорних чињеничних и правних питања. Све ово неспорно је, по оцени Уставног суда, у одређеној мери објективно утицало на дужину трајања поступка.

Међутим, Уставни суд указује да је решењем Вишег суда у Новом Пазару Р4К. 2/15 од 12. марта 2015. године наложено Основном суду у Новом Пазару да предузме све мере како би се оспорени кривични поступак окончао у року од шест месеци од пријема напред наведеног решења. Уставни суд констатује да оспорени кривични поступак није окончан у одређеном року од шест месеци, већ је окончан тек 9. јануара 2018. године, након две године и четири месеца од истека рока одређеног решењем Вишег суда у Новом Пазару Р4К. 2/15. Стога је Уставни суд утврдио да се рок од две године и четири месеца не може сматрати разумним роком за окончање оспореног кривичног поступка, те је утврдио повреду права на суђење у разумном року подносиоцима уставне жалбе. Уставни суд посебно напомиње да није било никаквог доприноса подносилаца дужини трајања оспореног кривичног поступка.

Имајући у виду обавезу суда да се стара да се поступак спроведе без одуговлачења, Уставни суд је оценио да су наведене неактивности и неефикасност у поступању надлежних судова допринеле дужем трајању кривичног поступка, те да , стога, ни сложеност чињеничних и правних питања која су се постављала у конкретном случају не представљају прихватљиво оправдање за дуго трајање поступка у односу на подносиоце, већ ове околности могу бити од утицаја само на одмеравање висине накнаде штете.

С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе у поступку који је вођен пред Основним судом у Новом Пазару у предмету К. 3067/10, касније у предмету К. 205/16 Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину, односно у предмету К. 310/17 истог суда, повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15 ) и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће  досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.

Усклађујући своју досадашњу праксу са ставовима Европског суда, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке (видети Одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).

8. Испитујући уставну жалбу у односу на оспорену пресуду, Уставни суд указује да се, полазећи од Уставом утврђене садржине права на правично суђење, ово право у кривичном поступку јемчи пре свега окривљеном лицу, пошто се у том поступку одлучује о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, односно о оптужбама које се неком лицу стављају на терет. У том смислу, једино је суд надлежан да одлучи да ли има места покретању кривичног поступка, а уколико је поступак покренут – да одлучи о кривичној оптужби против окривљеног у погледу постојања кривичног дела. Стога се лице које у кривичном поступку има положај приватног тужиоца, оштећеног или оштећеног који има својство тужиоца, не може позивати на то да му је повређено право на правично суђење тиме што против окривљеног није покренут и вођен кривични поступак, или што кривични поступак није окончан осудом оптуженог лица, односно што оптуженоме није изречена одређена кривична санкција.

Полазећи од изложеног, а имајући у виду наводе уставне жалбе и процесни положај подносилаца у кривичном поступку у коме је донета оспорен а пресуда Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину К. 310/17 од 4. октобра 2017. године, Уставни суд је оценио да је уставна жалба, ratione personae, неспојива са истакнутом повредом права на правично суђење из члана 32. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу , решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.