Преглед документа Уж-12700/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Г, Р . Ђ, Д . С, Д . Т, Б . М , О . П . и В . Г , свих из Лознице, З. К, М . М, С . М, М . Ћ, З. С, П . А, Д . П, В . Г, З . С, Л . Л, М . Г, М . Г, Б . Р, М . Т, М . С, Д . М, С. П, Љ. С . и Р . Г, свих из Малог Зворника, М . П, Д . А, М . Ј, М . Ч . и М . Ж, свих из села Брасина, општина Мали Зворник, И. К . и З . В, обојице из села Т рбушница код Лознице, С. К, Ж. Ј, М . Ј, Б . Ј . и Д . С, свих из села Доња Борина, општина Мали Зворник, М . Н . из села Горња Бадања код Лознице, З . С, Р . С, М . Н, С . П, С . П, М. Р, Д . Н . и С . Ћ, свих из села Радаљ, општина Мали Зворник, М. М . из села Цулине, општина Мали Зворник, З. С . и Ж . Б, обојице из села Сакар, општина Мали Зворник, М. Т . из села Велика Река, општина Мали Зворник, Б. М . из села Коренита код Лознице, М . И . из села Горња Борина код Лознице, Б. М . из села Горњи Добрић код Лознице, В. Г . из села Липница код Лознице, Г . С . из села Амајић, општина Мали Зворник, и С. Ј . из Бање Ковиљаче код Лознице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Н. Г, Р . Ђ, Д . С, Д . Т, Б . М, О . П , В. Г, З . К, М . М, С . М, М . Ћ, З . С, П . А, Д . П, В . Г, З . С, Л . Л, М . Г, М . Г, Б . Р, М . Т, Д . М, С . П, Љ. С , М . П, Д . А, М . Ј, М . Ч , М . Ж, И . К , З . В, С . К, Ж . Ј, М . Ј, Б . Ј , Д . С, З . С, Р . С, М . Н, С . П, М . Р, Д . Н , С . Ћ, М . М, З . С , Ж . Б, М . Т, М . И, Б . М, В . Г, Г . С . и С . Ј . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1642/21 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .

2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

4. Одбацује се уставна жалба М. Н, Б. М, М. С, Р. Г . и С. П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1642/21.

1. Н. Г . из Лознице и остала лица наведена у уводу и у тач. 1. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 4. децембра 2019 . године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднеском од 5 . фебруара 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-4119/19, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-2220 /2019-01, Управним судом у предмету У. 15173/16 (2012) и у време изјављивања ове уставне жалбе пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу “. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-1052/2015 од 6. октобра 2016. године.

У уставној жалби и њеној допун и је детаљно описан ток оспореног поступка уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.

Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на правично суђење и права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року подносиоцу С. Ј . у износу од 2.000 евра, а осталим подносиоцима сваком у износу од по 1.500 евра, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњ их послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу број 120-1642/21 и целокупне документације п риложене уз уставну жалбу и њену допуну , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1. Што се тиче подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке, они су 3 . октобра 2006. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу (у даљем тексту: првостепени орган) поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.

Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 11046/12 од 16 . јануара 2015. године.

Подносиоци (изузев подносиоца С. Ј .) су 12. марта 2013. године поднели уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, те је Одлуком Уставног суда Уж-2009/2013 од 21. јануара 2016. године утврђена повреда наведеног права у поступку који је био правноснажно окончан пресудом од 16 . јануара 2015. године и право на накнаду нематеријалне штете сваком подносиоцу у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

Н. Г, овде подносилац уставне жалбе, је 12. фебруара 2015. године поднео уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 11046/12 од 16 . јануара 2015. године. Одлуком Уставног суда Уж-1052/2015 од 6. октобра 2016. године је усвојена уставна жалба, утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, поништена наведена пресуда и одређено да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-614/2012-01 од 2 . јула 2012. године, при чему је одређено да наведена одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији као и подносилац Н . Г , сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлуке Уставног суда је 2. новембра 2016. године достављена Управном суду.

Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 13 . јануара 2017. године, донео пресуду У. 15173/16 (2012), којом је уважена тужба подносилаца, поништ ено другостепено решење од 2. јула 2012. године и предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање.

Након што је другостепени орган решењем број 120-01-238/2017-01 од 14. марта 2017. године усвојио жалбу подносилаца, поништио првостепено решење број 120-37/12 од 1. јуна 2012. године и вратио предмет на поновни поступак, у даљем току поступка решења првостепеног органа број 120-3237/17 од 12. маја 2017. године, број 120-4949/17 од 31 . јула 2017. године, број 120-6692/17 од 20 . октобра 2017. године, број 120-236/18 од 8 . јануара 2018. године, број 120-4183/18 од 4. јуна 2018. године, број 120-6152/18 од 7 . септембра 2018. године, број 120-8180/18 од 12. децембра 2018. године, број 120-2355/19 од 5. априла 2019. године, број 120- 4119/19 од 7. јула 2019. године, број 120-6471/19 од 22. новембра 2019. године, број 120-1377/20 од 2. марта 2020. године и број 120-2795/20 од 18. јуна 2020. године, којима је одбијен као неоснован захтев подносилаца, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-405/2017-01 од 26 . јуна 2017. године, број 120-01-575/2017-01 од 14 . септембра 2017. године, број 120-01-806/2017-01 од 11 . децембра 2017. године, број 120-01-912/2018-01 од 23. априла 2018. године, број 120-01-1164/2018-01 од 30 . јула 2018. године, број 120-01-1293/2018-01 од 31. октобра 2018. године, број 120-01-899/2019-01 од 14. фебруара 2019. године, број 120-01-2220/2019-01 од 31. маја 2019. године, број 120-01- 2556/2019-01 од 11. октобра 2019. године, број 120-01-57/2020-01 од 24. јануара 2020. године, број 120-01-218/2020-01 од 8. маја 2020. године и број 120-01- 379/2020-01 од 10. августа 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен на поновни поступак.

Решењем првостепеног органа број 120-5468/20 од 23. новембра 2020. године, у тачки 1. диспозитива, одбијен је захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 3. октобра 2006. године, у тачки 2. диспозитива, одбијен је захтев подносилаца за накнаду трошкова поступка и у тачки 3. диспозитива, одређено је да ће о захтеву за исплату додатака на плату за период од 3. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године бити накнадно одлучено.

Решењем другостепеног органа број 120-01-18/2021-01 од 19. јануара 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Допунским решењем првостепеног органа број 120-1642/21 од 31. марта 2021. године: у тачки 1. диспозитива, допуњено је првостепено решење од 23. новембра 2020. године; у тачки 2. диспозитива, утврђено је право подносилаца на додатке на плату по наведеним основима у периоду од 3. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 3. диспозитива, подносиоци су упућени да евентуално потраживање из тачке 2. диспозитива допунског решења остваре пред судовима опште надлежности, као стварно надлежним за поступање у овој правној ствари, у складу са правилима облигационог права; у тачки 4. диспозитива, усвојен је део захтева за накнаду трошкова управног поступка; у тачки 5. диспозитива, одбијен је део захтева за накнаду трошкова управног поступка.

Решењем другостепеног органа број 120-01-250/2021-01 од 21. маја 2021. године поништена је тачка 3. диспозитива допунског решења првостепеног органа и предмет у том делу враћен на поновни поступак, док је одбијена као неоснована жалба подносилаца изјављена против тачке 5. диспозитива допунског решења.

3.2. Када су у питању подноси оци уставне жалбе М. Н, Б . М, М . С . и Р . Г , Уставни суд је констатовао: да су они заједно са подносиоцима из тачке 1. изреке поднели захтев за исплату додатака на плату од 3. октобра 2006. године; да је првостепени орган, у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-1052/2015 од 6. октобра 2016. године, у периоду од 12 . маја 2017. до 18. јуна 2020. године, донео 12 решења којима н ије одлучено о захтеву наведених подноси лаца за исплату додатака на плату; да је први пут у жалби изјављеној против првостепеног решења од 5. априла 2019. године, а потом и у осталим жалбама, истакнуто да ожалбеним решењима није одлучено о захтеву наведених подносилаца; да другостепени орган није поводом тих жалби наложио првостепеном органу да одлучи о захтеву подносилаца, нити су они даље користили правна средства због „ћутања управе“; да је првостепени орган први пут одлучио о захтеву на ведених подноси лаца решењем од 23. новембра 2020. године, а потом допунским решењем од 31. марта 2021. године.

3.3. Када је у питању подноси лац уставне жалбе С. П , Уставни суд је констатовао да наведени подносилац није означен као странка у захтеву за исплату додатака на плату од 3. октобра 2006. године и решењима управних органа донетим у току поступка .

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.

Одредбом члана 19. став 1. Законом о управним споровима („Службени гласник РС“ , број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.

5. Како се свим наводима уставне жалбе образлаже искључиво повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је наводе и разлоге уставне жалбе разматрао са становишта тог елемента права на правично суђење. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-1052/2015 од 6. октобра 2016. године. При томе је трајање поступка који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 11046/12 од 16. јануара 2015. године оцењено Одлуком Уставног суда Уж-2009/2013 од 21. јануара 2016. године, којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року и право на накнаду нематеријалне штете сваком подносиоцу (изузев подносиоцу С. Ј . који није изјавио жалбу у том предмету ) у опредељеном новчаном износу. Стога је Уставни суд у односу на подносиоце из тачке 1. изреке ценио период од достављања Одлуке Уставног суда Уж-1052/2015 од 6. октобра 2016. године Управном суду, односно од 2. новембра 2016. године. Сагласно својој устаљеној пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје пет година и осам месеци , управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.

Уставни суд је констатовао да је тачком 2. диспозитива допунског р ешења првостепеног органа од 31. марта 2021. године, које је у том делу постало правноснажно, подносиоцима уставне жалбе утврђено право на додатке на плату по наведеним основима за период од 3. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату додатака на плату, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања . Захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 3. октобра 2006. године одбијен је тачком 2. диспозитива решења првостепеног органа од 23. новембра 2020. године, које је у том делу постало коначно.

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.

Уставни суд је оценио да је овај предмет чињенично сложенији, имајући у виду већи број странака у поступку. Са друге стране, правна питања која се постављају у поступку већ су у довољној мери разјашњена у раније донетим одлукама овог суда, као што је Одлука Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведене одлуке Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.

Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд – Одељење у Новом Саду у кратком року донео пресуду у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-1052/2015 од 6. октобра 2016. године. Међутим, у наставку поступка је донето 14 првостепених и 15 другостепених решења којима је одлучено о жалбама подносилаца изјављеним против првостепених решења. Из тога се уочава да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недост атке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено 12 решења тог органа, којима је у целини био одбијен захтев подносилаца, дон ео допунско решењ е од 31. марта 2021. године којима је подносиоцима утврђено право на тражене додатке на плату за период од 3. октобра 2003. до 26. јуна 2006. године, али се истовремено упућују да евентуално потраживање по основу тог права остваре пред судом опште надлежности.

Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке , Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, када су за то постојали услови.

Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дир екција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1642/21 повређено право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио њихову уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе из тачке 1. изреке због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања предметног поступка, неефикасно поступање управних органа, већи број подносилаца уставне жалбе, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.

Уставни суд сматра да нема основа да се подносиоцу уставне жалбе С. Ј . утврди право на накнаду нематеријалне штете у већем износу у односу на остале подносиоце из тачке 1. изреке , како је то истакнуто у захтеву уставне жалбе. Чињеница да наведени подносилац није изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је био правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 11046/12 од 16 . јануара 2015. године, није од утицаја на одлучивање Уставног суда о његовом захтеву за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року утврђене овом одлуком. Наиме, овом одлуком Уставног суда је у односу на све подносиоце уставне жалбе из тачке 1. изреке цењено трајање поступка исте дужине, који се води у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-1052/2015 од 6. октобра 2016. године, а у оквиру захтева истакнутог у уставној жалби.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.

7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .

8. Разматрајући уставну жалбу подносилаца М. Н, Б . М, М . С . и Р . Г, Уставни суд је констатовао да су они заједно са подносиоцима из тачке 1. изреке поднели захтев за исплату додатака на плату од 3. октобра 2006. године. Међутим, о захтеву наведених подносилаца је први пут одлучено решењем првостепеног органа од 23. новембра 2020. године, а потом и допунским решењем тог органа од 31. марта 2021. године. Уставни суд је потом констатовао да је првостепени орган у периоду који се овде цени донео 12 решења којима није одлучено о захтеву наведених подносилаца за исплату додатака на плату. При томе су ови подносиоци први пут у жалби изјављеној против првостепеног решења од 5. априла 2019. године, а потом и у осталим жалбама, истакли да ожалбеним решењима није одлучено о њиховом захтеву, али другостепени орган није поводом тих жалби наложио првостепеном органу да одлучи о њиховом захтеву, нити су они даље користили правна средства због „ћутања управе“.

Имајући у виду да је првостепени орган тек једну годину и осам месеци пре доношења одлуке о овој уставној жалби први пут одлучио о захтеву наведених подноси лаца, који због пропуштања првостепеног органа да одлучи о њиховом захтеву нису користили сва правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, Уставни суд указује на праксу Европског суда за људска права, према којој, подносилац треба да покаже марљивост у вршењу процесних радњи које се односе на њега и да искористи обим који му домаћи закон пружа за скраћивање поступка (видети пресуду Union Alimentaria Sanders Sa против Шпаније , 11681/85, став 35, од 7. јула 1989. године), као и да уколико подносилац не користи правна средства која му омогућавају да настави поступак пред Управним судом, не може приговарати дужини поступка пред управним органом (видети одлуку Штајцар против Хрватске , број 46279/99, од 20. јануара 2000. године). Уставни суд је оценио да су наведене околности од таквог значаја у конкретном случају да уставну жалбу ових подносилаца изјављену због повреде права на суђење у разумном року чине очигледно неоснованом, те је одбацио њихову уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 4. изреке.

9. Разматрајући уставну жалбу подносиоца С. П, Уставни суд је констатовао да из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да је изјављује лице о чијим правима и обавезама је одлучивано појединачним актом који се оспорава уставном жалбом, односно лице према коме је предузета оспорена радња.

Уставни суд је утврдио да наведени подносилац није означен као странка у захтеву за исплату додатака на плату од 3. октобра 2006. године и у решењима управних органа донетим у току поступка . Стога је Суд оценио да наведени подносилац није активно легитимисан за подношење уставне жалбе, те је одбацио његову уставну жалбу , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.

10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.