Преглед документа Уж-10424/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . С , Т. Т , И. С, И . Г, М . М, Н . С, Н . П, Д . С, М . П, М . П, З . Р, М . И, М . О. К, И. В, З . М, Б . М, С . П, С . Т, М . С, С . Т, Н . Р, Б . С, С . К, З . М, И . Љ , Ј. Ц, С . П, Ђ. М, Д . Р, Д . Н, Ј . П, М . В, Ј . Ћ, Г . Ф, Н . Р, Б . С, М . Р, Д . П, З . Ж, С . Ж, В . П, Н . Т, Д . М, Б . С, Д . Ђ, С . К, М . Ђ, Д . П, С . С, З . Ј, М. Ђ, С . В, Д . В, Б . Ћ, Н . А, Д . Ћ, И . Т, Љ. А, З . П, М . Ј, Г . М, С . П, Ј . М, Б . Р, Д . Ћ, Д . Ј, М . С, Ј . С, М . М, А . Ж, В . Ђ, Д . Б, М . И, М . Р, Б . И, З . С, Д . Л, М . З, З . Б , Т. З, Т . Ј , С. К, М . П, Б . М, С . Т, Н . М, Ч . Џ, Б. Н, Б . Ђ, Г . С, Д . Ж, Д . П, Б . Н , М. П, С . Н, П . М, С . М, М . П, И . С, М . С, Д . П, В . М, Б . П, Д . Ж, В . Ц, В . Ћ . Б , В. К, С . Т, С . С, Р . А, Б . П, И . Г, Б . М, М . Ж, С . П, С . С, М . С, М . К, Д . П . и А. Ј , свих из Пирота, А . С . и С. Ђ, обојице из села Барја Чифлик код Пирота, М. Ј. Р, М . Р, С . П . и М. Р, свих из села Бериловац код Пирота, Р. С, Д . И, З . И . и М . П, свих из Бабушнице, Г. Ђ . и М. Д, обојице из села Пољска Ржана код Пирота, Г . К . и Б . Ж, обојице из Беле Паланке, Н. В . из села Петровац код Пирота, Н . П, М . Д , М. П, А. В . и В . Т, свих из села Гњилан код Пирота, С . П .(1) из села Костур код Пирота, С . П .(2) из села Церова код Пирота, Р. Т . и В . А, обојице из села Белеш, општина Димитровград, Д. П, Б . П, И . Г, Д . Т, В . Д, М . П, Б . Ј, С . Д, Д . Б, М . С, И . Е, А . С . и А . С, свих из Димитровграда, З. М, П . А , И. Р, С . Т . и П . К, свих из села Жељуша, општина Димитровград, А. К, В. М, М . Р . и Е . Т, свих из села Лукавица, општина Димитровград, Д . С . из села Држине код Пирота, Н. Р . из села Темска код Пирота, З . С . из села Градиште код Пирота, М . С . из села Похор код Пиро та, Д. М . из села Расница код Пирота, Г . Л . и М . Т, об ојице из села Драгинац код Пирота и Н. Ј . из села Горинци код Пирота, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. октобра 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Д. С , Т. Т, И . С, И . Г, М . М, Н . С, Н . П, Д . С, М . П, М . П, З . Р, М . И, М . О. К, И . В, З . М, Б . М, С . П, С . Т, М . С, С . Т, Н . Р, Б . С, С . К, З . М, И . Љ, Ј . Ц, С . П, Ђ . М, Д . Р, Д . Н, Ј . П, М . В, Ј . Ћ, Г . Ф, Н . Р, Б. С, М . Р , Д. П, З . Ж, С . Ж, В . П, Н . Т, Д . М, Б . С, Д . Ђ, С . К, М . Ђ, Д . П, С . С, З . Ј, М . Ђ, С . В, Д . В, Б . Ћ, Н . А, Д . Ћ, И . Т, Љ . А, З . П, М . Ј, Г . М, С . П, Ј . М, Б . Р, Д . Ћ, Д . Ј, М . С, Ј . С, М . М, А . Ж, В . Ђ, Д . Б, М . И, М . Р, Б . И, З . С, Д . Л, М . З, З . Б , Т. З, Т . Ј , С. К, М . П, Б . М, С . Т, Н . М, Ч . Џ, Б . Н, Б . Ђ, Г . С, Д . Ж, Д . П, Б . Н, М . П, С . Н, П . М, С . М, М . П, И . С, М . С, Д . П, В . М, Б . П, Д . Ж, В . Ц, В . Ћ . Б, В . К, С . Т, С . С, Р . А, Б. П, И . Г, Б . М, М . Ж, С . П, С . С, М . С, М . К , Д. П, А . Ј , А. С, С . Ђ, М . Ј. Р, М . Р, С . П, М. Р, Р . С, М . П, Г. Ђ, М. Д, Г . К , Б . Ж, Н . В, Н . П, М . Д, М . П, А. В, В . Т, С . П .(1), С. П .(2), Р. Т, В . А , Д. П, Б . П, И . Г, Д . Т, В . Д, М . П, Б . Ј, С . Д, Д . Б, М . С, И. Е, А . С, А . С, З . М, П . А, И . Р, С . Т , П . К, А. К, В. М, М . Р, Е . Т, Д . С, Н . Р , З. С, М . С, Д . М , Г. Л, М . Т . и Н. Ј . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Пироту у предмету број 117/1-2/2021 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба тих подносилаца одбацује.

2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријал не штете сваком у износу од по 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

4. Одбацује се уставна жалба Д. И . и З . И . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Пироту у предмету број 117/1-2/2021.

1. Д. С . из Пирота и остала лица наведена у уводу и у тач. 1. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 14. октобра 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 29 . јануара, 16. јуна и 30 . децембра 2020. године, 17. децембра 2021. и 1. јуна 2022. године , због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Пироту у предметима бр. 117/14 и 117/14-09-11-14/2019-2, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-2180 /2019-01, Управним судом у предметима У. 12815/10 и У. 11715/10 и у поступку који је у време изјављивања ове уставне жалбе вођен пред Жалбеном комисијом Владе “. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води поводом захтева подносилаца од 19 . јуна 2009. године.

У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток поступка који се води поводом захтева подносилаца, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.

Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, и то у износу од по 2.000 евра подносиоцима уставне жалбе којима су у парничном поступку досуђени износи од по 500 евра на име новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року, а подносиоцима уставне жалбе који у парничном поступку нису тражили новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сваком у износу од по 3.000 евра, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Пироту број 117/1-2/2021 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

3.1. Подносиоци уставне жалбе из тачке 1. изреке (у даљем тексту: подносиоци уставне жалбе) поднели су 19. јуна 2009. године Министарству унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Пироту (у даљем тексту: првостепени орган) захтев за исплату накнаде трошкова превоза за долазак на посао и одлазак са посла за последње три године до подношења захтева.

Решењем првостепеног органа број 117/14 од 21. јула 2009. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе, док је решењем Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 114-02-28/2009-01 од 30. октобра 2009. године одбијена жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

О тужби подносилаца поднетој Врховном суду Србију, након успостављања нове мреже судова у Републици Србији, одлучио је Управни суд пресудом У. 12615/10 (2009) од 9. децембра 2010. године којом је уважио тужбу и поништио наведено другостепено решење.

Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је донео решење број 114-02-33/2010-01 од 20. јануара 2011. године којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 21. јула 2009. године и предмет враћен на поновни поступак.

Првостепено решење број 117/14-09/11 од 18. априла 2011. године, којим је одбијен захтев подносилаца, потврђено је у поступку по жалби подносилаца другостепеним решењем број 120-01-1293/2011-01 од 22. септембра 2011. године.

Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су изјавили жалбу због „ћутања администрације“ од 26. марта 2013. године поводом које је другостепени орган наложио првостепеном органу да најкасније у року од пет дана донесе одговарајуће решење о захтеву подносилаца.

Након што је првостепено решење број 117/14-09-11/2013 од 25. новембра 2013. године поништено другостепеним решењем број 120-01-141/2014-01 од 28. марта 2014. године , донето је првостепено решење број 117/14-09-11/2014 од 23. априла 2014. године, којим је одбијен захтев подносилаца и које је потврђено у поступку по жалби другостепеним решењем број 120-01-219/2014-01 од 27. јуна 2014. године.

Пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 11715/14 од 17. новембра 2016. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.

Након што је другостепеним решењем број 120-01-1447/2016-01 од 30. децембра 2016. године поништено првостепено решење од 23. априла 2014. године и предмет враћен на поновни поступак, првостепена решења број 117/14-09-11-14/2017 од 3. марта 2017. године, број 117/14-09-11-14/2017-2 од 5. јула 2017. године, број 117/14-09-11-14/2017-3 од 4. октобра 2017. године, број 117/14-09-11-14/2017-4 од 13. децембра 2017. године, број 117/14-09-11-14/2018 од 9. маја 2018. године, број 117/14-09-11-14/2018-1 од 18. јула 2018. године, број 117/14-09-11-14/2018-2 од 18. септембра 2018. године, број 117/14-09-11-14/2019-1 од 10. јануара 2019. године, број 117/14-09-11-14/2019-2 од 29. марта 2019. године, број 117/14-09-11-14/2019-3 од 7. јуна 2019. године, број 117/14-09-11-14/2019-4 од 23. јула 2019. године, број 117/14-09-11-14/2019-5 од 13. новембра 2019. године, број 117/14-09-11-14/2020-1 од 6. јануара 2020. године и број 117 /14-09-11-14/2020-2 од 18 . маја 2020. године, којима је захтев подносилаца одбијен као неоснован, поништена су другостепеним решењима број 114-02-16/2017-01 од 30. маја 2017. године, број 114-02-21/2017-01 од 21. августа 2017. године, број 114-02-26/2017-01 од 13. новембра 2017. године, број 120-01-526/2018-01 од 28. марта 2018. године, број 114-05-10/2018-01 од 11. јуна 2018. године, број 114-02-17/2018-01 од 10. августа 2018. године, број 120-01-1274/2018-01 од 25. октобра 2018. године, број 114-05-9/2019-01 од 22. фебруара 2019. године, број 120-01-2180/2019-01 од 17. маја 2019. године, број 114-05-16/2019-01 од 5. јула 2019. године, број 114-05-44/2019-01 од 9. септембра 2019. године, број 120-01-2863/2019-01 од 9. децембра 2019. године, број 114-05-5/2020-01 од 21. фебруара 2020. године и број 114-05-18/2020-01 од 15. јуна 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.

Решењем првостепеног органа број 117/1 од 4. јануара 2021. године, у тачки 1. диспозитива, утврђено је право подносилаца по основу трошкова превоза за долазак и одлазак са рада за период од 23. јуна 2006. до 23. јуна 2009. године, с тим што су подносиоци упућени да потраживање по основу трошкова превоза остваре у складу са општим правилима облигационог права подношењем тужбе суду опште надлежности, док је у тач. 2. и 3. диспозитива одлучено о захтеву подносилаца за накнаду трошкова управног поступка.

Решењем другостепеног органа број 114-05-5/2021-01 од 8. марта 2021. године усвојена је жалба подносилаца и поништено је наведено првостепено решење у делу тачке 1. диспозитива којом се подносиоци упућују да потраживање остваре пред судом опште надлежности и тачке 3. диспозитива која садржи одлуку о трошковима поступка.

Подносиоци су 6 . јула 2021. године изјавили жалбу због недоношења првостепеног решења у поновном поступку, поводом које је другостепени орган решењем од 14. септембра 2021. године наложио првостепеном органу да најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење.

Првостепеним решењем број 117/1-2/2021 од 27. септембра 2021. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца, који су против тог решења изјавили жалбу, а потом и накнадни захтев за доношење решења о жалби.

3.2. Решењем Врховног касационог суда Рж1 у 1/2017 од 24. јануара 2017. године преиначено је решење Управног суда Р4 у 209/16 од 21. децембра 2016. године, тако што је усвојен приговор подносилаца уставне жалбе и утврђена повреда права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 11715/14 . Приликом одлучивања о повреди права на суђење у разумном року посебно су узете у обзир следеће околности: да су подносиоци 19. јуна 2009. године пред органом управе покренули поступак за признавање права из радног односа; да ни после седам година није правноснажно одлучено о њиховом захтеву; да је последњом одлуком суда у управном спору (пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 11715/14 од 17. новембра 2016. године) поништена одлука о жалби и предмет по други пут враћен другостепеном органу на поновни поступак; да управни поступак и даље траје због чега су подносиоци у дугогодишњој неизвесности о коначном и правноснажном исходу тражене правне заштите.

Правноснажним пресудама Основног суда у Пироту Прр. 7/18 од 6. фебруара 2018. године и Прр. 169/17 од 20. марта 2018. године, као и правноснажном пресудом Вишег суда у Пироту Гжрр. 101/18 од 6. маја 2019. године, делимично су усвојен и тужбени захтев и подносилаца уставне жалбе (изузев подносилаца Д . С , Т. Т, И . С, И . Г, А . С, М. М, Н . С, М . Ј. Р, Н. П, Д . С, М . П, М . Р, М . П, З . Р, Р . С, Г . Ђ, М . И, М . О. К, И . В, З . М, С . П, Б . М, С . П, С . Т, М . С, Д . И . и С . Т, који нису поднели тужбу за новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року) и обавезана тужена Република Србија да им на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року утврђеног решењем Врховног касационог суда Рж1 у 1/2017 од 24. јануара 2017. године исплати износ од по 500 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом утврђивања висине обештећења због повреде права на суђење у разумном року узет је у обзир период дужи од осам година, који је трајао од подношења захтева од 19. јуна 2009. године до краја 2017. године .

3.3. Када су у питању подносиoци уставне жалбе З. И . и Д. И , Уставни суд је утврдио да првостепени орган у оспореном поступку ниједном није одлучио о захтеву наведених подносилаца, те се поступак у односу на њих налази у фази решавања о захтеву пред првостепеним органом. Наведени подносиоци су заједно са подносиоцима из тачке 1. изреке изјављивали жалбе против првостепених решења, којима није одлучено о њиховом захтеву, али ни другостепени орган није одлучио о њиховим жалбама. При томе је Управни суд пресудама У. 12615/10 (2009) од 9. децембра 2010. године и У. 11715/14 од 17. новембра 2016. године одлучио о тужбама наведених подносилаца поднетим против другостепених решења, иако тим решењима није било одлучено о њиховим жалбама.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да странка има право на жалбу ако решење није издато у законом одређеном року (члан 151. став 3.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.

Одредбом члана 19. став 1. Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.

5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је узео у обзир да је решењем Врховног касационог суда Рж1 у 1/2017 од 24. јануара 2017. године свим подносиоцима уставне жалбе из тачке 1. изреке утврђена повреда права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен у предмету Управног суд а – Одељење у Нишу У. 11715/14 , што је једна фаза оспореног поступка, као и да је правноснажним пресудама Основног суда у Пироту Прр. 7/18 од 6. фебруара 2018. године и Прр. 169/17 од 20. марта 2018. године и Вишег суда у Пироту Гжрр. 101/18 од 6. маја 2019. године подносиоцима уставне жалбе (изузев подносиоцима Д . С , Т. Т, И . С, И . Г, А . С, М . М, Н . С, М . Ј. Р, Н. П, Д . С, М . П, М . Р, М . П, З . Р, Р . С, Г . Ђ, М . И, М . О. К, И . В, З . М, С . П, Б . М, С . П, С . Т, М . С . и С. Т , који нису поднели тужбу за новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року) утврђено право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, и то сва ком подносиоцу у износу од по 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, при чему је висина те накнаде одређена у односу на укупно трајање поступка (управног поступка и два управна спора) до краја 2017. године. Имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе, који су поднели тужбе за новчано обештећење, остварили правичну и адекватну новчану накнаду због повреде права на суђење у разумном року за период дужи од осам година, Уставни суд је , у конкретном случају, приликом оцене разумности трајања поступка који се води поводом захтева подносилаца од 19. јуна 2009. године узео у обзир период од почетка 2018. године. Дакле, период меродаван за оцену повреде права на суђење у разумном року у овом предмету износи четири и по године .

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа.

Уставни суд је оценио да је овај предмет чињенично сложенији, имајући у виду већи број странака у поступку. Са друге стране, правна питања која се постављају у поступку већ су у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-8639/2015 од 21. фебруара 2019. године. Из наведене одлуке Уставног суда произлази: да је сврха накнаде трошкова превоза да покрије трошкове које је полицијски службеник стварно имао за долазак на рад и одласка са рада, али да се, при том, мора спречити злоупотреба овог права која може да настане ако накнаду тражи полицијски службеник који те трошкове није имао; да су управни органи дужни да утврде који докази су од значаја за одлучивање о праву на накнаду трошкова превоза и да ли постоји законска обавеза странке да их достави или се они прибављају по службеној дужности; да се одбијање захтева за накнаду трошкова превоза не може образлагати пропуштањем странке да достави доказе о постојању стварних трошкова превоза, ако од ње претходно није захтевано да то учини; да ће се од странке тражити да приложи прецизно одређене доказе о стварним трошковима превоза који се, по закону, од ње могу тражити.

Испитујући поступање управних органа, Уставни суд је констатовао да је у поступку чије се трајање овде цени, почев од 2018. године, донето 12 првостепених и 13 другостепених решења којима је одлучено о жалбама против првостепених решења, као и једна пресуда Управног суда. Из тога се може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недост атке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , представка број 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.).

Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке , Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, када су за то постојали услови.

Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Пироту у предмету број 117/1-2/2021. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу тих подносилаца и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе из тачке 1. изреке због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка која је узета у обзир у овом предмету, неефикасно поступање управних органа, ограничени значај предмета поступка за подносиоце, већи број подносилаца, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка. Уставни суд сматра да се изнете оцене Европског суда могу применити и на оспорени поступак у коме се одлучује о праву већег броја полицијских службеника на исплату накнаде трошкова превоза која се тражи за ограничени временски период.

Уставни суд сматра да нема основа да се подносиоцима уставне жалбе Д. С , Т. Т, И . С, И . Г, А . С, М . М, Н . С, М . Ј. Р, Н. П, Д . С, М . П, М . Р, М . П, З . Р , Р. С, Г . Ђ , М. И, М . О. К, И . В , З. М , С. П, Б . М, С . П, С . Т, М . С . и С. Т . утврди право на накнаду нематеријалне штете у већем износу у односу на остале подносиоце, како је то истакнуто у захтеву уставне жалбе. Чињеница да наведени подносиоци нису тражили новчано обештећење за неимовинску штету због повреде права на суђење у разумном року која им је, као и осталим подносиоцима из тачке 1. изреке , утврђена решењем Врховног касационог суда Рж1 у 1/2017 од 24. јануара 2017. године, није од утицаја на одлучивање Уставног суда о њиховом захтеву за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року утврђене овом одлуком. Наиме, овом одлуком Уставног суда је у односу на све подносиоце уставне жалбе из тачке 1. изреке цењено трајање поступка исте дужине, почев од 2018. године, док је трајање поступка до краја 2017. године узето у обзир приликом утврђивања новчаног обештећења оним подносиоцима уставне жалбе из тачке 1. изреке који су поднели тужбу у парничном поступку, а коју поменути подносиоци нису поднели у складу са одредбом члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15).

7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.

8. Разматрајући уставну жалбу у делу којим је оспорено трајање управног поступка од подношења захтева од 19. јуна 2009. године до краја 2017. године, Уставни суд понавља да је трајање тог дела поступка узето у обзир приликом утврђивања новчаног обештећења оним подносиоцима уставне жалбе из тачке 1. изреке који су поднели тужбу у парничном поступку и који су наведеним пресудама остварили правичну и адекватну новчану накнаду због повреде права на суђење у разумном року. Са друге стране, подносиоци уставне жалбе, који нису поднели тужбу у парничном поступку, пропустили су да остваре право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету због неразумног трајања дотадашњег дела поступка, који није предмет оцене у поступку по овој уставној жалби. Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. Разматрајући уставну жалбу у односу на подносиоце Д. И . и З . И, Уставни суд је утврдио да првостепени орган у оспореном поступку ниједном није одлучио о захтеву наведених подносилаца, те се поступак у односу на њих налази у фази решавања о захтеву пред првостепеним органом. Уставни суд је имао у виду да су наведени подносиоци заједно са подносиоцима из тачке 1. изреке изјављивали жалбе против првостепених решења, којима није одлучено о њиховом захтеву, али ни другостепени орган није одлучио о њиховим жалбама.

Уставни суд указује да у ситуацији када првостепени орган није одлучио о захтеву подносиоца, оцена о евентуалној повреди права на суђење у разумном року превасходно зависи од тога да ли је подносилац могао издејствовати брже одлучивање у том поступку. У том смислу, Уставни суд је узео у обзир цитирану одредбу члана 151. став 3. важећег Закона о општем управном поступку (члан 208. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку) и одредбе члана 19. став 1. Законом о управним споровима.

Из наведених одредаба закона произлази да су наведени подноси оци уставне жалбе имали могућност да, након протека законског рока за доношење и достављ ање првостепеног решења, поднесу ж албу другостепеном органу због „ћутања администрације“ , а потом и ургенцију, уколико ни другостепени орган не поступи у року по жалби. Коначно, након истека накнадног законског рока за доношење и достављање другостепеног решења, подносиоци су мог ли да покрену управни спор подношењем тужбе надлежном суду због „двоструког ћутања управе.“

Уставни суд је утврдио да наведени подносиоци против негативне радње тј. због непоступања првостепеног органа по њиховом захтеву, нису искористили наведена правна средства због недоношења првостепеног решења. Уставни суд указује на праксу Европског суда за људска права, према којој, подносилац треба да покаже марљивост у вршењу процесних радњи које се односе на њега и да искористи обим који му домаћи закон пружа за скраћивање поступка (видети пресуду Union Alimentaria Sanders Sa против Шпаније , 11681/85, став 35, од 7. јула 1989. године), као и да уколико подносилац не користи правна средства која му омогућавају да настави поступак пред Управним судом, не може приговарати дужини поступка пред управним органом (видети одлуку Штајцар против Хрватске , број 46279/99, од 20. јануара 2000. године).

Уставни суд указује да на другачију оцену не утиче чињеница да је решењем Врховног касационог суда Рж1 у 1/2017 од 24. јануара 2017. године повреда права на суђење у разумном року утврђена у судском поступку који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 11715/14 и у односу на наведене подносиоце, као и да је подносилац З. И . по том основу остварио право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету . Ово из разлога што су наведени подносиоци заједно са подносиоцима из тачке 1. изреке поднели тужбу у управном спору и користили правна средства којима се, у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року, штити право на суђење у разумном року у том судском поступку – приговор ради убрзавања поступка и жалбу. За разлику од тога, наведени подносиоци нису користили правна средства за убразање управног поступка чије се трајање овде цени – жалбу и тужбу због „ћутања управе“, у складу са одредбама раније важећег и важећег Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.