Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Л. Ц . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 20 22. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Л. Ц . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 1653/17 од 8. марта 2019. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 3 2. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба oдбацује.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 1653/17 од 8. марта 2019. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноси оца уставне жалбе поднетој против решења Министарства Финансија – Сектор за имовинско правне послове број 46-00-00669/2016-13 од 21. новембра 2016. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. Ц . из Београда, преко пуномоћника Ж. Л, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 1 5. маја 201 9. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 1653/17 од 8. марта 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 58. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жа лби наводи да је захтевом поднетим Агенцији за реституцију тражио враћање одузете имовине, односно обештећење за грађевинско земљиште одузето његовом правном претходнику, а да су надлежни управни органи и Управни суд на становишту да је захтев неоснован, јер је бивши власник у потпуности обештећен за одузето право својине на земљишту к роз накнаду за експропријацију породичне стамбене зграде која се налазила на том земљишту. По дносилац, с тим у вези, истиче да је решењем надлежног органа из 1960. године национализована к.п. број … КО Београд 4, а да је трособан стан, на који се позива Управни суд, уступљен бившем власнику на основу споразума о накнади за експроприсани објекат на тој парцели.
Уставном жалбом је тражено да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорени акт и утврди право подносиоцу на накнаду трошкова поступка пред овим судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правнa средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорен и акт, као и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
3.1. Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Београд (даље у тексту: Агенција) број 46-00 6183/2014 о д 5. април а 2016. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за враћање одузете имовине односно обештећење, и то грађевинског земљишта на к.п. бр. …/1, …/2 и …/3, површине 690 м2. У образложењу наведеног решења је констатовано: да је решењем Одељења за финансије НОО Врачар број 11440/1 од 8. априла 1960. године утврђено да је са даном 26. децембром 1958. године национализовано и постало друштвена својина земљиште на к.п. број … КОБ-4 површине 690 м2, на коме се налази кућа број 3 са једном зградом и двориштем у ул. М. и Б, ранијег сопственика Р . Ц; да је из садржине поднеска Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града Београда од 30. децембра 2015. године утврђено да је решењем Одељења за комунално-грађевинске, стамбене и имовинске послове СО Врачар број 04-15071/67 од 4. децембра 1967. године експроприсана зграда у ул. Б . број 3, на к.п. број … КОБ-4, раније власништво Р. Ц, а да је 20. маја 1969. године закључен споразум о накнади за експроприсану имовину између корисника експропријације Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града Београда и Р . Ц, којим су странке споразумно утврдиле да се накнада за експроприсану стамбену зграду одређује давањем у својину стана у М . улици бр. …; да је увидом у извод из листа непокретности број … КОБ-4 од 10. октобра 1967. године утврђено да je к.п. број … уписана као друштвена својина и да је забележена „експропријација земљишта, која није правноснажно спроведена“, иако је бившем власнику одређена накнада у новцу по решењу Градске експропријационе комисије града Београда број 293/53 од 15. априла 1954. године, „односно да је, према упису у земљишним књигама од 10. октобра 1967. године, предметно земљиште друштвена својина по основу акта о национализацији од 8. априла 1960. године“.
Агенција је даље навела да је у току поступка , „неспорно утврђено да је „имовина која је предмет захтева за враћање, односно обештећење, и то к.п. број …, кућа у Б. број … са једном зградом и двориштем у површини од 691 м2“, експроприсана решењем Одељења за комунално-грађевинске, стамбене и имовинске послове СО Врачар број 04-15071/67 од 4. децембра 1967. године и да је бивши власник Р. Ц . на име накнаде за експроприсану непокретност на к.п. број …, која је предмет захтева, добио у својину трособан стан у улици М. бр. … …у згради која је сазидана на истој катастарској парцели. Стога је оцењено да подносилац уставне жалбе нема право на враћање одузете имовине, односно обештећење, у складу са одредбом члана 6. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, будући да је на име накнаде за експроприсану имовину бившем власнику уступљена друга непокретност.
Решењем Министарства Финансија – Сектор за имовинско правне послове број 46-00-00669/2016-13 од 21. новембра 2016. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против предметног решења Агенције . У образложењу решења другостепеног органа је наведено: да су неосновани навод и жалбе да је бивши власник добио накн аду само за експроприсани објекат, а не и за грађевинско земљиште, будући да је право својине бившег власника на предметној породичној кући, у складу са чланом 37. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, обухватало и право коришћења земљишта које је покривала та кућа, као и земљишт а које је служило за редовну употребу куће; да је уступањем стана површине 82,18 м2 бивши власник у потпуности обештећен за одузету имовину, како експроприсану кућу, тако и за предметно грађевинско земљиште, имајући у виду да је као сопственик зграде користио предметно земљиште до експропријације те зграде, односно до доношења решења надлежног органа од 4. децембра 1967. године, као и да се то земљиште није могло користити независно од објекта који се на њему налази; да нису од утицаја на другачију одлуку наводи жалбе да првостепени орган није потпуно расправио да ли је предметна имовина експроприсана или национализована, будући да је „предметна имовина (како зграда, тако и земљиште)“ одузета применом прописа о експропријацији и за исту је одређена накнада.
Оспореном пресудом Управног суда У. 1653/17 од 8. марта 2019. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00669/2016-13 од 21. новембра 2016. године. Управни суд је одлуку о одбијању тужбе засновао на истим разлозима који су наведени у побијаном решењу чију је законитост испитивао.
3.2. Решењем Одељења за комунално-грађевинске, стамбене и имовинске послове СО Врачар број 04-15071/67 од 4. децембра 1967. године експроприсана je у потпуности уз накнаду зграда у Б . улици број …, на к.п. број … КОБ-4, власништво Р . Ц, ради изградње трансверзале према урбанистичко-техничким условима.
Споразумом о накнади за експроприсану имовину , закљученим 16. маја 1969. године између корисника експропријације Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу града Београда и Р. Ц , странке су споразумно утврдиле да се накнада за експроприсану непокретност – породичну стамбену зграду не одређује у новцу, већ давањем у својину другог ста на (члан 1.), а Дирекција се обавезала да Р. Ц . да у својину трособан стан у М. улици бр. … .
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1 .); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 2.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник PC“, бр. 72/11 и 108/13) уређени су услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину ( члан 1. став 1.).
Чланом 2. наведеног закона предвиђено је да се право на враћање имовине по одредбама тог закона може остварити за имовину одузету применом прописа наведених у тачкама 1) до 41) наведеног члана , међу којима је Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, „Службени лист ФНРЈ“, број 52/58 ( тачка 34)).
Одредбама тог закона је, такође, прописано: да право на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (члан 5. став 1. тачка 1)); да б ивши власник има право на враћање имовине, односно обештећење, у складу са овим законом за имовину одузету на основу прописа о експропријацији који су се примењивали до 15. фебруара 1968. године, ако бившем власнику на име накнаде за експроприсану имовину није уступљена друга непокретност у својину, станарско право или други облик најшире правне власти (члан 6. став 2.); да б ивши власник нема право на враћање имовине, односно обештећење, у складу са овим законом за имовину одузету на основу прописа о експропријацији који су се примењивали после 15. фебруара 1968. године, за коју је одређена накнада у новцу или другим стварима или правима (члан 6. став 3.); да се одузета и мовина враћа бившем власнику у својину и државину, а ако то према овом закону није могуће, бивши власник има право на обештећење (члан 8. став 1.); да су п редмет враћања подржављене непокретности – грађевинско земљиште, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, стамбене и пословне зграде, станови и пословне просторије и други објекти који постоје на дан ступања на снагу овог закона (члан 15. став 2.) .
Одредбама Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ“, бр. 52/58, 3/59, 24/59, 24/61 и „Службени лист СФРЈ“, број 32/68), који је Савезна народна скупштина усвојила 28. децембра 1958. године, прописано је: да з граде, делови зграда и грађевинска земљишта, који су национализовани овим законом, постају друштвена својина даном ступања на снагу овог закона и да се р ешењем надлежног органа донетим у поступку одређеном овим законом и прописима донетим на основу њега, утврђује који су објекти национализовани овим законом ( члан 8. ст. 1. и 2.); да се сматрају грађевинским земљиштем и национализују сва изграђена и неизграђена земљишта, која се налазе у ужим грађевинским рејонима градова и насеља градског карактера (члан 34. став 1.); да ако се зграда која је национализована налази ван ужег грађевинског рејона, заједно са том зградом национализује се и грађевинска парцела на којој је зграда подигнута (члан 36. став 1.); да се у случају из претходног става национализује само земљиште које покрива зграда и земљиште које служи за редовну употребу те зграде (грађевинско изграђено земљиште), а остали део земљишта издваја се у посебну парцелу и остаје у својини сопственика (члан 36. став 2.); да ако се на национализованој грађевинској парцели налази зграда која није национализована, сопственик те зграде има право бесплатног коришћења земљишта које покрива зграда и земљишта које служи за редовну употребу те зграде, све док на том земљишту постоји зграда (члан 37.); да г рађевинско неизграђено земљиште које је национализовано остаје у поседу ранијег сопственика све док га он на основу решења општинског народног одбора не преда у посед општини или другом лицу, ради изградње зграде или другог објекта или ради извођења других радова (члан 38. став 1.); да се з а национализовано грађевинско неизграђено земљиште ранијем сопственику даје накнада која се одређује по тарифи по којој се одређује накнада за експроприсано грађевинско земљиште (члан 46. став 1. ); да се накнада по претходном ставу исплаћује за време од 50 година, у једнаким годишњим оброцима, почев од првог дана по истеку месеца у коме је ранији сопственик предао земљиште у посед општини или другом кориснику (члан 46. став 2.).
У „Службеном листу СФРЈ“, број 11/68 од 27. фебруара 1968. године објављен је званично пречишћени текст Закона о експропријацији, којим је било предвиђено да за експроприсану непокретност сопственику припада правична накнада (члан 10. став 1.)
5. Подносилац уставне жалб е сматра да има право на накнаду за грађевинско земљиште које му је национализовано и да стан који је уступљен његовом правном претходнику није добијен као накнада за национализовано земљиште, већ за експроприсану зграду која се налазила на том земљишту .
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, констатовао: да је подноси лац уставне жалбе захтевом упућеним Агенцији , тражио враћање имовине, односно обештећење за одузето грађевинско земљиште на к.п. број … КО Београд 4 површине 690 м2, које је национализовано његовом правном претходнику ; да је на име накнаде за експроприсан у породичну стамбен у зграду која се налазила на тој парцели правном претходнику подносиоца уставне жалбе дат у својину трособан стан; да у поступку пред Агенцијом није утврђено да ли је правном претходнику подносиоца решењем надлежног органа изузето из поседа предметно земљиште и да ли је и када добио накнаду за то земљиште.
Агенција је из садржине доказа изведених у поступку доношења предметног решења утврдила да к.п. број … није експроприсана, већ национализована, али је оценила да подносилац уставне жалбе нема право на реституцију, у складу са одредбом члана 6. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, будући да је на име накнаде за експроприсану имовину бившем власнику уступљена друга непокретност. Другостепени орган је оценио неоснованим наводе жалбе да је бивши власник добио накнаду само за експроприсани објекат, а не и за грађевинско земљиште, позивајући се на члан 37. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта и истакао да је „предметна имовина (како зграда, тако и земљиште)“ одузета применом прописа о експропријацији и да је за исту одређена накнада. Управни суд није утврђивао нове чињенице на расправи одржаној у управном спору који је окончан оспореним актом, већ је одлуку о томе да је тужба неоснована донео на основу чињеница утврђених у предметном управном поступку, прихватајући у свему разлоге туженог органа.
По оцени Уставног суда, у поступку који је окончан оспореним актом поставило се као спорно следеће питање: да ли бивши власник има право на враћање имовине, односно обештећење за изграђено грађевинско земљиште које је одузето применом Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта , у ситуацији када му је исплаћена накнада за експроприсани објекат који се налазио на национализованом земљишту.
Уставни суд је констатовао да из наведених одредаба Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта произлази: да су сматрана грађевинским земљиштем и национализована сва изграђена и неизграђена земљишта, која су се налазила у ужим грађевинским рејонима градова и насеља градског карактера; да је у случају национализације зграде која се налази ван ужег грађевинског рејона, заједно са том зградом национализ ована и грађевинска парцела на којој је зграда подигнута , али само у делу земљишта које је било под објектом и које је служило за редовну употребу те зграде (грађевинско изграђено земљиште), док се остали део земљишта издваја о у посебну парцелу и остајао у својини сопственика ; да је сопственик зграде која није национализована, а која се налазила на национализованој грађевинској парцели , има о право бесплатног коришћења земљишта које покрива зграда и земљишта које служи за редовну употребу те зграде, све док на том земљишту постоји зграда ; да се за национализовано грађевинско неизграђено земљиште ранијем сопственику давала накнада која се одређивала по тарифи за експроприсано грађевинско земљиште и исплаћивала у периоду од 50 година. Уставни суд констатује да је Законом о експропријацији („Службени лист СФРЈ“, број 11/68 – званично пречишћени текст) уведен институт правичне накнаде за експроприсану непокретност.
Из свега наведеног произлази да су прописима о експропријацији који су примењивани после 15. фебруара 1968. године општи и појединачни интерес усклађени на новим принципима, чиме је отклоњен несклад који је пратио експропријацију вршену по раније важећим прописима. Суд, с тим у вези, указује да денационализација има за циљ успостављање одузетих права и враћање ствари, како би се исправила неправда учињена према ранијим власницима, али се под тиме не подразумева прелазак имовине из приватне у друштвену својину који се, непосредно или посредно, одвијао по прописима о експропријацији примењиваним након 15. фебруара 1968. године, уз одређивање правичне накнаде за ту имовину (наведено правно становиште Уставни суд је изразио, поред осталих, у Одлуци Уж- 5699/2016 од 6. децембра 2018. године). Наиме, бивши власник нема право на враћање имовине, односно обештећење у складу са Законом о враћању одузете имовине и обештећењу, за имовину одузету на основу прописа о експропријацији који су се примењивали после 15. фебруара 1968. године, за коју је одређена накнада у новцу или другим стварима или правима. Такође, права по основу наведеног закона не могу се остварити ни за имовину одузету на основу прописа о експропријацији који су се примењивали до 15. фебруара 1968. године, ако је бившем власнику на име накнаде уступљена друга непокретност у својину, станарско право или други облик најшире правне власти .
Испитујући да ли су, у конкретном случају, испуњени услови за остваривање права по одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу на обештећење, Уставни суд је имао у виду да се право на враћање имовине, односно обештећење мо же остварити за подржављене непокретности, па и за грађевинско земљиште одузето применом Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („ Службени лист ФНРЈ“, број 52/58).
Уставни суд је, такође, имао у виду да је ранији сопственик зграде која није национализована, а која се налазила на национализованој грађевинској парцели , има о право бесплатног коришћења земљишта које је под зградом и земљишта које служи за редовну употребу те зграде, све док на том земљишту постоји зграда . Овај суд, међутим, налази да наведено не упућује на закључак који је извео другостепени орган, а који је прихватио Управни суд у оспореном акту, да је давањем у својину трособног стана бивши власник у потпуности обештећен, како за експроприсану зграду, тако и за национализовано земљиште. Наведена ситуација се, наиме, мора разликовати од ситуације када је н ационализована зград а – а заједно са њом и грађевинска парцел а на којој је зграда подигнута , али само у делу земљишта које је под зградом и које служи за редовну употребу те зграде, док се остали део земљишта издваја о у посебну парцелу и остајао у својини сопственика . У конкретном случају, међутим, бившем власнику је национализована читава парцела на којој се налазила зграда која је касније експроприсана, а не само део земљишта које је под зградом и које служ и за редовну употребу те зграде.
Уставни суд је даље констатовао да је решењем Одељења за комунално-грађевинске, стамбене и имовинске послове СО Врачар број 04-15071/67 од 4. децембра 1967. године експроприсана зграда у Б. улици број …, на к.п. број … КОБ-4, те да је 20. маја 1969. године закључен споразум о накнади за експроприсану стамбену зграду. Полазећи од тога да применом Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта бивши власници нису могли остварити право на правичну накнаду, због чега је и тај пропис наведен у члану 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, а да се из доказа који су изведени у предметном управном поступку не може утврдити да ли је правном претходнику подноси оца уставне жалбе за национализовано грађевинско земљиште исплаћена правична накнада по прописима који су се примењивали после 15. фебруара 1968. године, Уставни суд сматра да у оспореној пресуда н ису наведени уставноправно прихватљив и разлози за оцену да нису испуњени услови за остварење права на враћање имовине, односно обештећење за грађевинско земљиште на к.п. број … КО Београд 4 (старог премера).
С обзиром на то да је бившем власнику припадала накнада за грађевинско земљиште одузето применом Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, независно од накнаде за експроприсани објекат који се налазио на том земљишту (видети Одлуку Уж-498/2017 од 26. септембра 2019. године ), Уставни суд налази да је у оспореној пресуд и произвољном применом материјалног права оцењено да је бившем власнику на име накнаде за национализовано земљиште уступље на друга непокретност у својину, односно да постоји сметња из члана 6. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу за остваривање права подноси оца уставне жалбе у вези са к.п. број … КО Београд 4 .
Уставни суд је, с обзиром на све изложено, утврдио повреду права на правично суђење зајемчено г чланом 32. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је, имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорену пресуду Управног суда У. 1653/17 од 8. марта 2019. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноси оца уставне жалбе поднетој против решења Министарства Финансија – Сектор за имовинско правне послове број 46-00-00669/2016-13 од 21. новембра 2016. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд је оценио преурањеним захтев уставне жалбе да се утврди повреда права на имовину, гарантованог одредбама члана 58. ст. 1. и 2. Устава, имајући у виду да ће, након поништавања пресуде Управног суда У. 1653/17 од 8. марта 2019. године, бити поново испитана законитост решења којим је окончан предметни управни поступак.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 2. изреке.
9. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.