Преглед документа Уж-2476/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ. К . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022. године, донео је

1. Љ. К . из Београда поднела је Уставном суду, 1. марта 201 8. године, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 313/17 од 4. септембра 201 7. године, због повреде начела и права из чл. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. и 59. Устава Републике Србије.

Уставном жалбом оспорена је ревизијска пресуда којом је одбијена као неоснована ревизија тужиље , овде подноситељке уставне жалбе, изјављена против другостепене пресуде којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете по основу рехабилитационог обештећења. Повреду права на правично суђење подноситељка уставне жалбе образлаже наводима о погрешној примени и тумачењу материјалног права приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете и битној повред и одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку. Навела је да Врховни кас ациони суд није разматрао њену ревизију и да приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете није ценио све релевантне околности. Истакла је да ревизијски суд није узео у обзир физичке болов е и страх, који је он а трпела, и да јој није досудио накнаду и по тим основима. Повреду начела забране дискриминације, права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, истичући да судови досуђују знатно мањи новчани износ на име накнаде штете рехабилитованим лицима (Голооточанима), него другим лицима која су неосновано лишена слободе и појединим наследницима рехабилитованих лица. Навела је да судови различито поступају и приликом одлучивања о захтевима рехабилитованих лица за накнаду нематеријалне штете, указујући на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године. Наводе о повреди права из члана 35. Устава, темељи на истим разлозима које је истицала и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење. Повреду других истакнутих начела и права подноситељка није уопште образложила. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да поништи оспорену ревизијску пресуду и нижестепене пресуде .

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Пресудом Вишег суда у Београду П. 231/14 од 10. септембра 201 5. године, у ставу првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, те је обавезана тужена Републике Србија – Министарство правде и државне управа да јој на име рехабилитационог обештећења – накнаде нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе исплати износ од 2.445.000,00 динара, са законском затезном каматом, док је, у ставу другом изреке , одбијен тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете преко досуђеног, а до траженог износа од 10.000.000,00 динара. У ставу трећем изреке пресуде одбијен је тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете због претрпљених физичких болова и страха, као и захтев за накнаду материјалне штете на име обављеног а неплаћеног прековременог рада и на име прековременог рада, у појединачно опредељеним новчаним износима.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 7937/15 од 15. јула 2016 . године одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена је првостепена пресуда у ставу првом изреке, а делимично је одбијена као неоснована жалба тужиље и потврђена је првостепена пресуда у другом ставу изреке и делу трећег става изреке, који се односи на накнаду нематеријалне штете, док је у преосталом делу става трећег изреке првостепена пресуда укинута, односно у погледу одлуке о накнади материјалне штете .

Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 313/17 од 4. септембра 2017. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље , овде подноситељке уставне жалбе, изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7937/15 од 15. јула 2016. године . У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужиља (рођена 1929. године) решењем Народног одбора IV реона града Београда од 3. јануара 1950. године окривљена да је учинила прекршај јавног реда и мира, па је због тога у циљу преваспитавања упућена на друштвено користан рад у трајању од две године, искључиво из политичких разлога; да је у истражном затвору провела 21 дан, а да је казну издржала на острву Свети Гргур; да је тужиља пуштена на слободу 11. априла 1951. године, те да је укупно била лишена слобо де једну годину и четири месеца; да је за време издржавања казне трпела тешке услове живота и рада, као и батине, те да је обављала тешке физичке послове, да је оскудевала у води и храни, као и да је трпела психички притисак и да је била позвана да потказује остале затворенике; да је након пуштања на слободу била у обавези да сваких седам дана подноси извештај службенику Државне безбедности, све до 1952. године; да је решењем Вишег суда у Београду Рех. 281/12 од 2 3. априла 201 3. године усвојен захтев за рехабилитацију тужиље и утврђено је да је наведен о решење Народног одбора ништаво од тренутка његовог доношења и да су ништаве све правне последице тог реш ења, те да се сматра да је тужиља неосуђивана; да су, по оцени ревизијског суда, нижестепени судови правилно ценили све околности потребне за правилну примену наведених законских одредби, те да су водили рачуна о казни која је тужиљи изречена, времену које је она провела у затвору и на тешком физичком раду на острву Свети Гргур, условима издржавања казне, психичкој и физичкој тортури и страху, као и понижавајућем поступању; да су правилно ценили и године живота тужиље и њене породичне прилике, те да су висину накнаде одмерили у складу са одредбом члана 200. став 2. Закона о облигационим односима; да тужиља неосновано ревизијом оспорава правилност одлуке о висини накнаде, тврдећи да је досуђени износ неадекватан, односно да је превише низак за сва трпљења и душевне болове; да су приликом досуђивања новчаних износа за претрпљену нематеријалну штету судови дужни да воде рачуна да је новчани износ само сатисфакција за претрпљене душевне болове; да је правилно другостепени суд оценио да је, у конкретном случају, оправдана досуда јединствене накнаде за укупна нематеријална трпљења тужиље и да је зато правилно одбио тужбени захтев за физичке болове и страх; да у конкретном случају постоји испреплетаност појединих видова нематеријалне штете и велика временска дистанца у односу на претрпљену штету и извор душевних болова, страха и физичких болова, што све говори у прилог оправданости да се одреди јединствена накнада.

4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подноситељка уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело владавине права (члан 3.), начело забране дискриминације (члан 21.), начело заштите људских и мањинских права и слобода (члан 22.), право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.), право на правично суђење (члан 32.), посебна права окривљеног (члан 33.), право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.), право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.), право на имовину (члан 58.) и право наслеђивања (члан 59.). Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одговарајуће одредбе Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), а које су све наведене у Одлуци Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године (видети на веб страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).

5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је суд арбитрерно и произвољно примени о материјално право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, да оспорен а судска одлука није образложена у складу са стандардима права на правично суђење , као и да јој је повређено право на правну сигурност.

5.1. Уставни суд констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.

Одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији прописано је да рехабилитовано лице, а што је у кон кретном случају подноситељка уставне жалбе, има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи. Према члану 200. Закона о облигационим односима, о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, душевне болове и страх одлучују редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности. С тим у вези, Уставни суд указује да само досуђена накнада која је безначајна или очигледно непропoрционална значају повређеног добра не би била у складу са гаранцијама права на правично суђење.

Уставни суд налази да је оспорена пресуда донета уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, и да досуђени новчани износ не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди су изнети довољни разлози због чега досуђени износ представља правичну сатисфакцију за претрпљену штету због лишења слободе рехабилитованог лица, а који се не може сматрати ни безначајним, нити очигледно непропорционалним значају повређеног добра.

Наводи подноситељке да Врховни касациони суд није водио рачуна о свим чињеницама и околностима случаја које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне новчане накнаде нематеријалне штете , по оцени Уставног суда, нису основани. Наиме, Врховни касациони суд је у оспореној пресуди управо полазећи од чињеница утврђених у поступку пред првостепеним судом, закључио да су нижестепени судови правилно ценили све релевантне чињенице и околности које утичу на одм еравања висине накнаде штете, те да су, сагласно члану 200. Закона о облигационим односима, досудили правичну новчану накнаду .

По оцени Уставног суда, нису основани ни наводи подноситељке да Врховни касациони суд приликом одлучивања о висини накнаде штете није узео у обзир чињеницу да је он а за време лишења слободе трпела физичке болове и страх и да јој није досудио накнаду и по тим основима. Ово из разлога што из оспорене ревизијске пресуде јасно произлази да су поступајући судови приликом одмеравања висине јединствене накнаде за претрпљене душевне болове због лишења слободе ценили све околности конкретног случаја, при чему су посебно истакнути услови издржавања казне затвора , као и претрпљена психичка и физичка тортура, страх и понижавај уће поступање. Ревизијски суд је оценио да, у конкретном случају, постоји испреплета ност појединих видова нематеријалне штете и велика временска дистанца у односу на претрпљену штету (душевне болове, страх и физичке болове), а што све говори у прилог оправданости досуђивања јединствене накнаде штете.

Уставни суд напомиње да је питање права рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете, укључујући и накнаду за претрпљене душевне болове због повреде других права личности, физичке болове и страх, већ разматрао у Одлуци Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године. Уставни суд је у наведеној Одлуци, поред осталог, изразио и став да је уставноправно прихватљиво становиште судске праксе да се у одређеним случајевима може досудити јединствена накнада за укупну нематеријалну штету - за душевне болове због повреде права личности, за физичке болове и страх, и то у ситуацији када се трпљења оштећеног узајамно условљавају и преплићу тако да их је немогуће разлучити.

5.2. У погледу навода подноситељке да оспорена пресуда Врховног касационог суда није образложена у довољној мери, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и да оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Овај принцип, међутим, не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају правно релевантним (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије , број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61.). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. С тим у вези, Уставни суд констатује да је одредбом члана 414. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано да Врховни касациони суд неће детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако закључи да то није потребно због тога што се у ревизији понављају жалбени разлози или кад се образлагањем пресуде којом се ревизија одбија не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права.

Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорене пресуд е, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд изнео довољне, јасне и уставноправно прихват љиве разлоге због којих је оценио да су нижестепени судови правилно применили материјално приликом досуђивања означеног износа накнаде штете на име правичног рехабилитационог обештећења због неоснованог лишења слободе.

5.3. Разматрајући наводе подноситељке о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, Уставни суд истиче да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.

Поред тога, Уставни суд указује да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, физичког бола и страха, по правилу, не може говорити о идентитету чињеничног стања, с обзиром на то да висина те накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.

У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је као доказ различитог поступања судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете доставила три пресуде којима је коначно одлучено о тужбеном захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе. Имајући у виду нав едено, те чињеницу да подноситељка сматра да су судови различито поступали управо приликом досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да се не може говорити о идентичном чињеничном и правном стању у конкретном случају.

У односу на пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године, а коју је подноситељка такође доставила као доказ различитог поступања судова, Уставни суд констатује да том пресудом није коначно одлучено о тужбеном захтеву, већ је она била предмет преиспитивања Врховног касацио ног суда у поступку по ревизији. Наиме, пресудом Врховног касационог суда Рев. 185/16 од 13. априла 2016. године преиначена је наведена другостепена пресуда и умањена је висина досуђене накнаде. Стога се ни та пресуда не може сматрати доказом о неједнаком поступању, будући да то није одлук а суда последње инстанце у предметном поступ ку.

5.4. Наводе о битним повредама парничног поступка Уставни суд није посебно разматрао, с обзиром на то да подноситељка такве своје наводе у суштини заснива на пропусту Врховног касационог суда да образложи оспорен у одлуку у складу са стандардима права на правично суђење, а о чему се Уставни суд претходно већ изјаснио.

Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подноситељке о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио и одлучио као у првом делу изреке.

6. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка своје наводе о повреди овог права у суштини, заснива на истим разлозима које је истицала и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење. Имајући у виду да је претходно оцењено да такве тврдње подноситељке нису прихватљиве, Уставни суд је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке, а сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.

7. У односу на истакнуту повред у начела забране дискриминације , коју подноситељка такође заснива на истим разлозима које је истицала и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено пр аво или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је повреда овог уставн ог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са истовремено утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног људског или мањинског права или слободе. Како је Уставни суд у конкретном случају нашао да су неосноване тврдње подноситељке о повреди означених права , то нема услова да се упушта у испитивање повреде начела из члана 21. Устава.

С обзиром на то да подноситељка повреду права из члана 35. Устава, у суштини, заснива на истим разлозима које је истицала и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права на рехабилитацију и накнаду штете поткрепљује тврдња о повреди тог права.

Коначно, у вези са наводима о повреди права из чл. 3, 22, 23. и 33, члана 36. став 2. и чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд констатује да се подноситељка само формално позива на повреду означених начела и права и да у уставној жалби није навела ниједан уставноправни разлог којим би образложила такве своје тврдње.

Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.

8. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.