Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М . из села Лужнице код Крагујевца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. октобра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. М . изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 19003/18 од 12. јуна 2019. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М . из села Лужнице код Крагујевца поднела је Уставном суду, 31. јула 2019. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 19003/18 од 12. јуна 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на социјалну заштиту, зајемчених одредбама члан а 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 69. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да подноситељки уставне жалбе није омогућено да учествује у управном поступку у коме је одлучивано о њеном праву на инвалидску пензију; да јој налази, мишљења и оцене оба органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање нису достављени на изјашњење, нити је имала могућност да поставља питања вештацима на усменој расправ и која је обавезна увек када се изводи доказ вештачењем , у складу са одредбама Закона о општем управном поступку; да је споран став Управног суда да орган који доноси решење води поступак у складу са Правилником о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање из разлога што у складу са поменутим правилником поступа орган вештачења, док је орган који доноси решење обавезан да поступак спроводе у складу са одредбама Закона о општем управном поступку.
Предложено је да Уставни суд утврди повреде означених уставних права, поништи оспорену пресуду и одреди да се отклоне штетне последице.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , на основу увида у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Крагујевац Д. број 126200 и у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу , утврдио:
3.1. Чињенице које се односе на раније поступке вођене по захтевима подноситељке уставне жалбе за остваривање права из инвалидског осигурања:
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Крагујевац (у даљем тексту: првостепени орган) број 182.6-0070 од 4. августа 2000. године подноситељки уставне жалбе је , на основу налаза, мишљења и оцене првостепеног органа вештачења број 1481 од 12. јула 2000. године , утврђена преостала радна способност као последица болести , у смислу одредбе члана 38. став 2. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања („Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 и 5/03), и по том основу право на распоређивање на други одговарајућ и посао са пуним радним временом и право на новчану накна ду у вези са тим распоређивањем, у смислу члана 52. наведеног закона.
Подноситељка је 24. априла 2017. године поднела захтев за остваривање права на инвалидску пензију поводом којег је донето првостепено решење број 182.2-4 12/17 од 12. септембра 2017. године којим подноситељки то право није признато. Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда (у даљем тексту: другостепени орган) број 01-02/182.6.8 13454/17 од 15. новембра 2017. године одбијена је жалба подноситељке, у којој није истицала да јој налаз, мишљење и оцена првостепеног органа вештачења није достављен на изјашњење. Оба органа вештачења су ценили сву расположиву медицинску документацију, међу којом је био и извештај лекара специјалисте Кабинета за реуматологију од 9. јануара 2017. године, на који се подноситељка позива ла и у поступку који је претходио подношењу ове уставне жалбе . Против другостепеног решења није поднела тужбу у управном спору.
3.2. Чињенице која се односе на поступак остваривања права подноситељке уставне жалбе на инвалидску пензију који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 19003/18 од 12. јуна 2019. године:
Подноситељка уставне жалбе је 16. јануара 2018. године поднела захтев за остваривање права на инвалидску пензију. Уз захтев је поднет предлог за утврђивање инвалидности који је дао изабрани лекар и медицинска документација која садржи специјалистичке налазе (извештаји шест лекара специјалиста), дијагностичке тестове и лабораторијски налаз.
Лекар вештак, специјалиста интерне медицине, је 9. фебруара 2018. године, по налогу првостепеног органа, прегледао подноситељку уставне жалбе, као и раније цењену и нову медицинску документацију коју је приложила, те је затражена консултација и преглед лекара вештака офталмолога, који је у свом извештају од 19. априла 2018. године оценио да „са офталмолошке стране не испуњава услове за потпуни губитак радне способности , нити постоји телесно оштећење“. Након експертизе Одељења функционалне дијагностике Фонда, лекар вештак је дао налаз, мишљење и оцену број 505 од 25. априла 2018. године у коме је установио да код подноситељке не постоји потпуни губитак радне способности , али да и даље постоји преостала радна способност како је оцењено налазом, мишљењем и оценом број 1481 од 12. јула 2000. године, као и да лечење подноситељке са медицинском рехабилитацијом није завршено , предлажући даље лечење. Лекар вештак - контролор је дао сагласност на наведени налаз, мишљење и оцену.
Решењем првостепеног органа број 182.2-4 5/2018 од 11. јуна 2018. године подноситељки није признато право на инвалидску пензију јер не постоји потпуни губитак радне способности. У образложењу решења је наведена оцена првостепеног органа вештачења да код подноситељке не постоји потпуни губитак радне способности, у смислу чл. 21. и 218. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, односно да не постоје промене у стању инвалидности.
Подноситељка је изјавила жалбу против наведеног првостепеног решења у којој је оспорила налаз, мишљење и оцену првостепеног органа вештачења и уз коју је доставила извештаје лекара специјалисте Кабинета за реуматологију, први од 9. јануара 2017. године, у коме је констатовано да има болове и оцењено да је због отежане покретљивости неспособна за рад, и други од 23. априла 2018. године, у коме је констатовано да има болове, али није оцењено да је неспособна за рад.
Вештачење у другостепеном поступку је вршио лекар вештак, специјалиста интерне медицине, који је ценио све наводе жалбе, налазе, мишљења и оцене првостепеног органа вештачења и органа вештачења из претходних поступака, као и целокупну медицинску документацију, те је дао налаз, мишљење и оцену број 735 од 3. септембра 2018. године у коме се сложио са оценом првостепеног органа вештачења. Наведено је да су, сем ослабљеног вида, налази по осталим системима уредни. Наглашено је да је очувана покретљивост свих сегмената кичменог стуба и великих зглобова због чега се не може прихватити извештај реуматолога од 9. јануара 2017. године да је због отежане покретљивости неспособна за рад. Лекар вештак – контролор је дао сагласност на наведени налаз, мишљење и оцену.
Решењем другостепеног органа број 01-02/182.6.8 8700/18 од 24. септембра 2018. год ине одбијена је жалба подноситељке. У образложењу другостепеног решења је у целини цитирано образложење оцене и мишљења другостепеног органа вештачења о правилности налаза, мишљења и оцене првостепеног органа вештачења и утврђено да је оно медицински документовано и довољно образложено да, као такво, у потпуности може да послужи као пуноважно мишљење вештака, у смислу чл. 128. и 129. Закона о општем управном поступку. Стога је оцењено да не постоји потпуни губитак радне способности у смислу члана 21. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, па нису испуњени услови за признавање права на инвалидску пензију прописани чланом 25. Закона.
Подноситељка је поднела тужбу против наведено г другостепеног решења у којој је оспорила налаз, мишљење и оцену другостепеног органа вештачења, при чему није предложила одржавање усмене јавне расправе у управном спору и извођење нових доказа, већ се позвала на исте доказе као и у жалби. Истакла је, као и у жалби, да јој налази, мишљења и оцене оба органа вештачења нису достављени на изјашњење и да пред управним органима није одржана усмена расправа на којој би вештаци били саслушани и на којој би им постављала питања.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 19003/18 од 12. јуна 2019. године одбијена је тужба подноситељке. Управни суд је навео да је ценио наводе тужбе, али је нашао да се њима не доводи у сумњу законитост побијаног решења. Ово из разлога што из налаза оба органа вештачења произлази да су ценили сву расположиву медицинску документацију, да је првостепени орган вештачења извршио медицински преглед подноситељке и да су органи вештачења у свему поступили у складу са одредбама чл. 28-42. и 45-47. Правилника о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, па такви налази, мишљења и оцене органа вештачења представљају ваљане доказе у смислу чл. 128. и 129. Закона о општем управном поступку. Исти суд је нашао да навод тужбе да подноситељка није упозната са налазима, мишљењима и оценама органа вештачења није од утицаја на другачије одлучивање у овој управној ствари, јер Правилником о образовању, организацији и начину рада органа вештачења („Службени гласник РС“, бр. 46/03…49/07) није прописана обавеза достављања налаза и мишљења органа вештачења подносиоцу захтева, већ органу надлежном за решавање о правима из пензијског и инвалидског осигурања. Такође је оцењено да није од утицаја позивање на извештај лекара специјалисте Кабинета за реуматологију од 9. јануара 2017. године, јер је одредбом члана 93. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању прописано да када је за решавање о праву из пензијског и инвалидског осигурања потребно утврђивање постојања инвалидности, Фонд решењем утврђује те чињенице на основу налаза, мишљења и оцене органа вештачења, чије се образовање и начин рада утврђују општим актом фонда.
4. Одредбом члан а 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега .
Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење) је прописано: да странци мора да се пружи прилика да се изјасни о чињеницама које су од значаја за одлучивање у управној ствари (члан 11. став 1.); да се без претходног изјашњавања странке може одлучити само када је то законом дозвољено (став 2.); да се испитни поступак води ако у поступку непосредног одлучивања не могу да се утврде чињенице које су од значаја за поступање у управној ствари или ако странкама мора да се пружи прилика да се изјасне ради заштите њихових права и правних интереса (члан 106. став 1.); да странка има право да се у испитном поступку изјасни о чињеницама које су изнете и о понуђеним доказима, да учествује у извођењу доказа, поставља питања другим странкама, сведоцима и вештацима, износи чињенице које су од значаја за поступање у управној ствари, предлаже доказе, износи правне тврдње и побија тврдње које се не слажу с њеним (став 2.); да поступак не може да се оконча док се странци не пружи прилика да се изјасни о чињеницама које су од значаја за поступање у управној ствари (члан 11. овог закона) (став 3.); да о влашћено службено лице заказује усмену расправу када у поступку учествују противне странке или када мора да се изврши увиђај или саслуша сведок или вештак (члан 109. став 1.); да се вештачење изводи када је за утврђивање или оцену неке чињенице потребно стручно знање којим овлашћено службено лице не располаже (члан 128. став 1.).
Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04 – Одлука УС, 84/04 – други закон, 85/05, 101/05 – други закон, 6 3/06 – Одлука УС, 5/09, 107/09, 101/10 , 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 и 142/14), у тексту који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да инвалидност постоји кад код осигураника настане потпуни губитак радне способности, (…), због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом (члан 21.); да осигураник код кога настане потпуни губитак радне способности, стиче право на инвалидску пензију ако је инвалидност проузрокована повредом ван рада или болешћу – под условом да је губитак радне способности настао пре навршења година живота прописаних за стицање права на старосну пензију утврђених у члану 19. тачка 1) овог закона и да има навршених пе т година стажа осигурања (члан 25. тачка 2)); да када је за решавање о праву из пензијског и инвалидског осигурања потребно утврђивање постојања инвалидности, телесног оштећења, потребе за помоћи и негом другог лица, узрока инвалидности и телесног оштећења, потпуне неспособности за рад и неспособности за самосталан живот и рад, фонд решењем утврђује те чињенице на основу налаза, мишљења и оцене органа вештачења чије се образовање и начин рада уређује општим актом фонда (члан 93. став 1.); да налаз, мишљење и оцена из става 1. овог члана подлеже контроли коју врши орган фонда утврђен општим актом из става 1. овог члана (став 2.); да се у обављању контро ле из става 2. овог члана, може дати сагласност или примедба, да је п римедба којом се указује на уочене недостатке и даје упутство за њихово отклањање, обавезна за органе који су вршили вештачење (став 4.); да се као дан настанка инвалидности, телесног оштећења и потребе за помоћи и негом другог лица узима дан када је на основу прегледа дат налаз, мишљење и оцена органа вештачења у првостепеном поступку, односно неки ранији дан за који постоји одговарајућа медицинска документација (члан 97. став 1.).
Правилникoм о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање („Службени гласник РС“, бр. 59/08, 75/08, 24/11 и 7/12) било је прописано: да је орган вештачења лекар вештак (…) (члан 6. став 1.); да орган вештачења вештачи на основу свестраног и брижљивог разматрања медицинске и друге документације, као и на основу резултата и запажања приликом прегледа (члан 9.); да орган вештачења у налазу, мишљењу и оцени своја запажања и налазе тачно наводи и објективно и непристрасно износи (члан 10. став 1.); да налаз, мишљење и оцена мора бити јасан, потпун, логичан, образложен и научно и стручно заснован (став 2.); да орган надлежан за решавање о правима из пензијског и инвалидског осигурања даје налог за вештачење органу вештачења, уз указивање на посебна питања и околности о којима треба да се изјасни приликом давања налаза, мишљења и оцене (члан 25.); да о рган вештачења у првостепеном поступку остваривања права вештачи о постојању, узроку и датуму инвалидности (…), потпуне неспособности за рад (члан 29. став 1. тачка 2)); да п реглед обухвата анамнезу, објективни налаз по системима и органима, детаљни налаз основног обољења и утврђивање психичког статуса (члан 31. став 1.); да о рган вештачења може одлучити да се, поред прегледа, обаве и допунска испитивања у оквиру Фонда или у референтној здравственој установи (став 2.); да орган вештачења у првостепеном поступку остваривања права даје налаз, мишљење и оцену на обрасцу 2, који је саставни део овог правилника (члан 34. став 1.); да орган вештачења доставља налаз, мишљење и оцену са списима предмета и евиденционим картоном о кретању захтева за покретање поступка за остваривање права органу надлежном за реш авање о правима у првом степену (члан 36.); да орган вештачења у другостепеном поступку остваривања права и у поступку ревизије првостепених решења о правима из пензијског и инвалидског осигурања утврђује правилност налаза, мишљења и оцене датог у првостепеном поступку остваривања права (члан 37. став 1.); да кад се жалбом на решење донето у првостепеном поступку остваривања права оспорава налаз, мишљење и оцена органа вештачења, (…), орган надлежан за решавање по жалби, (…) доставља списе предмета, са налогом за вештачење органу вештачења у другостепеном поступку остваривања права (члан 38. став 1.); да се у налогу за вештачење указује на посебна питања и околности о којима орган вештачења у другостепеном поступку треба да се изјасни приликом давања нала за, мишљења и оцене (став 2.); да орган вештачења у другостепеном поступку остваривања права вештачи на основу медицинске документације коришћене у првостепеном поступку остваривања права, као и медицинске документације достављене у другостепеном поступку остваривања права, (…) (члан 39. став 1.); да орган вештачења у другостепеном поступку остваривања права може извршити преглед осигураника, корисника права, односно другог лица, ако на основу претходног разматрања медицинске документације оцени да је то неопходно. (став 2.); да о рган вештачења у другостепеном поступку остваривања права даје налаз, мишљење и оцену на обрасцу 3, који је саставни део овог правилника (члан 40. став 1.); да орган вештачења доставља налаз, мишљење и оцену, са списима предмета, органу надлежном за решавање по жалби (…) (члан 42.).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да су јој означена Уставом зајемчена права повређена тиме што Управни суд у оспореној пресуди није дао правилну и на закону засновану оцену навода тужбе да јој нису достављени на изјашњење налази, мишљења и оцене органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање (у даљем тексту: Фонд) , нити је спроведен испитни поступак, у складу са одредбама Закона о општем управном поступку.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд указује на то да сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, да образложе своје одлуке. Међутим, ова обавеза не значи да je суд у управном спору дужан да детаљно оцени сваки навод истакнут у тужби. Уставни суд је утврдио да је Управни суд у образложењу оспорене пресуде изложио битне чињенице утврђене у спроведеном првостепеном и другостепеном управном поступку, које су поткрепљене доказима у списима предмета, а на којима је засновао своју оцену о правилној примени материјалног права, односно да подноситељка није испунила законом прописане услове за признавање права на инвалидску пензију . Поред тога, Управни суд је оценио да процесни пропусти управних органа, на које се подноситељка позвала , нису од утицаја на законитост побијаног решења.
Уставни суд је констатовао да су, у поступку који је претходио доношењу оспорене пресуде Управног суда, прибављени налази, мишљења и оцене органа вештачења Фонда у првостепеном и другостепеном поступку како би се дао одговор на тврдње подноситељке изнете у захтеву од 16. јануара 2018. године о постојању инвалидности као последице болести . Поменути налази, мишљења и оцене органа вештачења били су одлучујући докази у том предмету јер се без њих није могла дати оцена о томе да ли код подноситељке уставне жалбе постоји инвалидност у смислу члана 21. Закона о пензијском и инвалидском осигурању . Према одредби члана 93. став 1. Закона, орган вештачења вештачи увек када је потребно утврђивање постојања инвалидности, што значи да је орган Фонда који решава у првом степену дужан да пре доношења решења прибави налаз, мишљење и оцену органа вештачења, па потом да одлучи о праву на инвалидску пензи ју, а исту обавезу има и орган Фонда који решава у другом степену када се у жалби побија оцена о непостојању инвалидности. При томе, налаз, мишљење и оцена органа вештачења подлеже контроли коју врши орган утврђен општим актом Фонда, која је обавезна, тако да без извршене контроле, налаз, мишљење и оцена органа вештачења не може да буде основ за доношење решења. Органи Фонда који решавају у првостепеном и другостепеном поступку о правима осигураника су обавезни да налазе, мишљења и оцене органа вештачења цене са становишта прописа о пензијском и инвалидском осигурању и да на основу њега и других изведених доказа донесу решење о праву осигураника.
Имајући у виду да подноситељка уставне жалбе повреду права на правично суђење види у томе што приликом извођења доказа вештачењем нису примењена правила поступка прописана Законом о општем управном поступку, Уставни суд указује на то да евентуални процесни пропусти могу довести до повреде права на правично суђење само уколико су учинили конкретни поступак, у целини посматрано, неправичним. У том смислу, Уставни суд сматра да је потребно испитати да ли је подноситељка би ла у могућности да делотворно учествује у поступку прибављања налаза, мишљења и оцена органа вештачења, да их потом оспори и најзад како их је оспорила.
Како би се испунили захтеви правичног суђења у контексту вештачења, као доказног средства, Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) је истакао да из одредбе члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , којом се гарантује право на правично суђење , не произлази општи и апстрактан принцип по коме би у случајевима када суд („трибунал“) именује вештака, странке у сваком тренутку морале да присуствују разговорима које вештак обавља или да добију на увид документа која је вештак узео у разматрање. Али, оно што јесте битно је да странке буду у могућности да адекватно учествују у поступку пред судом („трибуналом“) (ЕСЉП, пресуда Mantovanelli против Француске , број представке 21497/93, од 18. марта 1997. године, став 33.). Странке не смеју бити лишене могућности да делотворно оспоре налаз и мишљење вештака, посебно подношењем или предлагањем других мишљења и извештаја (ЕСЉП, пресуда Matytsina против Русије, број представке 58428/10, од 27. марта 2014. године, став 169.).
Уставни суд је нашао да је подноситељка имала прилику да утиче на налазе, мишљ ења и оцене оба органа вештачења Фонда путем медицинске документације коју је приложила, одазивајући се на позив за непосредан преглед у првостепеном управном поступку и изношењем примедби у писаном облику у жалби и тужби. Наиме, предмет вештачења је била медицинска документација коју је подноситељка прибавила као резултат спроведених прегледа и анализа, те је била упозната са садржином свих документа који су разматрали органи вештачења. Уставни суд је потом констатовао да је у образложењу првостепеног решења наведена оцена првостепеног органа вештачења да код подноситељке не постоји потпуни губитак радне способности , што је подноситељка оспорила жалбом, која је резултирала преиспитивањем налаза, мишљења и оцене првостепеног органа вештачења и целокупне медицинске документације. Другостепеном органу вештачења су достављени сви списи предмета, што значи да је био упознат са наводима из жалбе и додатном документацијом коју је подноситељка приложила у прилог тврдње о потпуном губитку радне способности. При томе је главни доказ којим је подноситељка оспорила оцену да код ње не постоји потпуни губитак радне способности био извештај лекара реуматолога од 9. јануара 2017. године, у коме је оцењено да је због отежане покретљивости неспособна за рад. Реч је о доказу који је подноситељка приложила и у претходно вођеном поступку по њеном захтеву од 24. априла 2017. године, а који су тада ценили органи вештачења у оба степена, при чему она у том поступку није истицала да јој налази, мишљења и оцене органа вештачења нису достављени на изјашњење и да није имала прилику да поставља питања вештацима , нити је против коначног решења покренула управни спор. Ни у једном каснијем извештају лекара специјалисте, укључујући и лекара реуматолога , који су прибављени пре и у току конкретног поступка по захтеву од 16. јануара 2018. године није дата оцена да је подноситељка неспособна за рад, нити је то закључио првостепени орган вештачења непосредним прегледом подноситељке. У другостепеном решењу је у целини цитирано образложење оцене и мишљења другостепеног органа вештачења о правилности налаза, мишљења и оцене првостепеног органа вештачења, те је подноситељки њихов садржај у потпуности био познат. Подноситељка је затим прот ив другостепеног решења покренула управни спор, али у тужби није предложила одржавање усмене јавне расправе пред Управним судом и извођење нових доказа којима би оспорила налазе, мишљења и оцене органа вештачења.
У погледу тврдње подноситељке да у поступку пред управним органима није одржана усмена расправа на којој би могл а да поставља питања вештацима, Уставни суд је узео у обзир: да је подноситељка о налазима, мишљењима и оценама органа вештачења оба степена била у довољној мери упозната из образложења решења управних органа и да је имала прилику да у жалби и тужби изнесе тврдње и доказе против њих; да је учествовала у поступку њиховог прибављања путем медицинске документације коју је доставила и разговара са лекаром вештаком у првом степену који ју је прегледао; да је била упозната и да је могла да се изјасни о сваком документу који су вештаци узели у обзир; да је једина конкретна тврдња којом је оспорила оцену о непостојању потпуног губитка радне способности била заснована на доказу који су органи вештачења у два степена већ ценили у раније вођеном поступку, а потом и у конкретном поступку у два степена, чиме, с обзиром на целокупну медицинску документацију и резултате непосредног прегледа у првостепеном поступку, није доведена у сумњу дата оцена. С обзиром на то да је подноситељка могла да у писаном облику делотворно оспори налазе, мишљења и оцене органа вештачења, што је она учинила у мери у којој је сматрала да је то потребно, Уставни суд је нашао да неодржавање усмене расправе у управном поступку није, према околностима конкретног случаја, довело у питање правичност спроведеног поступка.
Уставни суд указује и на то да је Европски суд за људска права признао да су спорови у вези са накнадама из социјалног осигурања више техничке природе и да њихов исход обично зависи од писаних мишљења доктора медицине, као и да је многе такве спорове боље решавати у писаном облику, него изношењем усмених аргумената. Штавише, разумљиво је да би националне власти у тој сфери требало да воде рачуна о захтевима ефикасности и економичности. Стога би систематско одржавање расправа могло да буде препрека посебној ажурности која се захтева у предметима из социјалног осигурања (ЕСЉП, одлука Pirinen против Финске , број 32447/02, од 16. маја 2006. године). Наведено становиште Европског суда примењиво је на предмете који се тичу остваривања права из области пензијског и инвалидског осигурања .
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да је подноситељки пружена прилика да учествује у поступку прибављања налаза, мишљења и оцена органа вештачења Фонда који су коришћени приликом одлучивања о основаности њеног захтева , да их потом оспори, да предлаже доказе, као и да се изјасни о изведеним доказима и чињеницама од значаја за доношење решења, штитећи тако своја права и правне интересе. Стога је Уставни суд оценио да подноситељки уставне жалбе оспореном пресудом Управног суда није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је у овој одлуци применио ставове заузете у Одлуци Уж–4414/2017 од 24. октобра 2019. године поводом предмета који се тицао остваривања права из области борачко-инвалидске заштите.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 19003/18 од 12. јуна 2019. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Како подноситељка уставне жалбе није доставила доказе да је Управни суд у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другач ије (различите) одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом, то је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да се подноситељка само формално позива на повреду права на социјалну заштиту из члана 69. Устава , а да се сви наводи уставне жалбе односе на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, која је претходно оцењена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.