-нема повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава (у преосталом делу одбацивање)
Република Србија
УСТАВНИ СУД
Број: Уж - 4994/2020
________ 2022. године
Б е о г р а д
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. П . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Т. П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету Д број 99525 , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. П . из Ужица је , 2. јуна 20 20. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ужица, Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пе нзијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужи це у предмету број Д број 99525, као и против пресуде Управног суда - Одељење у Крагујевцу У. 7114/18 од 7. фебруара 2020 . године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року, по дносилац уставне жалбе је навео да сматра да поступак за остваривање права на ванредно усклађивање пензије траје десет година , рачунајући од подношења „првог захтева“ од 10. маја 2010. године, осам година од подношења „другог захтева“ од 10. септембра 2012. године, а најмање пет година од подношења „трећег захтева“ од 23. јула 2015. године.
Подносилац је, такође, указао на непотпуно утврђено чињенично стање и погрешну примену материјалног права.
У уставној жалби је постављен захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 8 00 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција фонда број 18-Д 99525 и списе предмета Управног суда У. 7114/18, као и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Чињенице које се односе на поступак по захтеву подносиоца за ванредно усклађивање пензије у висини од 11,06 %, почев од 1. јануара 2008. године, који је поднет 10. маја 2010. године:
Подносилац је навео да је Фонд за социјално осигурање војних осигураника наведени захтев примио 13. маја 2010. године (повратница АР 7347358), о којем никада није одлучено.
3.2. Чињенице које се односе на поступак по захтеву подносиоца за ванредно усклађивање пензије у висини од 11,06 %, почев од 1. јануара 2008. године, који је поднет 10. септембра 2012. године:
Решењем Републичког фонд а за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице број 181.1.5-16/2012 од 2. октобра 2012. године одбијен је као неоснован наведени захтев подносиоца. У уставној жалби није наведено да ли је против наведеног решења подносилац изјавио жалбу.
3.3. Чињенице које се односе на поступак по поднеску подносиоца од 23. јула 2015. године, о коме је одлучивано као о новом захтеву за ванредно усклађивање пензије:
Подносилац је 2. октобра 2015. године, поднео жалбу због недоношења решења по његовом захтеву од 23. јула 2015. године.
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице ( у даљем тексту: првостепени орган ) је решењем број 182.1.5-8/2015 од 19. септембра 2015. године одбио наведени захтев подносиоца.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција фонда (у даљем тексту: другостепени орган) број 01-02/182.6.4 13534/1 5 од 24. фебруара 2016. године поништено је наведено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Подносилац је 31. октобра 2016. године, због непоступања првостепеног органа по решењу другостепеног органа од 24. фебруара 2016. године, поднео жалбу због „ћутања администрације“, а 19. јануара 2017. године и накнадни захтев.
Подносилац је 1. фебруара 2017. године поднео тужбу Управном суду „због двоструког ћутања управе “.
Пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 1467/17 од 31. маја 2017. године уважена је тужба подносиоца и наложено другостепеном органу да донесе решење по жалби подносиоца од 31. октобра 2016. године.
Због непоступања другостепеног органа у извршењу наведене пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу, подносилац је 17. августа 2017. године , поднео другостепеном органу жалбу због недоношења решења.
Подносилац је 19. септембра 2017. године Управном суду поднео захтев за извршење пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу од 31. маја 2017. године
Поступајући по пресуди Управног суда од 31. маја 2017. године, другостепени орган је донео решење 01-02/182.6.4 13534/15 од 5. септембра 2017. године, којим је жалба уважена и наложено првостепеном органу да одлучи о захтеву подносиоца од 23. јула 2015. године.
Решењем Управног суда – Одељење у Крагујевцу Уи. 428/17 од 2. фебруара 2018. године одбијен је захтев подносиоца за извршење пресуде Управног суда У. 1467/17 од 31. маја 2017. године .
Решењем првостепеног органа број 182.6.3-00014/17 од 4. децембра 2017. године подносиоцу уставне жалбе, кориснику права на инвалидску пензију, усклађена је пензија почев од 1. јануара 2008. године, на начин и у износу ближе наведеним у том решењу.
Решењем другостепеног органа број 01-02/182.6.4 1836/18 од 27. фебруара 2018. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења, а оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујев цу У. 7114/18 од 7. фебруара 2020. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, бр. 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање управног поступка који је покренут захтевом подносиоца поднетим 10. маја 2010. године, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе пропустио да изјави жалбу због недоношења решења о његовом захтеву, а потом и ургенцију, уколико ни другостепени орган не одлучи у року о жалби. Коначно, након истека законског рока за доношење решења о жалби поднетој због „ћутања аминистрације, подносилац је могао да покрене управни спор због „двоструког ћутања управе“.
Имајући у виду да подносилац није користио процесноправна средства против „ћутања управе“ како би допринео да се поступак који се води по његовом захтеву поднетом 2010 . године, оконча у разумном року, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), у овом делу одбацио уставну жалбу, као недопуштену, решавајући као у другом делу изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је оспорено трајање управног поступка који је покренут захтевом подносиоца поднетим 10. септембра 2012. године, а који је окончан истеком рока за подношење жалбе против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице број 182.1.5-16/2012 од 2. октобра 2012. године, што је свакако било 2012. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду , прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је уставна жалба изјављена 2. јуна 2020. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, те ју је у том делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона, решавајући такође као у другом делу изреке.
7. Испитујући основаност уставне жалбе у погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број Д 99525 , Уставни суд је утврдио да је тај поступак покренут поводом захтева подносиоца од 23. јула 2015. године и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 7114/18 од 7. фебруара 2020. године , што значи да период меродаван за оцену о повреди права износи четири године и скоро седам месеци.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се о његовом захтеву одлучи у разумном року, јер је предмет поступка био усклађивање пензије подносиоца.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд указује да су у периоду од четири године и седам месеци у предметном поступку донет а два решења првостепеног органа управе, два решења другостепеног органа и да су вођена два управна спора. Уставни суд констатује да су органи управе углавном поступали у законом прописаним роковима. Такође, Суд указује и да је Управни суд о тужбама одлучио у роковима који се могу сматрати разумним за одлучивање. Наиме, Управни суд је о тужби поднетој 1. фебруара 2017. године одлучио 31. маја 2017. године, дакле у року од четири месеца, док је о тужби поднетој 24. априла 2018. године одлучио пресудом од 7. фебруара 2020. године, односно у року краћем од две године.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, имајући у виду специфичност управног поступка чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку, нашао да је подносилац користио правна средства за убрзање поступка, углавном када су се за то стекли услови.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да је предметни поступак окончан у границама разумног трајања, због чега подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је у том делу одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , одлучујући као у првом делу изреке.
8. Уставни суд констатује да је подносилац изјавио уставну жалбу и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 7114/18 од 7. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине уставне жалбе, у којој подносилац углавном понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.