Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ч. Ђ . из Путникова код Ковачице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. октобра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ч. Ђ . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Кзз. 735/18 од 27. јуна 2018. године у одно су на истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и посебн их права окривљеног из члана 33. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. Ч. Ђ . из Путникова код Ковачице подне о је Уставном суду, 2. новембра 2018. године, преко пуномоћника С. М , адвоката из Панчева, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Панчеву К. 284/17 од 29. новембра 2017. године, пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 159/18 од 9. марта 2018. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. 735/18 од 27. јуна 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и посебних права окривљеног из члана 33. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да се првостепена и другостепена пресуда заснивају на недозвољеном доказу, односно на записнику о препознавању лица од 25. новембра 2016. године, имајући у виду да је препознавање извршено након што је полицајац оштећеном показао фотографију окривљеног, овде подносиоца, што је у супротности са одредбама чл. 90. и 100. Законика о кривичном поступку;
- да је записник о препознавању лица од 25. новембра 2016. године требало издвојити из списа, што суд није учинио;
- да одредба члана 100. став 2. ЗКП јасно предвиђа да сведок не сме да види лице које је предмет препознавања пре него што приступи препознавању, а да је сведок, како је сам потврдио на главном претресу одржаном 22. септембра 2017. године, пре препознавања које је извршено између више лица, видео фотографију подносиоца уставне жалбе;
- да су судови произвољно пресудили, не осврћући се на изведене доказе, већ само на противзаконито прибављен доказ, који је у супротности са другим доказима;
- да би без записника о препознавању лица од 25. новембра 2016. године била донета другачија пресуда;
- да су подносиоцу нарушена права из члана 68. ЗКП, јер приликом препознавања није обавештен да може да ангажује браниоца и није му омогућено да препознавању присуствује бранилац.
Из свега наведеног, подносилац уставне жалбе закључује да су му повређена права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и посебна права окривљеног из члана 33. Устава .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета К. 284/17 Основног суда у Панчеву, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе , вођен je кривични поступак због кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У записнику о препознавању лица Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – ПУ Панчево – ПС Ковачица Ку. 2795/16 од 25. новембра 2016. године наведено је: да је на основу члана 100. ЗКП, у присуству заменика Основног јавног тужилаштва у Панчеву и овлашћених радника министарства извршено препознавање лица у просторији специјално намењеној за те сврхе, у вези кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика, извршеног дана 29. јула 2016. године, на штету оштећеног Ј.Б; да је оштећени навео: у вези лица могу да га опишем да је лице мушкарац, старости око 35 – 45 година, крупније телесне конституције, висине око 180 cm, црне косе; да су по нало гу ЗОЈТ особе постављене у врсту под редним бројевима од 1 до 5; да је лице које је извршило препознавање видело лице, тако да је могло са сигурношћу да га препозна и да потврди да се то лице налази у врсти за препознавање, те је изјавило да је лице са редни м бројем 5 са сигурношћу од 90% лице које је извршило кривично дело на његову штету; да су по налогу ЗОЈТ особе под редним бројевима од 1 до 5 фотографисане из профила и бочно, а да је оштећени изјавио да је лице са редним бројем 5 са несумњивом сигурношћу од 90% лице које је извршило кривично дело на његову штету, а да је накнадно лице самостално фотографисано од стране крим техничара из профила и бочно; да су по налогу ЗОЈТ особе под редним бројевима од 1 до 5 иступиле појединачно и јасно и гласно рекле „добар дан, како сте“, а да је оштећени изјавио да по гласу препознаје лице са редним бројем 5 са несумњивом сигурношћу од 90% као лице које је извршило кривично дело на његову штету; да је препознавање започето у 13:30 часова дана 25. новембра 2016. године, а да је завршено истог дана у 14:00 часова .
У извештају Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – ПУ Панчево – ПС Ковачица Ку. 2795/16 од 29. новембра 2016. године наведено је: да су на основу службене белешку број 4683/16 обављене детаљне консултације са ЗОЈТ Панчево, који се изјаснио да је због тврдњи оштећеног потребно извршити препознавање извршиоца; да је дана 25. новембра 2016. године, у просторијама ПС Ковачица у присуству ЗОЈТ Панчево, од стране оштећеног извршено препознавање пријављеног Ч. Ђ . из Путникова као извршиоца кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика, о чему је сачињен Записник о препознавању са крим. техничком фотодокументациј ом, који се прилажу уз овај извештај.
На главном претресу одржаном 22. септембра 2017. године оштећени је, поред осталог, изјавио да је окривљеног препознао са једне од 4 – 5 фотографија различитих лица које му је показао полицајац.
Оспореним пресудама Основног суда у Панчеву К. 284/17 од 29. новембра 2017. године и Апелационог суда у Београду Кж1. 159/18 од 9. марта 2018. године окривљени је правноснажно оглашен кривим да је извршио кривично дело тешка телесна повреда из члана 121. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 735/18 од 27. јуна 2018. године одбијен је као неоснован и одбачен као недозвољен захтев за заштиту законитости поднет против правноснажних пресуда Основног суда у Панчеву К. 284/17 од 29. новембра 2017. године и Апелационог суда у Београду Кж1. 159/18 од 9. марта 2018. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да из списа предмета, и то записника о препознавању лица МУП РС – Дирекција полиције – ПУ Панчево – ПС Ковачица Ку. 2795/16 од 25. новембра 2016. године произлази да је доказна радња препознавања лица – окривљеног Ч. Ђ . од стране сведока оштећеног Ј.Б, обављена у свему у складу са одредбама Законика о кривичном поступку који је био на снази у време предузимања ове доказне радње, и то пре свега у складу са одредбама чл. 100. и 90. ЗКП, а на чије повреде бранилац окривљеног н еосновано указује у захтеву, а којим одредбама је прописано на који начин се врши радња препознавања лица од стране сведока; да, наиме, из наведеног записника јасно произлази да су овој доказној радњи извршеној у просторијама ПС Ковачица присуствовали јавни тужилац и овлашћено службено лице ПС Ковачица, да је пре самог препознавања у обављеном разговору са оштећеним Ј.Б. исти дао опис лица за које постоји основ сумње да је извршило кривично дело тешка телесна повреда из члана 121. став 1. КЗ на његову штету 29. јула 2016. године у месту Ковачица, те да је затим у просторију специјално намењену за ту сврху уведено петоро лица која су поређана одређеним редоследом у врсту, а након чега је оштећени Ј.Б. са несумњивом сигурношћу од 90% препознао окривљеног Ч. Ђ . као лице које је извршило предметно кривично дело на његову штету, а на основу његовог изгледа и на основу његовог гласа, при чему присутна лица нису имала никаквих примедаба и наведени записник је потписан од стране јавног тужиоца, оштећеног и овлашћеног службеног лица; да, имајући у виду да одредба члана 100. став 1. ЗКП предвиђа да ће се препознавање од стране сведока обавити складу са чланом 90. ЗКП, да је у ставу 3. члана 90. ЗКП предвиђена могућност препознавања лица посредством фотографије под условом да је лице недоступно, те имајући при томе у виду да окривљени у том тренутку није био познат, па сами м тим и није био доступан органима поступка, то околност да је оштећеном претходно, пре вршења радње препознавања лица у полицији, од стране полицијског службеника показана фотографија окривљеног заједно са другим фотографијама њему непознатих лица чије су основне особине сличне онима какве је описао, по оцени овог суда, не утиче на саму законитост спроведене доказне радње препознавања лица, која је по налажењу Врховног касационог суда обављена на законит начин, па се стога и записник који је сачињен о предузетој радњи препознавања лица сматра законитим доказом и на њему се може заснивати пресуда, па самим тим није морало бити донето решење о његовом издвајању из списа предмета; да бранилац окривљеног у осталом делу захтева за заштиту законитости , као разлог подношења захтева наводи повреду одредбе члана 68. ЗКП, истицањем да је окривљеном повређено право на стручну одбрану, јер му је поука да може да ангажује браниоца дата од стране полиције тек после извршеног препознавања од стране окривљеног; да, поред тога, бранилац окривљеног у образложењу захтева наводи и да је суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка, јер у побијаним пресудама нису наведени разлози о одлучним чињеницама, а и они разлози који су дати су потпуно нејасни и у знатној мери противречни, док о одлучним чињеницама постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини записника о исказима сведока и самих тих записника, а који наводи браниоца окривљеног би по налажењу овог суда представљали битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП; да имајући у виду да из изнетих навода произлази да бранилац окривљеног у осталом делу захтева за заштиту законитости нижестепене пресуде побија због повреда одредаба члана 37. став 2, члана 68. и члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП, те због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, а што не представља законске разлоге због којих је у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеном и његовом браниоцу због повреде закона, то је Врховни касациони суд у овом делу захтев браниоца окривљеног оценио недозвољеним.
4. Сагласно одредби члана 32. став 1. Устава, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.).
Одредбама члана 90. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је : да ако је потребно да се утврди да ли окривљени препознаје одређено лице или предмет, односно његове особине које је описао, показаће му се то лице или предмет заједно са другим њему непознатим лицима или предметима чије су основне особине сличне онима какве је описао (став 1.); да ће се након тога од окривљеног затражити да изјави да ли лице или предмет може да препозна са сигурношћу или са одређеним степеном вероватноће и да, у случају потврдног одговора, на препознато лице или предмет укаже (став 2.); да се, ако лице или предмет из става 1. овог члана није доступан, окривљеном може показати фотографија тог лица или предмета заједно са другим фотографијама њему непознатих лица или предмета чије су основне особине сличне онима какве је описао (став 3.); да се, у складу са одредбама ст. 1. до 3. овог члана, препознавање лица може обавити и на основу његовог гласа (став 4.).
Одредбама члана 100. ЗКП прописано је: да ако је потребно да се утврди да ли сведок препознаје одређено лице или предмет, односно њихове особине које је описао, препознавање ће се обавити у складу са чланом 90. овог законика (став 1.); да ће се препознавање лица у предистражном поступку и у истрази обавити тако да лице које је предмет препознавања не може да види сведока, нити сведок може да види то лице пре него што приступи препознавању (став 2.); да се у предистражном поступку и истрази, препознавање лица обавља у присуству јавног тужиоца (став 3.).
5. Према правном ставу Уставног суда, у кривичном поступку, доношењем одлуке по жалби на првостепену пресуду, односно на другостепену пресуду, или по жалби на решење, сматраће се да је исцрпљено последње правно средство пре изјављивања уставне жалбе.
Полазећи од наведеног, а разматрајући допуштеност уставне жалбе у односу на оспорене пресуде Основног суда у Панчеву К. 284/17 од 29. новембра 2017. године и Апелационог суда у Београду Кж1. 159/18 од 9. марта 2018. године, Уставни суд је утврдио да се благовременост уставне жалбе рачуна од дана када је подносилац примио оспорену другостепену пресуду Апелационог суда у Београду Кж1. 159/18 од 9. марта 2018. године, којом је кривични поступак вођен против њега правноснажно окончан, а што је свакако било пре 27. јуна 2018. године, када је Врховни касациони суд донео пресуду Кзз. 735/18. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио као неблаговремену у односу на пресуде Основног суда у Панчеву К. 284/17 од 29. новембра 2017. године и Апелационог суда у Београду Кж1. 159/18 од 9. марта 2018. године, одлучујући као у другом делу изреке.
6. Уставни суд констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди означених уставних права у односу на оспорен у пресуду Врховног касационог суда Кзз. 735/18 од 27. јуна 2018. године заснива на следећим тврдњама :
- да се првостепена и другостепена пресуда заснивају на недозвољеном доказу, односно на записнику о препознавању лица од 25. новембра 2016. године, имајући у виду да је препознавање извршено након што је полицајац оштећеном показао фотографију подносиоца, што је у супротности са одредбама чл. 90. и 100. Законика о кривичном поступку, те да је записник о препознавању лица од 25. новембра 2016. године требало издвојити из списа, што суд није учинио;
- да су подносиоцу нарушена права из члана 68. ЗКП, јер приликом препознавања није обавештен да може да ангажује браниоца и није му омогућено да препознавању присуствује бранилац.
7. Разматрајући наводе подносиоца да се пресуде заснивају на недозвољеном доказу, односно на записнику о препознавању лица од 25. новембра 2016. године, јер је препознавањ е извршено након што је полицајац о штећеном показао фотографију подноси оца, Уставни суд указује на садржину одредаба чл. 90. и 100. ЗКП којима је , између осталог, прописано да се, уколико лице које се препознаје није доступно, сведоку може показати фотографија тог лица заједно са другим фотографијама њему непоз натих лица чије су основне особине сличне онима какве је описао. Даље, Уставни суд констатује да је увидом у списе предмета утврдио да из записника о препознавању лица од 25. новембра 2016. године не произлази да је пре извођења доказне радње препознавања лица оштећеном показана фотографија подносиоца . Наиме, из записника о препознавању лица од 25. новембра 2016. године произлази да је подносилац, након што је извршено његово препознавање од стране оштећеног са сигурношћу од 90% процената, фотографисан по налогу заменика надлежног јавног тужиоца из профила и бочно, након чега је оштећени поново изјавио да је подносилац са несумњивом сигурношћу од 90% лице које је извршило кривично дело. Такође, из записника о препознавању произлази и да је оштећени изјавио да по гласу са сигурношћу од 90% препознаје подносиоца као лице које је извршило кривично дело на његову штету. Међутим, Уставни суд је разматрао и наводе оштећеног са главног претреса одржаног 22. септембра 2017. године, којом приликом је изјавио да је подносиоца препознао са једне од 4 – 5 фотографија различитих лица које му је показао полицајац.
Имајући у виду све претходно наведено, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца да се пресуде заснивају на недозвољеном доказу тј. на записнику о препознавању лица од 25. новембра 2016. године. Наиме, узевши у обзир, с једне стране, садржину записника о препознавању лица од 25. новембра 2016. године, и са друге стране, изјаву оштећеног дату на главном претресу одржаном 22. септембра 2017. године, Уставни суд закључује да није могуће утврдити да је показивање оштећеном неколико фотографија различитих лица, међу којима се налазила и фотографија подносиоца, претходило препознавању лица у просторији специјално намењеној за те сврхе. Међутим, У ставни суд је става да ове околности не утич у на доказни кредибилитет самог записника односно доказне радње препознавања лица, имајући у виду изјаву оштећеног да је „ подносиоца препознао са једне од 4 – 5 фотографија различитих лица које му је показао полицајац“, односно, не само фотографије подноси оца, што би евентуално могло да се утиче на касниј е изведену доказну радњу препознавања лица, у овом случају подносиоца уставне жалбе. Како из записника о препознавању лица од 25. новембра 2016. године и навода оштећеног са главног претреса одржаног 22. септембра 2017. године не произлази да је оштећеном пре извођења доказне радње препознавања лица 25. новембра 2016. године показана искључиво фотографија подносиоца већ евентуално више фотографија различитих лица (међу којима и фотографија подносиоца) , Уставни суд је оценио да записник о препознавању лица од 25. новембра 2016. године не представља недозвољени доказ.
Коначно, у односу на наводе подносиоца да су му нарушена права из члана 68. ЗКП, јер приликом препознавања није обавештен да може да ангажује браниоца и није му омогућено да препознавању присуствује бранилац, Уставни суд је, увидом у оспорен у пресуду Врховног касационог суда Кзз. 735/18 од 27. јуна 2018. године, утврдио да она садржи детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подноси оца у овом делу не могу прихватити као утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди означених права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспореног акта.
Следом свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
8. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.