Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. Ј . из Великих Црљена, град Београд, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Т. Ј . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Одељењем за имовинско-правне послове управе градске општине Лазаревац у предмету III -05 број 465-279/2008, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. Ј . из Великих Црљена, град Београд, преко пуномоћника А. Ђ, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 28. марта 201 9. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном поступку ко ји је вођен пред Одељењем за имовинско-правне послове управе градске општине Лазаревац у предмету III -05 број 465-279/2008, као и против пресуде Управног суда У. 6863 /17 од 8. фебруара 201 9. године, због повреде начела и права из чл. 21, 32, 36. и 58. Устава Републике Србије. Уставна жалба је допуњена поднесцима од 29. марта и 2. априла 2019. године.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да десет година траје „агонија“ подносиоца око експропријације његове имовине, што се не може сматрати поступањем у разумном року . Подносилац је, с тим у вези истакао: да је делимично решење о експропријацији донето 25. марта 2010. године, а да се он 17. октобра 2011. године обратио општини Лазаревац захтевом за доношење допунског решења и да је 10. новембра исте године обавештен да нису испуњени услови за његово доношење; да „одговор није стигао у форми одлуке“ која би могла да се преиспита, па се поново обратио истим захтевом 9. новембра 2015. године ; да су управни органи донели одлуке тек после поднете жалбе, односно тужбе због ћутања управе.
У уставној жалби је, такође, наведено: да су „сви објекти на предметном подручју били бесправно изграђени“, дакле, у истом правном статусу; да су објекти подносиоца констатовани на орто-фото снимку из 2007. године, те није било основа за покретање поступка инспекцијског надзора; да је грађевински инспектор поступао у инспекцијском надзору само по пријавама корисника експропријације, од кога је „директно зависила“ одлука о извршењу решења о рушењу; да је корисник експропријације дискриминисао подносиоца због „јавне критике његовог сина“; да подносилац није могао да заштити своја права у поступку експропријације, јер су његови поднесци били „игнорисани или се нису суштински разматрали“, да су подносиоцу предметне непокретности „насилно и противправно одузете“, без било какве накнаде.
Уставном жалбом је тражено да Уставни суд поништи оспорени акт и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете у износу од 500.000 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт , списе предмета Уж–5095/2012 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Делимичним решењем Одељења за имовинско-правне послове управе градске општине Лазаревац број 465-279/2008-VI од 25. марта 2010. године експроприсана је у корист привредног друштва Р . „К . “ д.о.о. Лазаревац к.п. број … КО Велики Црљени, власништво Т. Ј. (подносиоца устав не жалбе) са грађевинским припацима: дрвена ограда, једнокрилна и двокрилна дрвена капија, насип пута шљунком и кућица за пса (тачка 1. диспозитива) и одређено да ће о експропријацији објеката чији је инвеститор и власник подносилац уставне жалбе, два помоћна објекта и економски објекти – сеник, кош са тремом, пољски WC и кавез за псе, бити одлучено накнадно, након решења претходног питања бесправне градње тих објеката у поступку пред Одељењем за инспекцијске послове управе градске општине Лазаревац у предмету III-06 број 356-21/2009 (тачка 2. диспозитива). У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе поднео захтев за експропријацију к.п. број …/1, заједно са свим објектима на тој парцели, наводећи да више нема економски интерес да користи ту парцелу због експропријације к.п. број …; да је подносиоцу наложено да положи потребан износ на име покрића трошкова вештачења ради утврђивања наведене чињенице; да подносилац није поступио по том налогу, те је закључком тог органа од 22. марта 2010. године поступак у том делу обустављен. Такође је наведено да корисник експропријације није предложио експропријацију објеката наведених у тачки 2. диспозитива, већ је тај захтев поставио подносилац уставне жалбе, те да од одлуке надлежног инспекцијскг органа, којом ће се утврдити статус тих објеката, у смислу да ли су бесправно изграђени, зависи и „потпуна одлука“ у предметној управној ствари. Наведено решење постало је правноснажно доношењем пресуде Управног суда У. 29135/10 од 18. маја 2012. године. Одлучујући у предмету Уж–5095/2012, Уставни суд је Решењем од 25. маја 2015. године одбацио уставну жалбу подносиоца изјављену против наведене пресуде.
Пресудом Управног суда У. 1843/13 од 27. aприла 2015. године правноснажно је окончан поступак инспекцијског надзора који је вођен пред Одељењем за имовинско-правне, урбанистичко-грађевинске и стамбене послове и грађевинску инспекцију – Група за грађевинску инспекцију управе градске општине Лазаревац у Београду број 356-71/2012, у коме је подносиоцу наложено уклањање бесправно изграђених објеката наведених у тачки 2. диспозитива делимичног решења Одељења за имовинско-правне послове управе градске општине Лазаревац број 465-279/2008-VI од 25. марта 2010. године.
Решењем грађевинског инспектора Одељења за инспекцијске послове Управе градске општине Лазаревац број 356-153/2018 од 30. маја 2018. године обустављен је инспекцијски управни поступак „у предмету III-06 број 356-153/2018 од 17. маја 2018. године“, с обзиром на то да су предметни објекти инспекцијског надзора урушени, односно делимично порушени, те нема услова за даље вођење тог поступка. У образложењу решења је наведено: да је након доношења пресуде Управног суда У. 1843/13 од 27. aприла 2015. године дозвољено извршење решења којим је наложено уклањање спорних објеката, али да је у поновном поступку увидом у записник административног извршитеља утврђено да су спорни објекти већ били углавном урушени до непрепознатљивости, а неки и делимично порушени, те је одлучено као у диспозитиву.
3.2. Оспореном пресудом Управног суда У. 6863 /17 од 8. фебруара 201 9. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе, поднета 29. априла 2017. године , ради поништаја решења Министарства финансија број 465-02-00710/2011-07 од 23. марта 2017. године. Наведеним коначним управним актом одбијена је жалба подносиоца изјављена против закључка Одељења за имовинско-правне послове управе градске општине Лазаревац III -05 број 465-279/2008 од 4. априла 2016. године, којим је одбијен захтев подносиоца за доношење решења о експропријацији за два помоћна објекта и економске објекте – сеник, кош са тремом, пољски WC и кавез за псе , на експроприсаној к.п. број … КО Велики Црљени. У образложењу оспорене пресуде је констатовано да из списа предмета произлази да је подносилац 9. новембра 2015. године поднео захтев првостепеном органу за доношење „потпуног“ решења о експропријацији, у коме је навео да је делимичним решењем тог органа од 25. марта 2010. године одређено да ће о експропријацији предметних објеката бити одлучено након решења претходног питања – бесправне градње тих објеката. Управни суд је, такође, констатовао да је закључак првостепеног органа донет на основу одредбе члана 206. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку, јер је тај орган утврдио да нису испуњени услови за доношење допунског решења. Оцењујући наводе тужбе којима је указано на препоруку Заштитника грађана, Управни суд је нашао да они нису од утицаја на одлучивање, будући да је у предметном поступку одлучивано о захтеву за доношење решења о експропријацији објеката за које је утврђено да су изграђени без одобрења за изградњу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведене одредбе Устава, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о експропријацији ( „Службени гласник РС “, бр. 53/95, 23/01 и 20/09) прописано је: да а ко се приликом експропријације једног дела непокретности утврди да сопственик нема економског интереса да користи преостали део непокретности, односно ако је због тога на преосталом делу непокретности онемогућена или битно отежана његова егзистенција, експроприсаће се, на његов захтев, и тај део непокретности (члан 10.); да п редлог за експропријацију може поднети корисник експропријације тек пошто је у складу са овим законом утврђен јавни интерес за експропријацију непокретности (члан 25. став 1.); да у предлогу за експропријацију непокретности мора бити назначена непокретност за коју се предлаже експропријација и место где се та непокретност налази (члан 26. став 1. тачка 1)); да се уз предлог за експропријацију подноси извод из катастра непокретности или других јавних књига у којима се уписују права на непокретностима, који садржи податке о непокретности за коју се предлаже експропријација (члан 27. став 1. тачка 1)).
Одредбама Закона о општем управном поступку ( „Службени лист СРЈ “, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења ( члан 14.); да кад се у једној управној ствари решава о више питања, а само су нека од њих сазрела за решавање и кад се покаже као целисходно да се о тим питањима одлучи посебним решењем, орган може донети решење само о тим питањима - делимично решење (члан 205 ); да ако орган није решењем одлучио о свим питањима која су била предмет поступка, он може, по предлогу странке или по службеној дужности, донети посебно решење о питањима која донесеним решењем нису обухваћена ( допунско решење), а а ко предлог странке за доношење допунског решења буде одбијен, против закључка о томе допуштена је посебна жалба (члан 206. став 1.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања ( решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најкасније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 237. став 1.).
5. Подносилац уставне жалбе указује на то да десет година траје „агонија око експропријације“ његове имовине, што се, по његовом мишљењу, не може сматрати поступањем у разумном року.
Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта наведеног права, гарантованог чланом 32. став 1. Устава , Суд је најпре констатовао:
- да је делимичним решењем Одељења за имовинско-правне послове управе градске општине Лазаревац број 465-279/2008-VI од 25. марта 2010. године одлучено у целини о предлогу привредног друштва Р . „К .“ д.о.о. Лазаревац за експропријацију к.п. број … у власништву подносиоца уставне жалбе, са грађевинским припацима на том земљишту и да је то решење постало правноснажно доношењем пресуде Управног суда У. 29135/10 од 18. маја 2012. године;
- да је подносилац уставне жалбе у току поступка по предлогу привредног друштва Р . „К .“ д.о.о. Лазаревац захтевао да се експроприше и друга парцела у његовом власништву, али да је поступак по том захтеву обустављен закључком првостепеног органа од 22. марта 2010. године;
- да је подносилац уставне жалбе, такође, тражио да се експропришу помоћни и економски објекти који се налазе на парцели чија је експропријација предложена, али да је делимичним решењем Одељења за имовинско-правне послове управе градске општине Лазаревац број 465-279/2008-VI од 25. марта 2010. године одређено да ће о том захтеву бити одлучено по окончању поступка пред инспекцијским органом, у коме се утврђује да ли су ти објекти бесправно изграђени, од чега зависи и одлука о том захтеву подносиоца;
- да је пресудом Управног суда У. 1843/13 од 27. a прила 2015. године правноснажно окончан наведени поступак инспекцијског надзора, у коме је подносиоцу наложено уклањање објеката који се налазе на парцели која је експроприсана , за које је утврђено да су бесправно изграђени.
Уставни суд је, такође, констатовао да из наведених одредаба Закона о експропријацији произлази: да предлог за експропријацију подноси корисник експропријације, након утврђивања јавног интереса за експропријацију; да непокретност која се експроприше мора бити изграђена у складу са прописима о израдњи објеката и уписана у јавну књигу у коју се уписују права на непокретностима; да сопственик непокретности која је у једном делу предложена за експропријацију, може поднети захтев за експропријацију преосталог дела непокретности, у складу са законом.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да се о експропријацији имовине подносиоца уставне жалбе одлучује десет година. Имајући у виду да је поступак по предлогу за експропријацију привредног друштва Р . „К . “ д.о.о. Лазаревац правноснажно окончан 2010. године, када је обустављен и поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе за експропријацију друге катастарске парцеле у том подручју, која је у његовом власништву, Уставни суд налази да је делимичним решењем Одељења за имовинско-правне послове управе градске општине Лазаревац број 465-279/2008-VI од 25. марта 2010. године окончан поступак по свим захтевима који су у том поступку могли бити истакнути у складу са Законом. Наиме, корисник експропријације није предложио експропријацију спорних помоћних и економских објеката, а сопственик непокретности која је предмет предлога за експропријацију није овлашћен да предлаже експропријацију непокретности, осим у обиму и из разлога наведених у члану 10. Закона. Овај суд, такође, указује на то да нису били испуњени услови за одлучивање о експропријацији спорних објеката, све до правноснажног окончања поступка инспекцијског надзора, што је и констатовано у наведеном делимичном решењу. Стога је, по налажењу Суда, поступак чија се оправданост трајања оспорава уставном жалбом започео 9. новембра 2015. године, подношењем захтева подносиоца уставне жалбе за доношење „потпуног решења о експропријацији“, о коме је одлучивано као о захтеву за доношење допунског решења на основу одредбе члана 206. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку.
Уставни суд констатује да је оспорени поступак правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда У. 6863 /17 од 8. фебруара 201 9. године, дакле, трајао је три године и три месеца. Полазећи од тога да се наведено трајање поступка објективно не може сматрати претерано дугим, Уставни суд није посебно испитивао утицај осталих критеријума на оцену о повреди означеног права. Овај суд је, међутим, констатовао да су помоћни и економски објекти на експроприсаној парцели број …, који су предмет подносиочевог захтева, могли бити експроприсани само у случају да је у поступку за њихово уклањање било утврђено да је изградња тих објеката пријављена у складу са законом, што произлази из делимичног решења којим је одлучено о експропријацији к.п. број …. С обзиром на то да пре правноснажног окончања инспекцијског надзора покренутог поводом спорних објеката није могло бити одлучено о предметном захтеву, а да је решење грађевинског инспектора којим је подносиоцу наложено уклањање бесправно изграђених објеката који су предмет захтева постало правноснажно пре подношења предметног захтева, Уставни суд налази да одлука у оспореном поступку није имала правн и значај за подносиоца.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе у оспореном поступку није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући допуштеност уставне жалбе у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 6863 /17 од 8. фебруара 201 9. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди или ускраћивању означеног уставног права.
По оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе о повреди права на правично суђење не представљају уставноправне разлоге који би указивали на постојање повреде тог права зајемченог чланом 32. Устава .
У вези са навод има уставне жалбе који се односе на покретање поступка инспекцијског надзора и поступање корисника експропријације у том поступку, Уставни суд је нашао да се ти наводи не могу довести у везу са садржином оспореног акта, којим је оцењена законитост одлуке о испуњености услова за доношење допунског решења о експропријацији.
По оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе да су „сви објекти на том подручју бесправно изграђени“ и докази које је подносилац доставио у прилог тврдњи о повреди начела забране дискриминације и права на једнаку заштиту права, не указују на повреду тог начела, односно права из члана 21. и члана 36. став 1. Устава, јер из тих навода и доказа не произлази да је другом лицу експроприсан објекат чије је уклањање наложено правноснажним решењем надлежног органа, што би се могло сматрати различитим поступањем у истој чињеничној и правној ситуацији.
У вези са тврдњом подносиоца уставне жалбе да су му предметне непокретности „насилно и противправно одузете“, без било какве накнаде, Уставни суд је констатовао да ови наводи нису уставноправни разлози који указују на повреду права на имовину. Наиме, из наведених одреда ба Закона о експропријацији произлази да се не може експроприсати објекат који није уписан у катастар непокретности, за који је у поступку инспекцијског надзора утврђено да је бесправно изграђен и чије је рушење наложено правноснажним решењем надлежног органа.
Уставни суд је, полазећи од наведеног, одбацио уставну жалбу у преосталом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.