Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби С. С . из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. јула 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. С . изјављена против решења Вишег суда у Краљеву Кв. 93/18 од 3. маја 2018. године и решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 303/18 од 16. маја 2018. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С . из Краљева, поднео је Уставном суду, 28. маја 2018. године, преко пуномоћника Ђ. З, адвоката из Краљева , уставну жалбу против решења Вишег суда у Краљеву Кв. 93/18 од 3. маја 2018. године и решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 303/18 од 16. маја 2018. године, због повреде права на ограничено трајање притвора, зајемченог одредб ама члана 3 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи: да би се обезбеђење присуства окривљеног, уместо продужења притвора, могло обезбедити кућним притвором са или без електронског надзора, јављањем државним органима уз одузимање путне исправе и личне карте; да притвор у предмету Вишег суда у Краљеву К. 58/17 траје од 25. августа 2015. године па до дана подношења уставне жалбе , дакле више од две године и девет месеци.
Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења и наложи Вишем суду у Краљеву да без одлагања окривљеног пусти на слободу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, одговор Вишег суда у Краљеву К. 58/17 од 1. фебруара 2022. године, као и у Портал правосуђа Србије – Ток предмета основних и виших судова и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
- у време подношења уставне жалбе, пред Вишим судом у Краљеву био је у току кривични поступак против оптуженог С. С, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања оправдане сумње да је учинио кривично дело тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 11) Кривичног законика у вези члана 30. Кривичног законика и кривично дело угрожавање опасним оруђем при тучи или свађи из члана 124. став 1. Кривичног законика, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Краљеву Кто. 22/14 од 30. априла 2014. године;
- решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Краљеву Кпп. 12/13 од 19. децембра 201 3. године, остављеном на снази решењем Вишег суда у Краљеву Кв. 40/16 од 26. фебруара 2016. године, према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор на основу одредбе члана 2 11. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, а који се рачуна од 25. августа 201 5. године, када је лишен слободе;
- након доношења прве првостепене пресуде Вишег суда у Краљеву К. 54/14 од 21. априла 2017. године, у овом предмету, поступајући суд је, уважавајући молбу окривљеног С. С, донео решење К. 54/14 од 28. априла 2017. године, којим га је упутио на издржавање казне затвора по тој пресуди, пре њене правноснажности;
- решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 1069/17 од 9. новембра 2017. године укинута је пресуда Вишег суда у Краљеву К. 54/14 од 21. априла 2017. године и тај суд је прекинуо издржавање казне затвора по наведеној првостепеној неправноснажној пресуди и према окривљеном С. С . продужио притвор;
- оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Краљеву Кв. 93/18 од 3. маја 2018. године, одлучујући о продужењу притвора по службеној дужности на основу члана 216. став 3. Законика о кривичном поступку, према подносиоцу уставне жалбе је, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, продужен притвор још за 60 дана, који је по овом решењу могао трајати најдуже до 1. јула 2018. године;
- у образложењу оспореног првостепеног решења о продужењу притвора је, поред осталог, наведено: да у конкретном случају постоји оправдана сумња да је оптужени С. С . учинио тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 11) Кривичног законика у вези члана 30. Кривичног законика и кривично дело угрожавање опасним оруђем при тучи или свађи из члана 124. став 1. Кривичног законика, те да је суд имао у виду околност да је оптужени С . С . лишен слободе након више од две године од дана издавања наредбе за расписивање потернице од стране Вишег суда у Краљеву, као и да из извештаја МУП РС ПУ Краљево од 6. октобра 2014. године произлази да оптужени С . С . нема пријављено место пребивалишта на територији Р епублике Србије; да, имајући у виду да је оптужени лишен слободе у Црној Гори по основу расписане међународне потернице ИНТЕРПОЛ-а Београд, 25. августа 2015. године, по оцени већа, наведене околности и даље указују на опасност од бекства оптуженог С. С . уколико би се он нашао на слободи због чега и даље стоје разлози за продужење притвора прописани у члану 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку;
- оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 303/18 од 16. маја 2018. године одбијен а је као неоснован а жалб а брани оца окривљен ог, овде подносиоца уставне жалбе, изјављен а против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора;
- у образложењу оспореног другостепеног решења је , поред осталог, н аведено: да у конкретној кривичноправној ствари стоје разлози за продужење притвора према окривљеном С. С . из законског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да се из списа предмета утврђује да је окривљени лишен слободе након више од две године од дана издавања наредбе за расписивање потернице од стране Вишег суда у Краљеву, као и да окривљени нема пријављено место пребивалишта на територији Републике Србије, а да је лишен слободе у Републици Црној Гори по основу расписане међународне потернице ИНТЕРПОЛ-а 25. августа 2015. године, које околности, и по оцени Апелационог суда, указују на опасност од бекства и да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао побећи и постати недоступан државним органима, због чега је његово даље задржавање у притвору, са законског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, оправдано; да су, имајући у виду наведено, жалбени наводи браниоца окривљеног, да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање, јер исти није држављанин Републике Босне и Херцеговине, као и да окривљени има пријављено пребивалиште у селу Врдила СО Краљево, оцењени као неосновани и истима се не доводи у сумњу законитост и правилност побијаног решења, па је из тих разлога и предлог изнет у правцу укидања притвора против окривљеног оцењен, као неоснован; да, такође, тај суд налази да разлози због којих је притвор против окривљеног одређен и продужен нису у међувремену изгубили на значају, при чему се за сада сврха због које је притвор продужен, не може остварити другом блажом мером, због чега нису основани наводи жалбе браниоца окривљеног, да се обезбеђење присуства окривљеног може постићи мером забране напуштања стана са или без примене мере електронског надзора, одузимањем путне исправе или јемством, јер се и по оцени тог суда, даље задржавање окривљеног у притвору, по правилној оцени првостепеног суда, а из претходно поменутих разлога, показује основаним; да Апелациони суд указује првостепеном суду да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору, сходно одредби члана 31. Устава Републике Србије;
- другом првостепеном пресудом Вишег суда у Краљеву К. 58/17 од 14. септембра 2018. године, која је потврђена другостепеном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 1192/18 од 10. јула 2019. године, окривљени С. С . је оглашен кривим због кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 11) Кривичног законика у вези члана 30. Кривичног законика, за које му је утврђена казна затвора у трајању од осам година, те је, приликом изрицања јединствене казне затвора, Суд као утврђену узео казну затвора у трајању од седам месеци на коју је окривљени С . С . осуђен правноснажном пресудом Основног суда у Краљеву К. 92/16 од 8. марта 2016. године, која у време пресуђења предметне кривичне ствари није била извршена, тако да га је осудио на јединствену казну затвора у трајању од осам година и шест месеци, у коју му је урачунао време проведено у екстрадиционом притвору у периоду од 25. августа 2015. године до 25. фебруара 2016. године, као и време проведено у притвору почев од 25. фебруара 2016. године до упућивања у установу за издржавање казне затвора;
- у допису Вишег суда у Краљеву К. 58/17 од 1. фебруара 2022. године, којим је Уставном суду достављен одговор на наводе уставне жалбе, између осталог, наведено је да „за све време трајања поступка пред судом, притвор против окривљеног трајао је имајући у виду околности да је оптужени С. С . лишен слободе након више од две године од дана издавања наредбе за расписивање потернице од стране Вишег суда у Краљеву, да из извештаја МУП РС Полицијске управе у Краљеву од 6. октобра 2014. године произлази да окривљени С . С . нема пријављено место пребивалишта у селу Врдила, нити на територији Републике Србије, затим, да је оптужени пред Вишим судом у Краљеву у својој изјави навео да је држављанин Босне и Херцеговине, као и да је лишен слободе у Црној Гори по основу расписане међународне потернице ИНТЕРПОЛ-а Београд 25. августа 2015. године, које околности су по оцени суда указивале да у конкретном случају постоји опасност од бекства окривљеног, што представља основ за притвор прописан чланом 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.“.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је : да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, и да се, ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени пушта на слободу (став 1.); да, после подизања оптужнице, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (члан 216. став 6.).
5. Уставни суд, најпре, констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава у односу на оспорена решења, заснива на тврдњама да поступајући судови нису, уместо продужења притвора, одлучили да обезбед е присуство окривљеног одређивањем „кућног притвор а са или без електронског надзора, јављањем државним органима уз одузимање путне исправе и личне карте “, као и да „притвор у предмету Вишег суда у Краљеву К. 58/17 траје од 25. августа 2015. године па до данас, дакле више од две године и девет месеци“. Имајући у виду садржину уставне жалбе, као и наводе којима се образлаже повреда уставног права на ограничено трајање притвора, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 31. Устава ценио у оквиру одредбе става 1. члана 31. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен још за 60 дана, по службеној дужности, на основу члана 216. став 3. З КП, а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) З КП. Из оспорених решења произлази да су надлежни судови оценили да постоје околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе „имајући у виду да се из списа предмета утврђује да је окривљени лишен слободе након више од две године од дана издавања наредбе за расписивање потернице од стране Вишег суда у Краљеву, као и да окривљени нема пријављено место пребивалишта на територији Републике Србије, а да је лишен слободе у Републици Црној Гори по основу расписане међународне потернице ИНТЕРПОЛ-а 25. августа 2015. године“.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП, када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено у оспореним решењима . Чињенице утврђене у оспореним решењима – да је окривљени двојни држављанин, односно да, по сопственом исказу , има држављанство Босне и Херцеговине , да је лишен слободе 25. августа 2015. године, у иностранству, по основу расписане међународне потернице Националног централног бироа ИНТЕРПОЛ-а Србије у Београду, и то након више од две године од дана издавања наредбе за расписивање потернице од стране Вишег суда у Краљеву, односно након годину дана и четири месеца од подизања оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Краљеву Кто. 22/14 од 30. априла 2014. године , као и околност да из извештаја Министарства унутрашњих послова од 6. октобра 2014. године произлази да подносилац нема пријављено ни место пребивалишта на територији Републике Србије, дају основа за закључак да су у питању специфичне околности које указују на реалну опасност од бекства окривљеног . Стога су, по оцени Уставног суда, надлежни судови на одговарајући начин све те чињенице ценили и образложили као релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу .
Полазећи од напред утврђеног, Уставни суд сматра да судови у оспореним решењима нису исказали површан однос према притвору подносиоца уставне жалбе, већ је, штавише, Апелациони суд у Крагујевцу разматрао и алтернативне могућности за обезбеђење присуства окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, али није могао да усвоји те жалбене наводе, већ је оценио да се „сврха због које је притвор продужен, не може остварити другом блажом мером, због чега нису основани наводи жалбе браниоца окривљеног, да се обезбеђење присуства окривљеног може постићи мером забране напуштања стана са или без примене мере електронског надзора, одузимањем путне исправе или јемством“. Уставни суд, надаље, сматра да оспорено другостепено решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж2. 303/18 од 16. маја 2018. године и наглашено указивање тог суда првостепеном суду да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору, сходно одредби члана 31. Устава Републике Србије , управо потврђује да су надлежни судови показали довољно брижљив однос код продужења притвора према подносиоцу уставне жалбе и водили рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене д овољних и релевантних околности.
Коначно, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора према подносиоцу уставне жалбе , од дана лишења слободе подносиоца у страној држави, по међународној потерници ( 25. августа 2015. године) до дана подношења уставне жалбе, објективно не може сматрати ни неразумно дугим, имајући у виду све околности, комплексност и исход кривичног поступка у конкретном случају .
Стога је Уставни суд оценио да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора из члана 31. став 1. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.