Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. В . из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. јула 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. В . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 28385/18 од 29. јануара 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда Прж. 28385/18 од 29. јануара 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца кажњеног изјављеној против решења Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 13. децембра 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. В . из Лознице поднео је Уставном суду, 9. марта 2019. године, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда Прж. 28385/18 од 29. јануара 2019. године , због повреде права из члана 32. став 1. и чл. 34, 36. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је Прекршајни апелациони суд погрешно протумачио и применио одредбу члана 61. став 2. Закона о Уставном суду јер у образложењу оспореног решења погрешно поистовећује, тј. изједначава предлог или иницијативу за покретање поступка пред Уставним судом са предлогом за измену правноснажног појединачног акта и погрешно закључује да је истекао рок за подношење предлога за измену појединачног акта“; да је подносилац онемогућен да се расправља о његовом предлогу, као и о његовој жалби; да је подносиоцу повређено право на образложену судску одлуку јер се другостепени суд није осврнуо на жалбене наводе; да су прекршајни судови у истим ситуацијама доносили различите одлуке.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, те да поништи оспорено решење и одреди да исти суд донесе нову одлуку по жалби браниоца кажњеног.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставноправној ствари:
- да је пресудом Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 6. јула 2015. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен одговорним због тога што је поступио противно одредби члана 14. став 1. под а. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Лознице“, бр. 6/09, 3/11, 4/13, 2/14 и 1/15), а што је кажњиво по члану 25. став 4. исте одлуке, те је осуђен на новчану казну у износу од 5.000 динара;
- да је наведена пресуда подносиоцу достављена 23. новембра 2015. године;
- да је иницијатива за оцену уставности и законитости Одлуке о јавним паркиралиштима, коју је донела Скупштина града Лознице, Уставном суду поднета 20. априла 2017. године;
- да је Одлуком Уставног суда IУо-87/17 од 24. маја 2018. године утврђено да одредба члана 25. став 1. у делу који гласи: „12, 13, 14. и 20.“ Одлуке о јавним паркиралиштима ('Службени лист града Лознице', бр. 6/09, 3/11, 4/13, 2/14 и 1/15) није у сагласности са законом “, те да је наведена одредба престала да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, 18. јула 2018. године;
- да је подносилац уставне жалбе 27. августа 2018. године Прекршајном суду у Лозници поднео предлог – захтев за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 6. јула 2015. године, те да је уз предлог доставио и копију Одлуке Уставног суда IУо-87/17 од 24. маја 2018. године;
- да је решењем Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 13. децембра 2018. године наведени предлог – захтев подносиоца одбачен као неблаговремен.
- да је у образложењу решења, између осталог, наведено: да је одредбом члана 61. став 2. Закона о Уставном суду прописано да се такав предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта (у овом случају правноснажне пресуде Прекршајног суда у Лозници) донете на основу одлуке за коју је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године; да се из списа предмета може утврдити да је првостепена пресуда Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 6. јула 2015. године окривљеном достављена 23. новембра 2015. године, а да је предлог за измену појединачног акта поднет 27. августа 2018. године, тако да је протекло више од две године од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка за измену појединачног акта; да је имајући у виду чињеницу када је окривљеном достављена наведена првостепена пресуда и дан подношења предлога – захтева за измену правноснажног појединачног акта, суд одлучио као у изреци тог решења, односно одбио је захтев за измену правноснажног појединачног акта, као неблаговремен, јер је протекао законом прописан рок из члана 61. став 2. Закона о Уставном суду;
- да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 28385/18 од 29. јануара 2019. године одбијена као неоснована жалба браниоца кажњеног, овде подносиоца уставне жалбе, а решење Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 13. децембра 2018. године потврђено;
- да је у образложењу оспореног решења, између осталог, наведено да је правилно је првостепени суд наведени захтев браниоца кажњеног одбацио као неблаговремен с обзиром на то да је од дана достављања појединачног акта 23. новембра 2015. године до дана подношења предлога за измену појединачног акта 27. августа 2018. године протекло више од две године, те да је за своју одлуку дао јасне, правилне и довољне разлоге које у свему прихвата и тај суд.
4. Одредбама Устава, на чију с е повред у уставном жалбом указује , утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законoм о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) прописано је: да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 58. став 3.); да к ад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 59.); да се з акони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени , да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а да ће се започето извршење обустави ти (члан 60. ст. 1. и 3.); да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет, да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члана 61. ст . 1. и 2.); да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члана 62.).
5. Подносилац у уставној жалби указује на повреду права на приступ суду, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава погрешном применом одредбе члана 61. став 2. Закона о Уставном суду, као и права на образложену судску одлуку, такође као елемента права на правично суђење, тиме што се другостепени прекршајни суд није осврнуо на његове жалбене наводе. Уставни суд је право на образложену судску одлуку ценио са аспекта истакнуте повреде права на приступ суду.
Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе у погледу повреде права на приступ суду, као елемента права на правично суђење , Уставни суд је пошао од тога да је Законом о Уставном суду прецизно уређен поступак отклањања последица насталих услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом. Правни пут за отклањање последица неуставног или незаконитог општег акта почиње предлогом странке, којој је повређено право, да се измени коначни или правноснажни појединачни правни акт, као посебним правним средством предвиђеним Законом о Уставном суду. Предлог се подноси суду или другом органу који је појединачни акт донео у року од шест месеци од дана објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, а може се односити само на појединачне акте који су достављени најкасније две године пре подношења предлога или иницијативе Уставном суду за оцену уставности и/или законитости предметног општег акта.
Oдлука Уставног суда којом је утврђено да један закон или други општи акт, односно поједине његове одредбе, нису у сагласности са Уставом и законом, има две врсте правног дејства. Таква одлука најпре делује erga omnes, у складу са одредбом члана 166. став 2. Устава, по којој су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће. Потом остварује појединачно дејство према доносиоцу закона, односно другог општег акта, затим према субјектима који су га извршавали (спроводили), а на крају и према појединцима на које се тај акт непосредно примењивао. Сагласно одредбама члана 61. Закона о Уставном суду, свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим на основу закона или другог општег акта за који је утврђено да је несагласан Уставу и закону, има право да од надлежног органа (доносиоца појединачног акта) тражи измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет. По схватању Уставног суда, подношење захтева за измену појединачног акта јесте обавезујући правни пут у правцу отклањања евентуалних последица које је примена неуставног закона, односно општег акта, произвела. С тим у вези, уколико такав захтев није поднет у законом прописаном року (шест месеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије”, ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године), по оцени Уставног суда, наступа преклузија (губитак) права да се у законом утврђеној процедури захтева и отклањање последица које је примена закона или другог општег акта несагласног Уставу, односно закону, произвела.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да је у оспореном решењу Прекршајног апелационог суда Прж. 28385/18 од 29. јануара 2019. године, одбачајем као неблаговременог захтева подносиоца уставне жалбе за измену правноснажног појединачног акта – пресуде Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 6. јула 2015. године због донете Одлуке Уставног суда IУо-87/17 од 24. маја 2018. године (која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“ 18. јула 2018. године), члан 61. став 2. Закона о Уставном суду примењен очигледно погрешно и арбитрерно на штету подносиоца уставне жалбе. Наиме, поступајући прекршајни суд погрешно тумачи да је један од услова то да није протекло више од две године од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка за измену тог правноснажног, појединачног акта. Из члана 61. став 2. Закона о Уставном суду неспорно произлази да је један од кумулативно предвиђених услова то да није протекло више од две године од тренутка достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе Уставном суду за покретање поступка за оцену уставности/законитости. Дакле, овде је релевантан, између осталог, тренутак подношења предлога или иницијативе Уставном суду за покретање поступка за оцену уставности/законитости. Суд такође констатује да је пресуда Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 6. јула 2015. године подносиоцу уставне жалбе достављена 23. новембра 2015. године, те да је иницијатива за оцену уставности и законитости члана 25. став 1. у делу који гласи: „12, 13, 14. и 20.“ Одлуке о јавним паркиралиштима поднета 20. априла 2017. године у Закону о Уставном суду прописаном року од две године, те је неспорно да у конкретном случају члан 61. став 2. Закона о Уставном суду није примењен на уставноправно прихватљив начин. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним појединачним актом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, и то у право на приступ суду као елемент наведеног права, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити само поништајем оспореног решења Прекршајног апелационог суда Прж. 28385/18 од 29. јануара 2019. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца кажњеног изјављеној против решења Прекршајног суда у Лозници Пр. 4204/15 од 13. децембра 2018. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Имајући у виду да је Уставни суд усвојио уставну жалбу и поништио оспорено решење, није се посебно бавио оценом да ли су у конкретном случају повређена права из чл. 34, 36. и 58. Устава.
8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.