Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. М . и М . М, обоје из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. јула 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. М . и М . М . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Пироту у предмету К. 16/14 (раније пред истим судом у предмету К. 20/12) повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М . и М . М, обоје из Ниша , поднели су Уставном суду, 30. априла 2019. године, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Пироту К. 16/14 од 28. марта 2018. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Кж.1. 492/18 од 28. фебруара 2019. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. Устава, у поступку који ј е вођен у предмету К. 16/14 Вишег суда у Пироту (раније у предмету К. 20/12 истог суда)
У уставној жалби је наведено: да је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено; да је дошло до повреде одредаба кривичног поступка; да суд није узео у обзир допуне исказа сведока; да је оспорени кривични поступак трајао седам година и три месеца.
Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да су у конкретном случају повређена права подносилаца. Такође су предложили да се пониште оспорене пресуде, као и да Суд утврди право подносиоцима на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из списа предмета К. 16/14 Вишег суда у Пироту, између осталог, утврдио:
- да је решењем Вишег суда у Пироту Ки. 46/11 од 2. децембра 2011. године одређено да се спроведе истрага против окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, због продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. и члана 61. ст. 1, 4. и 5. Кривичног законика;
- да је у току истраге прибављена неопходна документација, испитано је више сведока, саслушани су окривљени, одлучивано је о мери притвора који је одређен окривљенима, а донето је и решење о спровођењу истраге Ки. 46/11 од 6. фебруара 2012. године по предлогу за проширење истраге Вишег јавног тужилаштва у Пироту Кт. 63/11 од 23. јануара 2012. године; такође, у току истраге обављено је економско вештачење, као и допунско економско вештачење;
- да је Више јавно тужилаштво у Пироту поднело 22. маја 2012. године оптужницу Кт. 63/11 против окривљених З.М. и М.М;
- да се поступак водио у предмету К. 20/12 Вишег суда у Пироту;
- да до доношења решења К. 20/12 од 17. маја 2013. године којим се Виши суд у Пироту огласио стварно ненадлежним за поступање, главни претрес није одржан шест пута;
- да се решењем Основног суда у Пироту Кв. 13/14 од 17. јануара 2014. године, наведени суд огласио стварно ненадлежним за поступање у конкретном предмету;
- да се поступак наставио пред Вишим судом у Пироту у предмету К. 16/14;
- да главни претрес није одржан три пута, а решењем Вишег суда у Пироту Су. VII од 15. септембра 2014. године усвојен је захтев за искључење судије З.М. од поступања у предмету К. 16/14 и одређено је да га замени судија Б.А;
- да је решењем Вишег суда у Пироту К. 16/14 од 26. априла 2016. године одређено психијатријско вештачење окривљене; до доношења напред наведеног решења глав ни претрес није одржан 12 пута; вештак је налаз и мишљење доставио 18. августа 2016. године поступајућем суду; такође, претрес од 5. јула 2016. године није одржан из разлога што се списи предмета налазе код вештака;
- да је главни претрес одржан 30. септембра 2016. године, док два пута није одржан; у предмету је обављено и допунско економско-финансијско вештачење;
- да је до доношења наредбе о одређивању допунског економско-финансијског вештачења К. 16/14 од 27. јула 2017. године главни претрес одржан једном, док је четири пута одложен; допунски налаз је достављен 8. децембра 2017. године;
- да је главни претрес одржан два пута, и то 26. септембра и 14. новембра 2017. године;
- да је Више јавно тужилаштво у Пироту актом Кт. 40/14 од 20. децембра 2017. године изменило диспозитив оптужнице;
- да је главни претрес до доношења оспорене пресуде Вишег суда у Пироту К. 16/14 од 28. марта 2018. године одржан два пута, а два пута није; наведеном пресудом подносиоци уставне жалбе су оглашени кривим да су учинили продужено кривично дело пореске утаје из члана 229. став 2. у вези става 1. Кривичног законика у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика;
- да је оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 492/18 од 28. фебруара 2019. године усвојена жалба Вишег јавног тужилаштва у Пироту те је преиначена пресуда Вишег суда у Пироту К. 16/14 од 28. марта 2018. године у делу одлуке о кривичној санкцији, док су жалбе бранилаца окривљених одбијене, а првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позивају подноси оци у уставој жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава , Уставни суд је утврдио да је кривични поступак према подносиоцима уставне жалбе покренут 2 . децембра 2011. године, када је донето решење о спровођењу истраге, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 492/18 од 28. фебруара 2019. године , из чега следи да је оспорени кривични поступак трајао седам година и два месеца.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окон чан у оквиру разумног рока. Притом, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоц а. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка од седам година и два месеца не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.
При томе, Уставни суд напомиње да је главни претрес одржан свега шест пута, од укупно 36 пута заказиваног претреса, при чему је Уставни суд имао у виду динамику заказивања претреса и чињеницу штрајка адвоката, а која чињеница се не може ставити на терет поступајућем суду, али ни самим подносиоцима. Такође, Уставни суд констатује да није било доприноса подносилаца уставне жалбе трајању оспореног кривичног поступка.
Уставни суд је имао у виду чињеничну и правну сложеност кривичног поступка, чињеницу да је обављено више вештачења и допуна вештачења, као и да је надлежно туж илаштво два пута прецизирало оптужницу, али налази да је све наведено, у конкретном случају, било од значаја само за утврђење висине накнаде нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносила ца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка и сложеност самог поступка , као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Усклађујући своју досадашњу праксу са ставовима Европског суда, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке (видети Одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
7. Уставни суд је, увидом у оспорене пресуде, утврдио да оне садрже детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је , стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносилаца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.