Преглед документа Уж-4109/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби A . M . из Израела , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике С рбије, на седници Већа одржаној 14. јула 2022. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба A. M . изјављена против радње Вишег суда у Београду – „противправног лишења слободе од 21. септембра 2017. године до 9. марта 2018. године “.

1. A. M . из Израела поднео је Уставном суду, 10. априла 2018. године, преко пуномоћника Ђ . П, адвоката из Панчева , уставну жалбу против радње Вишег суда у Београду – „противправног лишења слободе од 21. септембра 2017. године до 9. марта 2018. године“, због повреде права из члана 27. став 1. и члана 39. став 1. Устава Републике Србије.

Подносилац суштински истиче и повреду права из члана 31. Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.

У уставној жалби је, између осталог, наведено:

- да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, неосновано био у екстрадиционом притвору дуже од пет месеци;

- да је Виши суд у Београду противзаконито одредио и продужио притвор окривљеном од 21. септембра 2017. године до 9. марта 2018. године;

- да је „разлог због кога је Апелациони суд у Београду одбио изручење A. M . Руској Федерацији јесте тај што је исправно закључио да је апсолутно застарело кривично гоњење окривљеног пред надлежним органима Републике Србије, сагласно билатералном споразуму закљученом између ФНРЈ и СССР, као и сагласно Кривичном законику Републике Србије, а све у складу са Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима. На ову кључну чињеницу је професионална одбрана указивала својим поднесцима Вишем суду у Београду од самог почетка овог екстрадиционог поступка, а нарочито у свом поднеску Вишем суду у Београду у поступку Кре. 30/17 од 10. новембра 2017. године. Међутим, ове аргументоване и документоване наводе одбране Виши суд у Београду уопште није узимао у разматрање, због чега је окривљени био у екстрадиционом при твору дуже од пет месеци“.

Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, поништи више решења ( решење Вишег суда у Београду Кре. 30/17 од 21. септембра 2018. године, решење Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 3048/17 од 4. октобра 2017. године, решење Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 3294/17 од 17. новембра 2017. године, решење Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 3048/17 од 4. децембра 2017. године, решење Апелационог суда у Београду Кж. Кре. 53/17 од 28. децембра 2017. године, решење Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 73/18 од 24. јануара 2018. године и решење Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 403/18 од 2. фебруара 2018. године), те да утврди право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000.000 динара.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета Вишег суда у Београду Кре. 30/17 утврдио:

- да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, лишен слободе 21. септембра 2017. године у 18,40 часова од стране полицијских службеника СГП Аеродром Београд, на основу расписане међународне потернице ИНТЕРПОЛ-а Москве, због кривичног дела разбојништво из члана 161. КЗ Русије, а како је то у акту Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције – Одељење за потраге бр. 03/16/2/8/3-233-5396/17 од 21. септембра 2017. године наведено;

- да је окривљени 21. септембра 2017. године испитан пред дежурним судијом за претходни поступак Вишег суда у Београду у предмету Кре. 30/17; из записника проистиче да је окривљени изјавио да „жели да се према њему примени стандардна процедура, а не убрзана и истовремено тражи да се о његовом лишењу слободе обавести амбасада Израела, да га посете, та да му евентуално пруже неку помоћ“;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кре. 30/17 од 21. септембра 2017. године према окривљеном одређен притвор, а који по овом решењу може трајати до даље одлуке суда, а најдуже два месеца; такође је наведено да притвор у екстрадиционом поступку може трајати „најдуже до извршења одлуке о изручењу, али не дуже од годину дана од дана притварања лица чије се изручење захтева“;

- да се Виши суд у Београду обратио дописом Кре. 30/17 од 2. октобра 2017. године Министарству правде – Сектор за нормативне послове и међународну сарадњу – Одсек за међународну правну помоћ у кривичним стварима где је затражено да се хитно обавесте државни органи Руске Ф едерације да је по њиховој потерници лишен слободе држављанин Русије (подносилац уставне жалбе), како би државни органи Руске Федерације у законом одређеном року доставили потребну документацију ради спровођења екстрадиционог поступка, као и гаранцију да ће у случају осуде у одсуству поступак бити поновљен у присуству лица чије се изручење тражи;

- да се Виши суд у Београду дописима Кре. 30/17 од 2. октобра 2017. године обратио Управи за странце – Управи за управне послове – Одељење за држављанство и друге управне послове – Одељењу криминалистичко -оперативне аналитике, Првом основном суду у Београду – Служби провере, као и Одељењу за извршење кривичних санкција, и н апослетку и Управи за аналитику; Виши суд у Београду је од наведених државних органа тражио следеће податке – да ли A. M . има пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, да ли је уписан у књигу држављана Републике Србије, да ли су против A . M . подношене кривичне пријаве у Републици Србији, да се доставе подаци о кривичним поступцима који се воде против подносиоца уставне жалбе, као и да се доставе подаци о казнама које подносилац треба да издржава у Републици Србији, те да се достави извештај из казнене евиденције; неопходна обавештења су достављена поступајућем суду, и то од стране Управе за странце 5. октобра 2017. године, Првог основног суда у Београду – Одељење за извршење кривичних санкција дана 4. октобра 2017. године, Управе криминалистичке полиције – Одељењу криминалистичко -оперативне аналитике дана 11. октобра 2017. године, и од стране Првог основног суда у Београду дана 30. октобра 2017. године ;

- да се бранилац окривљеног 2. октобра 2017. године обратио поднеском Вишем суду у Београду у којем је, између осталог, навео да је за кривично дело крађе из члана 203. Кривичног законика (а које је по схватању одбране стављено на терет окривљеном) наступила ап солутна застарелост кривичног гоњрења, те да самим тим нису испуњене претпоставке за пружање међународне кривичноправне помоћи; такође, бранилац је предложио да се окривљеном укине притвор;

- да је актом Министарства правде – Сектор за међународну правну помоћ број 713-01-03656/2017-08 од 3. октобра 2017. године обавештен Виши суд у Београду да је надлежни орган Руске Федерације затражио продужење рока за доставу молбе за изручење и екстрадиционе документације на 40 дана од дана лишења слободе;

- да је актом Вишег суда у Београду Кре. 30/17 од 3. октобра 2017. године обавештено Министарство правде – Сектор за нормативне послове и међународну сарадњу да је продужен рок за подношење замолнице, с тим да је потребно да држава молиља – Руска Федерација поднесе замолницу најдуже до 40 дана од дана притварања;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 3048/17 од 4. октобра 2017. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења Вишег суда у Београду Кре. 30/17 од 21. септембра 2017. године;

- да се бранилац окривљеног дописом од 10. октобра 2017. године обратио поступајућем суду где је, између осталог, навео да је „за кривично дело разбојништва, чланом 206. Кривичног законика прописана казна затвора до десет година, што значи да релативна застарелост кривичног гоњења за извршење овог кривичног дела наступа свакако кад протекне десет година од извршења кривичног дела, у складу са од редбама члана 103. став 1. тач. 6. и 104. став 6. Кривичног законика,…, да је кривично гоњење окривљеног A. M . због наводног извршења кривичног дела разбојништво у септембру 2006. године свакако релативно застарело, те у том смислу није испуњена претпоставка за пружање међународне кривичноправне помоћи“;

- да је захтев Генералног тужилаштва Руске Федерације број 81/3-878-16 од 16. октобра 2017 . године прослеђен надлежним органима Републике Србије, преко амбасаде Руске Федерације – Конзуларно одељење; из захтева произлази да се окривљеном ставља на терет кривично дело из члана 161. став 2. тач. а. и г. Кривичног законика Руске Федерације, као и да „застарелост за позивање подносиоца уставне жалбе на кривичну одговорност није истекла и да исти нема имунитет који га ослобађа од кривичног гоњења“; такође, против подносиоца је 9. фебруара 2007. године подигнута оптужница;

- да је бранилац окривљеног у допису од 10. новембра 2017. године упућеном Вишем суду у Београду, између осталог, указао на наступање апсолутне застарелости кривичног гоњења за кривично дело крађе из члана 203. Кривичног законика Републике Србије, као и за кривично дело разбојништа из члана 206. став 4. Кривичног законика; такође, бранилац сматра да је наступила и релативна застарелост гоњења за кривично дело из члана 206. став 1. Кривичног законика; бранилац сматра да је и према праву Руске Федерације наступила застарелост кривичног гоњења;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 3294/17 од 17. новембра 2017. године утврђено да су испуњене законске претпоставке за издавање окривљеног правосудним органима Руске Федерације, на основу молбе Главног тужилаштва Руске Федерације број 81/3-878/16 од 16. октобра 2017. године, ради вођења кривичног поступка због кривичног дела отворена крађа туђе имовине из члана 161. став 2. Кривичног законика Руске Федерације, по одлуци Волжског окружног суда у Саратову број 1-74/07 од 9. фебруара 2007. године којом је подигнута оптужница против А. M; у образложењу решења је, између осталог, наведено да је „кривично веће имало у виду и то да је дело због кога се тражи изручење окривљеног кривично дело и по Кривичном законику Руске Ф едерације и по Кривичном законику Републике Србије и то тако што је кривично дело отворена крађа туђе имовине из члана 161. став 2. Кривичног законика Руске Федерације прописано као кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 3. у вези члана 33. Кривичног законика Републике Србије. Надаље, веће је имало у виду и то да ни по домаћем закону, а ни по закону Руске Федерације није наступила застарелост кривичног гоњења, затим да кривично дело због кога се тражи издавање није обухваћено амнестијом нити је због истог од стране домаћег суда окривљени A. M . осуђен односно правноснажно ослобођен, као и да у Републици Србији због наведеног кривичног дела против њега није покрен ут поступак“;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 3746/17 од 4. децембра 2017. године према окривљеном продужен притовр, по законском основу из члана 22. став 1. тачка 1. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, а који му по овом решењу може трајати најдуже два месеца до 4. фебруара 2017. године;

- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж. Кре. 48/17 од 18. децембра 2017. године уважена жалба браниоца окривљеног, те је укинуто решење Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 3294/17 од 17. новембра 2017. године, а списи предмета су враћени првостепеном суду на поновно одлучивање; у образложењу решења је, између осталог, наведено да је „побијано решење донето уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. Законика о кривичном поступку, јер у образложењу решења, како се то основано истиче у жалби браниоца окривљеног, нису наведени разлози о чињеницама које су основ за примену материјалног права … По налажењу Апелационог суда у Београду, основано се жалбом браниоца окривљеног истиче да из побијаног решења произлази да је првостепени суд исто донео на основу Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима и на основу међународног мултилатералног уговора – Европске конвенције о екстрадицији од 13. децембра 1957. године са додатним протоколима, уз образложење да су исту ратификовали и Русија и Србија, али да није навео разлоге због чега у конкретном случају, иако је бранилац окривљеног у досадашњем току поступка на то посебно указивао није применио билатерални уговор између Србије и Русије – Уговор између ФНРЈ и СССР о правној помоћи у грађанским, породичним и кривичним стварима, потписан у Москви дана 24. фебруара 1962. године …, осим тога, како је да би се приступило изручењу окривљеног, као једном од облика пружања међународне правне помоћи у кривичним стварима, неопходно да, између осталог, кривично гоњење није трајно искључено због застарелости, то се такође, по налажењу Апелационог суда у Београду, основано жалбом браниоца окривљеног истиче да у погледу наведене претпоставке суд није дао довољне и аргументоване разлоге“;

- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж. Кре. 53/17 од 28. децембра 2017. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног изјављена против Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 3746/17 од 4. децембра 2017. године;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 73/18 од 24. јануара 2018. године утврђено да су испуњене законске претпоставке за издавање правосудним органима Руске Федерације окривљеног; у образложењу решења је, између осталог, наведено да је „ванпретресно веће имало у виду и то да је дело због кога се тражи изручење окривљеног кривично дело и по Кривичном законику Руске Ф едерације и по Кривичном законику Републике Србије, и то тако што је кривично дело отворена крађа туђе имовине из члана 161. став 2. Кривичног законика Руске Федерације, а имајући у виду да је у документацији коју је Главно тужилаштво Руске Федерације доставило уз молбу бр. 81/3-878-16 од 16. октобра 2017. године, између осталог, наведено да је A. M . починио предметно кривично дело тако што је према претходном договору и претходно подељеним улогама P.D. D. приликом остварења своје криминалне радње знао да је V.N. K. код себе имао мобилни телефон па је од истог затражио мобилни телефон, на шта му је K. одговорио да мобилни телефон није код њега, а истовремено је A.I. M. видео да је мобилни телефон V.N. K. у рукама малолетног сведока А.А. T , па је након тога A.I. M, а у складу са додељеном улогом, пришао А.А. T . и директно му из користољубивих побуда са циљем стицања профита отео из руку мобилни телефон „Нокиа 7610“ у вредности од 10.110 рубаља који је припадао V.N. K. и дао га D, а на легитимне захтеве K. да му врати мобилни телефон D. је реаговао одб ијањем да исти врати, истовремено припретивши K . применом силе која није опасна по живот и здравље у случају да се овај обрати полицији, а која радња извршења, по налажењу овог већа, испуњава све законске елементе кривичног дела које је у домаћем Кривичном законику прописано као кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 3. у вези члана 33. Кривичног законика Републике Србије, при чему се и по закону Руске Ф едерације, као и по закону Републике Србије за предметно кривично дело може изрећи казна лишења слободе у трајању дужем од једне године,…, како је чланом 104. став 6. Кривичног законика прописано да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају када протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења, то у конкретном случају апсолутна застарелост кривичног гоњења M. A . за предметно кривично дело, а према Кривичном законику Републике Србије, наступа 29. септембра 2026. године“;

- да је решењем Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 403/18 од 2. фебруара 2018. године према окривљеном продужен притвор;

- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж. Кре. 6/18 од 9. марта 2018. године, ставом првим изреке, уважена жалба браниоца окривљеног, те је преиначено решење Вишег суда у Београду Кре. 30/17 – Кв. 73/18 од 24. јануара 2018. године тако што је Апелациони суд у Београду одбио изручење окривљеног ради вођења кривичног поступка због кривичног дела отворена крађа туђе имовине из члана 161. став 2. Кривичног законика Руске Федерације, по одлуци Волжског окружног суда у Саратову, предмет број 1-774/07 од 9. фебруара 2007. године, којом је подигнута оптужница против окривљеног, а с тавом другим изреке укинут је притвор окривљеном; у образложењу овог решења је, између осталог, наведено да „по оцени Апелационог суда у Београду, основано се жалбом браниоца окривљеног оспорава овакав закључак првостепеног суда да је кривично дело које је окривљеном стављено на терет отворена крађа туђе имовине из члана 161. став 2. Кривичног законика Руске Федерације, у кривичном Законику Републике Србије прописано као кривично дело тешка крађа из члана 204. став 1. тачка 3. у вези са чланом 33. Кривичног законика, будући да се из чињеничног описа радње извршења кривичног дела које је окривљеном стављено на терет, види да је то дело у Кривичном законику Републике Србије прописано као кривично дело ситне крађе из члана 210. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Ово стога јер у радњама окривљеног не постоје објективни елементи који се односе на износ прибављене имовинске користи, јер вредност одузетог мобилног телефона „Нокиа 7610“ у време извршења кривичног дела није прелазио износ од 15.000 динара, те како се у конкретном случају у радњама окривљеног не стичу елементи кривичног дела које је у домаћем Кривичном законику прописано као кривично дело т ешка крађа из члана 204. став 1. тачка 3. у вези са чланом 33. КЗ РС, то се основано у жалби браниоца окривљеног оспорава изнети закључак првостепеног суда; с обзиром на то да је окривљеном стављено на терет да је предметно кривично дело извршио дана 29. септембра 2006. године, те да је овај суд из наведених разлога нашао да је то дело у Кривичном законику Републике Србије прописано као кривично дело ситне крађе из члана 210. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које је сходно одредби члана 104. став 6. Кривичног законика у вези са чланом 103. тачка 7. Кривичног законика дана 29. септембра 2010. године наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, то је Апелациони суд у Београду утврдио да у конкретном случају нису испуњене претпоставке за изручење окривљеног предвиђене одредбом члана 10. Европске конвенције о екстрадицији и чланом 7. Закона о међународној правној помоћи у кривичним ствари…“.

4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.), да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.), те да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.) (члан 31.) ; да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (члан 39. став 1.).

Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима („Службени гласник РС“, број 20/09) (у даљем тексту: ЗМППКС) прописано је: да се овим законом уређује поступак пружања међународне правне помоћи у кривичним стварима (у даљем тексту: међународна правна помоћ), у случајевима када не постоји потврђени међународни уговор или када одређена питања њиме нису уређена (члан 1.); да међународна правна помоћ обухвата изручење окривљеног или осуђеног (члан 2. став 1.); да су претпоставке за пружање међународне правне помоћи да кривично дело поводом којег се захтева пружање међународне правне помоћи представља кривично дело по закону Републике Србије, да за исто кривично дело није правноснажно окончан поступак пред домаћим судом, односно да кривична санкција није у потпуности извршена, да кривично гоњење, односно извршење кривичне санкције није искључено због застарелости, амнестије или помиловања; да се захтев за пружање међународне правне помоћи не односи на политичко крив ично дело или дело повезано са политичким кривичним делом, односно на кривично дело које се састоји искључиво у повреди војних дужности; да пружање међународне правне помоћи не би повредило суверенитет, безбедност, јавни поредак или друге интересе од суштинског значаја за Републику Србију (члан 7. став 1.); да су поред претпоставки предвиђених чланом 7. овог закона, претпоставке за изручење – да лице чије се изручење захтева није држављанин Републике Србије, да дело поводом којег се захтева изручење није извршено на територији Републике Србије, против ње или њеног држављанина, да се против истог лица у Републици Србији не води кривични поступак због кривичног дела поводом којег се захтева изручење, да по домаћем закону постоје услови за понављање кривичног поступка за кривично дело поводом којег се захтева изручење лица против којег је правноснажно окончан поступак пред домаћим судом, да је утврђена истоветност лица чије се изручење захтева, да има довољно доказа за основану сумњу односно да постоји правноснажна судска одлука да је лице чије се изручење тражи учинило кривично дело поводом којег се захтева изручење, да држава молиља да гаранције да ће у случају осуде у одсуству поступак бити поновљен у присуству изрученог лица, да држава молиља да гаранције да смртна казна која је прописана за кривично дело поводом којег се захтева изручење неће бити изречена, односно извршена (члан 16.); да након саслушања истражни судија може одредити притвор ако постоје околности које указују да ће се лице чије изручење се захтева сакрити или побећи у циљу ометања поступка одлучивања о замолници или спровођења изручења, као и да ако постоје околности које указују да ће лице чије изручење се захтева ометати прикупљање доказа у поступку изручења или у кривичном поступку пред судом државе молиље (став 1.), да притвор може трајати најдуже до извршења одлуке о изручењу, али не дуже од годину дана од дана притварања лица чије изручење се захтева, да по истеку свака два месеца од правноснажности решења о одређивању притвора суд по службеној дужности испитује да ли постоје разлози за продужење или укидање притвора (став 2.), да ако то оправдавају посебни разлози, истражни судија може уместо притвора одредити другу меру за обезбеђење присуства лица чије се изручење захтева (став 3.) (члан 22.); да након саслушања доведеног лица истражни судија може одредити притвор (став 1.), да решење о одређивању притвора и поуку о року за подношење замолнице истражни судија без одлагања доставља надлежном органу државе молиље у складу са чланом 24. став 3. овог закона, о чему обавештава јавног тужиоца, да ако је достава извршена непосредно или преко Међународне организације криминалистичке полиције (INTERPOL), обавештава се и министарство надлежно за правосуђе (став 2.), да ће истражни судија укинути притвор ако надлежни орган државе молиље не поднесе замолницу у року од 18 дана од дана притварања, ако престану разлози због којих је одређен притвор (став 3.), да на захтев надлежног органа државе молиље истражни судија може да продужи рок из тачке 1. става 2. овог члана највише до 40 дана од дана притварања (став 4.) (члан 26.); да лице чије се изручење захтева може бити изручено по поједностављеном поступку у складу са одредбама овог закона (став 1.), да ако се лице из става 1. овог члана сагласи са тим да буде изручено по поједностављеном поступку, истражни судија ће га упознати са последицама такве изјаве и питати да ли је дата добровољно , а о томе ће се саставити записник (став 2.), те да је сагласност из става 2. овог члана неопозива (став 3.) (члан 30.).

5. Подносилац уставне жалбе оспорава радњу Вишег суда у Београду, а која се огледа у „противзаконитом одређивању и продужавању екстрадиционог притвора у периоду од 21. септембра 2017. године до 9. марта 2018. године“, како је то у самој уставној жалби наведено.

Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Подносиоцу уставне жалбе притвор у екстрадиционом поступку, односно у поступку изручења, је одређен на основу чл. 22. и 26. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима , а продужаван је на основу одредбе члана 22. став 1 тачка 1. наведеног Закона. Одредбом члана 22. став 1. тачка 1. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима прописано је да након саслушања истражни судија може одредити притвор ако постоје околности које указују да ће се лице чије изручење се захтева сакрити или побећи у циљу ометања поступка одлучивања о за молници или спровођења изручења, а одредбом члана 26. став 1. истог закона прописано је да након саслушања доведеног лица, истражни судија може одредити притвор.

Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Устав ом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је иста кнуте повреде права из члана 27. ст ав 1. и члана 39. став 1. Устава ценио у светлу истакнуте повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава.

6. Уставни суд констатује да је т рајање притвора у поступку изручења временски ограничено и да притвор може трајати најдуже до извршења одлук е о изручењу, али не дуже од годину дана од дана притварања лица чије се изручење захтева, како је то предвиђено одредбом члана 22. став 2. ЗМППКС. Такође, надлежни суд је , сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 22. став 2. ЗМППКС , дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној д ужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда , а најдуже годину дана од дана притварања. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у екстрадиционом притвору налазио од 21. септембра 2017. године до 9. марта 2018. године, односно подносилац је укупно био у притвору пет и по месеци.

Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде Уставом зајемченог права из члана 31 . Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано . Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. При томе, Уставн и суд је нарочито имао у виду да је у конкретном случају реч о притвору који је одређен у поступку изручења A. M . Руској Ф едерацији, да је подносилац одбио поједностављено изручење (а које је предвиђено одредбом члана 30. ЗМППКС), те се одлучио за комплекснији поступак изручења који захтева проверу испуњености претпоставки за изручење Руској Федерацији, а што је допринело дужини трајања притвора. Ви ши суд у Београду, односно Апелациони суд у Београду, су поступали са потребном хитно шћу када су проверавали испуњенос т претпоставки за изручење, као и други државни органи који су показали примерену ажурност достављајући неопходне податке поступајућем суду. Уставни суд напомиње и да је у конкретном случају Виши суд у Београду, у складу са ЗМППКС, продужио рок за подношење замолнице држави молиљи – Руско ј Федерацији. Такође , Уставни суд указује да је Виши суд у Београд у већ 17. новембра 2017. године донео решење Кре. 30/17 – Кв. 3294/17, којим је утврђено да су испуњене законске претпоставке за издавање окривљеног правосудним органима Руске Федерације, на основу молбе Главног тужилаштва Руске Федерације број 81/3-878/16 од 16. октобра 2017. године, ради вођења кривичног поступка због кривичног дела отворена крађа туђе имовине из члана 161. став 2. Кривичног законика Руске Федерације. Наведено решење је укинуто решењем Апелационог суда у Београду Кж. Кре. 48/17 од 18. децембра 2017. године из више разлога, од којих је један разлог питање наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења за дело које је окривљеном стављено на терет. Виши суд у Београду је донео ново решење 24. јануара 2018. године Кре. 30/17 - Кв. 73/18 којим је утврдио да су испуњене претпоставке за изручење, као и да није наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења. Наведено решење је решењем Апелационог суда у Београду Кж. Кре. 6/18 од 9. марта 2018. године, ставом првим изреке, преиначено тако што је Апелациони суд у Београду одбио изручење окривљеног, а ставом другим изреке укинут је притвор окривљеном. Дакле, имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду поступали са нарочитом хитношћу када су решавали питање правне квалификације кривичног дела које је подносиоцу уставне жа лбе стављено на терет у Руској Федерацији, а од које квалификације је зависио и одговор на питање наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, односно да ли ће подносилац бити изручен или неће. Наведено је утицало на трајање притвора који је одређен и продужаван подносиоцу уставне жалбе.

Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је радњом лишења слободе у временском периоду од 21. септембра 2017. године до 9. марта 2018. године повређено право зајемчено одредбом члана 31. Устава.

Уставни суд је приликом доношења ове одлуке имао у виду и праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) према којој, ако се у поступку екстрадиције или депортације не покаже неопходно потреб на ажурност, лишење слободе може постати неоправдано у смислу члана 5. став 1. тачка ф. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) . Међутим, Европски суд сматра да је важно да се узму у обзир и околности конк ретног случаја, односно да процена ревности и пажње власти зависи од свих околности, при чему тај суд узима у обзир сложеност предмета, као и понашање самог подносиоца представке. Европски суд сматра да је екстрадициони притвор који је трајао од 3. јануара 2006. године до 2. априла 2007. године (односно једну годину, један месец и 12 дана) оправдан у смислу члана 5. став 1. тачка ф . Европске конвенције, јер ништа у списима предмета није указивало да власти нису поступале са потребном марљивошћу (видети пресуду Aribaud v. Luxemborg, представка број 41923/06, од 7. јануара 2010. године, ст. 105-111 .). Европски суд је установио и да се екстрадициони притвор од једне године и 27 дана, чак и уколико постоји више кашњења/одлагања током самог поступка, а за која кашњења/одлагања италијанске власти могу да буду одговорне , не може сматрати неразумно дугим, јер та кашњења/одлагања (укупног трајања од шест месеци) нису таква да оправдавају закључак да је укупна дужина притвора претерана, при том е примећујући и кашњења за која је одговоран и сам подносилац представке (видети пресуду Bogdanovski v. Italy, представка број 72177/01, од 14. децембра 2006. године. ст. 60-65.). Такође, Уставни суд је имао у виду и став Европског суда према коме је једноипогодишње лишење слободе оцењено као прихватљиво (видети одлуку Eid v. Italy, представка број 53490/99, од 22. јануара 2002. године).

На основу свега напред наведеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану .

7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 4 5. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.