Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П, Д . Б, З. П, Н . К, В. П , Р. К . и В . С, свих из Љубовије, М . Т . из Врхпоља, општина Љубовија, И. К . из Мајура код Шапца и М . Т . из Узовнице, општина Љубовија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П, Д . Б, З . П, В . П, Р . К, В . С, М . Т . и И. К . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1640/21 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 650 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћуј е на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се уставна жалба Н. К . и М . Т . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120-1640/21.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Љубовије и остала лица наведена у уводу и у тач. 1. и 4. изреке поднели су Уставном суду, 6. новембра 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 9. јуна и 28. децембра 2020, као и од 15 . јуна 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступ ку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу у предмету број 120- 4780/19, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01- 268/2019-01 и Управним судом у предмету У. 16087/15 и у време изјављивања ове уставне жалбе пред Министарством унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води у извршењу Одлуке овог суда Уж-1812/2013 од 22 . октобра 2015. године.
У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток оспореног поступка, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи да се оспорени поступак што пре оконча и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби ce, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу број 120-1640/21 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе из тачке 1. изреке и сада пок. Ј . Т . и П . К . су 5. септембра 2006. године поднели захтев за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, у последње три године до подношења захтева.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева био је правноснажно окончан пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13317/13 од 27. марта 2015. године у односу на подносиоце из тачке 1. изреке и сада пок. П . К . Подносилац захтева Ј. Т . је преминуо 8. априла 2013. године, о чему нису били обавештени надлежни органи и суд, те је у њиховим актима и даље означаван као странка.
Одлуком Уставног суда Уж-1812/2013 од 22. октобра 2015. године: у тачки 1. изреке, усвојена је уставна жалба ближе наведених подносилаца поднета 5. марта 2013. године и утврђена повреда права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава; у тачки 2. изреке, утврђено је право подносилаца наведених у тачки 1. изреке те одлуке на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате; у тачки 3. изреке, усвојена је уставна жалба М. П . поднета 23 . априла 2015. године и утврђено да су пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13317/13 од 27. марта 2015. године повређена његова права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредба ма чла на 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава; у тачки 4. изреке, поништена је наведена пресуда и одређено да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01- 366/2013-01 од 12. јула 2013. године; у тачки 5. изреке, одређено је да одлука из тачке 4. има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу против наведене пресуде, а налазе се у истој правној ситуацији као и подносилац М . П , сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда достављена је 23. новембра 2015. године Управном суду.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда, Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 11. децембра 2015. године, донео пресуду У. 16087/15 , којом је уважена тужба подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке (у даљем тексту: подносиоци) , поништено другостепено решење од 12. јула 2013. године и предмет враћен надлежном органу на поновно одлучивање.
Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду, донео решење број 120-01-3/2016-01 од 15. јануара 2016. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено решење Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Шапцу (у даљем тексту: првостепени орган) број 120-17/13 од 7. јуна 2013. године и предмет враћен на поновни поступак.
У даљем току поступка, решења првостепеног органа број 120-17/2016 од 8. фебруара 2016. године, број 120-17/2016 од 3. јуна 2016. године, број 120-8144/2016 од 7. децембра 2016. године, број 120-1843/17 од 9. марта 2017. године, број 120-3262/17 од 15. маја 2017. године, број 120-5008/17 од 3. августа 2017. године, број 120-6699/17 од 2 0. октобра 2018. године, број 120-193/18 од 5. јануара 2018. године, број 120-2545/18 од 17 . априла 2018. године, број 120-4666/18 од 29 . јуна 2018. године, број 120-6825/18 од 8. октобра 2019. године, број 120-1554/19 од 13 . марта 2019. године, број 120-3134/19 од 28 . маја 2019. године, број 120-4780/19 од 10. августа 2019. године, број 120- 6488/19 од 22. новембра 2019. године, број 120-1375/20 од 2. марта 2020. године и број 120-2796/20 од 18. јуна 2020. године, којима је захтев подносилаца одбијен као неоснован, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-77/2016-01 од 28. марта 2016. године, број 120-01-1300/2016-01 од 3. новембра 2016. године, број 120-01- 122/2017-01 од 26. јануара 2017. године, број 120-01-304/2017-01 од 19. априла 2017. године, број 120-01-417/2017-01 од 30. јуна 2017. године, број 120-01-577/2017-01 од 14. септембра 2017. године, број 120-01-803/2017-01 од 8. децембра 2017. године, број 120-01-513/2018-01 од 28. марта 2018. године, број 120-01-1074/2018-01 од 31. маја 2018. године, број 120-01-1207/2018-01 од 13. септембра 2018. године, број 120-01-32/2019-01 од 21. јануара 2019. године, број 120-01-2031/2019-01 од 12. априла 2019. године, број 120-01-2268/2019-01 од 5. јула 2019. године, број 120-01-2555/2019-01 од 11. октобра 2019. године, број 120-01- 55/2020-01 од 24. јануара 2020. године, број 120-01-220/2020-01 од 8. маја 2020. године и број 120-01-383/2020-01 од 10. августа 2020. године, којима су усвојене жалбе подносилаца и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.
Решењем првостепеног органа број 120-5444/20 од 23. новембра 2020. године: у тачки 1. диспозитива, одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јула до 5. септембра 2006. године; у тачки 2. диспозитива, одбијен је захтев подносилаца за накнаду трошкова управног поступка; у тачки 3. диспозитива, одређено је да ће о захтеву подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 5. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-26/2021-01 од 22. јануара 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Допунским решењем првостепеног органа број 120-1640/21 од 31. марта 2021. године: у тачки 1. диспозитива, допуњено је првостепено решење од 23. новембра 2020. године; у тачки 2. диспозитива, утврђено је право подносилаца на додатке на плату у периоду од 5. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године; у тачки 3. диспозитива, упућени су подносиоци да евентуално потраживање по основу права утврђеног у тачки 2. диспозитива остваре пред судовима опште надлежности, као стварно надлежним за поступање у овој правној ствари, у складу са општим правилима облигационог права; у тач. 4. и 5. диспозитива, одлучено је о захтевима подносилаца за накнаду трошкова управног поступка.
Решењем другостепеног органа број 120-01-248/2021-01 од 21. маја 2021. године поништена је тачка 3. диспозитива допунског решења првостепеног органа и предмет у том делу враћен на поновни поступак, док је одбијена жалба подносилаца изјављена против тачке 5. диспозитива допунског решења.
3.3. Када су у питању подносиoци уставне жалбе Н. К . и М . Т , Уставни суд је констатовао:
Решењем Основног суда у Лозници – Судска јединица у Љубовији О. 841/2017 од 11. септембра 2017. године, исправљеног решењем од 2. октобра 2015. године, за законског наследника на ближе описаној заоставштини иза пок. П . К , бившег из Љубовије , који је преминуо 23. априла 2017. године, оглашена је супруга оставиоца Н. К , овде подноситељка уставне жалбе.
Решењем Основног суда у Лозници – Судска јединица у Љубовији О. 614/13 од 7. јуна 2013. године за законског наследника на ближе описаној заоставштини иза пок. Ј. Т, бившег из Врхпоља, који је преминуо 8. априла 2013. године, оглашен је син оставиоца М. Т, овде подносилац уставне жалбе.
Адвокат Ј. М . је, као пуномоћник подноси лаца уставне жалбе Н. К . и М . Т , поднеском од 14. маја 2018. године обавестила првостепени орган, да су П. К . и Ј . Т, који су били странке у поступку, премину ли и да су њ ихови законски наследници Н. К . и М . Т, који као њ ихови правни следбеници ступа ју у својству стран ака у конкретни управни поступак, предлажући да се донесе одлука о обустави поступка у односу на преминуле подносиоце захтева и да у поступак ступа ју наведен и подноси оци уставне жалбе.
Првостепени орган је дописом од 21. јуна 2018. године обавестио пуномоћника подносилаца уставне жалбе о томе да је потребно доставити судске одлуке да наследницима припадају и права из радног односа по основу исплате додатака на плату, у складу са мишљењем Сектора за људске ресурсе – Одељење за односе са запосленима.
Наведени подносиоци нису поступили у складу са налогом датим у поменутом допису првостепеног органа.
Решењима управних органа донетим у наставку поступка и даље је одлучивано о захтеву и жалбама сада пок. П . К . и Ј . Т, који су и даље у жалбама у управном поступку означаван и као странке, док подносиоци уставне жалбе Н. К . и М . Т . ниједном нису означени као странк е у решењима управних органа, нити су због тога користили одговарајућа правна средства.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на подносиоце из тачке 1. изреке , Уставни суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 23. априла 2015. године поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-1812/2013 од 22. октобра 2015. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд, у конкретном случају, ценио период од достављања Одлуке Уставног суда Уж-1812/2013 од 22. октобра 2015. године Управном суду, односно од 23. новембра 2015. године. Сагласно својој устаљеној пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје шест година и седам месеци, управни поступак и управни спор, посматрао као јединствену целину.
Уставни суд је констатовао да је тачком 2. диспозитива допунског решења првостепеног органа од 31. марта 2021. године, које је у том делу постало правноснажно, подносиоцима уставне жалбе утврђено право на додатке на плату по наведеним основима за период од 5. септембра 2003. до 26. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату додатака на плату, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања. Захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 1. јула до 5. септембра 2006. године одбијен је тачком 2. диспозитива решења првостепеног органа од 23. новембра 2020. године, које је у том делу постало коначно.
Уставни суд је оценио да наведено трајање поступка, само по себи, указује да он није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у току поступка већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-1812/2013 од 22. октобра 2015. године, заснованој на правном схватању овог суда израженом, између осталог, у одлукама Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године и Уж- 3827/2012 од 12. децембра 2012. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. године припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је констатовао да је Управни суд у кратком временском периоду донео пресуду поступајући у извршењу наведене одлуке Уставног суда. Међутим, у наставку поступка је донето 19 првостепених и 20 другостепених решења којима је одлучено о жалбама против првостепених решења. Из тога се може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредаба члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд је посебно имао у виду да је првостепени орган, након што је поништено 17 решења тог органа, којима је у целини био одбијен захтев подносилаца, донео допунско решење од 31. марта 2021. године, којим је подносиоцима утврђено право на тражене додатке на плату за период од 5. септембра 2003. до 30. јуна 2006. године, али није одлучено о њиховом захтеву за исплату тих додатака.
Када је у питању понашање подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке, Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, када су за то постојали услови.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. изреке на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио њихову уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе из тачке 1. изреке због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 650 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Разматрајући уставну жалбу подноси лаца Н. К . и М . Т , Уставни суд је констатовао да су он и поднеском од 14 . маја 2018. године обавестили првостепени орган да ступају у својству странака у конкретни управни поступак као правни следбени ци пок. П. К . и Ј . Т, који су били странке у поступку. Међутим, првостепени орган је тражио од наведених подносилаца да доставе судске одлуке да им као законским наследницима припадају и права из радног односа по основу исплате додатака на плату, што нису учинили. Такође, наведени подноси оци уставне жалбе ниједном нису означен и као странк е у решењима управних органа доне тим у наставку поступка, нити су због тога користила одговарајућа правна средства. Из тога следи да надлежни органи наведен им подносиоцима још увек нису признали својство стран ака.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да наведени подносиоци нису активно легитимисан и за подношење уставне жалбе, те је одбацио њихову уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.