Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2009. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 74. тач. 1), 4) и 7) и члана 75. тач. 1), 2) и 5) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима („Службени лист СФРЈ“, бр. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 и 11/91, „Службени лист СРЈ“, бр. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 и 3/02 и „Службени гласник РС“, број 101/05).
2. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 173. ст. 3. до 5. и члана 230. став 1. тачка 2) Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Суд Србије и Црне Горе, на основу члана 12. став 2. Закона за спровођење Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени лист СЦГ“, број 1/03), уступио је Уставном суду две иницијативе за оцену сагласности појединих одредаба Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима са Уставом Савезне Републике Југославије. Поводом иницијативе за оцену уставности одредаба члана 173. ст. 3. до 5. формиран је предмет IУ-109/05, а поводом иницијативе за оцену уставности одредбе члана 230. став 1. тачка 2) Закона, предмет IУ-122/05. Уставном суду поднета је и иницијатива за оцену сагласности одредаба члана 74. тач. 1), 4) и 7) и члана 75. тач. 1), 2) и 5) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима са Уставом Републике Србије од 1990. године, за коју је формиран предмет IУ-281/05. Уставни суд је предмете IУ-122/05 и IУ-281/05, на основу одредбе члана 42. став 2. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), спојио са предметом IУ-109/05, ради вођења јединственог поступка.
Уставни суд је констатовао да је Устав Савезне Републике Југославије, у односу на који је иницијативама тражена оцена уставности наведених одредаба оспореног Закона, престао да важи даном ступања на снагу Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени лист СЦГ“, број 1/03). Такође, Уставни суд је констатовао и да је Устав Републике Србије од 1990. године у односу на који је једном од поднетих иницијатива тражена оцена уставности и у односу на који се вршила оцена уставности савезних закона који су, сагласно одредби члана 64. став 2. Уставне повеље, наставили да се примењују као републички закони, престао да важи даном ступања на снагу Устава Републике Србије од 2006. године. С обзиром на то да је истекао Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06) утврђен рок за усклађивање републичких закона са Уставом од 2006. године, што укључује и раније савезне законе који су на основу одредбе члана 64. став 2. Уставне повеље наставили да се примењују као републички прописи, оцена уставности оспорених одредба Закона извршена је у односу на Устав од 2006. године, а поступак је, сагласно одредби члана 112. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) настављен у складу са тим Законом. Полазећи од наведеног, Уставни суд је од подносилаца иницијативе тражио да се изјасне да ли остају код поднете иницијативе и да наведу одредбе Устава од 2006. године са којима, по њиховом мишљењу, оспорене одредбе Закона нису у сагласности, уз упозорење да ће њихова иницијатива, ако у остављеном року не поступе по захтеву Суда, бити одбачена, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду.
По мишљењу подносиоца иницијативе који је оспорио уставност одредаба члана 74. тач. 1), 4) и 7) и члана 75. тач. 1), 2) и 5) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, оспорене одредбе Закона нису у сагласности са одредбама чл. 19, 20, 23, 25. и 26. Устава од 2006. године, јер се наведеним одредбама Закона, како наводи, „скоро на свим површинама на тротоарима и око њих, на територији урбаног дела града не дозвољава паркирање, а истовремено се не обезбеђују одговарајућа места за паркирање“. Стога су власници возила који станују у тим деловима града у сталном страху од могућег кажњавања што, по мишљењу иницијатора, представља „кршење људског достојанства и повређивање психичког интегритета“.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореним одредбама Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима („Службени лист СФРЈ“, бр. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 и 11/91, „Службени лист СРЈ“, бр. 34/92, 13/93, 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 41/94, 28/96 и 3/02 и „Службени гласник РС“, број 101/05-др. закон) прописано: да возач не сме да заустави или паркира возило на обележеном пешачком прелазу и на удаљености мањој од 5м од тог прелаза, као и на прелазу бициклистичке стазе преко коловоза, на раскрсници и на удаљености мањој од 5м од најближе ивице попречног коловоза и на делу јавног пута где би ширина слободног пролаза од заустављеног или паркираног возила до неиспрекидане уздужне линије на коловозу, или до супротне ивице коловоза или до неке препреке на путу била мања од 3м (члан 74. тач. 1), 4) и 7)), и да осим у случају из члана 74. овог закона, возач не сме да паркира возило ни на делу пута испред прелаза пута преко железничке или трамвајске пруге у истом нивоу, и то на удаљености мањој од 15м од тих прелаза, на удаљености мањој од 15м испред и иза знака којим је обележено стајалиште за возила јавног саобраћаја и на тротоару, односно пешачкој стази, ако то није изричито регулисано саобраћајним знаком, а ако је паркирање дозвољено, мора се оставити најмање 1,6м ширине на површини за кретање пешака, с тим да та површина не може бити уз ивицу коловоза (члан 75. тач. 1), 2) и 5)). Уставни суд је констатовао и да оспорени Закон престаје да важи даном почетка примене Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, број 41/09), односно 11. децембра 2009. године.
Уставом је утврђено да Република Србија, поред осталог, уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана и режим и безбедност у свим врстама саобраћаја (члан 97. тач. 2. и 13.).
У вези навода подносиоца иницијативе да су оспорене одредбе Закона у супротности са одредбама Устава којима се јемче права утврђена одредбама чл. 23, 24. и 26. Устава, утврђује сврха уставних јемстава (члан 19.) и могућност ограничења људских и мањинских права зајемчених Уставом (члан 20.), Уставни суд је оценио да оспорене одредбе чл. 74. и 75. Закона не садрже повреду наведених одредаба Устава јер, по схватању Суда, немају значење ограничења Уставом зајемчених људских права и слобода на достојанство и слободан развој личности, неповредивост физичког и психичког интегритета, као и повреде забране држања у ропству или у положају сличном ропству, које су зајемчене наведеним одредбама Устава. По оцени Суда, оспореним одредбама Закона уређена су одређена правила понашања возача у саобраћају, односно забрана заустављања и паркирања возила у одређеним случајевима са становишта безбедног одвијања саобраћаја, за чије је уређивање уставни основ садржан у одредби члана 97. тачка 13. Устава којом је утврђено да Република уређује и обезбеђује режим и безбедност у свим врстама саобраћаја. Питање одређивања случајева забране заустављања или паркирања на одређеним местима, на којима се заустављањем или паркирањем возила угрожава безбедност других учесника у саобраћају, као и одвијање саобраћаја или кретање пешака, што је, по оцени Суда, предмет уређивања одредаба Закона које су иницијативом оспорене, ствар је целисходности, односно одговарајуће законодавне политике, за чију оцену Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава није надлежан. Стога Уставни суд, на основу одредбе члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, није прихватио поднету иницијативу.
Уставни суд је утврдио да је подносилац иницијативе који је оспорио уставност одредаба члана 173. ст. 2. до 5. Закона примио допис Уставног суда којим је тражено прецизирање иницијативе 21. октобра 2009. године, а да је подносилац иницијативе којом је тражена оцена уставности одредбе члана 230. став 1. тачка 2) Закона примио допис Уставног суда 14. септембра 2009. године, и да у остављеном року од 15 дана ови иницијатори нису поступили по наведеним дописима Суда. Стога је Суд ове иницијативе, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, одбацио.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић