Преглед документа Уж-10398/2019 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Владан Петров и др Драгана Коларић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. К , Л. Д, Ш. М, Д. С, Д. Ј, Д . Ч . и Е . Д, свих из Будисаве код Новог Сада, В. Д . из Сремске Каменице код Новог Сада, Л . П, Д . Н, Ђ . П, С . М, Ј . К, Д . Ј, А . Л, Г . Т, Д . Т, М . С, Т. В, И . Л, Ј . Ћ, С . М, С . Л, Д . Т, Ж . О, В . Б, С . Ј, Д . Б, Д . Т, Б . С, Б . К, М. Ф , Д. К, М . Р, Д . Ж, В . М , Д. О, Г . К, Д . Л, П . М, И . К, Б . З, А . К, Р . Ћ, И . Ђ, Л. Б, С . В, З . П, Б . Д, С . П, Г . Ц, Г . Б , Д. М, Б . Г, Д . М, Д . Б, Д . М, Б. Ф, А. Т . и А . В , свих из Новог Сада, Л. С, Ј. Б . и Л. А. С, свих из Ковиља код Новог Сада , Д. П . из Лединаца код Новог Сада, М. К . из Беочина, Д . Д , Ф. Н . и Ф . Д, свих из Каћа код Новог Сада , Г. Р, Т . Р, С . Г, Д . П . и Г . Р, свих из Футога код Новог Сада, Р. П . из Темерина, И. Б , В. Н . и Н . Р, свих из Петроварадина код Новог Сада, М. Ч . из Старих Лединаца код Новог Сада, И. А, М . Б . и Д. Г, свих из Сремских Карловаца код Новог Сада, А. В . и Р . В, обојице из Руменке код Новог Сада, Г. М . из Ветеринка код Новог Сада, М. Ђ . из Буковца код Новог Сада и М. Ф . из Ченеја код Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. јуна 2022. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Р. К, Л . Д, Ш . М, Д . С, Д . Ј, Д. Ч, Е . Д, В . Д, Л . П, Д . Н, Ђ . П, С . М, Ј . К, Д . Ј, А . Л, Г . Т, Д . Т, М . С, Т . В, И . Л, Ј . Ћ, С . М, С . Л, Д . Т, Ж . О, В . Б, С . Ј, Д . Б, Д . Т, Б . С , Б. К, М . Ф , Д. К, М . Р, Д . Ж, В . М, Д . О, Г . К, Д . Л, П . М, И . К, Б . З, А . К, Р . Ћ, И . Ђ, Л . Б, С . В, З . П, Б . Д, С . П, Г . Ц, Г . Б, Д . М, Б . Г, Д . М, Д . Б, Д . М, Б . Ф, А. Т, А . В, Л . С, Ј. Б, Л. А. С, Д . П, М . К, Д . Д, Ф . Н, Ф . Д, Г . Р, Т . Р, С . Г, Д . П, Г . Р, Р . П, И. Б , В. Н, Н . Р, М . Ч, И . А, М . Б, Д . Г, А . В, Р . В, Г . М, М. Ђ . и М. Ф . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 433-1/20 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

1. Р. К . из Будисаве код Новог Сада и остала лица наведена у уводу и тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 14. октобра 2019. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 2. јуна 2020, 29. јануара 2021. и 28. јануара 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Управа за људске ресурсе у предмету број 120-1 -620/09, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01- 97/2009-01, Управним судом у предметима У. 8704/10 и У. 2618/15 и у време изјављивања ове уставне жалбе пред Жалбеном комисијом Владе“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води поводом захтева подносилаца од 8. децембра 2008. године.

У уставној жалби и њеним допунама је детаљно описан ток поступ ка који се води поводом захтева подносилаца, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.

Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, и то у износу од по 2.000 евра подносиоцима уставне жалбе којима су у парничном поступку досуђени износи од по 450 евра на име новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року, а подносиоцима уставне жалбе Л . П, Б . С, Б . К, Ш . М, И . Ђ, М . Ђ, С . В . и Е . Д , који у парничном поступку нису тражили новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року, сваком у износу од по 3000 евра, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.

У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције број 433-1/20 и целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

3.1. Подносиоци уставне жалбе су 8. децембра 2008. године Министарству унутрашњих послова – Сектор за заштиту и спасавање поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, за последње три године до подношења захтева .

Решењем Министарства унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова – Управа за људске ресурсе (у даљем тексту: првостепени орган) број 120-1-620/09 од 20. фебруара 2009. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе, док је решењем Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-97/2009-01 од 9. априла 2009. године одбијена жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

О тужби подносилаца поднетој Врховном суду Србију, након успостављања нове мреже судова у Републици Србији, одлучио је Управни суд – Одељење у Новом Саду пресудом У. 8704/10 (2009) од 21. октобра 2011. године којом је уважио тужбу и поништио наведено другостепено решење.

Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суд а - Одељење у Новом Саду , другостепени орган је донео решење број 120-01-1525/2011-01 од 28. децембра 2011. године којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 20. фебруара 2009. године и предмет враћен на поновни поступак.

Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су сукцесивно изјавили три жалбе због „ћутања администрације“ од 23. новембра 2012, 24. маја 2013. и 21. марта 2014. године, а другостепени орган је поводом прве две жалбе наложио првостепеном органу да најкасније у року од пет дана донесе одговарајуће решење о захтеву подносилаца.

П рвостепено решење број 7568/14 од 14. новембра 2014. године, којим је одбијен захтев подносилаца, потврђено је у поступку по жалби подносилаца другостепеним решењем број 120-01-10/2015-01 од 19. јануара 2015. године.

Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2618/15 од 16. децембра 2016. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање. По оцени Управног суда, полицијски службеници до ступања на снагу Правилника о платама запослених у МУП СТ 01 стр. пов. број 4908/06-4 од 26. јуна 2006. године, који се примењивао на обрачун и исплату плате почев од 1. јула 2006. године, имају право на увећање плате по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане празника који су нерадни, у складу са чланом 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, Општим колективним уговором и чланом 108. Закона о раду, а у периоду од почетка примене наведеног правилника до ступања на снагу измењеног Закона о полицији, 2011. године, немају право на увећање плате по наведеним основима, ако им је плата увећана од 30 до 50% у односу на друге државне службенике.

Након што је другостепеним решењем број 120-01-116/2017-01 од 1. фебруара 2017. године поништено првостепено решење од 14. новембра 2014. године и предмет враћен на поновни поступак, првостепени орган није одлучио о захтеву у законом прописаном року, те су подносиоци 8. јуна 2017. године поднели жалбу због „ћутања администрације“ поводом које је другостепеним решењем број 120-01-410/2017-01-1 од 3. јула 2017. године наложено првостепеном органу да најкасније у року од пет дана донесе решење. Подносиоци су 17 . августа 2017. године изјавили другу жалбу због даљег „ћутања“ првостепеног органа.

Првостепено решење број 589/17 од 3. новембра 2017. године, којим је одбијен захтев подносилаца, поништено је другостепеним решењем број 120-01-815/2017-01 од 18. децембра 2017. године.

Подносиоци су 16. априла 2018. године изјавили жалбу због тога што првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року. Другостепени орган је решењем број 120-01-00920/2018-01 од 10. маја 2018. године наложио првостепеном органу да најкасније у року од 15 дана донесе решење. С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 22. јуна 2018. године изјавили нову жалбу због даљег „ћутања“ првостепеног органа, а потом и накнадни захтев од 31. августа 2018. године.

Првостепено решење број 4800-1/18 од 3. октобра 2018. године, којим је одбијен захтев подносилаца, поништено је другостепеним решењем број 120-01-1336/2018-01 од 21. новембра 2018. године.

Како првостепени орган у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 5. марта 2019. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, те је другостепеним решењем број 120-01- 1274/2019-01 од 18. марта 2019. године наложено првостепеном органу да најкасније у року од 15 дана донесе решење. Подносиоци су 10 . септембра 2019. године изјавили другу жалбу због даљег „ћутања“ првостепеног органа, накнадни захтев од 27. јануара 2020. године и тужбу због „двоструког ћутања управе“ од 27. марта 2020. године.

Решењем првостепеног органа број 433-1/20 од 29. децембра 2020. године, у тачки 1. диспозитива, одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 27. јуна 2006. до 1. јануара 2009. године, док је у тачки 2. диспозитива одређено да ће о захтеву за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године, као и о трошковима управног поступка, бити накнадно одлучено.

Решењем другостепеног органа број 120-01-119/2021-01 од 1. марта 2021. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.

Подносиоци су 29. марта 2021. године изјавили жалбу због недоношења првостепеног решења о преосталом делу њиховог захтева наведеног у тачки 2. диспозитива првостепеног решења од 29. децембра 2020. године. Решењем другостепеног органа број 120-01-175/2021-01 од 16. јула 2021. године усвојена је наведена жалба подносилаца и наложено првостепеном органу да најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење. Како првостепени орган није донео решење у том року, подносиоцу су 2. децембра 2021. године изјавили још једну жалбу због „ћутања администрације“.

3.2. Решењем Врховног касационог суда Рж1 у 6/2017 од 3. априла 2017. године делимично је усвојена жалба подносилаца и преиначено решење Управног суда Р4 у 211/16 од 11. јануара 2017. године, тако што је усвојен приговор подносилаца и утврђена повреда права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Управним судом у предмету У. 2618/15, док је у преосталом делу жалба подносилаца одбијена и потврђено првостепено решење у делу захтева за убрзање поступка у поменутом предмету Управног суда. Приликом одлучивања о повреди права на суђење у разумном року посебно су узете у обзир следеће околности: да су подносиоци 8. децембра 2008. године пред органом управе покренули поступак за признавање права из радног односа; да ни после седам година није правноснажно одлучено о њиховом захтеву; да је последњом одлуком суда у управном спору (пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2618/15 од 16. децембра 2016. године) поништена одлука о жалби и предмет по други пут враћен другостепеном органу на поновни поступак; да управни поступак и даље траје због чега су подносиоци у дугогодишњој неизвесности о коначном и правноснажном исходу тражене правне заштите.

Пресудом Основног суда у Новом Саду Прр. 56/2017 од 18. августа 2017. године делимично је усвојен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе (изузев подносилаца Л . П, В . Б, Б . С, Б . К, Ш . М, Ф . Д , И. Ђ, М . Ђ, С . В, Г . Б . и Е . Д , који нису поднели тужбу за новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року) и обавезана тужена Република Србија да им на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року утврђеног решењем Врховног касационог суда Рж1 у 6/2017 од 3. априла 2017. године исплати износ од по 450 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом утврђивања висине обештећења због повреде права на суђење у разумном року узет је у обзир период од подношења захтева од 8. децембра 2008. године до доношења наведене пресуде Основног суда у Новом Саду , односно осам година и осам месеци.

Наведена првостепена пресуда је потврђена у делу одлуке о досуђеном новчаном обештећењу пресудом Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 27/2017 од 13. новембра 2017. године.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 - аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.

Одредбом члана 19. став 1. Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.

5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је узео у обзир да је решењем Врховног касационог суда Рж1 у 6/2017 од 3. априла 2017. године свим подносиоцима уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен у предмету Управног суда У. 2618/16, што је једна фаза оспореног поступка, као и да је правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду Прр. 56/2017 од 18. августа 2017. године подносиоцима уставне жалбе (изузев подносиоцима Л. П, В . Б, Б . С, Б . К, Ш . М, Ф . Д, И . Ђ, М . Ђ , С. В , Г. Б . и Е . Д, који нису поднели тужбу за новчано обештећење због утврђене повреде права на суђење у разумном року) утврђено право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, и то сва ком подносиоцу у износу од по 450 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, при чему је висина те накнаде одређена у односу на дотадашње укупно трајање поступка (управног поступка и два управна спора) од осам година и осам месеци . Стога је Уставни суд, у конкретном случају, приликом оцене разумности трајања поступка који се води поводом захтева подносилаца од 8. децембра 2008. године узео у обзир период који је уследио након доношења пресуде Основног суда у Новом Саду Прр. 56/2017 од 18. августа 2017. године, којом су подносиоци уставне жалбе, који су поднели тужбу за новчано обештећење , остварили правичну и адекватну новчану накнаду због повреде права на суђење у разумном року у дотадашњем току поступка. Дакле, период меродаван за оцену повреде права на суђење у разумном року у овом предмету износи непуних пет година.

Уставни суд је констатовао да је тачком 1. диспозитива решења првостепеног органа од 29. децембра 2020. године, које је у том делу постало коначно, одбијен захтев подносилаца који се односи на исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 1. јануара 2009. године, док је у тачки 2. диспозитива тог решења одређено да ће о захтеву који се односи на исплату додатака на плату за период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године бити накнадно одлучено, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања.

Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.

У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа.

Уставни суд је оценио да је овај предмет чињенично сложенији, имајући у виду већи број странака у поступку. Са друге стране, правна питања која се постављају у поступку већ су у довољној мери разјашњена у раније донетим одлукама овог суда, као што је Одлука Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведене одлуке Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године, не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. године припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.

Испитујући поступање управних органа, Уставни суд је констатовао да су у периоду који се цени у овом предмету донета три решења првостепеног органа и три решења другостепеног органа којима је одлучено о жалбама против првостепених решења. Уставни суд је утврдио да посматрани поступак обележава кашњење првостепеног органа са доношењем решења о захтеву подносилаца у поновном поступку и непоступање тог органа по обавезујућим примедбама из другостепених решења. Наиме, првостепени орган није поштовао рок за доношење новог решења у извршењу другостепеног решења прописан одредбом члана 232. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, нити поштује исти рок прописан одредбом члана 171. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Првостепени орган је решење од 3 . новембра 2017. године донео након шест месеци , решење од 3. октобра 2018. године након осам месеци, а решење од 29. децембра 2020. године након две године од протека наведеног рока, а према стању у списима предмета још није донео решење у изв ршењу другостепеног решења од 21. новембра 2018. године којим би одлучио о захтеву подносилаца који се односи на период од 1. јануара до 26. јуна 2006. године, већ је само у тачки 2. диспозитива првостепеног решења од 29. децембра 2020. године наведено да ће о том делу захтева бити накнадно одлучено. Уставни суд је утврдио да је и другостепени орган значајно допринео дугом трајању поступка тиме што је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Допринос другостепеног органа огледа се, такође, у томе што о жалбама због „ћутања администрације“, није одлучио у складу са законом. Наиме, другостепени орган је доносио решења којима је само налагао првостепеном органу доношење нових решења у одређеном року, пропуштајући да, по истеку тог рока у коме првостепени орган из неоправданих разлога није донео решења, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбама члана 236. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 173. став 3. важећег Закона о општем управном поступку. Такође, вођена су два управна спора против другостепених решења који су трајали две године и шест месеци, односно једну годину и десет месеци.

Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, али не увек када су се за то стекли услови и на начин прописан законом. Суд је имао у виду да су подносиоци због сваког кашњења са доношењем првостепених решења изјављивали по две жалбе због „ћутања администрације“, иако је било довољно да изјаве једну жалбу због „ћутања администрације“, а потом да по протеку рока који је одредио другостепени орган за доношење првостепеног решења и рока у коме је другостепени орган био дужан да уместо првостепеног органа одлучи о управној ствари, поднесу тужбу због „двоструког ћутања управе“. Подносиоци су тужбу због „двоструког ћутања управе“ поднели 27. марта 2020. године, тек пошто другостепени орган није одлучио ни о њиховој другој жалби изјављеној због недоношења првостепеног решења у извршењу другостепеног решења од 21. новембра 2018. године, а то су могли да учине десет месеци раније .

Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције у предмету број 433-1/20 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, пропуштање подносилаца да у одређеном периоду користе правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.

Уставни суд сматра да нема основа да се подносиоцима уставне жалбе Л. П, Б . С, Б . К, Ш . М , И. Ђ, М . Ђ, С . В . и Е . Д . утврди право на накнаду нематеријалне штете у већем износу у односу на остале подносиоце, како је то истакнуто у захтеву уставне жалбе. Чињеница да наведени подносиоци нису тражили новчано обештећење за неимовинску штету због повреде права на суђење у разумном року која им је, као и осталим подносиоцима, утврђена решењем Врховног касационог суда Рж1 у 6/2017 од 3. априла 2017. године, није од утицаја на одлучивање Уставног суда о њиховом захтеву за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року утврђене овом одлуком. Наиме, овом одлуком Уставног суда је у односу на све подносиоце уставне жалбе цењено трајање поступка исте дужине, који је уследио након доношења пресуде о новчаном обештећењу, док је трајање поступка који је претходи о тој пресуди узето у обзир приликом утврђивања новчаног обештећења оним подносиоцима уставне жалбе који су поднели тужбу у парничном поступку, а коју поменути подносиоци нису поднели у складу са одредб ом члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року ( „Службени гласник РС“, број 40/15). Уставни суд је имао у виду да подносиоци уставне жалбе В. Б, Ф . Д . и Г . Б . такође нису поднели тужбу за новчано обештећење због претходно утврђене повреде права на суђење у разумном року , при чему у уставној жалби нису због тога тражили већи износ накнаде нематеријалне штете.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.

7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .

8. Разматрајући уставну жалбу у делу којим је оспорено трајање управног поступка од подношења захтева од 8. децембра 2008. године до доношења пресуде Основног суда у Новом Саду Прр. 56/2017 од 18. августа 2017. године, Уставни суд понавља да је трајање тог дела поступка узето у обзир приликом утврђивања новчаног обештећења оним подносиоцима уставне жалбе који су поднели тужбу у парничном поступку и који су наведеном пресудом остварили правичну и адекватну новчану накнаду због повреде права на суђење у разумном року . Са друге стране, подносиоци уставне жалбе, који нису поднели тужбу у парничном поступку, пропустили су да остваре право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету због неразумног трајања дотадашњег дела поступка, који није предмет оцене у поступку по овој уставној жалби. Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.