Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . П . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. јуна 2022. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. П. изјављена против пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 58/16 од 31. јануара 2017. године и пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 21/17 од 9. новембра 2017. године због повреде права на правично суђење , из члана 32. У става Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из Београда поднео је Уставном суду, 3. јануара 2018. године, преко пуномоћника С. С . и П . В, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 58/16 од 31. јануара 2017. године и пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 21/17 од 9. новембра 2017. године, због повреде права из чл. 27, 32, 41. и 67. Устава Републике Србије.
Подносилац суштински истиче и повреду права на одбрану из члана 33. Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
У образложењу уставне жалбе је, између осталог, наведено: да оспорене пресуде нису образложене на уставноправно прихватљив начин; да се пресуде заснивају на недозвољеним доказима; да су окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, повређена права из чл. 27. и 67. Устава, јер му је приликом лишења слободе ускраћена могућност да позове брата, као и своје адвокате В.Љ. и Ђ.С.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, те да Суд обавеже Републику Србију да Одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије “. Такође, подносилац је тражио износ од 5.000 евра, у динарској противвредности, као и износ од 90.000 динара на име трошкова за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу, између осталог, утврдио:
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 58/16 од 31. јануара 2017. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен је кривим да је учинио продужено кривично дело трговине утицајем из члана 366. став 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика и осуђен је на четири године и шест месеци затвора. Такође, изречена му је и мера безбедности забране вршења позива као именовано или постављено лице у државним органима у трајању од три године.
У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: „да треба истаћи да је овај суд својим правноснажним решењем К. По.1. 51/14 од 28. априла 2015. године, издвојио из списа предмета све оне доказе који су по уверењу суда незаконити, па се у том смислу не може прихватити теза одбране да поред издвојених доказа, постоје и посредно незаконити докази, као што су искази сведока В.Н, Љ.П, В.Љ, Ђ.С, као и делови исказа самог окривљеног П, уз образложење одбране да њихови искази представљају резултат незаконитог поступања Х . Приликом заузимања става да наведени докази нису посредно незаконити, те да одбрана сувише екстензивно тумачи 'плодове отровног дрвета', односно да покушава да под тај појам увуче све доказе који јој не иду у корист, суд је имао у виду да према Законику о кривичном поступку сведоци у својим исказима сведоче о чињеницама које се утврђују у поступку и које су им познате, односно да сведоци преносе своја сазнања и опажања у вези са предметом сведочења. У том смислу када сведоци В.Н, Љ.П, В.Љ. и Ђ.С. сведоче о својим личним сазнањима и деш авањима у канцеларији 'С.' дана 19. марта 2014. године, за валидност и оцену њихових исказа је небитно да ли је и у ком својству одређено лице дошло у канцеларију, односно зашто се одређено лице уопште појавило у одређеном тренутку у њиховим животима. У том смислу чак и да је Х. незаконито ушао у канцеларију (нпр. могао је и провалити врата или да уђе у канцеларију кроз прозор по налогу неког лица, или чак и по налогу полиције), то и такво његово поступање не би утицало на дозвољеност утврђивања чињеница из исказа управо присутних сведока, јер је њихова обавеза управо да изнесу своја опажања у вези са предметом сведочења, уз напомену да је у конкретном случају, као је већ образложено, поступање Х. по уверењу суда ниј е било у супротности са законом… Такође, као неоснована је оцењена и теза одбране да садржај СМС порука представља комуникацију која може бити доказ само у случају примене посебних доказних радњи, а чиме је оспорена и законитост доказа из којих је утврђен садржај СМС порука из телефона окривљеног П, Apple iPhone 4S, са СИМ картицом 063/… (број телефона који није био на мерама). Одбрана се у овом делу позвала и на одлуку Уставног суда Србије Уз -252/02 од 16. децембра 2013. године, указујући да одбрана сматра да је суштина у томе да је Уставни суд оценио да су СМС поруке комуникација и да их тако треба третирати кроз процесна правила ЗКП-а, односно да се не ради ни о каквом увиђају на покретној ствари, те да се скидање СМС порука (рачунарско претраживање података) може вршити само ако је телефон претходно био на мерама.
Са друге стране, суд је пошао управо од чињенице да је конкретан садржај СМС порука, добијен анализом телефона Apple iPhone 4S и СИМ картице 063/…, као и од чињенице да је анализа, по наредби овог суда Кппр. По.1. 15/14 од 24. марта 2017. године, обављена од стране Службе за специјалне истражне методе – Одељење за електронски надзор. Као резултат реализације наредбе суда, достављен је од стране ССИМ извештај о претресу мобилних телефона и припадајућих картица бр. 03/4-8 СП 907/14 од 28. марта 2014. године, из кога је утврђена садржина порука које одбрана оспорава.
Значајно је указати и на чињеницу да је о претресу опреме на којој се чувају електронски записи (претрес мобилних телефона Samsun Gt-i 9505 Galaxy S4, са СИМ картицом 063/… и Apple iPhone 4S, са СИМ картицом 063/ …), сачињен записник од стране ССИМ-а, 3/4-8 СП 893/14 од 27. марта 2014. године, у коме је констатовано присуство два сведока, као и присуство окривљеног П. и његовог браниоца С.Ј, који су без стављања било каквих примедби потписали наведени записник. Дакле, у том тренутку за окривљеног и његовог браниоца претресање и утврђивање садржаја мобилног уређаја, није представљало спорну радњу, и тако је било све до тренутка када су главном претресу изведени тако добијени докази, који терет окривљеног и који од тада кроз своју одбрану почиње да оспорава и сам начин прибављања доказа.
Поред наведеног суд је имао у виду и да се одлука Уставног суда, на коју се одбрана позива (Уз-252/02 од 16. децембра 201З. године), односи на чињеницу да су одређене одредбе Закона о Безбедносно-информантивној агенцији проглашене неуставним. У том смислу широко дефинисан појам „комуникације” из наведене одлуке се по уверењу суда односи на конкретну ситуацији и предмет оцене уставности чланова 13, 14. и 15. Закона о Безбедносно-информантивној агенцији, а због њихове непрецизности и неодређености. Даље, суд је имао у виду и да се из садржаја о длуке види да се она односи на 'пресретање комуникације', дакле у питању је активна, жива комуникација међу саговорницима за коју неспорно мора постојати наредба за тајни надзор и снимање комуникација, а што није ситуација у конкретном случају где је извршена анализа сачуваних садржаја мобилног телефона који је одузет од окривљеног приликом лишења слободе. Дакле како је анализа садржаја телефона обављена по наредби суда и у складу са законом, то су и на тај начин прибављени докази законити, због чега су као такви изведени на главном претресу“;
Бранилац окривљеног – адвокат П. В . 18. јула 2017. године изјавио је жалбу против напред наведене пресуде. У жалби је, између осталог, наведено да „полиција није дозволила окривљеном П. да позове двојицу адвоката, већ је захтевала да окривљени П . позове неког трећег, и тако је окривљени дошао у ситуацију да позо ве адвоката К, са којим никада није био ни у каквом пословном односу, обзиром да је дугогодишњи клијент адвоката Ђ.С. и адвоката В.“.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 21/17 од 9. новембра 2017. године одбијене су као неосноване жалбе Тужилаштва за организовани криминал и бранилаца окривљеног, а пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 58/16 од 31. јануара 2017. године је потврђена.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива (члан 41. став 1.); да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ (члан 67. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13), између осталог, прописано је : да бранилац не може бити лице које је као сведок позвано на главни претрес, осим ако по овом законику не може бити испитано као сведок или је ослобођено дужности сведочења и изјавило да неће да сведочи (члан 73. став 3. тачка 3.); да ће изабрани бранилац бити разрешен ако постоји неки од разлога из члана 73. став 3. овог законика (члан 80. став 1. тачка 1.); да докази који су прибављени противно члану 16. став 1. овог законика (незаконити докази) не могу бити коришћени у кривичном поступку (члан 84. став 1.); да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји и ако се пресуда заснива на доказу не коме се по одредбама овог законика не може заснивати, осим ако је, с обзиром на друге доказе очигледно да би и без тог доказа била донесена иста пресуда, да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји и ако суд у току главног претреса није применио или је неправилно применио неку одредбу овог законика, а то је било од одлучног утицаја на доношење законите и правилне пресуде (члан 438. став 2. тач. 1) и 3)).
Чланом 366. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ко захтева или прими награду или какву другу корист за себе или другог, непосредно или преко трећег лица, да коришћењем свог службеног или друштвеног положаја или стварног или претпостављеног утицаја, посредује да се изврши или не изврши нека службена радња казниће се затвором од шест месеци до пет година.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним пресуда ма, између осталих, повређена и прав а из чл. 32. и 41. Устава. Уставни суд је наводе о повреди права на тајност писама и других средстава општења из члана 41. Устава ценио кроз истакнуту повреду права на правично суђење.
Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе, као правноснажно осуђено лице у кривичном поступку, овом суду суштински обраћа незадовољан одлуком суда којом је утврђена његова кривица за продужено кривично дело трговине утицајем из члана 366. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика за које му је последично изречена казна затвора у трајању од четири године и шест месеци.
5.1. Подносилац уставне жалбе сматра да се пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 58/16 од 31. јануара 2017. године и пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 21/17 од 9. новембра 2017. године заснивају на недозвољеним доказима, и то :
1) на прислушкиваном разговору између адвоката В.Љ. и подносиоца уставне жалбе ;
2) на увид у у имејл у вези пријаве на социјално и здравствено осигурање за О.М. бр. 13/398/1 од 15. јула 2013. године и у имејл преписку између Н, Инспектората за рад и с ведока А.Х, за које увиде није постојало одобрење суда у форми наредбе судије за претходни поступак;
3) на СМС комуникацији између мобилних телефона бр. 063/ … и 062/…, а који телефони никада нису били на мерама тајног надзора.
Уставни суд је оценио ове наводе као неосноване.
5.2. Уставни с уд констатује да је Виши суд у Београду – Посебно одељење детаљно оцени о навод да се пресуда заснива на незаконитом доказу – прислушкиваном разговору између адвоката В.Љ. и окривљеног тако што је у оспореној пресуди закључио да је „као неоснована оцењена и тврдња одбране да комуникација окривљеног Д. П, са В.Љ, Ђ.С. и Љ.П, представља привилеговану комуникацију између грађанина и адвоката, те да као таква не може бити предмет мера тајног надзора и снимања комуникација. Одбрана такође сматра да није неопходно ни да постоји формално именовање браниоца у неком поступку да би комуникација адвоката са окривљеним била привилегована. Наведени став одбране није прихваћен с обзиром на то да је према окривљеном П. управо због постојања основа сумње за извршење кривичног дела примања мита из члана 367. став 2. Кривичног законика, донета наредба Посебног одељења Вишег суда у Београду Пов. По1. 560/14 од 14. марта 2014. године, којом је одређено да се према окривљеном Д . П . примењује мера тајног надзора и снимања комуникација, па у том смислу целокупна комуникација коју лице према коме се мера примењује представља законити доказ. Наиме, по уверењу поступајућег суда, у оквиру мере која је у складу са законом одређена и спроведена не може се правити разлика у погледу саговорника, нити својство саговорника може представљати околност која би довела у питање законитост прибављених доказа, а посебно у ситуацији када као у конкретном случају не постоји конкретан формални однос заступања између адвоката из канцеларије 'С.' и окривљеног П. У том смислу чињеница да је П. у претходном периоду био дугогодишњи клијент наведене канцеларије у конкретном случају није од значаја, јер се у пресретнутим разговорима не прича о њиховој претходној сарадњи, нити се спомињу правна питања, ни конкретни предмети. Поред наведеног, суд је имао у виду и да је П, поред пословног односа, са адвокатима В.Љ. и Ђ.С. био и у пријатељским односима, те да се њихова комуникација може посматрати из те перспективе, а посебно у ситуацији када нема доказа о конкретном ангажовању адвоката од стране клијента “.
5.3. Што се тиче навода подносиоца да за увиде у имејлове није постојало одобрење у виду наредбе судије за претходни поступак, Уставни суд констатује да подносилац овај навод није истицао у редовном поступку у коме су донете оспорене пресуде, а како то неспорно произлази из достављене документације уз уставну жалбу . При томе, Уставни суд нарочито напомиње да је уз уставну жалбу достављена жалба браниоца окривљеног – адвоката П . В . (пуномоћника из реда адвоката) из које јасно произлази да напред наведени навод није истицан.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд овај навод није разматра о у поступку по уставној жал би, јер би у супротном поступао као инстанциони суд, чиме би прекорачио своје Уставом утврђене надлежности. Сагласно томе, овај навод, који није цењен од стране редовних судова јер није био истакнут у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде, Уставни суд није ни разматрао.
5.4. Такође, Уставни суд напомиње и да је у првостепеној пресуди као неоснована оцењена и тврдња одбране о томе да је прибављена СМС комуникација између мобилних телефона бр. 063/… и 062/ … незаконити доказ. Наиме, у пресуди је наведено да је „ суд пошао управо од чињенице да је конкретан садржај СМС порука, добијен анализом телефона Apple iPhone 4S и СИМ картице 063/ …, као и од чињенице да је анализа, по наредби овога суда Кппр. По.1. 15/14 од 24. марта 2017. године, обављена од стране Службе за специјалне истражне методе – Одељења за електронски надзор. Као резултат реализације наредбе суда, достављен је од стране ССИМ извештај о претресу мобил них телефона и припадајућих картица, број 03/4-8 СП 907/14 од 28. марта 2014. године из кога је утврђена садржина порука које одбран оспорава. Значајно је указати и на чињеницу да је о претресу опреме на којој се чувај електронски записи (претрес мобилних телефона Samsung GT-i 9505 Galaxy S4, СИМ картицом 063/… и Apple iPhone 4S, са СИМ картицом 063/ … сачињен записник од стране ССИМ-а, 3/4-8 СП 893/14 од 27.3.2014. године, у коме је констатовано присуство два сведока, као и присуство окривљеног П . и његовог браниоца С . Ј, који су без стављања било каквих примедби потписали наведени записник. Дакле у том тренутку за окривљеног и његовог браниоца претресање и утврђивање садржаја мобилног уређаја није представљало спорну радњу, и тако је било све до тренутка када су главном претресу изведени тако добијени докази, који терете окривљеног и који од тада кроз своју одбрану почиње да оспорава и сам начин прибављања доказа“.
Такође, Уставни суд констатује да је и другостепени суд оценио овај навод који се односи на незаконит доказ и при томе је навео да „по оцени Апелационог суда у Београду – Посебно одељење конкретан садржај СМС порука добијен анализом телефона је законит доказ, јер је анализа телефона управо извршена од стране Службе за специјалне истражне методе, а по наредби Вишег суда у Београду Кппр. По.1. 15/14. Управо као резултат реализације наредбе суда, достављен је од стране ССИМ извештај о претресу мобилних телефона и припадајућих картица из којег је утврђена садржина порука које одбрана оспорава“.
5.5. Напред наведене оцене редовних судова, прихвата и Уставни суд као јасне, детаљно образложене и уставноправно утемељене.
Уставни суд примећује да су у конкретном случају решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 51/14 од 28. априла 2018. године издвојени из списа предмета сви они докази који су по уверењу поступајућег суда незаконити. Наведена чињеница неспорно указује да је поступајући суд показао адекватну пажњу по питању употребе незаконитих доказа у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде .
Такође, Уставни суд констатује да се судске одлуке не могу заснивати на правно неваљаним и недопуштеним доказима, где спадају они докази који су сами по себи или према начину прибављања у супротности са позитивним прописима, што се у конкретном случају није догодило. Уставни суд и у овом предмету указује на то да није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује изведене доказе у казненом поступку и да тиме преузима судску надлежност, нити да утврђује чињенично стање, да се изјашњава о постојању кажњивог дела, као и о целисходности врсте и висине изречене кривичне санкције, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету окривљеног, што у конкретном предмету није случај. Уставни суд није надлежан ни да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, већ само да испита да ли је поступак у ком е су те одлуке донете био у целини правичан, односно да ли је обезбедио подносиоцу процесне гаранције садржане у одредби члана 32. Устава. По оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе не указују prima facie да су оспорене пресуде резултат произвољности или арбитрарности у поступању надлежних судова.
Уставни суд напомиње да су поступајући судови извели и оценили бројне друге доказе који су подробно образложени, а на којима су оспорене пресуде засноване.
5.6. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено и право на образложену судску одлуку као елемент права на правично суђење из члана 32. Устава. При томе, подносилац наводи да „првостепени и другостепени суд нису довољно образложили поједине своје ставове“. Уставни суд указује да обавеза образлагања судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе, а то нарочито важи за образложење одлука судова по правном леку у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепеног суда. За оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли су редовни судови образложили своје закључке о одлучним питањима.
Конкретно, првостепени и другостепени суд су на уставноправно прихватљив начин, по слободном судијском уверењу, ценили и појединачно и у међусобној повезаности све изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке. При томе су у образложењу оспорених пресуда јасно изнели на основу којих доказа је утврђено да је подносилац уставне жалбе крив за извршење кривичног дела које је било предмет оптужбе у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, те самим тим подносиоцу није повређено право на образложену судску одлуку из члана 32. Устава.
5.7. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као основани наводи подносиоца о повреди права на правично суђење и права на образложену судску одлуку као елемента права на правично суђење, из члана 32. Устава, те је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , одлучујући као у првом делу изреке.
6. Подносилац образлаже повреду права на одбрану и права на правну помоћ наводима да му „полиција није дозволила да након лишења слободе позове адвокате В.Љ. и Ђ.С. као своје изабране браниоце“.
Пре свега, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у овом делу благовремена, јер би таква ситуација имала евентуалне последице на правичност целокупног кривичног поступка , односно ускраћивање права на одбрану тј. права на правну помоћ би потенцијално могло довести до неправичности целокупног кривичног поступка.
Уставни суд је оценио и ове наводе подносиоца као очигледно неосноване. Наиме, адвокати В.Љ. и Ђ.С. су у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде имали својство сведока. Уставни суд сматра да не може бити бранилац адвокат који је у сукобу интереса или за кога важи таква претпоставка, због тога што има или је имао у истом поступку интерес или улогу неспојиву са функцијом формалне одбране. Ако би се адвокат са таквим својством појавио као бранилац, то би представљало разлог за његово разрешење сходно члану 80. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку. Уколико у одређеном случају не би дошло до разрешења, то би представљало релативну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 3. у вези члана 73. став 3. и члана 80. став 1. Законика о кривичном поступку. При томе, одредбом члана 73. став 3. тачка 2. Законика о кривичном поступку јасно је прописано да бранилац не може бити лице које је као сведок позвано на главни претрес, осим ако по овом законику не може бити испитано као сведок или је ослобођено дужности сведочења и изјавило да неће да сведочи.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да је у конкретном случају поступљено на уставноправно прихватљив и разумљив начин, како би се избегла повреда одредаба кривичног поступка, јер адвокати В.Љ. и Ђ.С. не могу да буду у истом поступку и браниоци окривљеног и сведоци.
Уставни суд нарочито напомиње да је подносиоцу обезбеђен бранилац, и то адвокат Г.К, кога је сам подносилац изабрао (како то несумњиво произлази из достављене док ументације), те су самим тим очигледно неосновани наводи подносиоца о повреди права из чл. 33. и 67. Устава.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Подносилац сматра да су у конкретном случају повређена и права из члана 27. Устава. При томе наводи да му „након што је лишен слободе није допуште но да позове свог брата“. Уставни суд је установио да је подносилац лишен слободе 19. марта 2014. године.
Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, одлучујући као у другом делу изреке.
Суд примећује да овај навод подносиоца, чак и уколико би и био основан, нема било каквог утицаја на законитост и правилност самих оспорених пресуда.
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.